Кратки осврт на хришћанство у Кини; Кандида Хсу - Младен Цимеша

Кратки осврт на хришћанство у Кини; Кандида Хсу

Улога жене у кинеском друштву

У почетку кинеске цивилизације мушкарци и жене су се сматрали неједнакима. Два различита али комплементарна принципа Јанг, мудар и јак, Јин мистичан и слаб, али опет оба неопходна за хармонију природе. Мајке су веома уважаване ако су давале потомство у виду мушког дјетета које је могло наставити култ предака, али и осигурати продужетак породице. Конгфучијанска традиција је ове идеје оплеменила ритуалношћу и моралном ауром.[1]

У кинеском сељачком друштву жене су активно учествовале на радовима у пољу. Ово је било дјелимично изражено код Хака жена које су припадале удаљеним групама из Џианг Кси и Гуан Донг провинција, а које су припадале Хан етничкој већини чији је дијалект ближи мандаринском него кантонима јужне Кине што индицира њихово досељеничко поријекло. Хака су имали своје обичаје и своју кухињу као и свој дијалект и све до скоро су обичавали да за жене узимају високе дјевојке које су могле да носе јарам са тешким кантама воде, а да не додирују земљу. Хака жене су имали више слободе него остале жене у Кини и никада нису имале везана стопала[2]. Хака као придошлице су се скрасили на брдовитом пространству али са ниском продуктивношћу агро културе па нису из тог разлога могли да издржавају породицу. Зато су мушкарци налазили запослење изван села а жене су на својим раменима носиле терет култивације као и управљања домаћинством. У овим практичним породицама мушкарац није имао разлога да буде толико доминантан над женом, али и жене нису толико зависле од мушкарца.

Међутим међу мандаринима за вријеме Сонг и Минг династије жене су биле затворене у своје дјелове куће иза одаја у којима је „господар“ (муж, свекар) становао. Рођење кћери није наилазило на добродошлицу, из разлога зато што се морало улагати у њено образовање и обезбједити мираз за будућег мужа и његову породицу. Бракови су уговарани и уређивани између породица често због финансијских предности и политичких интереса.[3]

Мада дјевојке нису могле похађати школу образоване породице су знање преносиле код куће или су пак унајмљивали тутора. Неке жене су постале познате као позоришне глумице, а неке због поезије, музике па и борилачких вјештина. Један од примјера жена ратница је Нуа Мулан која је била позната у Кини као Јованка Орлеанка у Француској.

Кандида Хсу; Савршени примјер жене у хришћанској докслогији моралности

Дјетињство

Кандида Хсу је рођена 1607, а упокојила се 1680 године, одрасла је у Шангају и припада породици конвертита у католичанство. Од њених предака је најпознатији Паул Хсу Гунангки чувени учењак тога доба који је заправо био њен деда[4]. Паул Хсу је био велики пријатељ са познатим језуитским мисионарем Матеом Рицијем[5]. На крштењу је добила име Кандида по имену светитељке који се тај дан прослављала. Мајка јој је била веома побожна па је и њу од раног дјетинства научила како да се моли. Још у десетој години знала је узети круницу (бројаница) и молити уз помоћ ње што говори о дубоко молитвеној свијети која је красила њену невину дјечију душу. Дјетињство је провела као миљеница свог деде које јој је са љубављу давао сатове из своје колекције, као о глобус и различите кристале да се игра са њима, а које је он добио на поклон од Језуитских мисионара.

Удаја и каснији живот

Већ у четрнаестој години Кандида остаје без мајке, да би потом двије године касније била посредством свога оца удата за богатог младог човјека који није био хришћанин. У том браку Кандида се показала као права дама и мајка достојна дивљења јер је родила осморо дјеце, три сина и пет дјевојчица. Кандидин муж је имао јако поштовање према својој жени, годинама је гледао њено стрпљење, доброту, посвећеност, као и молитвени дух, па је двије године прије своје смрти и он примио тајну крштења и постао хришћанин.Као брижна мајка она се старала да своју дјецу од дјетињства посвети вјерском животу и контемплацији у оној мјери колико је то сама умјела да пренесе, у виду својих личних искустава. У тој мисији васпитања дјеце јој је помогао примјер европских породица које су практиковали вечерња сабрања ради молитве, а на тај обичај су је упутили језуитски свештеници са којима је имала интезивне контакте. Кандида остаје удовица јако млада, у својој тридесетој години, али тај сплет околности даје јој велику слободу за разне животне одлуке и да следећих четрдесет година свога живота испуни многим активностима. Да би помогла оцима (свештеницима из реда Језуита који су имали своју мисију у Кини) она је своју кућу претворила у радионицу за вез на свили и за тај посао је упослила своје кћерке као и послугу. Трудила се и сакупљала средства да би помогла чак двадесетпет свештеника из разних провинција.Треба нагласити да је око себе скупљала побожне жене и охрабрибала их да одлазе код болесних у циљу проповједања вјере у Христа. Кандида иначе у јавности се никада није појављивла без крунице и без неких инсигнија које су упућивале на њену посвећеност. Увјек је показивала поштовање према реликвијама попут крстова и свете водице, Agnus Dei, и палминим гранчицама. Као аскета практиковала је флагентализам[6] у одајама своје куће, често у друштву осталих жена хришћанки.[7]Осјећала је велику одговорности према вјери и мисионарењу па је на себе узела обавезу, а и заслугу за изградњу 135 цркава и капела, у Шангају али и изнан њега.

