Београдски паримејник

Током средњег века, за већину православних Словена, а самим тим и за становнике Србије, паримејник је, уз превод Псалтира, представљао основни извор за упознавање са Старим заветом. На старословенски језик га је превео Свети Методије у IX столећу, као једну од књига неопходних за одвијање редовног богослужбеног живота и за мисионарење међу моравским Словенима. Захваљујући томе, преписи паримејника су од изузетног значаја како за реконструкцију старословенске писмености тако и за проучавање заједничке подлоге појединачних словенских традиција.

Најважнији међу српским преписима паримејног текста јесте Београдски паримејник, најстарија књига у фонду Народне библиотеке Србије и један од најдрагоценијих сачуваних српских рукописа уопште. Он припада групи монументалних кодекса с краја XII и почетка XIII века који сведоче о вековима дугом развоју српскословенске ћириличне писмености, заједно са Мирослављевим јеванђељем и Вукановим јеванђељем. Настао је у неком од високоразвијених писарских средишта Рашке области у првој четвртини XIII века, што значи да потиче из доба Светог Саве, односно из времена уздизања Српске Цркве у ранг аутокефалне архиепископије. Очуван је мањим својим делом; запис о настанку, уколико је и постојао, данас недостаје, због чега није познато ко је наручио његову израду; у питању је, свакако, био припадник владарске породице, крупног племства или високог клира.

Београдски паримејник баштини трагове велике старине и у језичком и у текстуалном погледу. Налази се на челу треће гране словенских паримејника; припада паримејницима најблискијим методијевском архетипу и бележи рани степен развоја текста, укључујући измене у цветном и месецословном циклусу унете у словенски превод у X веку, према грчком предлошку. Неке архаичне језичке одлике га везују за период у којем је Српска Црква била у склопу Охридске архиепископије, као и за простор тзв. зоне трансмисије, између Косова и Метохије и Риле, у којој је српскословенски језик и настао; ипак, правопис пружа класичан пример ране рашке ортографске традиције. Као споменик писмености, то је калиграфски најуспелији српски рукопис свога доба, а његов књижни украс има високу уметничку вредност и носи трагове различитих традиција – византијске, романичке и оријенталне – којима је била изложена српска уметност тог доба. Овај низ јединствених квалитета, као и узбудљив историјат – од доспевања у Народну библиотеку из Скопља, преко нестанка током евакуације 1915. године до поновног проналажења и откупа 1969. у Немачкој – али и лоше физичко стање књиге, парадигматични су за десетковани српски рукописни фонд у целини.

Репрезентативан у сваком погледу – по времену и околностима настанка, по општем изгледу, древним и богатим језичким и текстуалним слојевима, по врхунском писму и украсу, бурном историјату и значају за светску славистику – Београдски паримејник представља споменик културе првог реда и највећу драгоценост и амблем Народне библиотеке Србије. Због тога је одабран како би се Министарство културе и информисања, Народна библиотека Србије и издавачка кућа Платонеум, његовим фототипским издањем, придружили обележавању јубилеја осам векова аутокефалности Српске Православне Цркве.

Извор: Инфо-служба СПЦ