Нови изазови

Аутор: Ксенија Кончаревић, Број 1107, Рубрика Из посебног угла

Изграђивање језичке културе један је од најзначајнијих аспеката културне политике. Лингвистичка дисциплина која се бави теоријским и практичним питањима у вези са проблемима и изграђивањем језичке културе, језичке норме и стандардног језика назива се језичка политика. Језичка политика бави се језичким планирањем које тежи ширењу стандардног језика и хоризонтално и вертикално, неговањем стандардног језика у свим функцијама и употребама (језичка култура), вредновањем језичких потенцијала, као и валоризовањем и изменама норме стандардног језика на свим нивоима, у свим његовим функцијама и употребама у складу са потребама друштва које опслужује.

У савременој српској језичкој политици важно је нагласити неопходност установљења норме у сакралном дискурсу, односно у сфери комуникације и мисије Цркве. Ова проблематика, наиме, деценијама је била занемаривана или потискивана на маргине лингвистичке теорије и културне политике под утицајем идеолошких чинилаца, што се на најдрастичнији начин огледало у извесним правописним решењима која су представљала одраз милитантно атеистичке идеологије наметнуте после социјалистичке револуције. Друштвене промене до којих је у Србији и српским земљама дошло у последњој деценији прошлог века и које су се наставиле у новом столећу, а које између осталог подразумевају и значајан пораст религиозности и њену друштвену прихваћеност, изискују и адекватан одговор језичке политике и језичког планирања.

Изванредан пример за планско, институционално и организовано спровођење језичке политике у сакралној сфери може нам пружити пољска средина. Деловање у овој области задобило је своје институционално окриље у Комисији за језик вере (Komisja Języka Religijnego), формираној 1999. при Президијуму Пољске академије наука у Кракову, као орган Савета за пољски језик. Задаци Комисије у нормативним документима дефинисани су на следећи начин:

1.- анализа и оцена стања језика (овде и даље – пољског, прим. наша) у верској сфери;

2.- иницирање истраживања језика у верској сфери;

3.- старање за правилност употребе језика у верској сфери и усавршавање културе његовог коришћења;

3.- ширење знања о језику у верској сфери посредством организовања научних скупова и кроз издавачку делатност;

4.- решавање, по молби Савета за пољски језик, спорних питања везаних за језик у верској сфери;

5.- пружање помоћи верским организацијама у трагању за језиком који би био схватљив савременом човеку;

6.- координација између Савета за пољски језик и Цркава у питањима односа према језику у верској сфери.

Занимљиво је напоменути да ширини делокруга рада Комисије одговара и састав њених чланова. Тако, у Комисији je у периоду 2003–2006. године било ангажовано 20 чланова, од тога 12 лингвиста, 4 теолога, један психолог религије, један философ религије, један свештенослужитељ већинске Римокатоличке цркве и један представник медијске сфере. Научне степене поседовало је 18 чланова Комисије (11 доктора наука и 7 магистара наука). Председник Kомисије је римокатолички свештеник и универзитетски професор Веслав Пшичина. На сваке две године Комисија организује интердисциплинарне научне скупове посвећене различитим аспектима проучавања језика вере и Цркве.

Питање приоритетних подручја у даљем развоју лингвистике у Србији умногоме је условљено спољашњим околностима. У постојећој стратегији научног и технолошког развоја у Републици Србији за период 2009−2014, усвојеној и објављеној 2009. године, лингвистике нема међу научним областима које као приоритетне могу рачунати на јачу подршку државе, а друге области, осим приоритетних, у државној стратегији се не помињу. У току дискусије о стратегији Републике Србије у области научноистраживачког развоја дат је низ сугестија како да се побољша текст предлога те стратегије бар у врло скромном делу који се односио на лингвистику и филологију. Ипак, коначна верзија текста стратегије у том делу остала је скоро иста, а према њој за Србију је, изгледа, стратешки интересантна само израда правописа, атласа (вероватно се мисли на дијалекатски атлас) и речника (вероватно због Речника САНУ, о којем постоји посебан закон).

Када је реч о изради правописа српскога језика у сакралном дискурсу, односно у сфери која опслужује комуникацију и мисију Цркве, у овом погледу постоји низ нерешених питања, односно питања у којима се општејезичка ортографска норма мимоилази са праксом присутном у православним информативним гласилима, издавачким кућама, органима устројства Цркве и институцијама које делују под њеним окриљем. Нажалост, у српској средини та је пракса веома неуједначена, због чега не можемо говорити чак ни о постојању јединственог правописног стандарда који би се примењивао у сферама комуникације и мисије Цркве.