Kaда погледамо овај број саграђених цркава и капела широм кинеских провинција видимо колико је импозантан и колика је вјера била те жене која је у најбољим годинама остала удовица у идентификујући себе са удовицама које спомиње апостол Павле, остаје до краја свога живота у целомудрености и бризи за оне којима је помоћ потребна, њен лик саосјећајности остаје неизбрисив кроз историју хришћанста у Кини. Због слабог превођења књига у то доба, а тичу се вјере у Христа, Мадам Хсу како су је звали они коју су је поштовали финансирала је штампање и превођење књига у циљу мисионарења. За тај подухват је ангажовала своје пријатељњ и исповједнике свештенике из реда Језуита да саставе кратке побожне( један вид кратког катахизиса) књиге које би упутиле у основе вјере хришћанске и биле доступне свим социјалним сталежима. Само Бог зна колико је она са љубављу тих књига подјелила у циљу мисионарења и објављивања благе ријечи Христове.

За улогу у мисионарењу и помоћи својој мајци морам споменути и њеног најстаријег сина Хсу Зуанзенга ( 1627-1696 ) или једноставније Василија Хсу како му је гласило крштено име. Василије Хсу је добио jinshi[8] диплому 1649 године и постао судија у Јунану, да би касније постао судски цензор.[9] Касније је био империјални односно царски инспектор чија је обавеза била да путује кроз читаво царство као представник царске моћи и власти-иначе веома образован човјек у свом времену, дар за науку је наследио изгледа од свог прадеде. Ту прилику бар што се тиче путовања Кандида је свесрдно искористила је јер одлучила да једно вријеме заједно са сином као заштитником путује кроз кинеске провинције да би опет се бавила мисионарском дјелатношћу.Треба истаћи да је Василије Хсу обезбједио својој мајци дозволу од поткраља Сузхоуа да купити велику кућу и да од ње направи сиротиште[10] Интересантно је да гдје год би се задржала путијући са сином користила је прилику да купи земљиште ради градње цркве или је финансирала обнову исте. Историчари који су се бавили хришћанством у древној Кини биљеже случај доласка Мадам Хсу у мјесто Нанчанг у провинцију Ђијангхси гдје је затекла јако сиромашну цркву. Не чекајући ни трена одмах је купила земљиште и постарала се да се ту изгради већа и боља црква од оне коју је затекла.Такође је интервенисала код језуитских старијешина да пошаљу свештенике и мисионаре у одређене провинције гдје је то било потребно, па такође билежи се случај када је ургирла код настојника језуита да пошаље свештеника у Вухан главни град провинције Хубеји.Тај догађај датира из 1657 године, тј исте године када је на тло Кине ступило 8 јузиутских мисионара из Француске од којих су двојица рођене браће, оци Мотел били послати на службу у Вухан.

Такође требамо бацити акценат на њено милосрђе које је превазилазило границе човјекољубља у то вријеме. Следећи јеванђелску поруку Христове науке она се трудила да је испуни дословце.Тако од свог дома направила стециште свих гладних и болесних, односно свих оних којима је требала помоћ, а трудила се да лично свакоме помогне служећи му. Трудила се да женску популацију односно оне у које су биле искусније и у годинама, научи како да крсте дијете у случају смрти. У Кини је владао обичај одбацивања женског дјетета, а један од најсуровијих је био тај да се женска дјеца мало после рођења удаве у води.[11] За ту потребу она у сарадњи са добростојећим породицама широм Кинеских провинција отварала установе( један вид сигурне куће) за ту дјецу којој је пријетила смрт или су једноставно била напуштена. Није на одмет навести једну анегдоту везану за три просијака која су ишла по провинцијама и варала народ проричићи судбину. Дошавши у контакт са Кандидиом она их је прво разобличила у њиховој превари, а потом их преобратила у Хришћанство, те су они као путујући слепи проповједници наставили да мисионаре на свој начин по провинцијама.

