Зашто људи идеализују Цркву?

Земља која је сиромашна, која има пренаглашену стопу криминала, малолетничке деликвенције, неконтролисану корупцију, огроман број хероинских овисника, својим делима не оправдава што државна статистика показује. Литургијска статистика је конфронтирана традиционалној, државној, и даје доста јаснију слику. Литургија је место где се сваки православац индентификује и потврђује као такав, посета Литургији је око 1%...

Ако желите да будете светски путник потребан вам је пасош, али ако не путујете светски путник нећете бити. Да би били православни потребно је да будете крштени, али ако не улазите у Литургију, крштење вам је као пасош који стоји у фијоци и нема ни један печат са граничног прелаза. Врло је јасно да овде говоримо о традицији, наслеђу предака, а тек у малом проценту о животу у Христу. Народ се изјаснио да највеће поверење има у војску и Цркву. Које су шансе да углед Цркве опадне или да се побољша? Шансе су готово једнаке, и за боље, и за горе, традиционалисти се лако очарају, још лакше разочарају.

Зашто људи у највећем проценту идеализују Цркву?

Однос и разлике између заљубљености и љубави, као паралена тема овој, омогућиле су ми да сагледам јаснију слику и нађем одговор на ово питање.

Просечни традиционалиста у Цркви види нешто узвишено, свето, лепо оку, понекад недокучиво, али је дистанциран од Цркве, нема велика знања о њој, има само имагинарну слику. Заљубљеност је стање у које улазимо као врло млада бића, осећање врло лепо у исто време и опасно.

Млад човек испред себе има објекат, биће, које му прија оку, буди лепе мисли и осећања и сматра да то лепо треба да припада баш њему. Примамљиви објекат је најчешће наша непознаница, или га површно познајемо или не познајемо никако, ту стварамо простор за идеализацију. У другом видимо Бога, савршенство, стварамо илузију само зато што нам је тај неко атрактиван. Незрелост младог бића, неканалисан его, сасвим нормално за то животно доба, темељ је заљубљености. Понекад заљубљена особа и афирмише ту емоционалну везу са оним у коме види савршенство, свака заљубљеност има рок трајања, када емоције прођу наступа реалност, која за крајњи циљ има разочарење.

Дакле, као што млад, природно незрео човек, запада у овакву заблуду, исти је принцип и са традиционалистом када је Црква у питању. Често, очаран човек дође у Цркву, већ има изграђену субјективну слику о Цркви, та слика често настаје због тога што имамо литературу, врло слична нашим историјским уџбеницима, где се учи славна историја, она неславна је маргинализована, један моралистичи приступ, који у себи не носи велику вредност нити трајање. Реалност нарушава иделану слику, разочарење је велико, а одбацивање често трајно. Предмет иделаизације је сам црквени клир, готово магијскио схватање њихове делатности, нарочито монашки ред.

Довољан је један скандал у Цркви да би "заљубљени" променио иделани став и одбацио то нешто "савршено" лепо и добро. Зато су сви велики расколници имали толики "успех" у својим неделима, били су беспрекорно морални. Сазревање је процес који нема краја, разумевање и каналисање својих емоција, природних енергија, са собом носи емоционалну зрелост, стабилност, реалност . Друге људе прихватамо са њиховим врлинама и манама, које у овом случају препознајемо, јасно видимо, наш однос према њима се не темељи на интересу, физичком или материјалном, прихватамо их онаквим какви они јесу, волимо их. Овде видимо јасну разлику између заљубљености као незрелог стања и крајње рефлексије емоционалне зрелости, а то је љубав.

Лепе и богате је лако волети, али љубави не постоји ништа што је лако. Није лако бити човек међу људима. Нема поенте волети само такве, љубав има вредност ако волимо и оне који по овосветским мерилима то не заслужују.

Површност је највећи порок човечанства, квалификација која нажалост припада просечном становнику ове планете. Емоционална зрелост нас избацује из граница просека, уводи нас у дубоко промишљњу о животу и наше позиционирање у истом. Историја Цркве нам показује да су Хришћани увек били интелектуална елита. Тај елитизам се не односи на велике школе, наравно да не негира образовање, суштински се мисли да је образован онај ко има образа. Имати образа подразумева имати структуру личности, која од појединца гради биће заједнице, заједница која мисли својом главом, самим тим сачињава позитивну критичну масу које иницјална каписла у покретању ствари ка бољем.

Чим постоји тенденција за поправљањем и идењем ка сваршенијем, јасно је да та критична маса има свест о негативности, самим тим има жељу да их мења. Незрела идеализација од нас ствара сунђере, сунђер само упија без икаквих мера критике, сунђер је лако натопити, лако га је и исцедити. Самокритика рађа здраву критику према свету који на окружује, од нас креира филтере, способни смо да препознамо, разлучимо и каналишемо негативно у себи, самим тим и око себе.

Јасно је да овде не постоји простор за разочаравање, одустајање и одбацивање, врло је јасна слика реалности, не одустати, хватати се са проблемима у коштац. Не постоји површност, постоји љубав. Традиционалиста је дистанциран човек, сламка без корена коју ветар носи у зависноти у ком правцу дува, без дубљег промишљања, лако очаран, лако разочаран, са њим је лако манипулисати, сходно томе разлог зашто је религија често оцењена као опијум за народ. Традиција ишчупана из Литургије је као стабло биљке ишчупано из корена, оно и даље постоји, има неку вредност, али је мртво, суво и неспособно да рађа плод и креира нешто ново, нешто боље. Христос јесте изненадио будућност, објаснивши је речима: "Не бој се мало стадо". Свакако да то "мало стадо" може бити успавано или будно, али мало стадо је иницијална каписла, покрет, локомотива, водиља која не даје одговор на изазов времена, већ креира изазов времена.

Сајт Поуке.орг је креирао изазов времена у домену интернет мисионарења, оградићу се на наше говорно подручје, отворен је према свима, гаји самокритику, не ствара идеалну слику, има велику улогу, коју потврђује својим делима, у образовању како Православних, тако и инославних, Муслимана, Атеиста и свих људи добре воље који желе да више сазнају о православној духовности.

Дејан Бићанић