Jump to content
  • Дејан
    Дејан

    Епископ липљански Јован (Ћулибрк) - Симболи венчања Истока и Запада

    "Чак и та државност, прво, није до краја остварена, а друго није донијела нешто што би човјеку омогућило личну срећу, тако да смо овдје пред једним дубоко узбурканим духовним стањем на обе стране. Као епископ, овдје примам и Албанце и Србе и са свима разговарам, и код свих осјећам жудњу за нечим стабилним, што се не мијења, што чува људске вриједности и врлине без поговора, да не могу да се мијењају с временом"

    Епископ липљански Јован (Ћулибрк), викарни епископ патријарха српског у Пећкој патријаршији, изабран је за личност године већином гласова чланова уредништва недељника "Време". Критеријум за награду је, као и претходних година, позитиван допринос унапређењу друштвених институција у јавном интересу.

    Колегијум недељника "Време" сматра да је епископ липљански Јован, радећи у тешким условима, независно од дневне политике и испод радара медија, током 2012. године покренуо низ важних активности које су унапредиле и прошириле деловање Пећке патријаршије, важне духовне и културне српске институције. Као секретар Одбора за Косово и Метохију Светог архијерејског сабора Српске православне цркве, руководио је канцеларијом одбора у Пећкој патријаршији. У оквиру делатности Канцеларије, поред унапређења библиотечког фонда Патријаршије, основани су и архив Косова и Метохије, у коме се прикупљају материјална и нематеријална историјска и културна баштина Косова и Метохије, као и истраживачки центар где се организују конференције, истраживачки пројекти и друге активности који су ове године имали значајан одјек у међународној стручној и заинтересованој јавности.

    Метохијска земља, зелена и црна, тек узорана, пружа се до хоризонта који обрубљују планине под снегом. Албанска и много ређа, српска насеља дуж пута лако се разликују. У српским нема застава. Поред срушених кућа од којих су остали зидови понегде су никле нове, типске, још увек неомалтерисане. У албанским насељима такође је пуно нових кућа, много већих, углавном голих спољашњих зидова. Вијоре се црвене заставе са црним орлом и оне са пругама и звездицама, америчке, споменици палим херојима ОВК су на сваком кораку.

    Заједничко за албанска и српска насеља су гомиле смећа поред путева, корита потока и река начичкана су незамисливом количином пластичних кеса и отпадака, која још више боду очи под огољеним зимским дрвећем. У оштром контрасту са плодном земљом, опори укус немаштине осећа се свуда.

    Недалеко од последњих кућа у Пећи је пункт КФОР-а, на коме словеначки војник проверава долазећа возила. На месту где се Руговска клисура руши у долину, око пута који се наслања на зидове Пећке патријаршије стоје бодљикава жица и наслагани џакови са песком.

    На Косову и Метохији, црква има улогу не сасвим схватљиву народу изван тих простора, чини се помало уморном од вишедеценијских прича о косовским проблемима и посебностима. На пример, Пећка патријаршија је духовни центар, али и место на коме се помаже у решавању земаљских проблема – социјалних, емотивних, комуналних, приватних. Још и више, црква је гарант опстанка на просторима где се тешко траје, на којима стварност, по речима епископа липљанског Јована, "до подне подсјећа на Апокалипсу данас, од подне на Ало ало".

    У једном дану, епископ липљански разговара о враћању некадашњег ловачког дома Патријаршији, плановима за његову обнову којима би десетак људи добило посао без кога нема ни нормалног живота, проблемима повратника у селу Љевоша, подели божићних пакетића за децу, и о томе коме ће отићи помоћ коју је за једну породицу упутио Србин из Аустралије...

    Епископ липљански Јован је патријархов викар који представља и заступа патријарха у Пећкој патријаршији. Он је и секретар Одбора за КиМ Светог архијерејског сабора Српске православне цркве, и руководи Канцеларијом Одбора у Пећкој патријаршији. У оквиру Канцеларије су библиотека, архив, истраживачки центар, а Канцеларија је током прошле године покренула низ немерљиво важних активности за садашњи и будући живот Патријаршије (види антрфиле "Библиотека, архив, истраживачки центар"). "Црква се бори за живе храмове, празни зидови не значе ништа. Пећка патријаршија јесте Пећка патријаршија ако остварује своју функцију, макар дијелом, да буде престоница српске цркве, ако људи око ње живе и ако она богослужбено живи. Онда она остаје оно што стварно јесте", каже епископ липљански.

    "Једна од идеја приликом стварања Канцеларије Одбора за КиМ била је да се она устали као стабилна, чврста институција која ће бити присутна у Пећкој патријаршији и на Косову и Метохији. Народ је још од почетка осамдесетих осјећао и изражавао потребу да светиње и света мјеста на Косову не буду само симболи у мученичкој провинцији него да буду реална, живећа мјеста у главној струји живота народа у цјелини."

