Свештеник који је био и остао човек

Да ауторитета више немам, најбоље се показало када сам узео двојицу имама из џамије, јер су се затворили, бојали су се за свој живот и дао им реч да ћу издејствовати пропуснице за њих како би могли да изађу на муслиманску територију. Надлежни су ме примили хладно...", са горчином у гласу присећа се почетка рата у Босни и Херцеговини тадашњи свештеник Српске православне цркве (СПЦ) у Власеници, а данас пензионисани прота, Милорад Голијан.

Према попису становништва у бившој Југославији 1991. године, у Власеници и околини тада је живело нешто више од 30.000 становника, међу којима око 60 одсто Муслимана, а остатак су били Срби. Голијан потиче из ових крајева, рођен је у Жеравици код Хан Пијеска и ни сам себи не може данас да објасни како је могуће да, свега годину дана касније, у овом делу Босне више није живео готово ни један Муслиман. Мртви или протерани, они су нестали, а Голијан памти предратне "комшијске и коректне односе".

Трагедија Власенице и свих њених мештана почела је 21. априла 1992. године, када је ЈНА, односно припадници Новосадског корпуса, опколила град, разоружала народ, отпочела хапшења. После рата је откривен и логор Сушица, свега неколико километара од центра, у којем су затварани ратни заробљеници и цивили, али и жене и деца. У судским аналима Хашког трибунала, случај Власенице постепено је реконструисан сведочењима обе стране, у којима су жртве, али и чувар логора Перо Поповић, сведочили о убиствима и мучењима. У граду на почетку није било оружаних сукоба, али су се осећали тензија и страх, јер су људи били свесни шта се дешава у остатку земље. Међутим, мештани су се добро познавали и није било ескалације, све док у град није умарширала војска са оружјем и оклопним возилима.

Тадашњи власенички имам Муниб Ахметовић, први сведок на суђењима у Трибуналу, рекао је да су се људи почели плашити, јер су се јавно носиле пушке, постављени су контролни пунктови на улазима у град, и примећено је уношење оружја, па су организовани и протести. "Ја сам тада био општински већник и покушао сам у разговору са представницима СДС-а (Српска демократска странка) да упозорим на та дешавања и да заједно смиримо ситуацију, али више није било помоћи. У Власеницу су дошли неки други људи", казао је Ахметовић.

Он је Милорада Голијана упознао још 1984. године када је дошао да ради у Власеници, у џамији Хајрији, сада обновљеној након минирања у току рата, а која се налази готово преко пута православне цркве. Како је казао, од самог почетка су били у добрим односима, па су и тих трагичних дана покушали својим примером да покажу људима исправан пут. Ахметовић и Голијан су заједно неколико пута прошетали улицама града, надајући се да ће то бити добра порука. "Прошетали смо неколико пута, како би народ видео да смо ми заједно и да међу нама нема проблема. Међутим, колико је то имало ефекта ја не знам", рекао је Ахметовић.

Поједини представници Српске православне цркве имали су веома јаку улогу у креирању атмосфере, а касније и у самој подршци ратним дејствима током сукоба на простору бивше Југославије. Уместо да смирују тензије, они су свој утицај и поверење у народу углавном искористили за ратно хушкање, што је противно хришћанским уверењима. Социолог религије Живица Туцић оценио је да је рат у бившој Југославији имао знатне верске димензије, иако неки то и данас оспоравају. "Ни једна од три верске заједнице се на почетку рата није снашла. На самом почетку су покушале нешто да ураде, било је сусрета, чини ми се у Славонском Броду, али то није имало неки велики утицај. Улогу верских заједница у рату треба детаљно проучити, ниједна од њих не воли када се њихова улога анализира, јер није била ни мало блистава. Ако се присетимо верске штампе, која је у то време имала велики значај јер није било интернета, црквени великодостојници сигурно не гледају с поносом на ту врсту извештавања. Таква ратнохушкачка атмосфера била је присутна и у другим медијима и нису се пуно разликовали у тону. Позиција свештеника и хоџа у местима у којима се ратовало зато није била ни мало лака. Ако би свештеник стао испред бораца и рекао им да не нападају, на пример, суседно муслиманско или хрватско село, вероватно би и њега убили. Зато су многи у рату били конформисти", напоменуо је Туцић.

