Месијска мисија Исуса Христа по благослову Бога Оца трајала је три године. Дошао је тихо и скромно и својим скрушеним начином живота на Земљи показао нам пут ка новом праву на благодатне животворне плодове Дрвета живота. По Исаијином пророчанству та прескромност задивљује: Ко верова проповедању нашем и мишица Господња коме се откри? Јер изниче пред њим (Богом Оцем) као шибљика, и као (снажан) корен из сухе земље. Не би обличја ни лепоте у њега (јер није тражио од свога Оца да буде савршеног обличја и љепоте као првостворени човјек Адам, него је прихватио човјечанску природу које му је генетски даровала његова мајка Марија), и видесмо га и не беше ништа (силно) на (његовим) очима, чега ради бисмо га пожелели (да нам буде Бог). Презрен беше и одбачен између људи (јер не бјеше богат и угледан), (питали смо се, зар Бог може бити) болесник и склон болестима, и као један од кога свак заклања лице (и као такав би), презрен (од нас) да га ни за што не узимасмо (Ис. 53, 1–3).
Погледајмо како човјек доспијева у благодатно стање:
човјек → вјера у Господа Бога → часне намјере → вјежбање → навика → осјећај = частан човјек + Дух Свети = благодатни човјек
Да би се дошло у овакво стање, човјек мора бити веома опрезан. Но, да би ово било јасније, покушајмо упоредити нашу човјечју и Христову Бого-човјечју природу.
Наиме, сједињена човјечанска и божанска природа у личности Исуса Христа има своју савршену сједињеност. Богочовјек Исус Христос, у коме се непрестано прожима нераздјељиво Тројично јединство Господње, његово тијело морало је васкрснути јер трулежно (Земља) не може да прими нетрулежно.
Наша човјечанска природа другачије функционише: кад грешан човјек повјерује у Христа, он у себи још нема пуноћу благодати Христове, него само скромно и магловито знање, које је о Њему задобио проучавањем Светог писма и истинских поука светих отаца. Али кад се неко одважи на унутрашњу борбу са собом, желећи да очисти душу и тијело – тад долази помоћ Господња. Сву ту борбу помно прати Дух Свети Утјешитељ, који се у човјека усељава повремено (неосјетно) и помаже му да истраје у тој грчевитој борби. Оног тренутка кад у човјеку сазре подесни услови да осјетно прими у себе Духа Светог, тад Дух Свети својим присуством човјеку даје благодат која нема мјеру. Тад се у човјеку у Духу Светом рађа Истински Христос и човјек Господа Бога доживљава онаквим какав јесте. Такав чин повременог облагодаћења (обожења) имали су по милости Господњој само духовни дивови (угодници Божји).
По допуштењу Господњем, будућа „месијска“ мисија сатане трајаће приближно толико. Доћи ће бучно и богато и онима који су га признали за свог бога показаће пут који води у вјечну погибао. Њему ће се пред крај вијека поклонити многи, али му се нећа повиновати створена природа Господња, и он ће над њом показати сву своју немоћ, а уз то – и велико и немилосрдно зло. – Тешко (у то вријеме) житељима земље и мора, јер сиђе вам ђаво у јарости великој (да се свети човјеку), знајући да (још) времена мало има (да заводи заблудјели свијет) (Откр. 12, 12). И ја чух али не разумех и рекох: „Господару мој, какав ће бити крај томе?“ А он рече: „Иди Данило, јер су затворене и запечећене ове речи до последњег времена. Многи ће се очистити, убелити и окушати, а безбожници ће радити безбожно, нити ће који безбожник разумети али ће разумни разумети. А од времена кад се укине жртва свагдашња и постави гнусоба пустошења, биће хиљада и двеста и деведесет дана. Благо ономе који претрпи и дочека хиљаду и три стотине и тридесет пет дана. А ти иди ка крају и почиваћеш и остаћеш на делу свом да свршетка својих дана (Дан. 12, 8-13).“
Погледајмо како човјек долази у то зло стање:
богопротиван човјек → вјера у зло → вјежбање → навика → осјећај → нечастан човјек + сатана = злочовјек (антихрист)