    КОСОВО, АПОКАЛИПСА: Епископ Јован каже да је на Косово и Метохију долазио више пута током деведесетих година, црквеним пословима као монах, али да је 1998. година била посебна. наставак "Били смо тамо испред Радио Светигоре, радија Митрополије црногорско-приморске. Иза тога је било дубоко увјерење тадашњег главног уредника Радија Славка Живковића и моје да смо просто дужни да дођемо на Косово у таквом тренутку. Био је крај августа ‘98. Нисмо знали ни један ни други да ћемо се обрести у много тежој ситуацији већ јуна наредне године.

    Тог јуна, када је НАТО ушао на Косово, спремао сам се да кренем на Свету гору. Послије свега што се издешавало, некако је било потребе да човјек оде и просто олакша душу тиме што ће да се сакрије у светогорске стазе и богазе, и да се моли Богу. Међутим, у том тренутку су већ на Косову били блаженопочивши патријарх Павле, митрополит Амфилохије и владика Атанасије, јер ствари на Косову почеле су да се збивају потпуно супротно од онога што смо очекивали.

    У Босни су тадашњи ИФОР и потоњи СФОР стали између двије стране тако да није завладао хаос. На Косову и Метохији из неког разлога КФОР није стао између двије стране и од самог почетка је његова функција била потпуно нејасна. Имате код Тима Џуде у његовој књизи Косово, Wар анд Ревенге, он је улазио у провинцију са Французима и видио је како маса једноставно пали, пљачка. Питао је француског официра: ‘Како је могуће да се ово збива?’ ‘Дозвољено им је да пљачкају’, добио је одговор. Мислим да је приликом уласка КФОР-а на Косово и Метохију заиста почињен огроман злочин. За вријеме КФОР-овог мандата тај огроман број људи се иселио са Косова и Метохије, а ту је било 60.000 војника НАТО-а, којима као што знамо није пријетила никаква опасност од Војске Југославије.

    Оно што смо затекли овдје ‘99. личило је заиста на праву апокалипсу. Апокалипсу нашу, истовремено и албанску, и апокалипсу неког свијета који је себе називао цивилизованим и који је тобож био ту да донесе мир. Нашу – јер нисмо изашли са Косова баш чистог образа, албанску – зато што су се они понијели тако како су се понијели, а апокалипсу овог свијета зато што је он крајње лицемјерно присуствовао једном злочину, био у могућности да заведе ред и мир, а све је учинио да тог мира и реда не буде."

    КОСОВО, ДРУГИ ПУТ: У првом периоду, епископ Јован је био на Косову од 1999. до 2003. и одласка за Јерусалим, мада каже да је и из Јерусалима често долазио у Пећ.

    "Овдје сам се у новој улози вратио након свог избора за епископа липљанског маја 2011, затекавши Косово и Метохију у много чему и различито и слично у односу на вријеме када сам овдје први пут боравио. Слично утолико што је очигледно да се преко КиМ преламају далеко већи процеси, то је на крају и његова судбина, и 1389. године и касније кроз историју. Преко нашег народа у XX вијеку су се преламали огромни свјетски догађаји и то је банална чињеница: од почетка и краја Првог свјетског рата до тога да је Хитлерова инвазија на Југославију имала и те како значајне посљедице на судбину Другог свјетског рата, па се и у овом тренутку дешава нешто слично.

    Што се тиче разлика, постоје видљиве и мање видљиве ствари. Видљиво је да је улога КФОР-а далеко од оне коју је имао у свом првом периоду, видљива је разлика и у квалитету КФОР-а. КФОР је сада једно мало друштво које ових дана непрекидно најављује да би они повукли своју стражу око Патријаршије. Један дио КФОР-а је у томе веома упоран, међутим онда се поставља питање: ако не чувате Патријаршију и Дечане, која је онда ваша улога? Бојим се да код једног дијела КФОР-а, а то је онај исти дио који се јако лоше показао 2004. године, постоји једна инверзна идеја: ‘Хајде да се понашамо као да је све у реду, па ће онда ствар постати у реду’. Хајде да повучемо стражу око Патријаршије, па ће онда некако и ситуација да се прилагоди нашој идеји, ваљда нико неће дирати Патријаршију. То није нова идеја, она је била овдје на терену и 2001. и 2002. године, и показује само колико је политика у стању да утиче на реалност. Политика ствара виртуелну реалност и онда вас тјера да у њу вјерујете и тешко вама ако не вјерујете, као оној пословичној жени из Његоша, ако не повјерује мужу да је со сијао.

