Философија Запада и философија Истока

Философија Запада и философија Истока

Аутор: Радован Биговић, Број 1110, Рубрика Духовност Философија, као спекулативно и теоријско мишљење, јалова је јер не може да реши ниједно од суштинских питања која муче човека. Првенствено не може да реши проблем смрти.

Све до новијег времена у Европи је владало мишљење да је древна Грчка колевка философије. Када је у Европи дошло до озбиљнијег и студиознијег проучавања оријенталних култура, у другој половини XIX и почетком ХХ века, то мишљење се мења. Све је више истраживача који као прапостојбину философије виде Индију.

То уверење је имао и Владика Николај. Чак је знатно више ценио источну него западну философију. Веровао је да Исток има посебне предиспозиције за философију, а Запад за науку.

Индија је мајка свих философија (Изнад Истока и Запада, 802). Трансцендентност је особина Истока, натурализам Запада (исто, 759). Запад се бори за видљиво (науку), Исток за невидљиво (философију) (исто, 808). Исток има свеце и мудраце (философе), Запад проналазаче (научнике) и освајаче (исто, 808). Исток тежи бекству од света, Запад потчињавању света (исто, 809). Запад је земља науке, Исток философије (исто, 800). „Нити је Исток за науку, нити Запад за философију.“ (исто, 801). Индијска мисао Николаја привлачи пре свега зато што је чврсто повезана са животом, што су у њој истина и добро неодвојиви. Та философија увек подразумева аскезу и врлински живот, што није случај са Западом.

„Сви философи индијски су аскети“ (исто, 802), каже он. Они се тамо сматрају „свецима“ (исто, 802). Источни философи су светитељи, а западни професори (исто, 802). А раздаљина између светаца и професора је већа него раздаљина између Истока и Запада (исто, 802).

ОДНОС ФИЛОСОФИЈЕ И ТЕОЛОГИЈЕ

Овај проблем је био предмет размишљања многих теолога и философа. Тражене су сличности и разлике. Једни су овом питању приступали историјски, други проблемски, трећи методолошки. Без обзира на различите одговоре, тешко је порећи извесне додирне тачке, али и разлике. Многе идеје и појмови из философије ушли су у трајно наслеђе теологије добијајући нов садржај, и обратно. Овим проблемима Николај није приступао ни историјски, ни проблемски, ни методолошки, већ их је искључиво посматрао у сотириолошко-есхатолошкој перспективи. Делимично смо већ видели његов став, и сада преостаје да се укаже на још неколико мисли. Посматрано у сотириолошко-есхатолошкој перспективи, без обзира на све сличности и међусобне историјске подстицаје, то су два потпуно различита знања која се често и искључују. „Којима је дато Евангелие (теологија), не даје им се философија.“ (Љубостињски стослoв, СД V, фр. 51, 871). Философија, као спекулативно и теоријско мишљење, јалова је јер не може да реши ниједно од суштинских питања која муче човека. Првенствено не може да реши проблем смрти. Исто тако, на ваљан начин не решава ни питање субјекта и објекта (исто, фр. 51, 871). За разлику од ње, теологија то чини.

Да би што уверљивије указао на њихова значења и вредности за човека, Николај прави поређење философије и теологије са хигијеном и медицином. Колика је разлика између хигијене и медицине, толика је разлика између философије и теологије (Мисли о добру и злу, 527). На овом месту он чак тврди да је теологија лек и медицина за философију.

Философски системи се множе тамо где влада духовна затупелост, пустоши болест, а тамо где је болест (философија), тамо је и медицина (теологија) (исто, 527). Колико год ова тврдња на први поглед изгледала необична и смешна, она није без основе. Гледано историјски, поједине философске идеје и теорије јереси терале су теологе и Цркву да формулишу своје учење, штитећи тако организам Цркве од опаких болести. Став о теологији као својеврсном лекару и терапеуту философије, и својеврсној философској условљености теологије (да није болести, не би било ни медицине) потврђује тезу по којој народи који нису имали философију, нису имали ни теологију. Из овога би се могло закључити или да ти народи нису били болесни или да никада нису били духовно здрави. Но, ова теза се ничим не може бранити, јер једноставно нема народа без одређене философије и теологије.

Овде је интересантно споменути да Николај, под одређеним претпоставкама, изједначава философију и теологију. Оне су истоветне када се и сама теологија претвори у скуп јалових дефиниција и формализовану теорију. Тада између спекулативне философије и спекулативне теологије нема никакве суштинске разлике. У том случају, обе су болесне (исто, 527), обе постају извор заблуда и самообмана.

ОДНОС ТЕОЛОГИЈЕ И НАУКЕ

Колики је био Николајев интерес за философију, толики је био и за науку, што је и разумљиво. Он је живео у времену када су многи научници у име науке и научности безобзирно негирали веру, и од њега се очекивало да реагује и да укаже на стварни однос теологије и науке.