Свога Бога у човјечијем тијелу видим на овакав начин:
По Исаијиним пророчанствимa Богочовјек Исус Христoс задивљује: Јер нам се роди (истинско) дете, (Богочовјечански) син нам се даде, коме је (Божанска) власт на рамену, и име ће му бити: (Пастир) дивни, (брижни и истински) саветник, (савршени) Бог силни, (наш Божји) отац вечни (у човјечијем тијелу), (послушни) кнез мирни. Без краја ће (кроз Њега) расти власт и мир на престолу Давидову и у царству његову (које је од вјечности Њему намијењено по вољи Господњој опет мора) да се (поново кроз Духа Светог благодатно) уреди и утврди (праведним) судом и (истинском) правдом одсада довека. То ће учинити (сједињена човјечанска и Божанска) ревност Господа (Исуса Христа, савршеног Богочовјечанског владара) над (човјечанским и анђелским) војскама (Ис. 9, 6–7). И на њему ће (као Богочовјеку) почивати дух Господњи, дух (божанске) мудрости и (божанског) разума, дух (доброг) савета и (благодатне) силе, дух (божанског) знања и (све што ће проповиједати и чинити као Месија биће пуно) страха Господњег (Ис. 11, 2). И мирисање ће му бити у страху Господњем, и неће судити по виђењу својих (Богочовјечијих) очију, нити ће по чувењу својих (Богочовјечијих) ушију карати. Него ће по (јединственој) правди (Господњој – Свете Тројице) судити сиромасима и по (Господњој) правици (у Духу Светом) саветовати кротке у земљи, и удариће земљу (благодатним) прутом (божанских) уста својих, и (божанским) духом усана својих убиће (злог) безбожника (сатану). И правда (Господња) ће му бити (моћни) појас по бедрима, и (вјечна) истина (Господња која у Духу Светом обитава у Њему, биће Му божански) појас на боковима (Ис. 11, 3–5).
Христова божанска и човјечанска воља има савршену повезаност и истинско надопуњавање и у таквој савршеној сједињености, уз обострано сагласје, у једној Личности, испуњава се у свему воља Господња. При том свака природа чува своје суштинске природне карактеристике и, као такве, уједињене у једној Личности, не мијењају се, него врше савршену размјену својстава. Ова савршена размјена својстава двију природа у личности Богочовјека Исуса немају никакав утицај на друге двије божанске природе (Оца и Духа Светога) које се непрестано прожимају у Њему. Својства Христове човјечанске природе не могу се пренијети на Оца и Светога Духа јер је само Син Божји попримио тијело тј. оваплотио се и остаје вјечно у оваплоћеном обличју. С тим у вези данас колају разне измишљотине, као што је нпр. да Винчијев код, у коме се срамно говори о томе како је тобоже Христос са Маријом Магдаленом имао тајни брак и чак стекао потомство. Да је Господ Бог хтио тако нешто, урадио би то на самом почетку: прво би створио човјечје (без одушевљено) тијело и Син Божји би се уселио у њега, а потом себи створио жену. Но, то је неизводљиво, јер Син Божји је у вјечној заједници с Оцем у Духу Светом. Да би Син Божји желио да оствари овако нешто, прво би морао да изађе из ове заједнице и да оснује своју заједницу. Али мисија Сина Божјег је савршена: Он својим Оваплоћењем задржава заједницу с Оцем у Духу Светом и у Богочовјечанском обличју сједа на Царски Престо који му је његов Отац са неизмјерном радошћу предао. Само овако савршен Богочовјек може у Духу Светом да сједи на Царском престолу заједно с Богом Оцем и да Богочовјечански влада свим видљивим и невидљивим. И кад још имамо на уму да је, воља Сина Божјег у Духу Светом савршено усаглашена с вољом Бога Оца, онда човјек безбрижно може да слиједи Христов истински пут. Син Божји о себи и Оцу говори:
Зар не верујеш да сам ја (у Духу Светом) у Оцу и Отац (у Духу Светом) у мени? Речи које вам говорим (као Богочовјек), не говорим од самога себе, него Отац који (у Духу Светом) пребива у мени (Богочовјеку) он твори дела (Јн. 14, 10).
