Монаштво, та похвала и украс Цркве Христове (св. Исак Сирин), представља једну од најимпресивнијих и можда најсветлијих појава у хришћанском животу и хришћанском духовном искуству. У историји православне Цркве монаштво је извршило снажан утицај на многе аспекте хришћанског учења и начина живота, доприносећи развоју хришћанске етике, православног богословља, аскетике, канонског права, литургике, иконографије, пастирства и духовништва... Монашке обитељи – манастири – одувек су били расадници духовности, просвете и културе, средишта добротворне делатности, места савршеног богољубља и топлог братољубља.
Осећајући да би хришћанство без монаштва било исто што и неплодна смоковница крај пута, Света Црква је од најранијих времена налазила у себи довољно дубине, молитвеног плама, ревности и богочежњивости да најбоље синове и кћери своје упућује на стазу којом се достижу врхови хришћанског савршенства. А двехиљадугодишња историја новозаветне Цркве показала је да је управо број и квалитет монаштва један од најпоузданијих показатеља духовне снаге и светости једног народа.
Наставак на линку (.pdf документ)
Recommended Comments
Нема коментара за приказ.