    Рекао бих да постоји увјерење код Албанаца с којима разговарам да су и они били инструментализовани од стране међународне заједнице, и да на крају оно што су добили није баш остварење снова. Прво, тешко се живи, огромна је незапосленост. Друго, живот је постао много нестабилнији, сложенији, старе вриједности које су чиниле стабилност једног некада веома конзервативног и традиционалног друштва се губе, и умјесто њих није дошло нешто ново што би можда то друштво трансформисало али задржало стабилност, до које је албанском народу веома стало. Коначно, људи су схватили да су међусобно посвађани, да су међусобно под грлом један другом, а то не може тако, нико не може тако да живи.

    Четврто, чак и та државност која је обећана и донекле остварена, у сваком случају власт на територији која је остварена, прво није до краја остварена, а друго није донијела нешто што би човјеку омогућило личну срећу, тако да смо овдје пред једним дубоко узбурканим духовним стањем на обе стране. Та ситуација само обнавља улогу православне цркве као некога ко даје стабилност, ко ту траје, ко има љубави према свакоме и чија се одговорност заиста протеже на свакога. Као епископ, овдје примам и Албанце и Србе и са свима разговарам, и код свих осјећам ту жудњу за нечим стабилним, што се не мијења, што чува неке људске вриједности и врлине без поговора, да не могу да се мијењају са временом. Мислим да то страшно погађа свакога овдје."

    РАНЕ ГОДИНЕ: Јован Ћулибрк је рођен 16. априла 1965. у Зеници, како каже, случајно, да би породица потом живела пет година у Травнику, чему захваљује једну дозу блискости са централном Босном која је касније преживела сусрет са Босанском Крајином.

    "Ријеч је о два посебна менталитета. То вам је као разлика између Кочића и Ћопића на једној страни и Андрића на другој. Има она добра шала за Црногорце како утврђују идентитет, изнесе вам породично стабло и каже: ‘Нађи се ође.’ Крајишник вам да Орлови рано лете и каже: ‘Нађи се овдје.’ Сва срећа, Ћулибркâ код Ћопића има довољно."

    Основну и средњу школу завршио је у Градишци. "По музици сте бирали друштво, оно се формирало на томе ко шта слуша. Почело је то у петом разреду основне школе, и било је спојено са много читања, највише ‘Џубокса’. Специфично је да је код нас читање почесто претходило слушању, читали сте о стварима које још нисте чули или нисте могли чути. Занимљиво је како та нехотична вјежба створи један мајндсет, посебно чуло. Сјећам се када сам отишао у манастир, тада је био и рат, одвојите се од свијета и не пратите толико ствари, само овлаш. Онда сам чуо све више за Нирвану, читао сам о њима и увече сам у Богословији радио нешто а био је укључен радио и ишла је нека пјесма. Помислио сам: ‘Аха, ово би требало да је та Нирвана’, и то је била Цоме Ас Yоу Аре. Препознао сам је на основу читања, али то су дуге године искуства, јер читајући ‘Џубокс’ могли сте многе ствари само да замислите, а не да чујете, поготово ако одрастате у градићу у Босанској Крајини.

    Тих година у Југославији музика је везивала људе без обзира на мјесто гдје су се родили, без обзира на границе Југославије, не унутрашње, вањске. Сјећам се да је пролазио некакав Енглез, откуд се он обрео у Градишци Бог зна, али с њим смо разговарали као са било којим нашим познаником јер је тема била музика, и ништа друго нас код њега није ни занимало. Ја се све време чудим тој идеји да треба бити дио Европе или свијета. Па ми смо одрастали тако, не знам шта то треба сада да урадимо па да будемо свијет? Цијела идеја о постајању свијетом, или да је ‘Београд – свијет’ – па он је то по дифолту, шта то треба сада урадити па да буде тако? Све лежи заправо у погледу на свијет, а не у томе гдје смо. Ако одрастете онако како смо бар ми одрастали, онда границе дословно не постоје. Постоји то коме народу припадате, то је у реду, али мјерила, доживљај свијета, он је дат такав. Када сам отишао као млад у Хамбург, осећао сам се сасвим као код куће. Додуше, за мене је Хамбург био мјесто где су свирали Битлси, али нисам примјетио неку радикалну разлику у погледу на свијет."

    Епископ Јован каже да се његовој генерацији Други светски рат понекад чинио даљим од вијетнамског. "Јесте Други свјетски рат био мјерило свих ствари – а био је то и у Британији, да не говоримо о Русији – али нама се дом културе у Градишци отворио Апокалипсом данас, а сутрадан ујутру смо ишли у Стару Градишку, преко Саве, да гледамо Голе у седлу. То је мала, али примјетна, разлика између провинције и Београда. У Београду се мање-више пратио западни образац, значи ако сте били наша генерација, ‘64, ‘65. годиште, сазрели сте ‘80. или ‘81, тада су дошли панк и нови талас и било је прилично логично да будете панкер. Међутим, у провинцији је ствар била мало озбиљнија, тамо је претходна генерација била доминантна. Нећу рећи генерација хипи покрета, искрено речено мало је ко слушао Џеферсон Ерплејн или Грејтфул Дед, али Лед Цепелин, Дип Парпл, Пинк Флојд, Џенезис апсолутно, то је било све, нисте могли одрасти без тога. Међутим, то је у ствари значило једно богатство јер сте могли ствари да гледате у перспективи и дијахронији и да имате много ширу визуру: разумјели сте како су се развијале стилске формације унутар поп-културе, у каквом дијалектичком односу су рецимо Пинк Флојд, Магазин и Дед Кен Денс.