Погледајмо на који начин Богочовјек Исус узлази Богу Оцу и сједа са десне стране:
Као Бог: Узлазим Оцу моме (по мојој Божанској природи) и Оцу вашем (Јн. 20, 17). – Бога Сина Божјег немогуће је одвојити од нераздјељиве заједнице Свете Тројице.
Као Богочовјек: и Богу моме (по мојој човјечанској природи) и Богу вашем (Јн. 20, 17). – Све је обједињено Богочовјеком Исусом у Духу Светом и приведено Богу Оцу.
Уједно погледајмо како божанска и човјечанска воља, у личности Господа Исуса Христа, доживљавају распеће и смрт, али не одступају од воље Господње:
Богочовјек Исус је тешко поднио будући развој догађаја, што је сасвим разумљиво. Нико не може остати равнодушан над овим будућим људским и ђавољим недјелом, па ни Бог – и Он има осјећања. Људски гледано, Бог Син Божји не може умријети јер то не постоји у природи Божјој. Али у овом случају божанска и човјечанска воља у личности Богочовјека Исуса толико су биле згрожене будућим људским и ђавољим недјелом. Једну вољу (човјечанску) обузела је туга због виђења своје тјелесне смрти, док је друга (божанска воља) згрожена виђењем будућих догађаја – када ће творевина дићи руку на свога Творца. И те двије воље у једној Личности, тешко подносе овој болан и емотиван тренутак унутрашњег распећа. Дух Богочовјека Исуса (Божанска природа) срчан је јер Бог не може умријети, али је тијело (човјечанска природа) слабо и због тога има смртну борбу.
Погледајмо како изгледа овај потресни тренутак:
И дођоше на место које се зове Гестиманија, и рече ученицима својим: Седите овде док ја одем да се помолим Богу (Мк. 14, 32).
Због тог смртног страха, тражи саосјећање и утјеху од својих пријатеља:
И узе са собом Петра и Јакова и Јована, и стаде се врло жалостити и туговати. И рече им: Жалосна је душа моја до смрти; останите овде и бдите. И отишавши мало паде на земљу, и мољаше се да би га мимоишао час, ако је могуће. И говораше: Ава, Оче, све је могуће теби; пронеси чашу ову мимо мене (јер ово моје Бого-човјечанско тијело не завређује смрт); али опет не како ја хоћу, него како ти – да се Писмо испуни у јоту (Мк. 14, 33–35).
Богочовјек Исус савршено зна да се сваки закон Господњи мора испунити, тј. да свако тијело мора дати дуг Земљи, да би се Писмо испунило у јоту (а када дође пуноћа времена, посла Бог (Отац) Сина свог, који се роди од жене, који би под (истим земаљским) законом, да искупи оне који су под (смртним) законом, да (кроз наше васкрсло преображење) примимо (Божје) усиновљење (Гал.4, 4-5). Богочовјек Исус моли се Богу Оцу, ако је могуће да Отац благослови да његова човјечанска природа не пострада и доживи смрт. Из овога видимо да човјечанска воља у Богочовјеку Исусу Христу није свезана и поробљена, она има апсолутну слободу, али у овом случају божанска воља Сина Божјег бодри своју човјечанску вољу, да би се у потпуности извршила сједињена Богочовјечанска јеванђељска мисија и, самим тим, испуни Писмо.
