Вриједност човјека у српском друштву - Давор Арнаут

Снага народа се у прошлости мјерила бројем њихових припадника. Број је некад био одлучујући у скоро сваком погледу. Виталнији народи су имали већу радну снагу и односили су побједе на бојном пољу. Тако је било све до интензивнијег развоја технике, када су машине увелико замијениле рад човјека, а наоружање велике разорне моћи бројне војне формације. Међутим, властодршци су већ одавно схватили да није све у сировој моћи и да је тешко држати у покорности незадовољан народ. Они траже какав-такав легитимитет за своје управљање. Из те жеље за легитимношћу власти рађа се од краја 18. вијека демократија. Прво мушкарци, а касније и жене, добијају право гласа. Сталежи више не прегласавају појединце. Али опет се човјек посматра као број.

Српски народ имао је у прошлости доста проблема са Турцима Османлијама који су га на бојном пољу побјеђивали захваљујући својој бројности. Уосталом, он у томе није био изузетак међу свим народима региона, па и знатно шире. Не треба заборавити да је до коначног ослобођења дошло прије тачно стотину година, што и није неки временски размак. Прије тачно стотину година, љути непријатељи нашег народа постају германски народи. Довољан је само летимичан поглед на српску историју па да се стекне утисак како су разни освајачи чекали у реду једни иза других како не би дозволили српском народу да се имало опорави. Можда је за то крив наш положај, можда непристајање на полуслободу. Једно је тачно – тешко је навести неки сукоб у коме су Срби били неутрални. Такође, странака, фракција, идеологија, династија, регионалних трвења, подјела по различитим основама никада нам није недостајало, а и са нашим словенским сусједима никада нисмо могли да нађемо заједнички језик, иако је степен линвистичког разумијевања од Црног до Јадранског мора и данас, а у прошлости поготово, био изузетно висок.

Постављамо питање: Какав је положај обичног човјека у српском друштву? Гдје је његово мјесто у свим овим заврзламама? Да ли је ико икад марио за његову срећу, или је код нас заједница прогутала човјека? Прије свега, питање је: Да ли код нас има обичних људи и шта је обичан човјек? Ако је обичан човјек онај чија егзистенција прође незапажено, онда ми таквих скоро и немамо, јер нам наша историја, или наша географија, а можда и наш менталитет, нису дозвољавали да се ико на уобичајен начин роди, проживи и умре. Бар нешто од тога је морало да буде необично. Људи су се рађали у збјеговима, избјеглиштима и пећинама, по колективним центрима. Бебе су умирале због недостатка кисеоника. Ако је све ово неког Србина заобишло, дуг је живот, па ће имати времена да искуси како је бити Србин. Проћи ће му у патњи, муци, понижењу, а ако му тога буде доста, онда у шуми, са звијерима, у хајдучији, разним владиним и невладиним организацијама, смицалицама, трвењима, странчарењима, револуцијама, подрумима. Ако је неког срећника све ово заобишло до старости, онда ће морати бар тада да осјети мало „драж“ своје националне припадности. Видјеће како је све оно у шта се уздао у животу пропало, како његово искуство не важи, како ће и његова дјеце имати исте муке као и његови родитељи. Све у свему, врло нездрава клима за један обичан живот.

Црква нас учи да је човјек личност и да је свака личност велика у Божијим очима, да ниједна није заборављена, да ниједан њен покрет није незапажен од Свевидећег, да ниједна мисао није пропала. Сваки човјек је један велики свијет. Заиста, тако је то у очима нашег благог Господа, једине наше Узданице у свим свјетовима, једине Наде у свим недаћама. Да нам није још и Њега, одавно бисмо завршили као Картагињани, као Трачани, Хуни, Авари и сви они којима се данас ни трага не зна. Али, даће Бог да опстанемо, па макар се на нас обрушиле све силе ове планете. У ствари, оне су се већ обрушиле. По стоти пут се обистињавају оне Његошеве ријечи да нема никога „да пожали, ка` да би помога`“. Иван Мажуранић каже: „Бој с` онога ко је свик`о без голема мријет` јада“. Можда нас се неко и боји, али да смо заиста свикли умирати без престанка, то је жива истина. Ово није афоризам. Шта ћемо кад нам стварност има призвук сарказма?