    Епископ липљански радо прича о музици и анегдотама које га због музике и данас понекад прате. "Био сам прошлог априла на улици у Харлему, у Њујорку, када је један црнац почео да виче ка мени: ‘ЗЗ, ЗЗ, ит’с yоу! И лове yоур мусиц ман! И листен то yоур мусиц фор yеарс, анд финалy И мет yоу! Гиве ме фиве буцкс!’"

    Када се замонашио, отац Јован Ћулибрк је спалио све фотографије из "претходног" периода. Каже да не жали због тога, а зна да има и пријатеља који те фотографије имају, углавном кријући их од њега. Оно што му недостаје јесте писање критика и есеја, којих је иза њега остало много (види антрфиле "Рок критика"), а које је следило после љубави према књигама.

    РАНИ РАДОВИ: "Као дијете доста рано сам почео да читам. Ми смо били благословени тиме да је Југославија била фифти-фифти подијељена између Запада и Истока. Пошто то није било физички него очигледно по стратумима, један дио у коме се то испољавало је била и култура. Култура бивше Југославије је била фасцинантна, сјећам се у библиотеци у мојој кући, у једној обичној породици, могле су се наћи најфасцинантније ствари. Наравно, ја сам као дијете читао све оно што је било ‘омладинска књижевност’, како се то лијепо звало, или књижевност за дјецу – од издања ‘Ластавице’ до Винетуа. Читао сам јако много. Онда је дошао период када је поп култура постала главно интересовање, када се осим лектире и понеке књиге углавном читао "Џубокс", по три стотине и три пута; мислим да моји пријатељи из тог времена и ја неке текстове и данас знамо скоро напамет. Интересовање за књижевност се дословно вратило у једном тренутку, од оних какве памтите заувијек. Било је на првом полугодишту гимназије – оне праве гимназије која је у Босни постојала до 1983. године, јер је Босанцима очигледно било потеже да сконтају шта то Шувар заправо хоће с тим усмјереним образовањем. Сређивао сам породичне књиге по кући, отворио сам прве странице књиге Џејмса Џонса Од сада до вјечности, у загребачком издању, и дошао до хиљадите странице те књиге за непуних 48 часова.

    Тада је дошло до уобличавања модуса кроз који цијели живот гледам на свијет, а то је да је култура неодвојива од живота, и да се она на крају провјерава животом: Игор Шафаревич мудро каже да су сви тоталитаризми пропали јер нису могли да одговоре обичним, људским животним захтјевима. А Џонсова књига јесте о томе како државна машина меље једног обичног човјека, Роберта И. Лија Пруита. Но, с друге стране, ова књига је означила и захтјев да се о животу учи и промишља да би се он могао разумјети и живјети у пуноћи.

    Тек касније сам схватио да сам своју фасцинацију том књигом дијелио са цијелом бит генерацијом која је практично проистекла из три књиге написане послије Другог свјетског рата у Америци, из Младих лавова Ирвина Шоа, Голих и мртвих Нормана Мајлера и Од сада до вјечности. Онда с временом схватите да дијелите ту фасцинацију рецимо и са Дејвидом Боувијем: не заборавите да су сцене у његовом споту за Цхина гирл у ствари омаж филму Од сада до вјечности, и коначно са Ником Кејвом, који први самостални албум назива Фром Хер то Етернитy, Од ње до вјечности, уз игру ријечи. Тако да су некакви различити периоди живота имали везе са том првом важном књигом.

    Књига Џејмса Џонса је с друге стране подстакла и уобличила други важан елеменат за нашу генерацију, а то је елеменат побуне. У то неко вријеме негдје сам из читанке – у тој повеликој књизи биле су и Изреке неба и пакла – позајмио и двије ствари од Вилијама Блејка. Да будем искрен, питање је колико бих сам обратио пажњу на Блејка да није било Морисона и Дорса, али сам запамтио двије изреке које су ми одредиле животне почетке и приступ животу, који се наравно касније у много чему надограђивао на том младеначком инстинктивном утиску. Прва је ‘Пут претјеривања води у замак мудрости’, и ако гледам по ономе што ми је Бог дао до данас и искуству животном, то је значило да оно чега се прихватиш у животу мораш живјети до његове пуноће, да се мораш потпуно погружити у то што си изабрао. То ‘претјеривање’ Блејково значи да нема живота с пола срца, да идеш до краја у ономе што чиниш. Онда ћеш томе додирнути исконско биће и видјети га какво јест; тек тада можеш заиста да прихватиш или да одбијеш нешто. Ако си музичар и бавиш се музиком, бави се њоме до краја, ако си хришћанин, потруди се да будеш то до краја. То живљење до краја, посвећеност, једино доноси плодове.