Због те смртне борбе (унутарње распеће), која се одвијала у Богочовјеку Исусу Христу, Бог Отац шаље анђела с неба: И јави му се анђео (Господњи) с неба крепећи га (плодом Дрвета живота). И будући (Његова човјечанска природа) у смртној борби (сад укрепљена плодом Дрвета живота), мољаше се (Богочовјек Исус) усрдније, а зној његов беше као капље крви које капљу на земљу (Лк. 22, 43–44). Адам, између вјечног живота (Дрво живота) и смрти (дрво од знања добра и зла) – изабра смрт. Супротно томе, Богочовјек Исус потврди јединство са Дрветом живота тј. у свему испуни истинску вољу Господњу.
У том тренутку неизмјерног бола и смртне борбе са Христом је саосјећала сва васељена: свака биљка, рибе у мору, птице у гори, свака безумна животиња – једном ријечју, сва творевина, осим човјека и нечастиве силе. Зато Син Божји опомиње апостоле, а уједно и нас: Бдите и молите се да не паднете у искушење: јер дух је срчан али тело је слабо (Мк. 14, 38).
Укријепљена воља Богочовјека Исуса Христа истовољно прихвата смрт и, по вољи Господњој, распеће ће касније бити и извршено. Ово нам је очигледан примјер да кад се човјечанска воља препусти беспријекорном премудром руководству Господњем, тј. кад се у Духу Светом охристови – тад сигурно иде ка свом зацртаном циљу (Царству Божјем). Али баш због те наше честе колебљивости, по милости Господњој, дошао нам је Утјешитељ Дух Свети, да му се препустимо да нас Он тјеши и руководи ако то истински хоћемо.
Погледајмо на који начин ове двије воље у личности Богочовјека Исуса на крсту доживљавају смртну патњу и ругање.
Као Богочовјек, моли Оца свога: „Оче, опрости им, јер не знају шта чине“ (Лк. 23, 34). – Овако нешто може само Бог опростити. С тим у вези, Богочовјек Исус моли се своме Оцу не само за војнике који послушно врше свој посао, него за првосвештенике јеврејске и за све оне који су по својој заслијепљености дигли руку на Бога Сина Божјег. - Ради тога преклањам кољена своја пред Оцем Господа нашег Исуса Христа, од кога сваки род на небесима и на земљи има своје име, да вам по богаству славе своје даде силу, да ојачате Духом његовим у унутарњем човеку, да се Христос вером усели у срца ваша, да бисте, укорењени и утемељени у љубави, могли разумети са свима светима шта је ширина и дужина и дубина и висина, и познати (Богочовјечанску) љубав Христову која превазилази разум, да бисте се испунили сваком пуноћом Божјом (Еф. 3, 14-19).
Као Богочовјек, вапи Богу Оцу: Елои, Елои, лама савахтани? – што значи: – Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио? – У овим тренуцима „богоостављености“ Он то говори у име људске природе, а не лично, иако је то смрт Његова, јер и у Христовој смрти Дух Свети дјелује против њеног рушилачког дејства. Зато и апостол Петар каже: ...не бјеше могуће да га она (смрт) држи (у својој власти, због божанског дејства Духа Светога) (Да. 2, 24). Смрт је једно, а нетрулежност тијела нешто сасвим друго. Без обзира на то што су поједини светитељи доживјели смрт, њихова тијела и данас обитавају у нетрулежном стању. Код Адама почетак смрти била је разједињеност у њему, тј. необитавање благодатне животворне енергије Свете Тројице у свој пуноћи, због повременог призивања имена Господњег. Због тога се његова животна крепост постепено губила и тек послије извјесног времена (930 година) наступила је смрт тијела. Рекло би се да је код Богочовјека Исуса посриједи нешто сасвим друго. У Богочовјеку Исусу од самог зачећа пребивају Отац и Син у Духу Светом и, као Богочовјек, он је до саме смрти (тијела) живио безгрешан (божански) живот. Али, смртни закон Господњи због човјековог смртног гријеха, да свако тијело мора умријети, обистинио се и на Богочовјеку Исусу. Кад је Богочовјек Исус на крсту изговорио вапијуће ријечи: Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио (Мк. 15, 34) И кад је смрт по допуштењу Господњем добила своју власт: И повикавши Исус из свег гласа рече: – Оче, у руке твоје предајем дух свој (да би смрт могла да обузме моје човјечанско тијело). И рекавши ово издахну (његово тијело, које је, по вољи Господњој, морало дати дуг земљи) (Лк. 23, 46). – Због тога се дâ закључити да је Исусово тијело доживјело смрт, али не и трулежност, јер у његовом тијелу непрестано обитава божанска сила Духа Светога.
