Jump to content
  • Guest
    Guest

    Рад будућих епископа

      Пре сто година

      Аутор: Живорад Јанковић, Број 1117, Рубрика Историја У овом осврту ће бити речи о личностима које су 1912. годину, односно време освете Косова, дочекале као зреле активне особе, а касније ће током времена постати епископи Српске Цркве: на првом месту о Јосифу Цвијовићу, Платону Јовановићу и Емилијану Пиперковићу.

    Крај ослободилачких ратова 1912–1918. затекао је упражњенима више епархија уједињене Српске Цркве и обновљене Патријаршије. Томе се касније додају и четири епископа, који из различитих узрока подносе оставке.

    Неке епархије су упражњене пред сам рат, па нису благовремено попуњене, а неке током рата. За само неколико година сва упражњена места су попуњена тек после 1918, пошто није било никакве препреке да се то учини. Били су то блистави моменти у животу Српске Цркве. Неће дуго трајати и питање је да ли ће се икад више поновити.

    У осврту ће бити речи о личностима које су 1912. годину, односно време освете Косова, дочекале као зреле активне особе а касније ће током времена постати епископи Српске Цркве. Ту је реч о десетак лица и у већини случајева вести су оскудне у толикој мери као да се ради о некој завери... Касније се више цене догађаји из 1912. од савремених. Подаци ове врсте су оскудни, иако се о сваком епископу пише два пута – поводом избора и после упокојења. Неретко се ти текстови своде на реторику без стварног садржаја. Ова година их затиче у различитим ситуацијама – обично као скоро рукоположене на некој од парохија или на раду у просвети. Приметно је да ће они који су се истакли током овог рата и касније радом у епархији оставити више трага иза себе. Од њих су Јосиф Цвијовић, Платон Јовановић и Емилијан Пиперковић били у „епицентру“ догађаја ратне 1912. док се за остале то не може рећи.

    Остали су та важна збивања провели пре „мирно“ него што би се истакли неким већим доприносом за општу ствар, или пак о свом залагању не дају вести. Значај рада ове године уједно је и предзнак њиховог каснијег деловања и угледа.

    Скоро сви тада високошколовани теолози Српске Цркве су у некој вези са Русијом – неко кроз средње, неко кроз школовање по руским духовним академијама.

    Највише се може рећи о раду будућег Епископа битољског а потом Митрополита скопског Јосифа Цвијовића. Кад се погледа његово тадашње деловање, оно по својој изузетности може да се равна са радом свих осталих овде поменутих заједно. То је његово златно доба. Био је у прилици да у име српских ђака поздрави краља Петра у Кијеву 1910. године, где се тада налази на студијама. У Београд се враћа из Русије 1912. Већ у августу се среће као секретар скупштине свештеничког удружења, а професор богословије је био само коју недељу. Као наставник одлази у рат и укључује се у одред чувеног Војводе Вука.

    Колико је то изузетна појава сведочи и чињеница да се и Гласник као званични лист Српске Цркве нашао побуђеним да тај догађај забележи: „Сарадник нашег листа господин Јосиф Цвијовић свештеник и суплент богословије Свети Сава отишао је у четнике. Одушевљеном Србину, попу Јосифу, желимо да се жив и здрав врати у нашу средину.“ Већ почетком следеће године Јосиф постаје уредник истог Гласника.

    Све изгледа једноставно кад се каже да је Јосиф био у рату. Као свештеника војска га није примала у борце и тек преко личног пријатеља Љубе Давидовића, председника Народне одбране стиже у одред добровољаца. „Био сам радостан што ћу и ја светити Косово, али дође и плашња може се погинути, а не видети освећено Косово.“ Ако су оваква колебања код тако јаке и свесне личности, како то изгледа код оних који и не иду даље од бриге да преживе. Крајем године, кад је рат завршен, Вук распушта људе. „Кад је 1912. г. у децембру војвода Вук распуштао своје четнике кућама на редован посао, рекао нам је: ‘Овај рат сврши се као играчка, по нас срећно, али може доћи до озбиљнијег рата, а тада боље притегните опанке и озбиљније у рат полазите. Искуство имате из овог рата и искористите га’.“

    После кратког и успешног ратовања враћа се и добија уређење поменутог Гласника, већ од првог броја 1913. године. Те године је и замонашен, с тим што је и даље наставник.

