Оливер Ивановић ухапшен је 27. јануара 2014. године под сумњом да је извршио ратни злочин. Иако је првостепено био осуђен на девет година затвора, Апелациони суд је после три године одлучио да укине ту пресуду и случај врати на почетак. Поновно суђење је почело у марту, а Оливер га прати из кућног притвора.
О томе како је ухапшен и оптужен за догађаје за које не зна ни да су се догодили, како се цела породица суочила са тим - да је човек којег су суграђани познавали само по добру, који је Албанцима помагао током рата, нашао у ситуацији да доказује да није ратни злочинац, за “Живот прича” говорили су сестра и брат Оливера Ивановића, Наташа Ивановић Илић и Мирослав Ивановић.
Екипа емисије је разговарала и са Оливером лично. Рекао је да се сада у кућном притвору много боље, иако му је кретање ограничено. Са својом је породицом, и сада његов најмлађи син, уместо значења речи затвор, неправда, апелација, Еулекс и суд, може да научи и нешто о кошарци, каратеу или шаху. Али, не може са сином у шетњу, да га води на пливање, скијање... Ипак, дневни распоред са сином подразумева и учење слова, читање, облачење, прање зуба…
Али, како је све почело? Месец дана пред хапшење Оливера Ивановића, запаљена је канцеларија његове Грађанске иницијативе. Брат Мирослав каже да то нису схватали као упозорење, јер иако је Оливер имао политичких противника, нису мислили да би тако нешто отишло далеко. Ипак, Оливер није замарао породицу, није показивао страх. Чак и када му је пре тога запаљен аутомобил, није томе придавао важност.
Да је Оливер ухапшен тог јануара и да је пребачен у Приштину, сазнају од Оливерове супруге Милене. То им је било веома чудно, зашто баш у Приштину, уместо у северну Косовску Митровицу. Тамо су га први пут и посетили, причали су преко стакла и видели да су услови у затвору јако лоши. О самом хапшењу нису ни могли да причају јер нису знали ни зашто је ухапшен. Нико није знао по ком основу је притворен. Зато је Оливер и веровао да ће га брзо пустити.
Оливер је писао управнику Притворског центра у Приштини да га пребаце у северну Косовску Митровицу, јер му је у Приштини живот угрожен. У том затвору, у којем је провео пет недеља, није било ни једног Србина, нико не прича српски, а ту не могу да га посете супруга и дете. Такође је рекао да су му затвореници претили, па тако није ни излазио у двориште у редовну шетњу.
Породица често није ни знала ништа о њему. Тражила је на многим адресама да Оливера преместе, али су готово сви говорили да не знају ништа о Оливеру, укључујући И то да ли је жив. Често су о њему сазнавали из вести, као и то да је први пут започео штрајк глађу.
Оливер каже да је после првог шока када је ухапшен и послат у Приштину, уследио је онај када је видео у којим условима ће боравити. Потпуно нехигијенски, прљаво, заразно, неупотребно… Оливер каже да зна да затвор није хотел, али да те просторије нису имале ни најминималније услове за боравак. Тражио је од управника да му обезбеде фарбу да макар окречи.
Ипак, када је коначно пребачен у Митровицу, услови су били много бољи. Оливер и тамо почиње штрајк глађу, јер није знао за шта је тачно притворен. Истрага је била тајна и за Оливера и за његове браниоце, он није добио информације на основу којих би правио своју одбрану.
Један од кључних сведока Тужилаштва био је и Иса Мустафа, који је рекао да спорног дана није никога видео, јер је био окренут на другу страну. Ипак, суд је закључио да је Оливер био тамо и да се сагласио са планом да се из Митровице протера албанско становништво, иако ни на који начин није утврђено да је извесни план уопште и постојао.
На питање суда како он зна Оливера Ивановића, сведок је рекао да га је последњи пут видео пре 1980-тих година, али није знао ништа о Оливеру, ни где ради, ништа. Али, да га зна из Митровице у пролазу. Сведок напомиње да се никада није сусрео нити причао са Оливером Ивановићем. Ипак, суд његово сведочење узима као валидно.
Читава оптужница, касније и пресуда, базира се на једној реченици, коју је сведок Иса Мустафа чуо на лицу места: “Шефе, шта ћемо да радимо са њима”, а “шеф” одговара: “Шта мене питаш, поступи по датом наређењу!”
Породица је чврсто веровала да је цео случај монтиран, јер је Оливер некоме сметао и требало га је склонити са политичке сцене у том тренутку. То је и доказивало сведочење свих сведока, која су била апсурдна и нелогична, а заснивала се на исказима људи који Оливера нису ни познавали, али која је суд ипак прихватио.
Наташа и Мирослав кажу да је Оливер невероватно психички снажан, да је све што му се дешавало подносио много боље него цела фамилија, да је чак он њих из затвора тешио и смиривао, говорио да ће све бити у реду, јер је истина на његовој страни. Он као најстарији у породици, имао је, каже, тај задатак, да је подршка свима и да је увек оптимиста. Оптимизам му је, тврди, сачувао здрав разум.