То он и чини још 1913. године у спису О хармонији с бескрајним, који је објављен у Гласнику православне Цркве исте године. У то време је имао много више поверења у науку и философију него што је то касније био случај. Та размишљања биће и модификована. Када говори о овим проблемима, он понекад ствара недоумицу зато што каткад само описује какво је фактичко стање између њих две, а некад говори какво би оно требало да буде. Кад полази од тог чињеничног стања, он у ствари говори о псеудонауци. Када пак полази од могућег, од оног како би требало, тада мисли на праву науку.

Сам наслов овог списа сугерише у ком се правцу тада његова размишљања крећу. Песнички занесен и јеванђелски надахнут, он настоји да успостави свеопшту хармонију која је грехом нарушена. Свет види и доживљава као бесконачну хармоничну целину, али види и дисхармонију свега. Зна за првобитну хармонију између Бога и човека, душе и тела, човека и света. Но, исто тако оceћa дисхармонију између свега, што у њему изазива неспокојства и стрепњу. Како све помирити и превести из стања дисхармоније у стање хармоније? Богочовеком Христом и само Њиме! У Њему и Њиме мири се и уједињује све. Та вера и нада постају метафизички основ на којем гради теорију хармоније или симфоније између теологије и науке.

Поједине научне теорије и теологије су супротстављене и налазе се у непријатељском односу, што не значи да у таквом стању и морају да буду. Напротив. Њихово јединство и хармоничан однос је могућ и пожељан. Оне једна другу не искључују, оне су комплементарне и допуњују се. Њихово јединство не би ишло на уштрб једне или друге. Настојећи да их помири, Николај науци приписује неке посебне заслуге. Она је прогнала све богове из природе, то јест уништила је политеизам (Беседе под гором, СД IV, 22). Протерујући полубогове и богове из природе, наука је за нас „велика светлост“ (исто, 22). која утире пут правој вери (исто, 22). Ко знањем подржава своју веру, а вером (теологијом) допуњује своје знање (науку), тај је практично решио проблем вере и знања (Предговор за Беседе под гором, 3). Теологија је светлост науке, а наука апологија вере (О хармонији с бескрајним, СД IX, 645). Вера је науци потребна и зато што се њени објекти једним делом ослањају на трансцендентно (исто, 645–646). Да није вере, тим својим трансцендентним делом сваки факат би остао за науку необјашњив. Без науке теологија не може. Верска факта само су полуфакта без науке, као што су опет научна факта само полуфакта без вере (исто, 646). Природа њиховог односа је органска, а не политичка (исто, 646). Свет је џиновски организам – целина, па и сва људска знања, искуства, морају бити сливена у складну целину.

Псеудонаука агитује против вере, псеудотеологија агитује против науке. Псеудонаука узима најгоре и најпримитивније облике вере, и њих истиче као веру уопште, њих критикује и њих напада. Псеудотеологија опет има очи само за злоупотребе научних проналазака и открића, генерализује те злоупотребе и негира науку (О трагедији вере, СД IV, 371). Тамо где постоје права наука и теологија, тамо се оне не нападају, већ се надопуњавају. Као што се нижи светови наслањају на више, тако се нижа знања наслањају на виша. Као што се виши светови испољавају и пројављују у нижим, тако се и виша знања манифестују у нижим.

Другим речима, наука се ослања на теологију, али се и теологија очитује и исказује кроз науку. Наука не може да замени веру, јер уже никада не обухвата шире. За разлику од науке, која обухвата само један део света и људског живота, теологија прожима цело људско биће и обухвата целину света (Беседе под гором, 4). Пошто се наука бави предметним светом, она је само символ теологије. Њене истине су само слова, знаци, печати и наговештаји Вечне Истине којом се бави теологија (Пилатово питање, СД XIII, 133). Кад је наука одвојена од вере, она за човека не значи ништа. У том случају је чак узрок људске несреће. Тада више није светлост него мрак (Љубостињски стослов, фр. 51, 871). Када је схватио да је све што се збива у историји и људској природи драма и борба, да постоји фундаментална противречност између овог и оног света, Николај више није био склон размишљању о некој хармонији између теологије и науке. Чак му се идеја хармоније и мира чинила идејом Антихриста. Када је коначно ушао у теологију, више се из ње није враћао нити правио компромисе. Више ништа није могао да претпостави Истини, па ни ренесансно-просветитељски идеал хармоније. Видео је само Богочовека Христа. Каткад се поново освртао на проблем науке, беспоштедно је критикујући. Наравно, није критиковао науку као такву, већ сцијентизам (веру у науку и обоготворење науке), што је само привидно супротно његовим првобитним ставовима.

---------------------------------------------

Извор: Р. Биговић, Од Свечовека до Богочовека: хришћанска философија владике Николаја Велимировића, Друштво Рашка школа, Београд (1998), стр. 130–136.