    Друга Блејкова изрека је једнако тврда, и каже: ‘Вози свој плуг преко костију мртвих’. Е сада, разумјети то данас значи разумјети живљење у социјалистичкој Југославији, јер унаточ свему што говоримо о култури и другим областима у којима је било слободе, то је ипак био тоталитарни систем, у коме је лаж све више постајала доминантна, поготову пред крај његовог постојања. И та лаж је полагала право на цјелокупан ваш живот, од рођења до смрти. Стара Југославија је била мајстор у лажи, она је себе лагала до ‘91. године да је неразрушива. Замислите тек непосредно пред Титову смрт, послије Титове смрти, та лаж је била толико опипљива да је бола и смрдила свуда око себе и против тога се млад човјек по природи буни, тражи нешто, способан је да нагонски осјети лаж. Не зна он увијек како да се бори с њом, осјећа да га гуши, не зна шта хоће, зна само да хоће да се избори са тим гушењем, и управо ту негдје поп култура за нас јесте имала значење које је суштинско, имали сте начин да кажете: ‘Ја нећу ово, хоћу оно’, или макар: ‘Овуда хоћу, нећу са вама’."

    ВОЈСКА И ИДЕНТИТЕТ: "Побуна свакако има цијену, па – уз све остало што вам спада када сте криви падеж – када је дошло до служења војске, могло вам је запасти само нешто тешко, што није припало онима који су били добри чланови ССОЈ-а или партије и завршили недалеко од куће или у неком лаком роду. Ја сам завршио у понтонирској инжињерији у Новом Месту, што баш није било далеко од куће (друга могућност која ми је била понуђена било је да будем везиста у Призрену; то сам ипак био оставио за касније), али сам имао одређене здравствене предиспозиције са којима је гажење воде по словеначкој зими чинило примјерену ‘награду’ за неуклапање у шаблон.

    Када сам дошао у војску, почело је нешто што ће нас све пратити као генерацију, а то је чињеница да су наши лични животи у једном тренутку постали дио свјетске историје. Командант у Новом Месту је тада био мајор по имену Станислав Галић, потом познат као командант Романијског корпуса и житељ Хага, један од најтеже осуђених. Деведесетих се испоставило да су из мог села и Манојло Миловановић и Славко Лисица (а Атиф Дудаковић из сусједног), и почео сам да се навикавам на то да нам је дата чудна судбина да као народ у једном тренутку живимо у средишту историје свијета, хтјели ми то или не.

    С друге стране, на личном нивоу, за вријеме служења у ЈНА, десило ми се неколико момената који су на граници сазријевања и епифаније, послије којих нисам био исти. Први је био моменат када сам одједном схватио да је мени једна конкретна држава узела годину дана живота. Војска је нешто што се морало, али човјек онда доживи да у ствари постоји неко ко вам одређује живот на овај или онај начин; али ако он од мене захтијева дужност, која је одговорност тога који управља? На шта је он обавезан? Морам признати да је за мене као младог човјека оно што сам видио својим очима било поразно: ЈНА у којој сам био припремала се за све осим за то да буде употребљена, школа у коју сам ишао била је пуна лицемјерја, каријеризма и лажног заклињања у јучерашње идеале до којих више нико није искрено држао. Лаж је била свуда, а њене посљедице су се могле намирисати.

    Други догађај је везан за познанство и пријатељство са Дејаном Кнезом, једним од оснивача Лајбаха. Мене су наиме прекомандовали у Љубљану, у војну гимназију, гдје сам био помоћник васпитача, што је био још један доказ да ЈНА пропада. Била је то 1984. година, љубљанска сцена је имала свој хеyдаy: Марина Гржинич је водила програм ШКУЦ-а, Лајбах су се били тек вратили са Турнеје по окупираној Европи и издали први ЕП, те године је био отворен и К4... Дејан и ја смо се понекад налазили суботом, тада је била бувља пијаца на Старом тргу код ШКУЦ-а, и тамо разговарали, заједно пазарили. Једном, изнебуха, он ме је питао: ‘Шта тебе у ствари суштински занима?’ Одговорио сам му питањем: ‘Шта тебе занима?’ ‘Па мене занима да прожмем мој словеначки идентитет са оним што јесте савремена култура.’ Нисам му одговорио шта ја стварно хоћу, али те ноћи сам дуго био будан и питао се: ‘У реду, а који је то мој идентитет?’ Сјећам се, пролазећи кроз то, човјек се сјети многих ствари: Првог свјетског рата, рецимо, ‘Србије међ’ шљивама’... Све је то било дио мене, али је остављало простора за још нешто веће. Тај мимоход архетипских слика ишао је полако, сатима, и у једном тренутку преда мном се појавила Студеница, симбол вјенчања Истока и Запада. Тада, све се умирило: ‘Да, то сам ја.’ Сјећам се још увијек олакшања с којим сам тада утонуо у сан.

