(ВИДЕО) Епископ браничевски др Игњатије Мидић, „Покајање за Васкрсење“.

Imam ozbiljan problem sa jednim navodom njegovog preosveštenstva o kom sam već kroz blogove imao (doduše jednostranu) prepisku sa čestitim Savom Janjićem. I pored svega što potisujem sve stavove vladike Midića jednu stvar ne mogu da progutam ...nekako mi je daleka i maglovita; sasvim nedefinisana. To je problem Carstva Nebeskog koje će tek doći, koje je nešto „buduće“ a nije sada već tu.

Da ne bih mnogo dužio (a obično sam tome sklon uz silna rasplinjavanja) evo i linka ka blogu u kom sam naširoko o tome rekao „par reči“: https://pouke.org/forum/blogs/entry/953-komentar-na-primedbu-%C4%8Destitog-autoriteta-o-tome-da-paralelna-tj-hristova-realnost-nema-upori%C5%A1ta-u-jevan%C4%91elju/

Vladika, profesor i doktor Ignjatije izvanredno priča na ovom predavanju o realnom Hristu, o liturgijskoj zajednici ljubavi u Hristu bez koje nije moguće ni voleti Hrista, po onome da „ko kaže da voli Boga a mrzi čoveka živi u laži i tami“. On naprosto vidi Bogočoveka pred sobom kao ličnost koja je tu prisutna, koja objedinjava verne u sebi ...a onda odjednom kaže, od 32. minuta snimka pa par minuta dalje, doslovno:

„Ali još nešto Liturgija nosi; a to je, Liturgija je ikona budućeg Carstva Božijeg; ona je predukus; ONA JOŠ UVEK NIJE REALNO CARSTVO BOŽIJE! To znači da hrišćanski život ovde koji proizilazi iz liturgije, on će tek da se ostvari u realnosti u budućem Carstvu. Mi smo, sad i ovde oni koji ćemo tek biti (?) ...mi jesmo to što ćemo tek biti u budućem veku (?) Sada mi smo ikone toga, i ZATO JE LITURGIJA IKONA CARSTVA BOŽIJEG. (?)  Ona tako i počinje: Blagosloveno Carstvo Oca i Sina i Duha Svetoga ...Sve dakle tamo što se dešava na Liturgiji upućuje, dakle, na taj jedan način života KOJI NIJE IZ ISTORIJE i nije produkt istorije nego je u stvari produkt toga Carstva Božijeg budućeg...Ona nam otkriva to buduće Carstvo Božije i mi ga predokušamo...“

Dobri moj Vladiko, naslađivao sam se istinski celim predavanjem do ovog trenutka gde  sam ugledao nedorečenost, obilje maglovitih termina sa prilično nejasnim formulacijama koja ne mogu da preskočim ili oćutim. Na osnovu obilja tragova po Jevanđelju (može se videti u blogu gde sam ih navodio) moram da postavim nekoliko konkretnih ptanja jer ovde vidim i konkretne formulacije.

Naime, Vi kažete: „Liturgija još nije realno Carstvo Božije“ već da je (u nastavku parafrazirano) „samo ikona Carstva Božijeg“!?

Oprostite, da li je Telo Hristovo samo ikona Hrista ili je realni Hristos u vremenu i prostoru? Da li je ono u Putiru živi Bog ili je samo Njegova ikona .. Njegova simvolička predstava? (Dovoljno je baviti se samo ovim pitanjem pa će mnogi stvari već same po sebi da se razjašnjavaju.) Ako je u Putiru živi i Vaskrsli Hristos, a jeste jer to nije samo simvolički hleb već telo Božije...znači da je i njegovo Carstvo već tu, uslovno rečeno „paralelna duhovna realnost“ sa svim svetima, Anđelima i Njegovom Majkom! Uostalom, mnogi ljudi se mole svetiteljima za zdravlje, iscelenje i po svojoj veri dobijaju kao dar od Boga to što traže. Sveti Nektarije Eginski (vidim da je najaktivniji, drugi se malo olenjiše  ) Nikolaj Mirlikijski, Sveti Vasilije Ostroški, Paraskeva i ostali ...iz kog sveta i vremena pomažu molitvenicima? Iz realnog prisutnog Hristovog Carstva ili iz nekog budućeg vremena?! Kako meni moja Krsna slava Sveti Sava pomaže iz vremena koje tek treba da dođe; možete li mi objasniti? Kome se ja onda molim ..pri čemu je molitva razgovor sa Bogom i Njegovim ugodnicima!? Ako je Sveti Sava tamo negde u budućnosti .. kako mi pomaže i blagosilja!? Kome i kako Majka Božija pomaže obilato ako nije u prisutnom Carstvu sada i ovde; ako je ono samo nešto "buduće"?

