Крсна слава као догађај љубави

И заиста, Његова љубав се може познати само кроз тјескобе и онај који није окусио горчину тјескоба, неће окусити ни љубав Његову. Наша мала страдања јесу прилика да и ми допунимо Његова велика страдања која је за нас и ради нас поднио, бивајући бијен и мучен до смрти, и то смрти на крсту, како бисмо се кроз та страдања још више Њему приближили и још више се приљубили уз Њега, постајући све ненаситији љубави Његове и све јачи и искуснији кроз искушења која подносимо.

''Бог се брине о свакоме човјеку као да је он једини на овоме свијету'', ријечи су једног од великих стараца наших дана, архимандрита Василија Гондикакиса. Зато треба да имамо велико повјерење у Њега као онога који нас много воли и чија смо ми дјеца, дјеца свјетлости, а не мрака или таме.
Дјеца смо свјетлости јер смо за свјетлост рођени, а наша свјетлост и наше просвећење јесте нико други до Господ наш, Исус Христос. У Светој тајни Крштења ми смо се родили за живот вјечни, и сада умиремо сваки дан (уп. 1Кор 15, 31) само да бисмо прешли из ове смрти у живот (уп. 1Јн 3, 14). Пошто смо се наново родили, пошто смо се одрекли таме и закорачили у свјетлост, ми као новорођенчад иштемо и тражимо храну еда бисмо и живјели. А ко је наша храна? Наша храна и наш живот јесте васкрсли Господ наш, чијим се Тијелом и Крвљу ми и причешћујемо сједињујући се са Њиме. Он је онај на кога полажемо сва наша надања, јер Он нас никада неће изневјерити, само да имамо трпљења и смирења да чујемо и Његово ћутање када му се молимо. Он није глув за наше молитве, како говори митрополит Антоније Блум, али ми нисмо увијек у стању да разумијемо и Његово ћутање када му вапијемо. Нама нема друге него да притекнемо Њему у наручје Његово, иначе ће нас бриге овога живота прегазити и измрвити до непостојања. Али, пошто смо се родили, пошто смо изабрали да идемо путем који је Он сам пропутио и прокрчио, хранимо се Њиме да не бисмо помрли у незнању. Дијете које је гладно не размишља да ли ће га мајка нахранити зато што је изневјерило њену родитељску љубав, већ помага и плаче из свег гласа и тражи да једе. Тако и ми, ако и јесмо сагријешили, притекнимо Њему и затражимо да нас не лиши своје љубави и своје доброте, да не бисмо пропали у глади и изнемоглости, срљајући у смрт, претходно скренувши са пута живота.
Ми никада нисмо сами, а поготово не у Цркви. Кроз непрестану молитву (уп. 1Сол 5, 18) ми заједничаримо са Богом, јер она је разговор са Оцем и Творцем нашим. Њему повјеравамо срце своје (уп. ПрС 23, 26), јер је Он једини кадар да га сачува неокрњеним и да га исцијели од болова који нас свакодневно притискају. У Цркви никако не можемо бити сами, јер Црква јесте заједница народа Божијег, народа који се сабира на Светој Литургији, народа који се у светој Евхаристији кроз причешће тајанствено сједињује са Господом, народа који чини једно тијело коме је Христос глава. То је Црква. Као што свако тијело има своје удове, а сваки уд у оквиру тијела одговорност и позив да обавља одређену радњу, како би цијело тијело и цијели организам складно функционисао, тако и у оквиру Цркве (=Тијела Христовог) сваки појединачан човјек јесте један уд тог тијела (уп. Рим 12, 4 – 8), и он не може бити безначајан нити може бити заборављен, а камоли мање важан у односу на неки други уд. Сви су потребни и сви су важни, јер Господ жели да се сви спасу и нико да не пропадне (уп. Лк 3, 6; Јн 17, 21 и 1Тим 3 – 4). Сви смо ми међусобно и једни другима браћа и сестре, јер се и обраћамо у молитви Богу