    Послије тога дана, којег дугујем Дејану Кнезу, све је ишло својим током и сјећам се тренутка када сам на Охридском језеру изашао изнад Цркве Светог Јована Канеа и момента када први пут човјек Богу каже ‘Ти’. То је било када сам први пут био на Охридском језеру са Гораном Трајковским из Анастасије."

    СТУДИЈЕ, РАТ И МАНАСТИР: "Уписао сам књижевност сматрајући да је то подлога општег знања и опште културе, која је сигурно довољна да би човјек могао послије тога да студира нешто што стварно жели. И дан-данас ми је драго што сам студирао прво у Бањој Луци, прво што сам се сродио с тим у много чему посебним градом, а са друге стране што сам имао и срећу и благослов да ми професор теорије и историје књижевности буде један од великих људи које је Бања Лука изњедрила, Предраг Лазаревић. Син посљедњег бањалучког бана, никада није био члан партије, а предавао је књижевност и практично формирао генерације људи који су носили културу Босанске Крајине. Образован у Београду (компаративну књижевност је завршио у Кишовој генерацији), увијек је говорио екавски, као и покојни Никола Кољевић, који је такође био Бањалучанин. То је било мало пош међу бањалучким интелектуалцима старијих генерација, а и данас ћете у Бањој Луци чути ‘две кафе’ или ‘где си’. Растао сам са неким ко је био заиста велики човјек, који вас је на најплеменитији начин уводио не само у знање из теорије и историје књижевности, него у цјелокупну културу једног народа и земље, и то културу која је била широка и огромна. Њему сам дужан за то што се оно космополитско што је ушло преко поп културе раширило на цјелокупну културу.

    Завршио сам другу годину у Бањој Луци и уписао трећу у Загребу. Одрастао сам у Градишци која је на четрдесетак километара од Бање Луке, тако да ако хоћете да студирате код куће идете у Бању Луку, ујутру устанете на аутобус, одете и вратите се; вјероватно се мање возите него с периферије Београда до факултета. Друго мјесто гдје су се рјешавали образовни и било који други проблеми били су Загреб и Београд: Загреб вам је на стотинак километара, Београд на три стотине. Као и код свих аустроугарских градића који леже низ Саву, живите на отвореном, на раскрсници; изађете на аутобуску станицу или на пут и бирате куда желите. (Андрић је писао о касабама стијешњеним међу босанским брдима, нагнутим над рјечицама у којима с мраком на људе слијећу и најчудније и најмрачније мисли. Он није знао много овакву Босну.) Четврто мјесто у којем су се рјешавала егзистенцијална питања евентуално је била Љубљана, а тек пето било је мјесто у које смо као житељи Босне и Херцеговине силом прилика ишли на регрутацију, али у коме је ријетко ко студирао или се запошљавао мимо политичких структура – Сарајево. До рата сам у Сарајеву био десетак пута; до њега вам је требало седам сати јахања преко босанских брда.

    У Загреб на студије отишао сам превасходно због одређеног интелектуалног проседеа који је постојао тамо. Дипломирао сам на Црњанском на једној од чувених загребачких катедри, на стилистици; теорија књижевности била је у Загребу веома разрађена дисциплина, а мене је превасходно занимало како се чита књижевност, која је то тајна скривена у умјетничком дјелу и како се она раскрива? Уз то, то је вријеме када се поново откривала руска авангардна умјетност, највише кроз изложбе Берлин–Москва и Москва–Париз, а у Загребу је предавао Александар Флакер, један од корифеја науке о руској авангарди. Поврх тога, око ‘Полета’ је била настала школа умних људи који су писали о популарној култури и са Дејаном Кршићем ћу и радити на његовом пројекту НЕП – ‘Нова Европа’, са Јане Штравсом и Горданом Брзовић – гдје се као нигде могло сагледати да је револуција коју су извели нови медији далеко дубља и свеобухватнија од Октобарске револуције.

    Дипломирао сам на Сретење, 15. фебруара 1991. године. Пошто је морало да прође мало времена да би се завршила администрација, отишао сам по потврду да сам дипломирао априла ‘91. године, што је било дословно на почетку рата.

