Зоран Ђуровић: Свети Амброзије Милански о редовном причешћивању

Августин, Григорије Назијанзин, Амброзије, Василије Велики. Све илистрације од З. Ђуровић

24. Хлеб наш свакиданашњи дај нам данас. Сећам се свога говора када сам расправљао о Тајнама. Рекох вам да се пре Христових речи оно што се приноси назива хлебом; када су пак изговорене речи Христове, више се не назива хлеб, него се зове тело. Због чега се, дакле, у молитви Господњој која после следи, вели: Хлеб наш? Рече додуше, хлеб, али додаде ἐπιoύσιον, то јест насушни. То није хлеб који иде у тело, него је хлеб вечнога живота, који одржава суштину наше душе. Зато се на Грчком каже ἐπιoύσιος. Латин је овај хлеб назваосвакидашњим, јер Грци за дан који иде кажу τὴν ἐπιoῦσαν ἡμέραν. Према томе, оно што је казано латински и грчки – обоје се указује корисним. Грк је једно и друго изразио једном речју, Латин каже свакидашњи.

25. Ако је хлеб свакодневни, зашто га узимаш – како су Грци на Истоку уобичајили – једанпут годишње? Узми сваки дан оно што ти је дневно корисно. Тако живи да будеш достојан да се сваки дан причестиш. Ко не заслужује сваки дан примати, није достојан ни да се причести после годину дана. Тако је свети Јов за своје синове сваки дан приносио жртву да не би што загрешили у срцу или речи (1, 15). И ти чујеш да се сваки пут када се приноси жртва потврђује смрт Господња, његово васкрсење и вазнесење, као и опроштење грехова, а не узимаш сваки дан онај хлеб живота? Ко је рањен тражи лека. Рана је што смо под грехом, лек је небеска и чудесна Тајна.

26. Хлеб наш свакодневни дај нам данас. Ако се сваки дан причешћујеш, сваки ти је дан данас. Ако је Христос за тебе данас, сваки дан он за тебе васкрсава. На који начин? Ти си син мој, ја сам те данас родио (Пс 2, 7). Према томе, данас је када Христос васкрсава. Апостол Павле каже: Он је јуче и данас (Јевр 13, 8). А на другом месту каже: Ноћ је минула, а дан се приближио (Рим 13, 12). Јучерашња ноћ је прошла, а данашњи дан се приближио.

 Амброзије и Василије

Ambrosius, De Sacramentis liber sex, PL 16, 417-462A, ivi 452A-453A

De Sacramentis liber, lib. V, cap. IV, 24-26

24. Panem nostrum quotidianum da nobis hodie. Memini sermonis mei cum de sacramentis tractarem. Dixi vobis quod ante verba Christi quod offertur, panis dicatur: ubi Christi verba deprompta fuerint, jam non panis dicitur, sed corpus appellatur. Quare ergo in oratione Dominica quae postea sequitur, ait: Panem nostrum (Joan. VI, 35)? Panem quidem dixit, sed ἐπιoύσιον, hoc est supersubstantialem. Non iste panis est, qui vadit in corpus: sed ille panis vitae aeternae, qui animae nostrae [0452B] substantiam fulcit. Ideo Graece ἐπιoύσιος dicitur: Latinus autem hunc panem quotidianum dixit quem Graeci dicunt advenientem; quia Graeci dicunt τὴν ἐπιoῦσαν ἡμέραν advenientem diem. Ergo quod Latinus dixit, et quod Graecus, utrumque utile videtur: Graecus utrumque uno sermone significavit, Latinus quotidianum dixit.

25. Si quotidianus est panis, cur post annum illum sumis, quemadmodum Graeci in Oriente facere consuerunt. Accipe quotidie, quod quotidie tibi prosit. Sic vive, ut quotidie merearis accipere. Qui non meretur quotidie accipere, non meretur post annum accipere. Quomodo Job sanctus pro filiis suis offerebat quotidie sacrificium (Job, I, 5) ne forte aliquid [0452C] vel in corde, vel in sermone peccassent? Ergo tu audis quod quotiescumque offertur sacrificium, mors Domini, resurrectio Domini, elevatio Domini significetur, et remissio peccatorum: et panem istum vitae non quotidianum assumis (I Cor. XI, 26)? Qui vulnus habet, medicinam requirit. Vulnus est, quia sub peccato sumus: medicina est coeleste et venerabile sacramentum.