А сад погледајмо сушту супротност:
Сви ће (твоји сљедбеници на Земљи) проговорити и (у очају) рећи теби: И ти ли си (наш боже) изнемогао (у тијелу) као ми? Изједначио се (у тијелу у коме обитаваш) са нама (смртним)? Спустио се у пакао (горди) понос твој (и да ли ће твоје тијело отићи у трулежност као и наше), (зашто преста) звека харфи твојих, (колико видимо) прострти су (и) пода те (трулежни) мољци, а (незасити) црви су ти (смртни) покривач. Како (својом гордом похлепношћу) паде с (благодатног) неба, (некад најсвјетлоноснија анђеоска) звездо данице, кћери зорина? Како се обори на земљу који си газио народе? А говорио си (гордо) у срцу свом: Изаћи ћу (кад побиједим Сина Божјег) на (благодатно) небо, више звезда Божјих подигнућу престо свој, и сешћу (умјесто Њега) на (престо Давидов на) гори зборној на страни северној, изаћи ћу на висине над облаке изједначићу се са вишњим (Богом Оцем). А ти се (немоћан) у пакао срже, у дубину гробну (јер ће те Син Божји убити Духом божанских уста својих ) (Ис. 14, 10–15).
Усељењем сатане уз човјеково сагласје, ове двије воље ће дјеловати подвојено и неће имати своје јединство. Овако подвојена воља јесте острастовљена воља, која тежи овоземаљским наслађивањима и овакав антихристовски лик се уклапа у Да Винчијев кôд. Воља тог палог несрећног човјека биће од стране сатане демонизована, понижена, свезана, терорисана, једном ријечју – поробљена. Оваква демонизована воља тежи само гријеху (немиру), тј. овоземаљској изопачености из које произлази наслађивање, блудничење, страховлада, терор, једноставно речено – подло прикривено противљење свим законима Господњим. Обожаваоци Да Винчијевог кода својим лажима о Христу само осликавају свог острастовљеног будућег месију, јер њиховој мјери раста одговара само долазак таквог бога.
Шта нам каже о томе св. Серафим Саровски:
„Још вам морам објаснити у чему је разлика између дејства Духа Светог, који се тајанствено усељава у срца оних који верују у Господа Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа, и дејства таме греховне која се дешава због сплетки и злобе демонске. Дух Божији опомиње нас на речи Господа нашег Исуса Христа и дествује заједно с Њим радујући срца наша и управљајући стопе наше на пут миран. А лукави, демонски дух мудрује супротно Христу и дејства су његова бунтовна, похотљива и испуњена гордошћу овога света.