    Несумњиво је да је за нашу генерацију рат од ‘91. до ‘99. године средишњи формативни тренутак наших живота, с тим што ћемо ми заувијек остати распети у том погледу да када кажемо ‘прије рата’ увијек морамо да објашњавамо да ли прије Другог свјетског или овог рата, док млађе генерације у том погледу неће имати сумње. За њих је рат овај рат. Њихови хероји су из тог рата, Вукови са Вучјака и други, а нама су у њиховим годинама хероји били Генг оф фор. Ми смо прелазно покољење, заувијек распето између времена у коме смо се родили и образовали и самог рата. Истовремено с тиме од августа ‘91, између осталог гоњен и свиме што се дешавало, био сам једноставно приморан да донесем неке животне одлуке, и отишао сам у манастир.

    О одласку у манастир човјек не размишља, не планира: то се деси. Пробудиш се једног јутра и у срцу ти је одлучено. Мислим да је то мени постало јасно у јесен ‘90. године, на литургији која је служена у параклису храма Светог Димитрија у Солуну. У једном тренутку ја сам знао шта ми је намијењено, шта желим. Није да се нисам борио с тим, али је резултат био извјестан."

    ИЗРАЕЛ И ЈАСЕНОВАЦ: После боравка у Митрополији црногорско-приморској и на Косову, епископ Јован отишао је 2003. године у Израел на постдипломске студије јеврејске културе које су у суштини имале тежиште на Јасеновцу и питању страдања у Другом светском рату. "Једна од уобичајених реченица српске деснице јесте да ми треба да се угледамо на Израелце. Наравно, то је у реалности углавном празна прича. О Израелу знамо веома мало, везе са Израелом су донедавно биле веома танке, нажалост углавном из наше незаинтересованости и неактивности, иако је било много разлога да са Државом Израел на разне начине успоставимо односе и у многим стварима се међусобно помажемо. Најконкретнија ствар је болно питање Јасеновца, које је сада већ мало другачије него што смо навикли да говоримо.

    Јасеновац и уопште страдање у Другом свјетском рату у Југославији су предмет истраживања читаве генерације младих историчара који су докторате одбранили у Европи и САД – Емили Грејбл, Александра Корба, Љиљане Радонић, Емила Керењија – те је потпуно депласирана тврдња да Јасеновцу треба истина јер је он неистражен, као што је то недавно лаички изјавио надбискуп београдски Станислав Хочевар. По његовим ријечима, папа неће доћи у Србију док Срби и Хрвати не оснују заједно комисију која ће истражити Јасеновац, па ће се онда када се дође до истине о Јасеновцу ваљда створити услови за папин долазак.

    Да појаснимо мало како заиста изгледа ситуација: нормалне европске земље су до 1948. донијеле процјену броја жртава у Другом свјетском рату и онда основале институције које су се онда деценијама бавиле документовањем, сумирањем и заокруживањем онога што се десило. Те комисије или институције су негдје крајем осамдесетих дошле до својих мање-више коначних резултата. Негдје се дошло до већих а негдје до мањих бројева у односу на првобитне процјене. Добар примјер тога јесте Аушвиц: првобитне процјене о броју жртава Аушвица говориле су о броју од четири милиона људи да би се крајем осамдесетих дошло до данашње цифре која је између милион и сто хиљада и 1,5 милиона жртава, што значи да је изворно било и погрешне процјене али и манипулације. Не заборавите да су то поратне године, да се креира хладноратовски свијет и да се манипулација заснивала на идеји да они који су уложили више жртава имају право на већи дио Европе.

    Нема разлога зашто погрешних процјена и манипулације не би било и у бившој Југославији. Но, оно што се зна о Јасеновцу и о страдању у Другом свјетском рату углавном је веома добро документовано у оквиру истраживања Другог свјетског рата, који је био доминантна тема историјске науке у бившој Југославији. Хиљаде томова су објављене о том рату и ми о Јасеновцу знамо суштинске ствари: да је био комплекс концентрационих и логора смрти, знамо ко су у њему биле жртве, знамо ко су у њему били џелати. Знамо имена џелата, углавном, знамо и из којих разлога и са којим мотивима је то рађено, знамо такође и која је била улога једног дијела клера римокатоличке цркве у злочинима који су извршени за вријеме Другог свјетског рата у НДХ. Та тема – укључујући и ‘Пацовске канале’, начин на који су бројни нацисти и усташе избјегли руку правде и побјегли у Јужну Америку – једна је од великих тема науке о Холокаусту и геноциду: узмите књиге мајкла Фајера или Пола О’Шија на примјер, и видјећете да се они веома детаљно баве римокатоличком црквом у НДХ.