Но, пустимо историју крају. У њој и тако нећемо пронаћи ништа што не можемо видјети на неком мјесту гдје данас живимо. Жеља највећег Србина 20. вијека, св. Николаја Жичког, и његова молитва Богу била је да се Срби обоже, сложе и умноже. Заиста, у три ријечи изражен национални програм за вијекове. Можемо забити главу у пијесак и мислити како смо ми већ небески народ и како нам ништа не недостаје. То нам нико не брани. Многи ће се и обрадовати тој нашој умишљености. Можемо мислити и да смо сложни само зато што се дичимо паролом: „Само слога Србина спашава“, иако нигдје регионална припадност није толико истицана и подржавана као битна и, чак, одлучујућа, како од стране Цркве, тако и од стране наших држава. (Мислио сам написати државе, али сам се сјетио да је још немамо. Тачније, имамо их неколико, па можемо да бирамо, ако је то нека предност.) Можемо и пуцати кад нам се роди син и мислити како смо урадили нешто велико, иако нам ни у лудилу не пада на памет да тај син има браће и сестара. Ако би Бог неког и послао, ми га убијамо не дајући му ни да угледа свјетлост дана.

Како изгледа једна обична српска породица? Једна просјечна српска породица не уђе више од двадесет пута у животу у цркву. Ипак, њени чланови још од малих ногу су научени да се ни у једном крају Бог не поштује као код њих и да су сви други Срби изроди, осим њихових земљака, јер не знају никакве обичаје. Они чине неопростив гријех што за славу износе прво ово, а не оно јело и слично. Нема везе то што ни они, ни ови други, не знају ни Символ вјере и што им до краја живота остаје недокучива тајна ко је био светац кога славе. Једно је јасно – био је велики Србин, вјероватно баш из њиховог краја, и побио је вјероватно доста Турака, а можда је волио понекад да оде и у Цркву. Тако говоре ако славе неког војводу, а ако славе неког епископа, калуђера, или пустињака, онда је јасно да је он довољан да се за сва кољена моли Богу и да нема потребе да то чине и они који га славе. Такође, једна просјечна српска породица, има максимално двоје дјеце и бар двоје убијених по разним клиникама.

Опет, постављамо питање: Шта је са човјеком који хоће нормално да живи у овоме не баш нормалном друштву? Он не треба да се брине. Можда је рођен у заиста црквеној породици. Можда воли и Романинце и Крајишнике и Херцеговце и Србијанце и Црногорце и све остале. Можда има доста браће и сестара и можда у његовој породици и није било убијања дјеце. Можда чак буде и такав срећник да га и рат заобиђе, али ту су данас политичке партије. Он је ипак број. Мора да се опредијели да буде нечији пријатељ, а нечији непријатељ. Како мисли успјети у животу, ако воли све Србе? Зар он не зна да су само једни прави, а остали издајници? Ако му баш ништа од овога није јасно, постаће онда кад не буде могао нигдје да се запосли, или се запосли, па буде остао без посла зато што се „прави лудим“. Не брани њему нико да се и даље дичи српском слогом, али нек мрзи бар 70 % Срба. Ваља се. Много нас је да се баш сви волимо. Нема везе што он ни не познаје већину тих које мрзе. Његова фракција ће му рећи да то тако треба, а он, ако је прави патриота, треба то да прихвати без размишљања. Такође, не мисли ваљда да се бави политиком само ван радног времена. Он мора да је унесе у фирму, у породицу, у кафану. Не смије ниједан сегмент друштва да остане незаражен.

Ето једне слике нас виђене од оних који се још увијек праве невјешти, који не разумију да смо ми сви свети само зато што смо Срби. Неко ће рећи: Па ни наши сусједи нису бољи. Нису, али ми можемо мијењати само себе. Млад човјек има само три избора. Један је да оде одавде, да напусти све ове ужасе, да побјегне на пусто острво и дружи се са животињама. Други избор је да покуша нешто да промијени, што се овдје изједначава са сигурним страдањем. Таквоме већ дижу вјешала, а они смиренији га сажаљевају као малоумног. Трећи избор је да трпи. За њега се већина одлучује. Једино за то треба имати добре живце и челичну вољу. Трпљењем својим спасавајте душе своје. (Лк 21, 19)

Човјек је личност. Човјек није број. Ако је и Србин човјек, онда се то односи и на њега. Потрудимо се да бар у Цркви човјек буде личност, бар до црквених врата. Толико бар можемо, а ако шта претекне и ван тих врата, онда Срби почињу нагло да се мијењају. Шаљивџије би рекле: Нешто са њима није у реду. Чврсто вјерујем, иако немам ниједног разлога за то, да ће Срби некад да се охристове и да охристове и друге, па можда некад и писац ових редова дође на свој ред. Има још доста да се ради, свако на себи. Нисмо још ни при крају почетка. Користимо вријеме, јер су дани зли. (Еф 5, 16)

Давор Арнаут