Логосност мурализма и графита

У питању је стереотипна основа за изречени суд презира и губљења животности у монолитној празнини сиве улице или челичне полимеризације са бетоном у конструкцији која стоји као бедем али у истом фрагментарном хроносу као и табула раса за стварање у неком моменту суштински небитног дјела, али и пројекције логосне интеракције или енигматичног креативизма насталог у еклектичном херметизму данашњег утопистичког апсурдизма. Логосност мурализма или графита кроз стереотипно ентропијкско херменеутоковање без еволуције духа наилази на осуду и презир упркос логосној умјетничкој рефлексији. Тубиствујући ентитет у ерлебнису субјективитета живљења долази до спознања симптоматике свијета и реагује бурно или чак експлозивано до те мјере да у кохезији са ребелијом свој став семиотички приказује у сегментарном ставу експресије. Инерцијска сила антропоса вуче ка тубиствовању и постојању у сопству које проналази у епицентру логосологије откровења и ослобођења унутрашње потентне енергије која дјелује некад субверзивно али и демијурговски у фалибилизму живљења савремене антропоцентрике. У акценту је сегмент поруке која се налази у клишеу или déjà vu пропорцији са настанском хармоније душевних енергија која је концептуално легитимисала унутрашње стање својег Ја са натписом који је изречен. То није фалација него подсвјесна реакција унутрашњег проблема који тишти али у исто вријеме дјелује афирмативно у жељи за превазилажењем и тог генотипа егзистентног хаоса. Некада је почетна тачка мистификација унутрашње борбе или мистерија несвјесности сопстава који пријети да изађе из колотечине унутрашнње циклотоманије као дисбаланс унутрашње дисхармонијске конструкције у фази потентног напада на Его или Селф Ја. Експресија или унутррашња рефлексија се прво конституише на папиру па после као вид ребелије излази у јавност кроз фиктивну реалност бива преточена у зидну умјетност, а некада је сасвим обратни момент присутан. Тубиствовање себи покушава да одговори на низ питања сугестивном гестикулацијом енергетских извора интровертне спекулације и у експресији тражи утјеху, поставља питање, некад налази одговор и еуфорично забада нож ослобођења у своје срце које крвари деконструкцијском насладом еманације селф слободе. Дубље је питање стања свијести ослобођења од стереотионог шаблона пропаганде поруке недефинисаних субјеката у једноумској свези са утопијским имагинарним свијетом пријектовним у лажно културно штиво или морализам захваћем мрежом фалације индукцијског кључа инкопатиблног поретка. Експресија или пробијање зида апсурдизма кроз ликовну или лиричку коегзистенцију са логосном јединицом је суперлативна категорија логослогије графита или мурала, јер свједочи кохеренцију са селф слободом у креативној концепцији стварности која пробија морално-етичке баријере под слоганом истина мора да се сазна и испољи на овај или онај начин. Она пробија кроз логосност јер је експликујемо као аутентични односно фундаментални труизам. Поруке логосности интровертивног хаоса у смислу либернатинизма ескалирају и постају оваплоћене кроз конвергенцију са опипљивим зидом који темељи стварност у том моменту унутрашње пројекције квидитета. Зидна умјетност је форма изражаја која има ватрене доминативне силе у сажимању реалности и интроспективног метода получење својствене нелимитиране партиципације у пропиуму логосне интеракције regressus in infinitium. Та изражајна концепција покушава да створи нови идентитет ако је субјекат у фази кризе идентитета или латентне несигурности која квари осјећај постојања односно обитавања у социосу са другим субјектованим јединицама антропоцентричне цјелине. Кроз слику проговара логосност, стање духа, али и несигурност, сексуалана фрустрација, а најчешће субверзивна темпоралана охолост праћена сатиричном логимахијом конкретно у случају писаних графита без нарочите естетске представе гдје је фрагментарни фокус продукт мисаоног апарата. Лакан би у овом случају рекао да имагинарно је подручије слика, представа, свјесних и несвјесних, прелингвистичко, преедипално, претежно засновано на визуелној перцепцији и „огледалним сликама“. Управо у овом стадију схватамо Другост као концепт, што утиче на формирање представе себства.[1] Биће и мишљење су одвојене равни постојања али ипак у синергијском односу, у фрагментарном модулу јер логосност је инертна сила која дјелује независно од мисли или етичких побуда расцјепљене реалности гдје его остаје у фази привида. Фаза кастрације је је битан феноменолошки императив који у овом заокрету ка логосној експресији перцепира стварни проблем настанка еуфоричне синтагне у кооперацији са ослобођењем селфа. Едипална драма добија кулминирајући ефекат у постојаности функције задебљања центрифугалне силе протока симултаних надражаја у процедури реафирмације соматозе бивства.