Упокојење и успомена

Кандида се упокојила 24 јула 1680 године, у Шангају,а прије тога је примила сакраменте и спокојно сачекала свој крај у кругу породице која је била у молитвеном погружењу. Треба такође поменути да је прије свога упокојења папи Инокентију XI у знак захвалности за мисионаре који су дошли благословом папске столице у Кину да благовјете Христа послала дарове у виду златног путира за цркву св Игнатија у Риму и одређену своту новца преко свога исповједника оца језуите Филипа Куплета[12]. Такође морамо рећи и да је у Рим послала и књиге на кинеском, једна од њих је превод Римског мисала на кинески од оца Бугиља. Данас се те књиге чувају у Ватиканској библиотеци.[13]

Закључак

У овом кратком осврту на живот једне мисионарке и ревнитељке са Кинеског тла морамо се запитати да ли је ово све фикција или је један стварни живот био изложен пред нама? Свакако да је постојао ондређени сегмент нијансирања у духу романтизма и да је литература односно у овом случају биогрфафија која се писала у то доба била филтрирана на те начине да би се стекао јасно позитиван или јасно негативан став о некоме. Али суштина је да је ова жена оставила иза себе много дијела( у овом случају изградња цркава и сиротишта, хуманитарна дјелатност) која говоре за њу и свједоче о дубокој посвећености и вјери да је оно за шта се жртвовала исправно, која говоре о дубоко усађеним моралним принципима којима је била инспирисана читавог свог живота. Без обзира којој је конфесији припадала (у овом случају мадам Хсу је била католкиња) остварила је своју мисију која је уједно и мисија свакога човјека, а то је да у друима препознамо Бога, а на крају да у свакој тјескоби и муци другога препознамо себе. Такав примјер доброте и пожртвованости треба да буде звјезда водиља многим генерацијама које долазе.

Младен Цимеша

[1] Jean Charbonier, Christians in China: A.D.600 to 200.Ignatius Pres San Francisco 2007, str 175.

[2] Жене у вишим слојевима друштва су имале обичај да везују стопала, односно у раном узрасту су се подвргавале јако болном захвату везивања стопала, што је укључивало ломљење које би спречавало даљи раст стопала.

[3] Jean Charbonier, Christians in China: A.D.600 to 200.Ignatius Pres San Francisco 2007, str 177.

[4] Паул Гуангки је био познати кинески научник, математичар и астроном за детаљније информације види; Statecraft and Intelectual Renewal in Late Ming China: The Cross-Cultural Syintesis od Xu Guangqi (1562-1633) Cathrine Jami, Peter Engelfriet and Gregory Blue, Koninklijke Brill NV, Leiden, The Netherlands 2001.

[5] Матеа Риција не треба пуно представљати и његову мисионарску дјелатност онима који су се бавили проучавањем хришћанства у Кини, али за све оне коју се први пут срећу са овим именом предлажем књигу; Michela Fontana, Matteo Rici: A Jesuit in the Ming Court, Milano, Mondadori 2005.

[6] Флагентализам је облик мортификације(кажњавања најчешће бичевањем) тијела који је био веома присутан у средњем вијеку и већином практикован у Римској цркви.

[7] Liam Matthew Brockey, Jurney to the East: The Jesuit Mission to China,President and Fellow of Harvard College,2007 ,str 140

[8] Јинши диплома представља положени Царски испит, односно за вријеме династије Минг представљала је највеће признање у виду образованости коју је човјек могао имати и самим тим била је пут у високе царске службе.

[9] John E. Willis, Jr, China and Maritimem 1500-1800: Trade, Settlement, Diplomacy, and Missions, Cambridge University Press 2011, str 153

[10] D.E. Mungello, Drowing Girls in China: Female Infanticide in Chine since 1650, Rowman and Litlefild 2008, str 101.

[11] За више информација о овој теми и суровом обичају који је владао у то доба види; D.E. Mungello, Drowing Girls in China: Female Infanticide in Chine since 1650, Rowman and Litlefild 2008

[12] Отац Филипе Куплет је био Белгијски језуита који је вршио своју службу мисионарења у Кини и био велики пријатељ, духовник и исповједник мадам Хсу, Значајан је по томе што је он написао прву биографију Кандиде Хсу на латинском под називом, а која је касније била преведена на француски и објављена у Паризу 1688 године.

[13] Jean Charbonier, Christians in China: A.D.600 to 200.Ignatius Pres San Francisco 2007, str 185