„Заиста, заиста вам кажем: који верује у Мене има живот вечни“ (Јн. 6, 47). То јест, ко има у себи благодати Духа Светога као веру у Христа, ако би слабости људске душевно умро због неког греха, он неће умрети занавек, него ће васкрснути благодаћу Господа нашега Исуса Христа, који узима на Себе грехе света и дарује нам благодат изобилну. За ову благодат, која се објавила свету и роду нашем кроз Богочовека, речено је у Еванђељу: „У њој беше живот, и живот беше светлост људима. И светлост се светли у тами и тама је не обузе“ (Јн. 1,4–5). То значи да благодат Светога Духа, која нам је дарована при крштењу у име Оца и Сина и Светога Духа, без обзира на таму која обузе нашу душу, светли и даље у срцу нашем као исконска, божанствена и најдрагоценија светлост. Та Христова светлост у души непокајаног грешника вапије Оцу: Ава, Оче (Рим. 8, 15) и не гневи се до краја због непокајаности овог грешника! А касније, пошто се грешник обрати на пут покајања, та светлост Христова разгони таму и поново одева бившег преступника у нетрулежну одећу, изаткану од благодати Духа Светог.
Навешћу вам још неки пример да бисте сасвим разумели шта је благодат Божија, како се она распознаје и у чему се нарочито испољава њено дејство у човеку. Благодат Духа Светог је светлост која просвећује човека. О томе говори читаво Свето писмо. Тако на пример, богоотац Давид каже: „Ријеч је Твоја жижак нози мојој и свјетлост стази мојој“ (Пс. 119, 105). То јест, благодат Божија, изражена у заповестима Господњим, светилник је мој и светлост моја. Кад ме та благодат Духа Светога, коју ја пажљиво и усрдно задобијам, проучавајући седам пута на дан судом правде Твоје (Пс. 119, 164), кад ме та благодат не би просвећивала у тами мојих брига које ми доноси моје звање, чиме бих осветљивао свој животни пут замрачен злобом непријатеља мојих?!
Господ је толико пута јавно показивао дејство благодати Духа Светога на онима које је Он освећивао и просвећивао својим великим доласком. Сетите се Мојсеја после његове беседе на Синају. Присутни народ није могао погледати у Мојсеја због необичне светлости којом је просијало његово лице. Мојсеј је морао покрити лице – толико је била јака светлост која га је испуњавала. Сетите се преображења Господњег на гори Тавору. „И преобрази се пред њима, и засија се лице Његово као сунце, а хаљине Његове посташе беле као снег... и ученици падоше ничице, и уплашише се“ (Мт. 17, 2 и 6). А кад се указаше уз Спаситеља Мојсеј и Илија „облак сјајан заклони их“ (Мт. 17, 5) испред очију светих апостола који нису могли издржати заслепљујућу светлост Божанске благодати. Ето, тако се јавља благодат Светог Духа у неисказној светлости у онима које Бог посети по милости Својој.“[1]
Хришћанство је кренуло својим путем и наша немоћна рука више га не може зауставити. Али Христос о потреби будности поручује онима који у себи још имају Божјег разума:
А од смокве научите поуку: Када се гране њене већ подмладе и олистају, знате да је близу лето. Тако и ви кад видите све ово, знајте да је близу пред вратима. Заиста вам кажем: Овај нараштај неће проћи док се све ово не збудне. Небо и земља ће проћи, али речи моје неће проћи. – А о дану томе и о часу нико не зна, ни анђели небески, до Отац мој сам. Јер како је било у дане Ноја, тако ће бити и долазак Сина Човечјега. Јер као што у дане пред потопом јеђаху и пијаху, жењаху се и удаваху до онога дана кад Ноје уђе у ковчег, и не схватише док не дође потоп и однесе све; тако ће бити и долазак Сина Човечјега. Тад ће бити два на њиви: један ће се узети, а други оставити. Две ће млети на жрвњевима; једна ће се узети, а друга оставити. Стражите, дакле, јер не знате у који ће час доћи Господ ваш. Али ово знајте: Кад би знао домаћин у које ће време доћи лопов, стражио би и не би дао да му провали кућу. Зато и ви будите спремни; јер у који час не мислите доћи ће Син Човечји (Мт. 24, 32–44).
Свети Апостол Павле је још детаљнији:
Али вас молимо, браћо, у погледу доласка Господа нашега Исуса Христа и нашега сабрања у Њем<
Recommended Comments
Нема коментара за приказ.