1. До сада смо говорили о историјској страни Filioque-a; затим смо размотрили његову канонску (неканонску) страну, односно чињеницу да су западњаци увели Filioque y Символ вере једнострано, без питања и сагласности са Источном Црквом.
Ово је канонска страна ове теме, коју западњаци данас почињу да признају, и чини се да показују расположење да исправе то што су учинили, повлачећи Filioque из Символа вере. Једнога дана, можда ускоро, и до тога дође.
За нас који се занимамо догматиком, овај проблем није канонски. Постоји и богословски проблем у вези са Filioque-ом, којим ћемо се сада позабавити.
Испитаћемо богословску страну проблема тако што ћемо ову тему поделити на два дела. У првом делу ћемо видети какве аргументе западњаци наводе у одбрану Filioque-a, a затим ћемо видети какве аргументе православни источњаци износе против Filioque-a. Видећемо у коликој мери су ти проблеми озбиљни, и да ли постоји могућност за њихово решење.
Богословско оправдање Filioque-a на Западу започиње углавном са Францима, који су се користили Августиновим богословљем да би подржали Filioque. Ово богословље, које смо раније анализирали, садржи следеће елементе који се користе у одбрану Filioque-a:
Први елемент је Августинов став да се у Светој Тројици Син назива Логосом Божијим, а истовремено представља и Знање Божије, док Свети Дух представља Љубав Божију. На основу овога става, Августин даје предност Сину у односу на Светога Духа, и сматра да Син заједно са Оцем представља извор Светога Духа — a то je Filioque. Ово се правда следећом тврдњом: пошто Син представља Знање, а Свети Дух представља Љубав, Знање претходи Љубави, према томе, Син претходи Светоме Духу. Као што се Љубав, да би постојала, заснива на Знању, тако се и Свети Дух заснива на Оцу и Сину.
Друга чињеница која је коришћена за богословско оправдавање Filioque-a била је та да, по Августиновом богословљу, у Богу претходи суштина Божија. По његовом учењу, један Бог је једна суштина Божија. Лица (личности) следе за суштином. Према томе, по Августиновом схватању, Лица (Божија) представљају односе који се појављују и постоје унутар једне суштине. Другим речима, Бог је једно биће, једна суштина, један Бог, у Коме постоје три односа: Отац, који је Сећање, Син, који је Знање, и Свети Дух, који је Љубав. Самим тим, Свети Дух је, такође, нека врста односа.
Али, да бисмо имали ваљан и потпун облик односа, потребно је да обавезно имамо спрегу (пар) односа. Ово схватање развили су схоластици, а пре свих Тома Аквински. Спрега односа је оно што су схоластици назвали однос антитезâ, антитеза односâ. Другим речима, да бисмо имали нешто што произлази из неког односа — као Дух Свети - то нешто треба да произлази из односа друга два бића, а не једнога. Управо због тога је потребно да постоји пар.
Дух не треба да произиђе од једнога Лица, јер једно Лице је као ниједно — треба да има однос према неком другом. Дакле, Дух произлази из односа. А (поред Оца) нема другога Лица осим Сина од кога би Дух произишао. Због тога је потребан Filioque y том смислу да Дух мора да произлази из односа, а не само од једнога Лица.
Протестанти су својом реформацијом увели сасвим нов приступ овом проблему. Одбацили су целокупно богословље које говори о суштини Божијој, о Богу као о једном метафизичком Бићу. Уместо њега прихватили су начело да Бога познајемо на основу Његових дела у икономији, односно у историји. На тај начин увек полазимо од историје, то јест од тога шта је Бог учинио у историји. To је наша основа. Другим речима, о Богу не можемо говорити језиком метафизичког богословља.
Занимљиво је то да су протестанти оваквим приступом на један други начин подржали Filioque. Говорили су следеће: у икономији, односно у историји, Света Тројица се појављују тако што Отац шаље Сина, а Син даје Духа, према томе, Духа нам даје Син. Наиме, све што знамо и што можемо рећи о Богу, заснива се на ономе што видимо у Његовој икономији, односно у историји; због тога морамо рећи да Дух зависи и од Сина, а не само од Оца.
Тако су се протестанти поново вратили оној забуни коју су западњаци пре 4. века унели између два појма који се у Светоме Писму изражавају са два различита израза: у питању су глаголи „исходи" и „бива послат". Дух Свети произлази од Оца, али се у икономији шаље и даје (бива послат и бива дат) од Сина или кроз Сина.
На Западу су оба ова израза од самог почетка превођена на латински језик једним глаголом (ргоcedere). Тако је дошло до забуне. Кад кажемо да Свети Дух произлази од Оца и од Сина, шта тиме имамо на уму? Имамо ли на уму вечно постојање Бога или икономију, где се Дух даје кроз Сина?
По учењу протестаната, не може бити ни говора о вечној Тројици, осим на основу икономије. Према томе, глагол procedere изражава и произлажење и слање, односно и вечни однос Божији у Његовом вечном постојању и временски однос унутар икономије.
