Оклевала сам да било шта питам себе. Само смо се гледале. Онда видех да сам прикачена на неку инфузију. Била сам болесна, иако нисам тако изгледала. Била сам ведра, без бора, мирисала сам на пољско цвеће и смешила сам се сама себи...
- Ти си болесна? – питала сам себе кроз двадесет пет година.
- Да – рекла је она која сам је – ја сам неизлечиво болесна. Бар тако кажу...
- То је прерано – рекла сам.
- Ух, људи увек мисле да је прерано... И они са осамдесет пет мисле да је прерано, да је фер да добију још десет година...
- Да, али ти си ја, то је прерано... Зашто се то десило? Зашто се болест деси? Зашто се деси најстрашнија болест?
Слегла је раменима она која сам ја.
- Не знам, али знам да кад год не послушамо своје срце, наш свет изгуби једну нијансу светлости...
- Чудно, шта то значи? Не разумем...
- Па, једноставно, сваки дан ми доносимо одлуке... Да ли ћемо нешто урадити или не... Сваки дан. И сваки пут кад не послушамо своје срце него рацио, изгубимо један део спектра боја. На крају нестану све боје, а ми више и не чујемо своје срце...
- Не чујемо своје срце?
- Не, већина одраслих људи не зна више шта им срце говори, давно су га ућуткали верујући да поступају рационално, зрело, паметно...
- О, мој Боже – рекла сам забринуто.
- Да, тако је то, али нам то нико не каже, напротив, уче нас да будемо зрели, паметни, да калкулишемо, рачунамо, процењујемо... Мисли се да само будале и деца слушају своје срце. И онда светлост нестане...
Ужас је прошао мојим венама. То ми никад нико није рекао. Чак ни они силни паметни стари људи који су пролазили кроз књижевни салон мога деде.
- Хоћеш да кажеш да смо сами одговорни за то што нам свет постаје мрачан, тужан и испуњен страшним догађајима?
- Да, све је то последица паметних одлука – рекла је она која сам ја.
- Сва туга је последица паметних одлука?
- Да, управо тако, људи који никада нису чули своје срце немају проблема, али људи који имају велико, гласно, јако срце, а ућуткају га зарад паметних одлука... Они су у великом проблему... Они копне, они пате, они падају у депресију, они добију рак, они се питају зашто се цео свет уротио против њих, а не схватају да је то само последица њихових рационалних одлука...
Ћутала сам и гледала себе прикачену на инфузију.
- Али ти не изгледаш тако... Не, ти изгледаш као неко ко слуша своје срце, ко ради и пише увек из срца. Увек...
- Не, не увек, погрешила сам, хтела сам да будем разумна...
- Када си хтела да будеш разумна?
- А, више пута... Једном сам веровала да су одрасли у праву и да сам премлада да будем мајка, други пут сам веровала да могу да радим посао који сам мрзела, трећи пут... А да, сећам се, све је почело тако што нисам отишла у Мексико са мојим младим грофом...
Страшна врућина ме обли у сну...
- Хоћеш да кажеш да зато сада имаш рак?
- Па кад се сабере бар седам крупних одлука које су ућуткале моје срце, то је довољно за рак или мождани удар... – смејала се, она која је ја кикотала се некако језиво, као да је све ово игра, као да је цео живот игра коју не знамо како треба да играмо јер упутство нико нема.
- Страх ме је – рекла сма њој која сам ја.
- Знам, и мене је силно страх. Страх је исто тако последица паметних одлука. Ми мислимо да можемо да нешто паметно одлучимо, а једино што можемо у животу јесте да слушамо своје срце...
- Хоћеш ли оздравити? – питала сам.
- Хоћеш ли се ти разболети? – питала ме је уместо одговора. – Шта ће бити твоја оправдања да ућуткаваш своје срце кад знаш да си сва срце? Знаш, оно што неће да ти кажу јесте да, ма колико погрешна, одлука која слуша срце је исправна и, ма колико исправна, одлука која потиче из рација погрешна је. Ето. Да знаш. Неће то да кажу, гадови, крију... Крију зашто се руше наши светови и постају сиви и болни... Запамти, али молим те, запамти ово што нећеш чути нигде: сваки пут кад не послушамо своје срце, убрзавамо свој корак ка смрти!
Исидора Бјелица, Сама, Лагуна 2015, 66 – 68.
Recommended Comments
Нема коментара за приказ.
Please sign in to comment
You will be able to leave a comment after signing in
Пријави се одмах