Личност човјекова и могућност трансфигурације.

.

Ходећи по пустињи, ава Макарије нађе суву лобању људску где лежи на земљи. Он је штапом преврну, и учини му се као да из ње дође неки глас. И упита је старац: Ко си? - Лобања одговори: Ја бејах поглавица идолских Зречева који су на овом месту живели. А ти си ава Макарије испуњен Духом Божјим, јер чим се сажалиш на оне што су у мукама и помолиш се, они осећају неко олакшање. - Упита старац: А каква је та ваша олакшица или мука, реци ми? - Лобања одговори јецајући: Колико је далеко небо од земље, тако је велики огањ, у коме се ми налазимо, одасвуд паљени од главе до пете. И не можемо да видимо лице један другоме. А када се ти молиш за нас, онда видимо један другог делимично. И то нам бива уместо олакшице.[1]

Личност антропосова је у стално покретна, и њено кретање води ка Христу, испуњавајући есхатолошке воље усађене логосности.Покрет који дефинишемо као не кретање али је ипак кретање, а не води остварењу логоса бића експликујемо, односно дефинишемо као самозаборав свога истинског и свјесног „ја“ као пад у личносно не биће.[2]Такав κίνησης није правилно артикулисан κίνησης које не може правилно породити στάσεις у Христу као остварено истинско и свјесно дјелатно „ја“.[3]Кроз друго „ја“ познајемо у Христу истинско „ја“ у заједници са Христом и кроз друго „ја“ ми постајемо истинско и свјесно и дјелатно „ја“. Друго „ја „ је теофантор и у заједници са првенствено друго „ја“ откривамо Бога, „видјех брата свога, видјех Бога свога“, по ријечима мудрог светог Оца, откривамо и своје сопство, односно без заједнице тј киновијског односа, са другим „ја“ ми остајемо празне, беспутне, и голе индивидуе, које су погружене у самозаборав бића, остајемо тубиствовање као такво.

Антропос свој смисао налази у хроносу, све до испуњења есхатолошких логоса бића, и онда у есхатону доживљава коначно назначење своје природе, гдје тубиствовање постаје истинско и свејесно дјелатно ја, без могућности повратка у личносно не биће, у самозаборав свога бића.

Тубиствовање[4] живи у будућности оно себе остварује цјелосно у будућности, наша садашњост је наша будућност само тако можемо експликовати есхатолошку логосност коју посједује тубиствовање односно антропос као такав[5].Историја може помоћи тубиствовању да погледом иза себе обави благо компартаментирање свега постојећег везаног за њега самог за свејсно и дјелатно „ја“ и да ретроспективирајући своје биће ка ономе што је прошло види у прошлости своју будућност која је назначена сваком антропосу. Почетак тубиствовања је у времену али истинитије и јасније би било рећи у будућности, онога што тек треба да се оствари у темпоралном хроносу. Истински зоизам тубиствовања, односно антропоса је у непрестаном сјећању на будућност. То није никакав ипарксијски промашај због елементарног боравка у садашњости него causa из кога истинско и свјесно „ја“ црпи своје дјелатно „ја“ кроз сјећање, а и кроз на првом мјесту друго“ја“. Да би тубиствовање назвали личношћу он (човјек) треба да је у киновијском односу са Богом првенствено кроз своју логосност.

Тубиствовање постаје архетип у овој темпоралној егзистенцији онога што треба да оствари у есхатону односно као личност у назначеној трансфигурацији кардиа термике остварене у Божанском Логосу односно кроз Христа новог Адама.

Младен Цимеша

[1] Преподобни Јустин Ћелијски, Житија за 19 Јануар. Овде је представљен класичан примјер онога што можемо назвати пад у самозаборав бића односно личносно не биће. Жрец немајући заједницу макар и у љубави са другим људима, упао је у стање самозаборава, и као такав отишао у другу егзистенционалну димензију, у којој не види лице другога. Он осјећа и зна да је неко поред њега, али он остаје за њега скривен, остаје индивидиуа гола и неистражена која чами у мраку самозаборава бића. Безимена, индивидуа, без лица није личност , јер откривши име другога и видјевши његово лице ми условно речено тог човјека спознајемо као личност, односно бар га таквог прихватамо, док је овде присутна трагедија, огња који пали оне који су аду не спознајући лице другога, огањ је љубав Божија али опет ти исти житељи ада због немогућности рецепције, и синергијског односа у агапијском егзистентуму у заједници са другим антропосима исту осјећају као ватру која гори а никад не догоријева, никад не престаје.То је драма и трагедија антропосове природе и тежина личносног небића.

[2] Овде се обрађује термин кретање, који посматрајући из хришћанске парспективе може се експликовати као не кретање ако то кретање унутрашњег мисаоног апарата није усмјерено ка Христу, односно ка есхатону.

[3] Израз κίνησης користи св Максим Исповједник у својој правилној подјели космологије, коју је преузео од Оригена и његову подјелу која је била неправилна на прави начин облигацијски исправио.

[4] Појам "ТУБИТАК" или „ТУБИСТОВАЊЕ“ је користио њемачки философ Мартин Хајдегер (1889-1976)

"Суштински" карактер човјека, оно што човјека чини човјеком, према Хајдегеровом мишљењу, почива у чињеници да човјек јесте оно биће које се према сопственом битку, битку других бића, као и битку уопште односи разумјевајући. Човјек увијек већ некако "разумјевa битак ", он је" мјесто "на коме се битак разоткрива, односно, човјек јесте" ту-битак "(Dasein) .Претходним је укратко указано на Хајдегерово полазиште у разумјевању човјека, односно, изложено оно што је елементарно у појму "ТУБИТАК", појму којим Хајдегер, насупрот језичкој пракси која је устаљена не само у свакодневном, већ иу филозофском говору, доследно реферира на "биће које смо ми сами". Само указивање на ону димензију појма "ТУБИТАК" према којој је човек окарактерисан као "биће које разумева битак" још увијек, међутим, не објашњава праве разлоге за Хајдегерову одлуку да се умјесто појмова човјек, свијест, субјект или душа, као један од централних појмова у пројекту фундаменталне онтологије, "уведе" појам "ТУБИТАК" односно српски преведено „ТУБИСТВОВАЊЕ“-у овом случају појам тубиствовање у даљем тексту има значење човјека.

[5] Наше садашње стање је уствари будуће, јер по Христовим ријечима „У чему те затекнем у томе ћу ти судити „ крије се одговор на ово питање,односно на проблем есхатолошке димензије, тачније умревши тога часа наша садашњост је артукулисана у будућност, односно у будућности тубиствовање, постаје и живи безвременско сада, које и остаје сада.