Двадесети вијек је обиљежен у људском памћењу и историји као доба технолошког, научног и техничког напретка са епитетом доба људске аутодеструкције и гурања човјечанства у Апокалипсу и нестајање. Неспојивост ове двије супротности произведена је као историјска истина одступањем људске заједнице од моралних принципа, гажењем Божијег и људских закона и невјеровањем у Бога.
Гордост са помраченим разумом има своју генезу у наведеним појмовима претходне реченице и њихови плодови јесу разорена или уништена људска заједница. Милиони жртава Великог и Другог Свјетског Рата, Хладни Рат, пођела Њемачке, распад СССР и СФРЈ кључни су елементи претешке историјске ретроспективе која је путеводиља даљег живота и трајања бројних народа и држава. Да рушење не би овладало текстом о вијеку који је за нама покушаћу да формулишем тезу о колосалном неимарском пројекту који је омогућио да на површини историје остану темељи историјске основе најстаријег народа на Балкану.
Тај градитељски пројекат зове се Андрићград. Настао у Дејтонској двоентитетској Федерацији Босне и Херцеговине – Републици Српској представља најтврђу духовну грађевину свих народа на овим просторима.
Покушаћу да објасним зашто.
Андрићград на ушћу Рзава и Дрине јесте непорушена На Дрини ћуприја, нетакнута Травничка Хроника, обојена Проклета Авлија, васкрсла Јелена жена које нема, мост на Жепи као Сион, пророчка дипломатија писана вијек раније а пројављена на дјелу деведестих година прошлог вијека и завршени Омер Паша Латас. Синтеза овог појмовника оставља простор за измјене и допуне, отворена питања и критике али нуди рјешење у једном: Град који на гори стоји не могу сакрити и срушити ускогруди балкански национализми. Иво Андрић таквом науму стоји као бедем кога је немогуће прескочити, заобићи или срушити. Тај град је Босна из Андрићевог писања, Османско Царство и Аустро – Угарска Монархија ван граница историјског ревизионизма и столп од кога Дејтонска творевина не може да направи инжењеринг који је овим политичко-правним актом програмиран као коначни циљ од стране идеолога глобалне геополитичке стратегије.
Град садржи све што јесте Андрић, Босна, поглед на вјеру, језик и народе у њој. Посебан акценат дајем Петру II Ловћенском Тајновидцу и Андрићевом Институту. Преко Његоша прави се синапса између Косовског и Новог Завјета а Институтом од растакања и неопаганизма чувају народи у Босни који се одлично разумију и у језичкој комуникацији не наилазе на баријере из домена лингвистике. Постојање Института за књижевност, историју, оријенталистику, филм и медије онемогућавају ремоделовање Босне и Херцеговине и цијеле бивше СФРЈ. Потврда ове тезе јесте вијест која радује.
Медији из Београда су објавили да ће идејни творац Андрићграда почети снимање филма о Јасеновцу.
Логор смрти који је постојао четири године прогутао је по процјени историје више од 700 000 живота. Циљ је био уништити српски народ и остварити постојање НДХ. Познати хрватски редитељ Лордан Зафрановић остао је ускраћен да у данашњој Републици Хрватској прикаже филмска остварења која би ослободила ову земљу баласта прошлости. Магнум Кримен или Велики Злочин кроз документа експерта за Холокауст Гидеона Грајфа, историјска и чињенична документа из више држава ЕУ ступају на путању изроњавања осам деценија старе ране којом је творевина НДХ тежила уништењу српског народа и разарања његовог идентитета, православне вјере и Цркве. Ништа као филм не може подстаћи на размишљање и преиспитивање, преумњење и помирење, мирење са собом и другима и на свеукупно духовно васкрсење. Новомученици са територија некадашње НДХ, еписопи и свештеници СПЦ нашли су Царство Небеско и мјесто у календару светих СПЦ. Филмом који ће почети своје снимање видим отворена врата ка помирењу два хришћанска и једнојезична народа. Вјерујем да ће он одагнати недоумице, сумње, страхове и нагомилане мржње, отворити простор дијалогу између држава и Цркава и употпунити простор за будуће односе истином којом ће прошлости у смислу директне одговорности бити ослобођени будући нараштаји.
Треба размишљати о филмовању дјела митрополита Амфилохија “ Љетопис новог косовског распећа “ и умировљеног владике Атанасија “ Од Јадовна до Косова“. Филм о Јасеновцу отвориће простор за неке нове редитеље да сниме филмове о страдањима у току распада СФРЈ на крају двадесетог вијека.
Андрићград и Андрићев Институт мјесто су синтезе и изградње истине о трагедији XX вијека. Комбиновано петоинститутско дјеловање и редитељско умјеће ријешиће супротстављене историјске погледе на јединство и недјељивост истине. Писмом које је Његова Светост Патријарх Иринеј позвао папу Франциска да сагледа сложеност српско- хрватских односа на раскрсници свих вјетрометина се каже да без истине нема правде а без правде нема помирења. Нека Господ да да Андрићград и филмовани Велики Злочин буду уводничари у ову сложену балканску коцку која је одавно бачена. Град јединог јужнословенског нобеловца биће светионик свим апостолима на том мукотрпном путу.
Recommended Comments
Нема коментара за приказ.
Придружите се разговору
Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.