2. Такво је стање на Западу и такве аргументе западњаци користе да би поставили богословске темеље Filioque-a. Погледајмо сада какви су аргументи који су на Истоку коришћени против Filioque-a, када се по овом питању заоштрила политика између Истока и Запада.
Први аргумент. Исток се противио схватању о превасходству суштине у односу на личности; противио се томе да један Бог најпре јесте суштина, односно да једнога Бога изражава једна суштина, а да три Лица јесу односи унутар те једне суштине. Исток се, дакле, овоме противио, јер по учењу источног богословља, односно богословља кападокијских Отаца, један Бог је Отац; један Бог није једна безлична суштина. To je личност Оца.
Погледајмо сад како по овом питању настаје проблем. Ако је Отац тај један Бог, онда тиме што велимо да Син представља извор Светога Духа, као да уводимо постојање два Бога, два онтолошка начела унутар Свете Тројице. У том случају у опасности је монотеизам.
На Западу овај проблем не постоји јер је по њима монотеизам сачуван суштином. Суштина је изражавала једнога Бога. Тако је овде настао прекид у споразумевању (између Истока и Запада), јер аргумент који је наводила једна страна није важио за ону другу.
Ово је за Оце Истока био веома снажан аргумент, јер на тај начин се заједно са Filioque-ом уводило и двобоштво. Наиме, оно што, по источњацима, обезбеђује начело једнога Бога, јединства Божијег, јесте чињеница да извор, једини извор, односно узрок јесте Отац. Оно што, по светоотачком учењу, обезбеђује једнобоштво јесте монархија (једноначалност). У Богу постоји монархија из које произлази целокупан живот Божији. To једно начело (= почетак) није једна суштина из које произлазе Лица, него је то једно Лице, то јест Отац, који рађа Сина и исходи (= изводи) Светога Духа.
Ако једнобоштво поистоветимо са монархијом, тада се поставља питање какво ћемо јој место дати. Ако јој дамо место у суштини, тада немамо проблема са Filioque-ом. Ако јој дамо место у личности Очевој, тада не можемо имати Filioque, jep би то значило да признајемо два начела у Богу, односно да укидамо монархију. У том случају Отац више не изражава монархију. А ако се укине монархија, тиме се укида и једнобоштво.
Како можемо имати три Лица, а да немамо три Бога? Оно што нам помаже да избегнемо ову опасност, односно да немамо три Бога, јесте чињеница да двојица од њих извиру из трећега. О једноме Богу може се говорити само са становишта начела, пошто је један Онај Који даје постојање Светој Тројици.
Дакле, оно што обезбећује начело једнога Бoгa јесте монархија Оца. Према томе, уколико укинемо једноначалство Оца и прихватимо Сина као ново начело, тада укидамо једноначалство и, самим тим, немамо више на чему да заснивамо једнобоштво; осим уколико га заснивамо на суштини, као што то Запад чини. Ово је био један од озбиљних аргумената, једна од озбиљних потешкоћа са којима се Исток сусрео у својим односима са Западом.
Друга тешкоћа се односи на поистовећивања којима прибегава Августин када користи (човекова) психолошка својства да би описао Свету Тројицу. Отац je, no његовом схватању, Сећање, Син је Знање, а Дух је Љубав. Ho, no мишљењу светих Отаца, ово доводи до веома озбиљног проблема антропоморфизма Бога, јер тиме на Бога преносимо човечанска искуства. Став светих Отаца у вези са овим, јесте да се не можемо користити оваквим аргументима (да Син представља Знање, a Дух Љубав), и да не можемо на њима заснивати Filioque. Једино што за Оца и Сина и Светога Духа можемо рећи, јесте да је Отац нерођен и да је Отац, да је Син рођен и да је Син, а да Дух Свети исходи и да је Дух. To cy она ипостасна својства која се тичу бића, односно тичу се начина на који свако од три Лица ступа у постојање.
Каква психолошка својства има свако од три Лица, то ми не можемо рећи, јер то би већ довело до антропоморфизма. Тако овде имамо неку врсту апофатизма, који ипак не представља агностицизам. Наиме, не кажемо да (о Светој Тројици) не знамо ништа; само кажемо да то што знамо о Богу, о Оцу, не износимо из свог човечанског искуства, него да то, напросто, показује начин постојања Божијег, односно показује како Бог постоји.
Слично је и са проблемом преимућства знања у односу на љубав. По учењу источних Отаца, знање не претходи љубави. Присетимо се свега што смо говорили у вези са познањем личности и познањем ствари. Да бих нешто (или некога) познао као личност, потребно је да га најпре заволим. He могу прво познати, а затим заволети. Самим тим, Дух Божији, ако представља Љубав, не следује за Сином, односно за Знањем (ако кажемо да Син представља Знање). Према томе, са православног становишта неприхватљив је Августинов аргумент да знање претходи љубави. Љубае се поистовећује са знањем. Личности познајемо онолико колико их љубимо.
3. Под којим условима Filioque може бити прихваћен од стране Православља?
