Савремени антропос, не остваривши своје истинско свјесно „ја“ све више пада у самозаборав свога бића, и потапа се у личностно не биће. Ипарксија савременог антропоса је миулакрум, несвјесно автургично одцјепљење од Божије фоније, одлучење од природног логоса, антропос тада борави у песудоегзистенцији. Али сваки антропос и поред богоотуђења посједује прескордицију есхатона иако је то мистификован априори чин који бивствује и протеже се кроз антропосово биће.
Он постаје свјестан хоризмоса од нечега, а то нешто је θεός, и ефемеричне ипарксије која се одвија пред његовим очима, а ψυχή постаје све гладнија. Када антропос постави себи питање своје ефемеричности али здраво, без солпистичко хедонистичких артикулисаних зоистичних енергија може се експликовати да је на добром путу. Тада долази до извора ноезиспистизије, активирају се природни логоси као есхатолошке воље, и антропос се задубљује пред амбисом свога ништавила, открива дјелимично самозаборав свога бића.
Он ab intrinseco, осјећа дубоку глад и жеђ за Богом, срце антропосово пулсира још не дефинисано, а ако упозна Господа Саваота он осјећа покретачки динамис који перихорезише читаву антропосови духовну и мисаону структуру, долази до аутоантропогнисије и антропос се буди из сна и постаје свјесан, отвара се пут за дјелатно „ја“.То може бити темпорална трансфигурација која отвара нове хоризонте сталног метаморфозиса, који води до истинског свјесног ванзаборавног дјелатног „ја“. Колико та автургичност и богоотуђеност савременог антропоса порађа очај и тугу , и униније има безброј примјера.
Антропос је у сфери circulus vitiosus и једно такво кретање је неизоставни елемент антропосвог бивствовања. Антропос осјећа тежину зоизма и бивствовања, некада осјећа како су животни сокови пресушили и како сва његова егзистенција бесмислена и трагична али наставља да живи снивајући неку утопију једну инкантацију рајског острва, имагинација себе у једној другој диманзији, поновни бјег у реалност, међутим по повратку осјећа се тмина, и утјеха која проистиче од селфа је темпорална и брзо испарава.
Да би на неки начин експликовали данашњег антропоса морамо се и осврнути на књижевне радове поједнинаца који су своју свакодневницу без фиктивног уљепшавања, без мисаоне калиграфије него рациолатрјски у њиховом домену приступили материји и своју тугу, и интроспективно стање духа ехстравертно испољили, и описали. Некад је тај опис дефинисан и експликован у полу метафори, а некада тако суров као дерање коже. У овом контексту морамо споменути једног, човјека који је рациолатриски огорчено, саркастично и иронично давао дефиниције и експликације структуралних форми и костура данашњег западног потришачког друштва. Његове мисли, и данас одјекују, иако су не риејтко прожете сексуалном конотацијом, вулгарном садржином, и по неком псовком, ипак имају тежину, и дају одговор, а у исто вријеме и постављају питање куда иде савремени антропос, социос. Гдје је крај људске егзистенције и шта је породила и створила једна западна култура са својим начином живота и бирократским апаратом. То је одјек душе једног тубиствовања, једног уморног антропоса, који је самљевен прво сам од себе, од својих унутрашњих стрепњи и πάθος, а потом и друштва које функционише тако да задовољи критеријуме поредка који треба да створи привидну маску антихаотичног erlebnisa, свега око себе.
Овде је ријеч о америчком писцу, из ундерграунд касте Чарлсу Буковском[2], који је на специфичан начин прожет личносним искуством, на неки начин аутобиграфски илуструје линеарном мисаоном калиграфијом оштрим и суморним темпом савременог антропоса који је забијен и скупљен у своју некада на први поглед бесмислену ипарксију, и која води у једно ништавило.“ Није смрт оно што је ужасно, већ животи које људи живе или не живе до своје смрти. Они не поштују своје животе, они мокре[3] по њима. Ружно изгледају, ружно говоре, ружно ходају. Пусти им велику музику и они је неће чути. Већина људских смрти је обична превара. Ништа ту није остало да умре“[4]. Сама ова реченица говори довољно, експликује један на први поглед песимизам и философску мисао датог аутора, међутим илуструје нам управо бесмисао живота који поједни антропоси воде, који одводи у личностно не биће. Јер логосност у антропосу будући да смо сви у Христу једно, сензитивира пад другој „ја“ у самозаборав и буни се против тога макар и несвјесно, што нам овај цитат и говори. Када друго „ја“ падне у самозаборав бића, на неки мистификован начин и тубивствовање односно свијесно дјелатно „ја“ то осјећа, без обзира да ли то препознавање је у Христу или ван категорије бање очишћња и крсне смрти[5]. „Видим на стотине људи дневно који су сасвим одустали. На све стране видим оне који не жуде ни за чим, осим храном, кровом, и одећом, усресређени само на то, без снова. Они не осећају ужас што не воле или што нису вољени“[6]. Такође и ова реченица мистагошки дефинише и агапи, од кога свако тубиствовање зависи од те Божанске енергије од ероса Божијег којег антрпос перцептује, мада се касније неправилно артикулише, она даје смисао животу, и води ка есхатону. И овде се види вапај и погружавање у тугу али оправдану због другог „ја“ који се запетљао у мреже и колотечину самозаборава бића и потонуо у дубину окена бесмисла у коме се љубав угасила као догорјела свјећа испразног живота гдје је антропос постао само један број у локалном регисрту особа које живе у том граду или шифра за идентитет у осигуравајућем заводу. То је вапај за другим „ја“ које живи али нема у њему агапија тако да је своју егзистенцију свео на рате, на живот на кашчицу, на ситне пролазне ствари.