    Наравно, приступ мора бити балансиран, трезвен. Не може се Степинца оптуживати на основу комунистичке оптужнице; штавише, заиста постоје индивидуални случајеви да је помагао и Србима и Јеврејима. Додуше, избјегао је да помогне Диани Будисављевић и њеној групи у акцији спасавања српске дјеце, што је она и написала у свом дневнику, али он није био наредбодавац злочина. Но, Степинац је истовремено учествовао у стварању атмосфере мржње, и што је још важније – он ни на који начин није реаговао на злочине које је чинио клер коме је он био на челу, што је већ довољно да он буде веома контроверзна личност. Иво Голдштајн је извукао једну реченицу која јако добро симболише тај његов приступ. Степинац је писао Андрији Артуковићу 1941. године, у тренутку када је Јадовно већ оперисало, молећи га ‘да се ове мјере против Јевреја и Срба спроводе са поштовањем људског достојанства’. И то у тренутку када су већ хиљаде људи на најзвјерскији начин биле уморене и када се тачно знало шта значе те ‘мјере’. Иво Голдштајн је тврдио, а ја се слажем с њим, да та реченица савршено описује парадокс у коме је живио Степинац.

    Оно што ми не знамо и још није потпуно научно утврђено, и ту заиста треба истраживање, јесте број жртава у Другом свјетском рату. Не треба нико никог да заварава говорећи да се то зна: не зна се, и не може да се зна без институционализованог, усредсређеног, дугогодишњег рада. То је ствар која изискује огроман научни труд, и око тога можемо да полемишемо и разговарамо. Једина институција која је формирана на тлу бивше Југославије са искључивим задатком истраживања страдања у Другом свјетском рату је београдски Музеј жртава геноцида, који је основан 1992. године, када је већина европских држава већ била свела суме страдалих. Овај Музеј је изузетно квалитетна институција и њен кадар има велику научну међународну репутацију; да бисте заједнички организовали научне скупове са Јад Вашемом, морате бити веома озбиљна институција. Једно од издања Музеја је и епохална монографија Јадовна др Ђуре Затезала, темељни научни рад од двије хиљаде страница. Стручњаке Музеја нећете срести по медијима гдје се дају лаичке изјаве, и у њега надбискуп Хочевар није ни завирио.

    Но, Музеј жртава геноцида је занемарен, недовољно финансиран и скрајнут, што довољно говори о томе ко је главни кривац што још постоје неуралгичне тачке као што је број жртава Јасеновца. Не заборавите да се распон у процјенама броја жртава Јасеновца креће од милион и сто хиљада, што је дао Радомир Булатовић, до двије и по хиљаде, што је дала комисија Хрватског сабора. То је неморално. Оно што имамо сигурно за Јасеновац јесте број имена убијених до кога је дошао Музеј жртава геноцида и којих сада има око деведесет хиљада. Наравно, број жртава Јасеновца је много већи, али ово је оно што имамо као сигурно. И ту нам не требају конференције, него рад.

    Живјети у Јерусалиму значи заувијек остати тамо. То није чак ни питање фасцинације, то је питање доживљаја свијета и тога да ли ваше срце одговара на онај праисконски људски позив. На крају, људска историја практично почиње тамо, макар писана историја почиње тамо: ми смо појам памћења, историје, добили са Светим писмом, са синајским завјетом Бога и човјека. Свака стопа је тамо заквашена тиме и то се осјећа. Тешко је не одговорити срцем на мирис Свете земље, на боју њеног сунца, ваљда свако остаје њен заточеник.

    Успио сам да обиђем и неколико других земаља на Блиском истоку. Нажалост, људи су у том региону као ми, гледају све у огледалу, траже од људи да се опредјеле. Не могу да схвате да неко може бити непристрасан у свему томе. Или идете међу Арапе или међу Израелце, а најсумњивији сте ако идете и међу једне и међу друге. А човјек мора да се отвори и да гледа. Сигурно је да нема једне истине када је ријеч о Блиском истоку, али исто тако чињеница је да тај Блиски исток кроз себе прелама цијело стање наше планете данас, и да се макар десетак година уназад главна збивања дешавају на Блиском и Средњем истоку."

    ЦИКЛУСИ ЖИВОТА И СМРТИ: "Овдје на Косову и Метохији се ствари циклично дешавају, људи живе у заједништву, да би онда настајала апокалипса. Манастир Девич је можда најбољи примјер. Ту се не знам колико пута дешавало да околни становници убију свештеника, разруше и запале манастир, и онда послије неку годину сами дођу да га обнављају, да моле свештеника да дође и да служи ту.

    Наставак мођете прочитати на форуму.

    Извор -Време




    Повратне информације корисника

    Recommended Comments

    Нема коментара за приказ.



    Придружите се разговору

    Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

    Guest
    Додај коментар...

    ×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

      Only 75 emoji are allowed.

    ×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

    ×   Your previous content has been restored.   Clear editor

    ×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Вести са званичног сајта Српске Православне Цркве

×
×
  • Креирај ново...