И у овом случају драгоцени оријентир и путоказ за планирање активности дају нам искуства из развијенијих средина.

Индикативно је да је у Пољској прва монографија објављена у серији „Теолингвистика“ била књига Основи правописа лексике из религијске сфере, чији су уредници председник Комисије за језик вере, свештеник и универзитетски професор Веслав Пшичина и универзитетски професор Рената Пшибиљска. Монографија се састоји од два основна раздела („Писање великог слова“ и „Други правописни проблеми“) и додатка – списка репрезентативних примера.

У првом разделу дају се нормативистичка решења за писање следећих категорија сакралне лексике (наводимо наслове одговарајућих поглавља): Властита имена; Називи празника и празничних дана; Називи обреда и обичаја; Називи литургијских периода; Називи међународних и домаћих манифестација; Називи уметничких дела (књиге, радови, чланци, поетска дела, музичка дела, филмови), називи њихових делова, називи језичких споменика, називи докумената Цркве, декларација, закона, харитативних организација и других тела која делују у окриљу Цркве; Називи молитава; Називи црквених служби; Називи сакрамената (отајстава, Светих Тајни); Називи звања, титула, црквених институција; Називи припадника монашких редова, заједница, чланова богомољачких братстава; Називи институција и структурних делова Цркве; Називи верских покрета; Називи чланова верских заједница; Називи сабора и других организованих верских сабрања; Називи сакралних објеката; Називи догађаја сотириолошког карактера; Називи материјалних предмета који имају карактер верских символа и називи места; Писање парафраза; Писање придева образованих од именица.

У руској средини први покушаји експлицирања ортографског стандарда који би се примењивао у сакралном функционалностилском комплексу појавили су се тек недавно, као интерни приручници Издавачког одељења Московске Патријаршије, који јесу доступни и широј јавности (на сајту www.gramota.ru), али немају карактер обавезности у православном издаваштву, можда и због контрадикторних решења која нуде и размимоилажења између инструктивног и речничког дела.

Сматрамо да је за српско црквено издаваштво и информативну делатност медијских кућа које делују под окриљем Цркве неопходно разрадити одговарајући сакрални ортографски стандард. Главни носиоци рада на пројекту разраде сакралног ортографског стандарда, чија би се структура могла конципирати по горе представљеном пољском моделу, требало би, по нашем мишљењу, да буду Одбор за стандардизацију српскога језика и Одељење за језик и књижевност Матице српске, уз укључивање теолога, представника црквених медија и издавачких кућа.

Од значаја за нашу националну културу свакако би било и стимулисање израде једнојезичних и двојезичних (преводних) речника теолошке терминологије и лексике из сфере духовности, а паралелно са тиме и рад на стандардизацији српске теолошке терминологије. У српској средини осећа се потреба за тематским тезаурусом лексике православне духовности, који би, према проценама мр Ружице Бајић из Института за српски језик САНУ, изведеним на основу њене темељне вишегодишње анализе лексикографске интерпретације српских лексема из ове сфере, оријентационо обухватао 15000 одредница. По типологији, радило би се о двостраном непреводном речнику у коме би перспектива посматрања и обраде одредница била првенствено и колико год је могуће синхронијска. Према саставу одредница овај тезаурус требало би да буде, највећим својим делом, лексикон. Такође, због присуства великог броја јединица синтагматског карактера (нпр. хеортоними, иконими и сл.), једним својим делом он би представљао и фразаријум. Његова намена састојала би се у упознавању шире читалачке публике са значењем и статусом лексема из области православне духовности које су, како показују истраживања у овој области, или термини, или припадају лексичкој сфери условно названој специјалном. Осим тога, читаоци би у једном оваквом речнику могли да се упознају и са појединим секундарним значењима лексема које у већој или мањој мери имају везе са православном духовношћу, док према својим примарним значењима припадају општем лексичком фонду. Речник би у доброј мери био нормативног, дидактичког карактера.