Експлицитни реализам је ту да поткрепи логосну финкцију али и да растресе утопијску димензију самохраног субјективитета ка путу сепарације од идеалног Ја у садржај Ко. Графитна култура као субкултурни момент сада актуелизованог хип-хопа постоји од давнина али сада као сурогат логосне експресије у рецепцији унутрашњег хабитуса који егзистира у вртлогу симбола. По селективној дефиницији долазимо до конклузије да метафорички постоји објективно и субјективно насиље које се манифестује управо одашиљањем ноемичнне стигматизације одређене површине гдје логосност вибрира између реалне функције и затамљеног фалибализма неостварене или неартикуласане регресије самозаборава бивства. Требамо се запитати да ли је ефекат графита оносно сама порука у категорији која га дефинише као споразумну сигнификантну онтлошку истину гдје експресија логосности почива односно претвара се у стадијум огледала[2]. Све је у зависности како требамо херменеутиковати графит односно поруку коју носи и елемент изненађења како је исти настао. Која лингво-комуникацијска грађа реципрочно је ту остварена и коме је логосни пуцањ упућен и на коју категорију антропоцентричног субјеката, или је у домену панпсихизма заокрет инициран неким другим инкарнационим моментом отиснутом на зиду. Вратимо се на стадијум огледала, тубиствовање или антропос стоји пред својим Ја или у умагинарној сфери егзистентума кореспондира са својим стигматичним остварењем у виду мисаоно-напсане поруке. Он кроз њу може да се експлицитно легитимира и да кроз тај моменат препозна истинско и дјелатно Ја, или пак сасвим обично ја. Порука или пак у другом случају умјетничко дјело субјекта асоцира на логослошку функцију његовог бивстовања и буди га и сна остварујући позитивно гностичко буђење које још оперира у логосној инерцији гдје би у једном моменту дишло до симплификованог односно софтичног спајања у једну цијелину ума и логосности гдје долазимо до пробијања хабнитативне копуле и рађа се један други облик сензибилитета. Сензибилитет је у модестивном фокусу сигнификантног рефлективног и ланчаног ослобођења од пресинга друштвено културолошких стигматизација у норминативној равни. Субјект поприма ново обличије потентног субверзиног либида али и ктисиолошког императива ребелије у кохезној онтичкој еманципацији јер мисао као логосни вентил у овом случају жели да дефинише нову стварност и да се огласи у субкултурном домену, односно да прокламује субјективно сепарацијски механизам који треба да укаже на сублимни варијетет новог етоса који се детерминише из аспекта откривене форме самопрожуимајуће легитиматизације у его-субјетивизму до објективног размимоилажења или ефекта брушења настале догматизације тренутне експресије. Субјекат дјелује у општој форми у ефективној синтези односно копули синдроматичног сублимног синдромизирања метарморфосне покушајне етернализације неуромансерског[3] тубиствијућег поретка, односно тубиствовање као неуромансер ентитет. Као онтореална форма или трансцедентакна слобода покеренута је та логосно коегзистирајућа сила која има право и полаже право на даљу дивелопментизацију свога хабитуса у било којој форми експресије, али у овој концептуализацији ребелије је доминантно остварива и пројављује се поуздано. Спојена са том артистичком нијансом има јасну поруку која кореспондира са остатком социосног партикулатирета и често је субверзувно оријентисана, међутим логосност као императивна основа је незаустављива у овом случају окарактерисана енергетски фактор прожимајуће силе објективне поставке у субјективирајућем домену.

Младен Цимеша

[1] Жак Лакан, Четири темељна појма психоанализе,Библиотека психа, Загреб 1986, стр...

[2] Лаканов стадијум огледала.

[3] За више информација прочитај роман Вилијама Гибсона „Неуромансер“из 1984 године.