Jadna od najvećih jevanđelskih istina i događaja, kroz priču o „bludnom sinu“, daje nam odgovore na skoro sva pitanja koja muče ljudsku dušu i pritiskaju mozak. Naime, nije Otac otišao u lutanje u daljnju zemlju; nije Bog izašao iz realnosti nego smo mi gresima zalutali u unutrašnjem svetu, jer unutrašnji svet su i Raj i pakao ...tu u srcu! Mi smo se izgubili u vremenu i prostoru a ne Bog! (bludni sin „izgubljen bio i nađe se; mrtav bio i ožive“) Hristova je sva realnost, vreme i prostor. Kada smo shvatili težinu pada pokazasmo kajanje baš kao bludni sinovi i Otac nam istrča u susret; dođe i ovaploti se kao čovek – poveza svoju realnost sa nama! Postade vrata kroz koja se već ovde ulazi u Njegovo Carstvo kroz Liturgiju ...kroz Sina i njegovo Telo! Raj i pakao nisu geografski pojmovi; to je unutrašnji svet lika Hristovog u srcu! Neko ga je unakazio manje neko više ...kroz Hrista nas Bog opravdava od tih nepočinstava ako ih sagledamo i priznamo Mu grešku.

To već prisutno Carstvo naravno nije još uvek u punoći, ali nije i da Ga nema kao realnog sveta koje je skriveno od zlih srca, pohlepnih i podlih duša. Ono se naslućuje, ne kao deo duševne predstave ili mašte što bi bilo opasno za ljude, već kao realni svet tihog i radosnog susreta pričešćenog srca sa svojim Gospodom što svaki iskren čovek može iz svog Crkvenog iskustva da potvrdi.

Upravo o tome i Apostol Hristov kaže sledećim rečima:

„12. Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам дјелимично, а онда ћу познати као што бих познат.
13. А сад остаје вјера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав. (1. Kor. 13)

Apostol opaža i naslućuje prisutno Carstvo („sad vidimo..“) i vidi ga kao u ogledalu, a kad Gospod ukine vreme onda će sve biti jasno licem k licu. Čak je, ni sam ne zna da li telesno ili u duhu, bio uznesen do devetog neba (jako visoko) što govori da je to Nebo, Duh Sveti i Hristovo Carstvo već deo njegovog vremena, njegove epohe.

Crkva je sveprisutno Carstvo Božije u koje se može ući po nekim pravilima a konačan sud o tome ko će tamo zanoćiti daje samo Gospod. Jedina razlika između tog budućeg i ovog još uvek „vremenskog“ je u tome što je Crkva (Sveta Trojica) ovde još u borbi za svaku ljudsku dušu pa se Crkva naziva „vojinstvujuća“; kada Gospod bude, kao pred pet ludih devojaka zalupio vrata za sva vremena, Crkva će tada biti „toržestvujuća! U Oba slučaja – to je JEDNA ISTA HRISTOVA crkva koja je iznad vremena i prostora ...pa čak i danas među nama! Ona je već prisutna večnost kroz Liturgiju i Telo Hristovo ...i to stvarno živo telo koje nije samo „ikona Carstva Božijeg“ već živo Carstvo sa svim Svetima, Bogorodicom i Anđelima!

Carstvo Nebesko je po svojoj suštini u stvari Ljubav Božija ...koja je kroz Crkvu već tu! Mir u srcu je Božije Carstvo. Iz gore predloženog bloga vidi se uslovna reč „paralelni svet“ koji na neki način malo slikovito i ne previše vulgarno približava ovaj problem. U Crkvi, u Liturgiji Carstvo Nebesko je Hristova realnost u svim vremenima jer je Njemu sve potčinio Otac Njegov – i vreme i prostor i sve postojeće! Carstvo Nebesko (ili na suprot tome pakao) nisu geografske ili vremenske koordinate već je Ljubav hristova koja je već data ljudima, raspela se za nas! Nije uočljiva ničime do čistim srcem i takvom srcu jasno da je ona gospodar vremena i svih svetova. U njoj postojimo; nije ona tamo negde u budućnosti a da je sad nema! A kada dođe svršetak vremena Gospod će je još jednom predložiti svima, zagrliće sve svojom svetom tugom kao pred oproštaj  ...ali nećemo je svi podneti, što je subjektivna tragedija svakog od nas bludnih sinova. On će uzeti sa sobom one koji Ga ljube, zatvoriće vrata ...i nestaće ljubavi sa planete za one koji je nisu hteli; koji je nisu ni imali. Sve oko njih će biti besprizorno odvratno, surovo, smrdljivo, raspadnuto ...ni blede svetlosti sveće ..ni slovo „Lj“ od ljubavi neće boraviti među njima. Biće to njihova realnost koju već ovde žive nesvesni Ljubavi koja im kuca na vrata srca; kao što će i Hristos biti večna realnost za one koji Ga već sada i ovde REALNO nose u srcu kao ličnosni obrazac. To u srcu nije „ikona Carstva“ već realno Carstvo (doduše jako kolebljivo u čoveku) jer je i Gospod realno došao u istoriju i potčinio je sebi!