као Оцу, будући да смо дјеца Његова. Да смо Његова дјеца и да га волимо ми то свједочимо кроз наше учествовање у црквеном животу, који за средиште има свету Литургију као дјело цјелокупног народа Божијег, те зато то учешће не може и не смије бити дјелимично или површно, већ учешће цијелог бића нашег. Као они који су помазани уљем радости на светом Крштењу, ми прије свега исповиједамо да је наша вјера једна заједница љубави и радовања, које нису лишене ни страдања ни бола. То јесте, дакле, живљење једне радосне туге, живљење једне непољуљане наде у Бога. Страдања и болови су присутни јер још живимо у овоме свијету у коме немамо постојана и сигурна мјеста (уп. Јевр 13, 14), него тежимо ка савршеном које ћемо примити у вјечном животу. А вјечни живот јесте, по ријечима самог Спаситеља, да познамо једнога истинитог Бога и Њега самог – Господа Исуса Христа, Кога је Он послао у овај свијет, пројављујући своју крајњу, непојмљиву и непресушну љубав према човјеку (уп. Јн 17, 3).
Тако наша крсна Слава, коју славимо, јесте само један мали догађај у оквиру једне велике цјелине. О каквој цјелини говоримо? Говоримо о пуноћи нашег богослужбеног живота. У нашој цркви се свакодневно слави много светих угодника Божијих, који су се опредјелили за ону Љубав о којој смо малочас говорили и које је Бог овјенчао вијенцем своје славе и љубави, те их ми сада као такве прослављамо, тражећи њихове молитве и угледајући се на њих као свијетле примјере наше вјере. Свети јесу наша браћа и сестре у Господу, који су стекли велики дар да могу и нама да помажу благодаћу Божијом. И они су Црква, и они су дио Тијела Христовог. Љубав је основни покретач тога славља, као што и рекосмо на почетку. Слава је једна прилика да се та љубав покаже тако што ћемо се окупити са својим ближњима, са онима које волимо, јер кроз њихова лица ми познајемо Бога, вечеравајући скупа у заједници Бога и Светих Његових у ишчекивању оног невечерњег дана који долази. Наш дом, наша кућа, јесте једна мала црква, а наша Слава јесте наставак оног богослужбеног славља, оног литургијског славља пуноће Цркве Божије. Тако се наш црквени живот не исцрпљује у слављењу Славе или спровођења којекаквих обичаја. Напротив, наш црквени и литургијски живот ни у чему не може бити исцрпљен, он је један стални и непрестани напредак и раст у још веће познање Божије љубави, коју Он богато на нас излива; он је једна незасита тежња, једно неустављиво отимање нашег бића ка Богу, један раскриљени полет у несазнајну и несхватљиву љубав Божију, а све као неизрецива тежња да будемо савршени као Отац наш небески (уп. Мт, 5 48). Наш црквени живот јесте живот јер је потребно живјети га, потребно је јести и дисати, не зато што то тако треба и што је неко рекао да човјек треба да једе и дише да не би умро, него зато што смо ми гладни и жедни Господа, који је истинити живот наш, истинска храна од које се не умире него се живи вјечно и то у заједници љубави Божије.
Стога, ако смо већ слободно изабрали да живимо у Цркви, онда треба да живимо, а не да животаримо, јер ко је толико безуман да гладује и жеђује поред толиког обиља хране које нам Господ дарује, дарујући нам прије свега своје Тијело и своју Крв, којом се хранимо и појимо. Немојмо изневјерити Његову љубав, немојмо бити немарни према Њему који нас је много заволио, и који ће нас вољети и онда када Га ми оставимо и окренемо се од Њега, али тада ће та љубав за нас бити неподношљива и неприхватљива, биће неподношљиви пакао и неиздрживи огањ нашем срцу.

Лазар Ђачић