Суд је априори прихватио тезу да је план постојао, па да је самим тим Оливер за њега и знао, и ту је основа оптужнице против Оливера. Иако сам Ивановић спорног дана уопште није био на том месту.
Ипак, албански медији су се потрудили да у свим медијима још од сутрадан по Оливеровом затварању, прикажу Оливера као убицу, као човека који је организовао прогон Албанаца.
Оно што Судско веће током процеса против Ивановића није утврдило је да је подстрекивао групу паламилитараца, полицајаца тако што им је издао наређење да почине убиство.
Није утврђено да је имао својство вође паравојне групе Срба познате као „Чувари моста“, да је том приликом деловао у саизвршилаштву са Драгољубом Делибашићем на основу претходно договореног заједничког плана нити са намером да натера етничке Албанце да напусте своје куће и напусте територију Северне Митровице нити да је подстицао и наредио групи полицајаца или Чувара моста да упадну у неколико зграда и да их присилно очисте од етничких Албанаца.
Због тога је ослобођен кривичног дела подстицање на извршавање тешког дела убиства и ослобађа се кривичног дела покушај тешког убиства због националних мотива.
Судско веће је утврдило да је Оливер Ивановић знао за операцију протеривања и убијања албанских цивила, да се добровољно сагласио са планом, знајући да ће довести до убиства, као и да је у потпуности био урачунљив.
У једном моменту је породици Оливера Ивановића стигла и понуда из канцеларије супруге Тонија Блера, да помогне и то бесплатно, с тим што су тражили да буду покривени трошкови боравка тима, путовања и слично, што је износило око пола милиона евра.
Породица каже и да им је тражен новац за помоћ да Оливер попречно буде пуштен из затвора, и то од људи које су сматрали пријатељима. Али, породица је увек била уверена да они раде исправну ствар, јер је Оливер апсолутно невин и да нема потребе радити нешто ван протокола.
У корист Оливера Ивановића сведочили су и неки Албанци, као на пример Агим Дева, чију је породицу 1999. године Оливер спасао у прогону, иако је на једном пункту припадник паравојне јединице претио и самом Оливеру да ће га убити, јер помаже Албанцу.
Породица Оливера Ивановића каже да је јавност све време била савезник у Оливеровој борби за правду. Било је и оних који су их заборавили, али и оних од којих се подршка није ни очекивала. Тако су писма подршке послале многе колеге УНМИК, Еулекса, УН, ОЕБС као и многи који су у то време били на челу међународних институција и организација. Они су у заједничком писму нагласили да верују да је пресуда о кривици Оливера Ивановића изузетно неправедна.
"Она није слика Оливера Ивановића кога ми познајемо и питамо се који су мотиви оних који су га оптужили и поузданост сведочења која су допринела његовој осуди. Сви имамо лична искуства у раду са Оливером Ивановићем као локалним лидером и представником српске заједнице на Косову, у Северној Митровици, током тешких времена.
Његови успеси у раду на помирењу, укључујући и ангажовање у институцијама у Приштини, су без премца. Све време смо га посматрали како покушава да ситуацију реши политичким путем, а не насиљем и сукобима. Као резултат његове посвећености и мирне политичке активности да служи интересима своје заједнице али и целом Косову, он сам, али и његова породица били су мета напада. Косову у овом тренутку треба овакав лидер“, наводи се у писму бивших колега из међународних организација.
Писмо је суду упутио и Хавијер Солана, који је у то време био Генерални секретар НАТО. Истакао је да је са Оливером имао изузетну сарадњу, да га зна по томе вољи да сарађује и да одржава преговоре са Албанцима, да је посвећен мирном решењу и да никада ни на који начин није заговарао политику етничког чишћења или етничке мржње. Све време је заступао толеранцију, сарадњу и помирење на Косову.
Апелациони суд је одлучио да првостепену одлуку поништи и суђење врати на почетак. Од поновљеног суђења породица Оливера Ивановића очекује да се докаже да је Оливер апсолутно невин и да се скине љага са његовог имена. Неће никада опростити оно што су приредили Оливеру и нечију злу намеру да му науде, зарад сопствених интереса.
Сам Оливер Ивановић, како је рекао за Живот прича, не очекује да му се Судско веће извини, јер би то било превише, да признају да су погрешили. Али, очекује да се судски поступак убрза, да се саслушају нови сведоци, јер је Апелациони суд указао на очигледне пропусте. Ипак, за почетак очекује да га пусте из кућног притвора, до нове пресуде. А она ће, ако буде правде, бити ослобађајућа.
http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2017&mm=04&dd=19&nav_category=640&nav_id=1252025
Recommended Comments
Нема коментара за приказ.
Придружите се разговору
Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.