Свакако, овакав подухват изискивао би доста времена. Јединица израчунавања која се највише користи у металексикографској литератури јесте уредничка недеља (енгл. an editor week): количина посла коју један уредник-лексикограф може да уради током једне седмице. Друга важна јединица за израчунавање је брзина дефинисања (енгл. defining rate). Уколико бисмо претпоставили да брзина дефинисања може да буде 15 одредница на дан, то би значило да једна уредничка недеља подразумева 75 обрађених лексема. Тако је за 15000 одредница потребно 200 уредничких недеља. Уколико би више лексикографа радило на изради речника, он би могао да буде завршен и раније (на пример, четворо њих завршило би посао за 50 недеља).

Извори из којих се узима и(ли) ексцерпира лексика јесу одлучујући за дефинисање макроструктуре предложеног тезауруса. У лексикографској пракси уобичајено је, у данашњем тренутку њеног развоја, када већ постоји велики број урађених речника – да се добар део лексике узима из већ постојећих речника. Тиме се умногоме, у већини случајева, смањује време потребно за израду речника. У случају реализовања оваквог пројекта, чији би главни носилац могао бити Институт за српски језик САНУ, корпус би требало проширити на рачун жанрова који репрезентују све функционалне стилове унутар сакралног функционалностилског комплекса српскога језика, будући да они нису узимани у обзир при изради општих речника српског књижевног и народног језика.

Важан аспект лексикографског рада свакако је и преводна лексикографија. У области лексикографије теолошких речника у Србији већ постоје извесна позитивна искуства и остварења (Б. Вукичевић, Речник православља енглеско-српски и српско-енглески. – Београд, Језикословац, 2004; А. Добрић, Српско-енглески и енглеско-српски теолошки речник. – Београд, Хришћански културни центар, 2008; М. Јандроковић, Немачко-српски и српско-немачки теолошки речник. – Београд, Хришћански културни центар, 2007; К. Кончаревић, М. Радовановић, Руско-српски и српско-руски теолошки речник. Београд, Службени гласник, 2012), тако да се репертоар терминолошких лексикографских публикација може ширити на језике који до сада нису били обухваћени (превасходно оне који су релевантни за бављење хришћанском теологијом – новогрчки, француски, италијански, шпански), а могуће је покренути и рад на вишејезичним речницима теолошке терминологије. У овакав пројекат могли би се укључити стручњаци за одговарајуће стране филологије и теолози, а координација посла припадала би Институту за теолошка истраживања.

Најзад, указали бисмо и на потребу примењених истраживања проблематике језика црквене и школске катихезе (за децу, адолесценте и одрасле), с обзиром на то да је разумљивост и приступачност усмених излагања вероучитеља и текстова из уџбеника катихизиса битан аспект успешног остваривања мисије Цркве и реализовања циљева верске наставе. Овде нам као драгоцени оријеснтир такође могу послужити извесна искуства из других средина. Тако, у Пољској, 2008. године, у серији „Теолингвистика“ је издат тематски зборник Język katechezy, на чијим страницама налазимо радове педагога, лингвиста, теолога, свештенослужитеља: Фундаменталне поставке школског програма верске наставе (Zbigniew Marek); Основне одлике школских уџбеника за верску наставу (Ks. Piotr Tomasik); Карактер језика катехезе (Kazimierz Misiaszek); Литургијски језик катихезе: одабрани проблеми (Halina Iwaniuk); Формирање процеса разумевања усмених и писмених текстова на часовима верске наставе (Regina Pawłowska); Објашњавање садржаја религиолошких термина у уџбеницима верске наставе (Rafał Zarębski); Библијске приче у верској настави: лингвистичка запажања о језичком обликовању Библије за децу (Ewa Komorowska, Elżbieta Umińska-Tytoń).

На овом подручју, које је у српској средини истраживано са становишта опште дидактике и теорије уџбеника (нпр. зборници у издању Завода за уџбенике из Београда Језик уџбеника, Уџбеник као предмет научног истраживања, Прилози теорији уџбеника, Савремени основношколски уџбеник, и др.), као носиоци истраживачке делатности (у њеном теоријско-пројективном и евалуационом аспекту) могли би бити ангажовани Педагошко-катихетски институт при Православном богословском факултету Универзитета у Београду, Институт за педагошка истраживања из Београда, учитељски факултети, Завод за уџбенике и наставна средства, Завод за унапређивање васпитања и образовања Републике Србије.

Свакако, у домену језичке политике и нормативистике остаје много тога да се уради како би се обезбедио адекватан статус, али и ефикасније остваривање мисије и комуникације Цркве у временима која долазе.

Извор: Православље