Терапеутика нуса, или херменеутика живота овде је једногласна и поучава нас да је агапи централно мјесто и да кроз њу сви постајемо једно у Христу, и „ја“ као личност не постојим без другог „ја“ и ту је логос бића, ту је есхатолошка воља да у другом препознамо Бога, да кроз личностну заједницу остваримо своје логосе, есхатолошку димензију нашег постојања. Нема потребе за Бултмановском демитологизацијом сфере духа , него само да сви fundamentum in re, проговоримо језиком Божанског ероса, језиком да у другоме „ја“ препознамо своје истинско и свјесно „ја“ да препознамо своје сопство, своје логосе. Ту је тајнообзарујушча omnipotentia, могућност исхођња ка Господу управо кроз језик љубави, јер тим језиком је Господ увјек говорио и даље ће говорити, то је фонија небеске Божанске музике, мајеутика бивства које требамо да перцептујемо и да се препустимо liberum arbitrum теантропофилије ове темпоралне хронометријске егзистенције. Генеалогија, истинског свјесног и дјелатног „ја“ почиње у Богу, у Христу, и одржава се и зависи и своје постојање има поред Бога у другом „ја“ и само тако опстаје, једном ријечју палигенеза читавог космоса, то је пут логоса бића, тубитствовање као микротеоса, остварење своје слободе личносности, то је пут есхатона.
Аутор: Младен Цимеша
[1] Изреке отаца.
[2]Чарлс Буковски (енгл. Charles Bukowski; Андернах, 16. август 1920 — Сан Педро, 9. март1994) је био америчкипесник, приповедач и романописац. Данас се сматра једним од најутицајнијих писаца битничке генерације (енгл. beatgeneration). Остаће упамћен по свом експлицитном, сировом, понекад чак вулгарном књижевном изразу и својим причама о симпатичним губитницима са маргина америчког друштва, Буковски је одрастао у време економске депресије која је захватила Америку између два светска рата. Његов строг и доминантан отац често је остајао без посла, а своје незадовољство и фрустрацију најчешће је искаљивао на дечаку редовно га малтретирајући, о чему ће Буковски писати у свом роману "Ham on Rye". Адолесцентске акне које су оставиле ожиљке на његовом лицу само су допринеле да се још више осећа као губитник и особењак. Покушавајући да се заштити од трауматичне стварности, Буковски се рано окреће алкохолу, али и књигама. Као средњошколац много чита, а посебно воли делаЕрнеста Хемингвеја, Синклера Луиса, Карсона МекКулерса и Д. Х. Лоренса. По завршетку средње школе уписује градски колеџ у Лос Анђелесу и похађа курсеве новинарства и књижевности, желећи да постане писац. Дела Чарлса Буковског су у основи аутобиографска. Теме су шаролике и разноврсне а у центру интересовања овог писца су увек патње и проблеми обичног човека. Његови јунаци су очајни, несрећни људи, губитници и особењаци са маргина друштва огрезли у пороке, често на ивици лудила, емоционалног слома и материјалне беде. Свакако најпознатији јунак је Хенри Кинаски, алтер-его Чарлса Буковског који се појављује у многим његовим причама и романима. Он је симпатични губитник, пијанац, коцкар и женскарош који живи на ивици беде, дружи се са пропалицама и преварантима, а жене повремено користи како би се докопао високог друштва. Баш као и Буковски, Хенри Кинаски преферира да буде сам, пије, пише и слуша класичну музику. Први пут се појављује у причи "Confessions of a Man Insane Enough to Live With Beats", а његову даљу судбину пратимо кроз романе "Post Office", "Фактотум", "Жене","Блудни син".Књижевни израз Чарлса Буковског је једноставан, ослобођен метафора, разумљив свима, али и изузетно духовит и циничан у исто време. Језик је сиров, улични понекад вулгаран и бруталан. Вероватно због тога је Буковски своја дела објављивао претежно код малих и независних издавача. Важио је за „андерграунд“ писца и за живота је стекао много мање славе и успеха код књижевних критичара и читалаца него што је има данас...извор, wikipedia.org
[3] У питању је ријеч влугарног садржаја па сам био слободан исправити оригинал једном прикладнијом ријечи.
[4] Преузето са, www.citiram.net.
[5] Овде је у питању света тајна крштења, јер само погружавање у воду, и излазак из ње, семиотички, се експликује као крсна смрт са погребењем, и васкрсење антропоса, односно антропос мистификовано проживљава у крштењу оно што је Нови Адам Христос проживио за вријеме свога земаљског битисања међу нама.
[6] Преузето са, www.citiram.net.
Recommended Comments