Али, на срећу, нису сви. Свештеник Милорад Голијан није пуно размишљао о конформизму када је те 1992. године примио од двојице власеничких хоџа позив у помоћ. Стао је у њихову заштиту и затражио од тадашњег председника општине Миленка Станића пропусницу за Муниба Ахметовића и његовог колегу Бега Селимовића. "Он нас је веома хладно примио и није нас чак понудио ни да седнемо. Тражио сам пропуснице за ову двојицу и он је то одбио, рекавши да су они непријатељи и да су радили за ислам и Муслимане. Када нас је отпустио и када смо изашли на улицу, одмах су наишла полицијска кола и ова два човека одвезли су у СУП. Кренуо сам за њима и у СУП-у сам поново рекао да сам ту двојицу људи узео на образ и реч, и да све што ураде њима, слободно могу да ураде и мени, ја се од њих одвајати нећу. Преговори и разговори су трајали цео дан, и на крају је један од њих добио пропусницу да оде за Кладањ, а други је пуштен да оде у своје село", испричао је Голијан.

Хоџа Муниб Ахметовић испричао је да су се тог кобног дана са Голијаном нашли испред зграде у којој су живели у пола осам ујутру. "Рекао је да ће учинити све што може. Одвео нас је у стару зграду рудника боксита, где је била војна команда, а где смо видели и тадашњег председника општине. Тражио је пропуснице за нас и никада нећу заборавити реченицу коју је рекао, а то је да смо ми њему на савести и да не дозволе да се нама, као и џамији, било шта деси. Одатле смо отишли у СУП, где смо затекли старог начелника Радета Бјелановића и новопостављеног Манета Ђурића. Сви су нам говорили да нам заправо не требају никакве пропуснице и да се можемо слободно кретати, али је било приметно, у том туробном, ружном стању, да на попа већ гледају мрко. Када смо завршили, Милорада су самог позвали назад. Шта су му тада рекли ја не знам, али знам да је био блед када је изашао и да је прокоментарисао да се боји за себе, да је нова власт још гора, али да ће нас одвести до Кладња, ако то желимо, без обзира на све. Нисам још ни дошао до стана, а већ су ме покупили полицијским аутом у којем је седео и Бего Селимовић. Одвезли су нас назад у СУП, врло брзо раздвојили и мене испитивали неколико сати. Детаљи су мучни, али када су ми тражили новац и када сам рекао да га немам, пустили су ме да одем. Исти дан сам успео да изађем из Власенице до свог родног села Скугрићи, а касније је до мене стигла вест да је поп Милорад успео да изведе и Бегу Селимовића до Кладња. Више га никада нисам видео", испричао је хоџа.

За свештеника Голијана живот тек тада добија нову мучну димензију. Када се вратио из Кладња, заједница у којој је требало да настави живот већ га је означила као издајника. На осуду је наилазио на сваком кораку, а код комшија више није био добродошао. "Први комшија ми је рекао да за мене нема више места у његовом дворишту, јер сам издајник и спашавам Муслимане. Повукао сам се у кућу, јер су свакодневно на мене пљуштале увреде које не могу ни да препричам. Ипак, најтеже ми је пала увреда једног старијег човека, који ми је пришао на улици и питао ме колико сам марака добио да бих спасио хоџе из Власенице. Тих дана су почеле да падају и прве жртве на српској страни, па сам био позван да одржим опело за двојицу војника који су погинули. Дошао сам на положај изнад Шековића према Кладњу. Обавили смо опело и након сахране сам увек покушавао да пронађем неколико речи утехе за породицу, па сам то учинио и овај пут, али су ме прекинули, и рекли да немам права више ништа да им причам, јер сам издајник. Све до октобра сам остао са војницима на тим положајима, јер се у граду свашта ружно дешавало, па да то не бих гледао, драже ми је било да будем тамо где је опасно. Људи са којима сам био пријатељ нису се слагали са свиме што се дешава, али су се повлачили у своје куће и знали су да за њих не би било добро да их и даље посећујем, тако да сам то лето и јесен био најусамљенија особа у граду. Неки су чак прелазили на другу страну улице када ме сретну. У окобру је неко владици (Качавенда) рекао да нисам више пожељан на тим просторима и наређено ми је да покупим ствари и преселим се у Сремску Митровицу", испричао је Голијан.