[0453A] 26. Panem nostrum quotidianum da nobis hodie. Quotidie si accipis, quotidie tibi hodie est. Si tibi hodie est Christus, tibi quotidie resurgit. Quomodo? Filius meus es tu, ego hodie genui te (Psal. II, 7). Hodie ergo est, quando Christus resurgit. Heri et hodie ipse est, apostolus Paulus ait (Hebr. XIII. 8). Sed et alibi ait: Nox praecessit, dies autem appropinquavit (Rom. XIII, 12): nox hesterna praecessit, dies hodiernus appropinquavit.

Текст је јасан као сунце и не представља никакве егзегетске тешкоће. Осврнућу се на неке техничке детаље, а остало, у смислу једне духовне егзегезе интегрисаћу са текстовима коју гравитирају око Амброзијевог времена.

„Рекох вам да се пре Христових речи оно што се приноси назива хлебом; када су пак изговорене речи Христове, више  се не назива хлеб, него се зове тело“ (24).

У мало плодним расправама католика и православних и ово је био проблем. Католици су инсистирали да хлеб о изговореним речима постаје тело, православни по епиклези. Епиклеза је и код Латина постојала, али је питање кад је нестала (Тафт). Сада је поново имамо. Амброзијеву аргументацију не треба видети у светлу ових касних расправа. Ми смо у литургији у једном процесу. Обред практично никад није био унифициран. И освећење кроз ове речи као кроз епиклезу се не искључују међусобно. Јер, ко тврди да само после епиклезе имамо тело, онда вели да су лажне речи пре тога изговорене: Узмите, једите, ово је тело моје. Јер и те речи подразумевају епиклезу. Никада Дух и Исус нису били одвојени. И увек је по Духу Христос присутан.

Хлеб свакодневни и/или насушни. Код Амброзија је једно те исто. Односно, грчка реч обухвата оба значења. Коренски долазе из οὐσία,суштина, есенца, добра која неко поседује, имовина, и долази од οὖσα, што је партицип презента глагола εἰμί женског рода, постојати, бити. Следовање хлеба је разумевано овде. Оригену се дугује повезивање ἐπιoύσιος са οὐσία. У верзијама Vetus Latina налазимоquotidianum (свакодневни). Jeроним је то касније превео са supersubstantialem у Мт., али је задржао quotidianum у Лк. Латинска литургијска форма је quоtidianum (cf. Lightfoot, On a fresh revision of the N. T. pp. 195 f.). Aмброзије преноси Оригеново тумачење у de Fide, 3, 5. 127, а оно је блиско и са Кирилом Јерусалимским, Cat. 23, 15.

Ориген у рељефу са пола ореола. Анатемисан, али без њега не би било теологије ни великих Отаца

25. „Ако је хлеб свакодневни, зашто га узимаш – како су Грци на Истоку уобичајили – једанпут годишње? Узми сваки дан оно што ти је дневно корисно. Тако живи да будеш достојан да се сваки дан причестиш. Ко не заслужује сваки дан примати, није достојан ни да се причести после годину дана“.

Не сме се мислити да је један пут годишње причешћивање био обичај на Истоку. Не, то је Амброзије чуо за неке од заједница које су прешле на то новотарство, јер извори нам говоре супротно. Но, у орацијама се генерализује, не улази се у суптилности. Али ни Амброзијево сведочанство не можемо узети као неку измишљотину. Не би функционисалo. Довољно је поменути сведочанство из Василија Кесаријског, или Великог († 379) да се у његово време у Кападокији причест примала четири пута недељно: у недељу, среду, петак и у суботу, а и удруге дане ако падне празник неког свеца; уједно казује да у Египту и сви верници у највише случајева имају причест у својој кући и причешћују се сами кад хоће (Epist. 93).