Први услов је тај да се сачува разлика између вечне и икономијске Тројице. На Западу, као што смо рекли, не прави се разлика између глагола „исходи" и „бива послат". Израз „исходи" односи се на вечно постојање Божије, док се израз „бива послат" односи на икономију. На Истоку се између ово двоје прави велика разлика. Једно је, наиме, рећи да по питању икономије Дух зависи и од Сина, односно даје нам се у историји — јер икономија углавном припада Сину: Син се оваплоћује, Син нам дарује Духа у икономији. Нешто сасвим друго је, међутим, рећи да се тај однос зависности између Сина и Духа тиче и исхођења, односно вечног и невременог бића Божијег. У источном Предању, између ово двоје се прави велика разлика.
Кад је y питању вечна Тројица, не може бити говора о Filioque-y, jep узрок је само један, a то је Отац. Син не може бити никакав саузрок.
Поред свега тога, свети Оци и овде праве извесну разлику. Они допуштају да Син има извесну улогу у исхођењу Светога Духа. На једном месту, које представља кључ за разумевање овога питања, свети Григорије Ниски каже: „He поричемо да постоји разлика између Онога Који постоји као узрок (a то je Отац) и Онога Који је из тога узрока". На тај начин можемо замислити да се једно Лице разликује од другога. Наиме, на основу овога места из дела светог Григорија, закључујемо да је разлика између Оца и Сина, или између Оца и Духа, у томе што Отац јесте узрок, а Син и Дух јесу из узрока. Према томе, ово разпиковање између узрока и онога што је из узрока има веома велики значај.
Свети Григорије у наставку каже: „Што се тиче онога што је из узрока (то јест Сина), примећујемо још једну разлику. (За Сина и Духа узрок је Отац; из узрока су Син и Дух.) Један од њих, то јест Син, произлази непосредно од узрока, док Онај други, то јест Дух, произлази кроз Онога Који произлази непосредно из узрока. А зашто је то тако? Зато што, на тај начин, посредништво Сина у божанском животу чува Његово својство јединородности. Док, са друге стране, природни, суштински однос Духа према Оцу тиме не престаје. Проблем је, дакле, у томе да на сваки начин избегнемо појам двојице Синова, односно да на сваки начин кажемо да је Син јединородан, и да нема другога Сина.
Ово нам, по светом Григорију, налаже обавезу да Сину доделимо једно својство, то јест улогу средства, посредништва у исхођељу Духа. Ово посредовање Сина задржава суштински однос Духа са Оцем. Због тога су многи дошли до закључка да постоји и некакав „православни Filioque", и да је Filioque, као такав, прихватљив пошто се не односи на личности. Наиме, Дух не исходи од Сина, него излази из суштине Очеве, која је заједничка Оцу и Сину.
Што се тиче односа између Сина и Духа на равни суштине, може се говорити о зависности Духа од Сина... Ово је на неки начин тачно, али ствара и одређене потешкоће, јер ни Син ни Свети Дух не излазе право из суштине. Наиме, Син се рађа од Оца, а Дух исходи од Оца, односно од личности. Веома је тешко начинити разлику између равни суштине и равни ипостаси, пошто је ипостас та која даје постојање.
На основу овог одељка из дела светог Григорија Ниског можемо видети да има извесне истине у чињеници да Filioque на неки начин може бити прихваћен, али не на начин разликовања између икономије и вечнога Божанства, где је ствар сасвим јасна.
Али Filioque би и овде могао бити прихватљив. На који начин? Уколико не прихватимо разлику између ове две равни, односно између суштине и личности. Оно што је у богословљу кападокијских Отаца најзначајније јесте чињеница да се Сину не може приписати улога узрока. А пошто My ce не признаје улога узрока, свакако да My ce мора признати нека друга улога у исхођењу Светога Духа.
Можемо закључити да би Filioque могао бити прихватљив под условом да Син не представља узрок Светога Духа — него да остане само један узрок, a то je Отац. На овоме су свети Максим Исповедник, и касније, свети Фотије Цариградски заснивали своје аргументе против Filioque-a. Jep, по њиховом схватању, западњаци су Сину приписивали улогу узрока.
Разлог због чега је толико значајно да улогу узрока не припишемо Сину, јесте у томе што на тај начин задржавамо начело jeднo6oштвa, односно монархије.
Пошто се још на Флорентинском сабору (15. в.) — а и у данашње време — поставило питање да ли Filioque има своје богословско оправдање или напросто представља jepec, одговор је да то зависи само од њега самога. Уколико Filioque-ом тврдимо да Син, заједно са Оцем, представља узрок Светога Духа, свакако да је то јерес. Али ако бисмо Filioque протумачили на начин којим се Сину не приписује улога узрока, него се задржава начело да улога узрока припада искључиво Оцу, тада би Filioque могао имати богословско оправдање и могао бити прихватљив.
Митрополит Јован Зизјулас,
Догматске теме, нови сад 2001,
БОГОСЛОВСКИ ПРОБЛЕМ FILIOQUE-А,
страна 243-253.
Recommended Comments
Нема коментара за приказ.