Као човек ведрог и разборитог духа, за којег препреке представљају изазов, он је по доласку у Сремску Митровицу успео да за себе изгради нови свет и да кроз проповеди и литургију, али не без препрека, осуда и тешкоћа, окупи поново одређени број људи око себе у парохији. Део живота провео је у Хртковцима, где је од последица прогона и шиканирања потпуно ослепео. Слепи свештеник се не предаје ни данас, и за себе каже да "гњави своје укућане, унуке и породицу", јер уз њихову помоћ бележи своја искуства и мисли, те је као слеп човек објавио већ четири романа.

"Живим данас живот у духовној пуноћи иако сам у тешком физичком стању. Тежак сам и себи и својима због тога, али сам духовно јак и доносим радост себи и другима када разговарамо. Али, више се никада нисам вратио у Власеницу и када сам одлазио на моју Романију, нисам хтео чак ни да свратим на кафу. Својој деци сам рекао да могу да живе било где, само не у том граду. Демантован сам прошле године, када је била оставинска расправа након смрти мојих родитеља и када сам морао са братом да одем у суд у Власеницу да потпишем одређене папире. Када сам завршио, брат је питао можемо ли да идемо, а судија, по гласу сам схватио да је млад човек, рекао је да не можемо, устао је, пришао ми и пољубио ме у руку", испричао је Голијан и додао да је то доказ да млади људи ипак схватају колико је рат био "гадан и ружан".

Након готово 20 година, Муниб Ахметовић је поново проговорио о Милораду Голијану, са жељом да га једног дана поново види и да обнове пријатељство. За Голијана каже да је "пример доброг, које на крају увек побеђује". Према његовим речима, под плаштом цркве и вере одређени људи радили су и говорили ствари које се никада не могу оправдати, али прави верници, за каквог сматра себе и Голијана, могу донети само оптимизам. "Истина јесте дуга, али она има свој крај. Људи морају да схвате да није све исто и да је било честитих људи у рату, те да ће их увек бити у сваком народу и у сваком времену. Милорад свесно није прихватио оно што су вероватно од њега тражили и у тренутку када је видео да је и сам у опасности и даље је остао доследан", додао је Муниб Ахметовић.

Религиолог Живица Туцић упозорио је да би све три верске заједнице морале да оснују комисију која би се бавила утврђивањем чињеница, а да би од посебне важности били што чешћи сусрети и дијалози између исламске и православне заједнице. Верски поглавари се не сусрећу ни након толико година, а последњи трилатерални сусрет је, према Туцићевим речима био још током самог рата. "Не бих рекао да је свештенство икада позивало на рат, борбу, убијање или етничко чишћење таквом реториком и таквим речником. Али и не чинити је грех. Они су могли и морали нешто да кажу, да стану испред такве реторике која је постала опште присутна у медијима, али нису. Тешко ми је да се ставим у њихову позицију, али морам да нагласим да су свештеници ипак имали моралну обавезу према својој околини. Они који су дигли глас, покушали нешто да промене или некога да спасу, имали су великих проблема, а дешава се да их чак и данас због тога околина гледа са неком дозом одбојности. Мислим да се ситуација ипак изменила на боље и сада нема толико неповерења и сегрегације, али оно што недостаје је - контакт. Свако је наставио да живи у својој истини и да мисли да је највећа жртва, јер није било дијалога", закључио је Туцић.

Додао је да је заправо увек сам врх верске заједнице најодговорнији за све што није учињено, јер је на њима било да се снађу. "Прст се може уперити у верске вође, али и у политичаре и интелигенцију. Интелигенција је била веома тровачка и многи тровачи из тих времена још увек су присутни и покушавају да прогурају своје ставове. Баш она универзитетска, књижевна и друга интелигенција негативно је деловала и на саме верске заједнице. Оно што је проблем је чињеница да ти људи, и у Београду, и у другим државама бивше Југославије, без кајања делују и даље", оценио је Туцић.

Свештеник Голијан помињан је као православни свештеник који своје место има у муслиманским молитвама. Случај Власенице и даље је једна од најтежих тема из протеклог рата, али Голијанова филозофија била је једноставна - он је био човек.

(Текст је настао као део пројекта "Living Together", који спроводе Независно друштво новинара Војводине и БХ новинари, а који је финансиран средствима Медијског фонда "Јачање медијске слободе у Србији" Европске уније, Делегација Европске уније у Србији. Садржај прилога је искључиво одговорност реализатора пројекта и ни на који начин не одражава ставове и мишљење Европске уније.)

http://www.rtv.rs/sr_ci/drustvo/svestenik-koji-je-bio-i-ostao-covek_509982.html