.Свакако да постоји одређена скепса према Лествичниковом дјелу под називом Духовна Лествица која је писана у седмом вијеку на молбу једног такође великог игумана и ангелобесједника Јована Раитског. Који скептицизам је у питању, солпсистички или ван созерцајући апоусијски који пријети да заувјек забрани и одмакне теооптију од датог субјекта? Хрестоматија датог навода поткрепљена је апостеори и призната као цијелина, односно један од кључева за истинско богопознање које проистиче из аскетског искуства хронометријске егзистенције, која је паралелна и са небеским бивствовањем, јер трансцеденција ума лукелетно сажима свој оквир познања и немогућности самодовољности своје жеље за автургичношћу. Лествичниково дјело у кратким цртама представља плодоносни нектар са пустињских цвијетова и ангелоподобни мед, али ипак недостижан и концизно резервисан само за одабране. Свакако да елитизам у Лествици постоји, иако је намјењен за илуминацију сопства сваког од нас, остаје мистификован и у димензији над реалитета за данашње схватање бивствовања, а и у оном времену је представљала бисер који је превише скупоцјен за обичне смртнике и сапутнике на земаљском путу за небески Емаус. Критички се осврћући на већ поменуто дјело, долазимо до конклузије да је Лествичник вјешти наратор, мистик који поставља питања, а и неустручава се да даје и одговоре, да луминизира датог читаоца жељног одређене гнозе везане за спасење и омнитеосис. Или пак неког другог рудиментног читаоца оставља још збуњеним и забљеснутим превеликим луменом, које очи душе нису могле да поднесу па за тренутак ослепише још више без наде на повратак у пређашње стање. Но Лествичник је вјешти психолог страсти, вјешти херменутичар покрета тјела, егзегета мисли и страсти, као кроз рендген он посматра унутрашње кретање и превирање сваке ψυχή, из личног искуства познајући себе најбоље и пише ове ретке и реченице који остављају дубок утисак, подвига и молчанија. Персонификација, страсти полемика, и дијалошки приступ сваком страсном покрету тјела и ума карактерише ово славно дјело и Лествичника као помало заборављеног реторичара изгубљених оваца, које данас у неку руку и чами заборављено на неким прашњавим полицама универзитетских библиотека или кућних колекција светооатачке духовности. Прашњавим од прашине одбојности и аутаркије индивидуалне, а истинитије је рећи колективне нарцисоидниости и самодовољности, без претензија за подвиг. Метафорички приступ који је употребио приликом писања овог поучног штива је очигледан, и није затајен за вјешто око познаваоца аскетике уопште, међутим за ослепјелог антропоса из урбане средине, који посједује све на тацни хедонизма и транспарентног ега остаје непрозирна стаклена кутија из које се назире свијетлост у тами неисписане странице животног колапса егоцентризма усахле душе. Колико нам Лествичник открива, толико је од нас и скривено, јер напросто нисмо спремни за тако нешто, за тај еликсир фундаменталне реалности који даје одговор на прожимајућу тмину самозаборава бића, нити ћемо икада бити бар гледано из ове перспективе, јер асоматичност није карактеристика данашњег антропоса који се утонуо у море ignoramus et ignorambius. Но гледајмо са позитивније стране и тјешимо се да је то само за одабране, и да тај елитизам одабраних почива негдје на небу у молитвеном погружењу за спас напаћеног рода људског који вапи ка небу, и другој сфери егзистенције, која је имагинарна у односу на данашњи попули и руком створене парчића раја који постоје у другим цивилизацијским тековинама. Али читајући дату књигу као вид откровења, Лествичник остаје наш учитељ, а и у исто вријеме и мучитељ и, морамо остати збуњени, да, заиста збуњени. Ту збуњеност онда покривамо страхом, али и чежњом која се у тристотом дјелићу секунде јавља, јавља се као жеља да и ми имамо то покајање и тај подвиг, ту спремнсот на жртву , ту спремност на радост. Али схватамо убрзо да смо ми од крви и меса и да је илузија in abstracto, наше не морање за за тако нешто, јер ипак ми смо мирјани и лаици. То потврђује сумњну приликом читања поглавља под назовом „Тамница“ и постављамо себи питање које су себи поставили апостоли, прије двије хиљаде година и гласило је:“Па ко се дакле може спасити“? Поглавље Тамнца, свједочи о тешкој муци покајања, које пара уши и стеже срце, ломи поглед и тражи од њега да кривуда са страница књиге, и тјера нас са сјетом у оку да се присјетимо нашег највећег молитвеног покајног труда, и да ли га је уопште било. Да ли је „Тамница“ било заиста реално мјесто, или иреална димензија у домену умске способности наратора да конструише и креира једну инкантацију дате материје и да створи утисак покајања које граничи са очајем, остаје нам скривено и не докучено нашем малом и већ презасићеног мозгу од читања датог поглавља. Јер већ је у нас то поглавље уњело одређени немир, који треба да отклонимо и заборавимо, јер ми смо ипак мирјани са не толико развијеним конгитивним и тјелесним способностима за акетску праксу, и то је оправдање валидно. Јаком метаформ се служу синајски старац и богобесједник и тајновида Јован, који некад попут Мојсија гледаше Бога Саваота, а и данас га гледа тамо на неким другим висинама, не више жедне душе и уморних ногу, не више сузних очију усахлих од плача, не више гладног желудца који је добио забрану чревоугодија по ступању у анђеоски образ. Доиста Лествичник сада гледа са небеске висине и врлети велике, са надом за богопознањем и налажењем истинског пута свакога од нас. Зашто нам је Лествичник оставио ову сјајну књигу, недовољно схваћену или обнажену за око полу слепо, а и обољело од стробизма солпистичке еуфорије тајно образујушчих страсти, него да би можда показао и пројавио пут анђелски и пут богожедни. Оставио је да нам покаже да су некада заиста постојали земаљски анђели и небески људи и да нису фикција неког усамљеног доконог пролазника према горњем Јерусалиму наде и животне енергије свакидашње, а и несвакидашње богодоличности. Запитајмо се колика је наша перцепција за дате наводе из књиге, и колико је Бог заиста милостив. Рећи ћемо себи да је заиста је мислостив и воли нас, и да нас његов поглед са крста дозива, и поред тога што је савремени антропос у колизији са самим собом са својим егом, па и са другима. Интересанта је и Лествичникова херменеутка снова која је, отачка и библијска, у неку руку аскетксо философска, за разлику од Фројдовског и Јунговског лавиринта таме, и кошмарног зачећа нових теорија о људској психи која као цјелина за себе, али и ипак дио човјека посједује анимуса и аниму нове додатке антропосовој личности. Лествичник остаје заиста много цијењени бисер са својим дјелом, сада неспремним за ширу популацију анртопоса слепих и глувих за било какав вид духовог пуњења унутрашње батерије самоспознаје, и богомдане борбе за преумљење. Ипак да кажемо на крају да свако има своју мјеру и свој скривени подвиг за који само он (антропос) и Бог знају, а Лествичник нам остаје као бедем који експликује Силу и Славу Божију коју он Премудро објави својим слугама који се напише воде живе.
Аутор: Младен Цимеша
Recommended Comments
Нема коментара за приказ.