    Јосиф стиже на одредиште тек на Овче Поље, после боја на Куманову. Особит је његов приказ ратовања одреда Војводе Вука. Као четнички одред он би требало да буде претходница главним војним снагама... Овде се у сећањима будућег Митрополита приказује као нека пратећа чета која одржава ред и штити позадину.

    Поред војничке дужности, Јосиф упоредо врши и свештеничку службу по сеоским црквама. Где налази Јеванђеље на бугарском језику, чита текст „напамет“. По српским црквама Јеванђеље се чита на црквенословенском.

    И поред „лежерног“ описа свог ратовања има оштро запажање. Кад је уз велике, можда и сувишне жртве ослобођен Прилеп, немар Срба долази до потпуног изражаја и следи турско „изненађење“: „Непотребно смо изгубили коју стотину или хиљаду јунака само зато да би смо посведочили не знам који пут, да смо потомци безумника Маричке битке из 1371. Несрећа наша од нас самих.“ И код њега се налази сведочење потврђено и код других мемоариста, како су војници пред Прилепом имали виђење Краљевића Марка. Ти описи много подсећају на виђења Саве и Немање при ратовању, о којима сведочи стари писац Теодосије.

    У рату учествује и будући Епископ бањалучки – мученик Платон Јовановић, али не као борац већ као војни свештеник. О томе се може мало шта рећи, сам о себи не говори, у текстовима се не среће. Са монасима Николајем и Доситејем био је кандидат за Епископа нишког још у пролеће 1912. Иначе, то је човек чија животна путања је испуњена невероватним обртима. Муке и понижења се смењују са признањима за предан рад. Био је уредник Гласника, званичног органа Српске Цркве и пре 1912. и касније између ратова. Покренуо је и дечји лист Мали Богољуб. Дуго је чекао на избор и кратко водио поверену му епархију према мартиријуму, и свом и општем. Све је запечаћено мученичким подвигом на кланици од стране фашистичких зликоваца латинског обреда, зато што није хтео да напусти свој народ.

    Каснијег Епископа тимочког Емилијана Пиперковића, који на трону те епархије проводи скоро пуних пола века, рат затиче на месту епархијског секретара у Скопљу уз свог Епископа Вићентија Крџића, мученички пострадалог од Бугара 1915. године. Познато је како је залагањем страних конзула, који су тада били на дужности у Скопљу, смена власти у овом граду извршена на миран и достојанствен начин, без жртава и са српске и са супротне стране. Следеће године Емилијан одлази на школовање у Грчку где ће и докторирати. На том послу провео је и цели светски рат.

    Серафим, потоњи брегалнички па касније призренски Епископ, а током Другог светског рата и шиптарски заточеник, био је срећан утолико што није дочекао понижења Цркве које доноси „ослобођење“. Умро је 1945. По усменом причању, у време четовања преносио је бомбе преко српско–турске границе. Пошто је остао удов, у Русију га шаље конзул Владимир Владимировић – Тухолка. Са школовања из Русије враћа се управо 1912. године и постаје професор у Призренској богословији. Следеће године биће постављен за професора у Велесу.

    Шабачка епархија остаје упражњена после оставке Епископа Сергија Гавриловића 1919. године. На то место је изабран прво Јефрем Бојовић, а убрзо потом Михаило Урошевић, који је био настојатељ Српског подворја где је провео време до бољшевичког преврата. У Москви је био од 1905. као опуномоћени представник Српске Цркве у Русији. Упоредо завршава и Московску духовну академију. У земљу се вратио 1918. године. Поводом анексије Босне и Херцеговине 1908. био је у прилици да непосредно од цара Николаја II чује речи: „Иако је анектирана Босна и Херцеговина, ускоро ће доћи час када ће анектиране земље опет припасти драгој ми Србији.“ Стога је овај Епископ увек говорио да „Срби немају поузданије и искреније пријатеље од браће Руса“. О значају његовог рада знали су и водећи људи тадашње Србије, краљ Петар и Никола Пашић. Поред осталих послова у којима помаже своју земљу, учествује и у набавци руских авиона за потребе Србије.

    Извор: Православље




    Повратне информације корисника

    Recommended Comments

    Нема коментара за приказ.



    Придружите се разговору

    Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

    Guest
    Додај коментар...

    ×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

      Only 75 emoji are allowed.

    ×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

    ×   Your previous content has been restored.   Clear editor

    ×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Вести са званичног сајта Српске Православне Цркве

×
×
  • Креирај ново...