.Теолошки процеси у хиперконструктивном уму повлаче за собом статус истине да Ја и Друго смо Једно и да само тако постојимо без лажне сјенке безличног индивидуалног утопизма еволуцијских размјера уплашене душе егоцентричног сивила монолитне празнине.
Хуманизована слобода у аспекту афекта ултрапродуктивног самозаборава бића енергетски опстаје на ивици покушаја за досезањем Божанског плаветнила илузије неба који имагинарно показује правац кретања у безличну рашчовјеченост која ефикасно циједи животне сокове из сањиве душе у нереалном приступу егзистенцијалној равни у опусу Божанског промисла.
Антропос разочаран у друго Ја и не познавши сврху одсуства непрепознавања унутар агапијских односа који само привидно вегетирају у назови хришћанско-религиозном социосу јуридички приступа наплати патње кроз помрачену призму духовног ока.
Он (антропос) у парцијалном скупу измијешаних емоција спознаје то јест докучује труизам живљења нашминканих субјеката креоном привидне доброте, а испод слоја пудера, слаткорјечивости стоји испорано лице с дебелим и дубоким митисерима лицемјера егоцентризма и грохотног славољубља.
Душа хришћанска ψυχή[1] остаје заиста замрзнута пред вјештим извођењем трикова џокерске побожности, амфибијске грађе опсенарског умијећа које продаје химеричну интравертност добро скривену побуду егоцентризма која је само једна од карти у шпилу посрнулог антропоса који се гради да је човјек, а прије свега хришћанин.
Младен Цимеша
[1] Ψυχή, коријен и поријекло наведене ријечи има значење лед, односно она која је хладна, детаљније погледати; Origen, Počela, Symposion, Split 1985.
Recommended Comments