Објављен део писане заоставштине епископа браничевског Венијамина

Епископ Венијамин

Уводна реч уредника (извод)

Трећи епископ обновљене епархије Браничевске, Венијамин (Таушановић), један је од архијереја СПЦ о коме се врло мало зна, чији су живот и дело понајмање проучавани, а који, са друге стране, заслужује посебну пажњу историчара Цркве и теолога. Столовао је на трону браничевских владика у изузетно турбулентном историјском периоду, од 1934. до 1952. године, тако да се многе прекретнице точка времена јасно огледају у његовом архипастирском раду, у његовом животу, али и у животу Браничевске епархије. На писање обимне и стручне студије позвани су, пре свега, експерти историје СПЦ, тако да је основни циљ ове уводне речи и самог издавања књиге само жеља да пробуде интересовање за овог значајног српског јерарха и да понуде адекватан архивски материјал будућим истраживачима. Ова монографија излази у години када Црква Браничева прославља двадесетогодишњицу архијерејске службе свога епископа Игнатија, што смо желели да искористимо као повод да се сетимо и претходника нашег владике, оних архипастира који су њему предали живу црквену заједницу Пожаревачко-браничевске дијецезе. Управо зато смо, без обзира што се једним делом тиче архивске грађе и историјске науке, ово штиво ипак сврстали у едицију Наши епископи, јер за православне хришћане њихови епископи не припадају далекој прошлости, нити историографији, него првенствено литургијском сабрању есхатолошког карактера, на коме их светотајински оприсутњујемо.

Епископ Венијамин (др Владимир Таушановић) рођен је 23. јануара 1884. у Пироту¹. Отац му је био угледни трговац, председник пиротске општине и народни посланик у више мандата, радикал и учесник Тимочке буне, Војин Ћирковић, а мајка Анастасија (Наста) сестра познатог банкара, политичара и министра, Косте Таушановића. На Велику суботу 8. априла 1884, два и по месеца по рођењу, умире му мати, која је тада имала тек 24 године. Ујак Коста га је усинио, због чега Владимир преузима и носи само презиме Таушановић до краја живота. Крштење је обављено у Београду, а кумовао је лично Никола Пашић².

Епископ Венијамин је био веома образован човек, полиглота и уметник обдарен савршеним слухом. Основну школу и шесторазредну гимназију завршио је у Београду, духовну семинарију у Кишињеву (1902–1907), православни богословски факултет у Атини, где је и докторирао 1912. године, на тему „Апостол Павле у Атини“. Замонашио га је 11. маја 1913. године архимандрит Рувим у манастиру Раковици, а привели су га епископ нишки Доситеј и јеромонах Николај (Велимировић).

Епископ нишки Доситеј га је рукоположио у чин ђакона 14. маја 1913. у београдској Саборној цркви, а митрополит Србије, Димитрије у чин презвитера у истој цркви 21. маја исте године. Из тог периода бележимо податак да је у цркви у Скадру, уочи Светог Василија Великог, 31. децембра 1915/1. јануара 1916. године, о. Венијамин (Таушановић) постригао младог богослова Благоја Поповића, будућег светог аву Јустина, заједно са Миланом Ђорђевићем, каснијим епископом далматинским Иринејем. Синђелством и протосинђелством одликовао га је епископ велешко-дебарски Варнава 1919, а архимандритском чином 15. децембра 1920. епископ рашко-призренски Михаило (Шиљак). До избора за епископа био је болничар у болницама Кола српских сестара у Београду и Љешу, суплент богословије у Београду (од 15.12.1913), гимназије у Ђевђелији (од 15.3.1914), српске гимназије на Крфу и Велесу. После положеног професорског испита службовао је у Ђевђелији и Охриду, где га је 6. децембра 1925. затекао и избор за епископа новоосноване Епархије бихаћке³. Бележимо и податак да је у Св. Науму, 14/27. марта 1926, архимандрит Венијамин замонашио Николу Круља, нареченог епископа зворничко-тузланског Нектарија.

Хиротонисао га је за епископа у београдској Саборној цркви 23. маја 1926. патријарх Димитрије, митрополит бањалучки Василије и епископ рашко-призренски Михаило. За епископа злетовско-струмичког премештен је у новембру 1929, а за епископа браничевског је изабран јуна 1934. Штип напушта 4. октобра 1934, а у Пожаревац пристиже сутрадан, 5. октобра 1934. у вечерњим часовима („у четири поподне“)⁴. Устоличен је у Пожаревцу, 7. октобра 1934. године... (наставак у књизи)

_____________________________________

¹ Основне биографске податке о владици Венијамину налазимо у делу покојног епископа шумадијског Саве (Вуковића) Српски јерарси, Београд, Подгорица, Крагујевац, 1996, 67–68, као и у Б. Лилић, Знамените личности српске науке и културе: Из историје српског народа, Београд, 2007, 26–27. Овом приликом их допуњујемо још неким чињеницама, са циљем да укажемо на мноштво врло интересантних тема из живота епископа Венијамина, које су вредне даљих истраживања.

² Са породицом Пашић, владика Венијамин је чувао најчвршће везе и после Другог светског рата и био је редовни гост Ђурђине „Пашићке“ (Николине супруге, која је умрла 2. октобра 1947. године), као и њених ћерки Даре и Паве, кад год је боравио у Београду. О њима је имао речи хвале, што се никако не би могло рећи за владичино мишљење о Пашићевом сину Радомиру.

³ У једном од записа владике стоји: „6/XII 1925 Добих у Охриду телеграм да сам изабран за Еп. Бихаћског“.

⁴ Види записе еп. Венијамина за 4.10.1946. и 5.10.1946, објављене у овој књизи.

Протођакон Златко Матић

Детаљније на сајту »