Интервју Епископа славонског Саве

1. Ви сте владика СПЦ, оног дела Хрватске, који је у свим ратовима највише платио животима, крвљу? У којој мјери се то и данас осјећа, ту у првом реду мислим на духовну димензију српског страдалаштва, с једне стране и страдање које с е и даље латентно наставља, с друге стране?

- На територији Републике Хрватске организовано је пет Епархија Српске православне цркве, једна од њих на подручју Западне Славоније јесте и Епархија славонска. Епархија богате историје, која своје почетке везује за обнову Пећке патријаршије у времену Макарија Соколовића 1557. године, када је основана Пожешка Митрополија са сједиштем у Манастиру Ораховица. У сљедећим вијековима православни живаљ на овим просторима сусрео се са многима искушењима и историјским приликама и неприликама. У том времену настојала се очувати православна вјера са својим српским идентитетом. То су били погранични крајеви, власти и системи су се смјењивали, а народ је живио и настојао што мирније проћи кроз све таласе које су стварала животна дешавања. У том периоду градиле су се богомоље, Пакрац постаје сједиште Епархије пакрачке. У Другом свјетском рату страдао је велик број храмова, парохијских домова и других црквених објеката. Након тога у времену од 1945. године па надаље у времену Епископа пакрачког Емилијана (Маринковића) почиње физичка и духовна обнова Епархије пакрачке, којој се 1959. године мјења назив у Епархија славонска. У времену Другог свјетског рата Срби са простора Западне Славоније били су великој мјери устаници, тако да су били вјерни друштвеном систему тога времена који с почео развијати. Након 1945. године социјализам се све више ширио и укоријенио у до тада православном српском народу. То је било вријеме атеизма, безбожништва у којем су многи заборавили свој вјерски и национални идентитет, генерције су одгајане без дотицаја Цркве и вјере, тако да је то оставило дубок печат у времену у којем данас живимо. Поред свих ратних невоља, велике посљедице прошлога система осјећамо и сада. Тако да поред веома великог ратног страдања у Другом свјетском рату, нарочито у посљедњем, када је поред тјелесних страдања забиљежен и велики егзодус српскога народа са простора Славоније, у великој мјери страдали смо и од нас самих, окренувши леђа Цркви те духовном и историјском наслијеђу које смо примили од својих предака.

2. Колико је велика Ваша славонска Епархија, колико мјеста, села, градова? Колико има вјерника СПЦ? Колико дуго сте монах СПЦ, колико сте у Хрватској, и колико у Јасеновцу?

- Епархија славонска територијом је једна од најмањих Епархија Српске православне цркве. Она у просјеку броји између 3.500 до 4.000 домова које опслужује укупно осам парохијских свештеника. До посљедњег рата у Епархији је било укупно 65. свештеника, што довољно говори о великом броју људи који су напустили просторе Епархије. Наше свештенство живи у градовима који се налазе на простору Епархије славонске, то су свакако мањи градићи који броје по неколико хиљада становника. Поред тога они опслужују већи број села, на жалост нека од њих су у потпуности исељена па их само административно наводимо. Сваки свештеник опслужује по неколико парохија које су до последњег рата биле вођене као засебне парохије са својим парохом. У тих 4.000 домова живи у просјеку 8.000 душа, претежно су то становници старије животне доби.

Сљедеће године навршиће се пуних 50. година како смо примили монашки постриг, на Сретење 1964. године. Сутрадан смо рукоположени у ђаконски чин, а седам дана касније у презвитерски чин. Сљедећих 30. година обављали смо разна послушања и своју пастирску дјелатност у Америци, а потом и у Аустралији. Године 1994. одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве изабрани смо за Епископа Аустралијско-новозеландског Новограчаничке Митрополије гдје смо били све до 1999. када смо премјештени у Епархију славонску, у којој се и сада налазимо већ 14. година, као њен 21-и Архијереј.

3. Да ли су Срби сада више окренути православљу у односу на, рецимо, титоистичка времена, а поготово, посље недавног рата у Хрватској. Молим Вас направите паралелу!

- Морамо рећи да на жалост не видимо великог помака. Како смо и рекли у одговору на прво питање, Срби су великој мјери били одани социјалистичком систему. У том периоду готово 50. година били су удаљени од Цркве, а такође у том правцу су васпитавали и своју дјецу, која су и даље своје потомке на исти начин васпитавали. Када погледамо да је данас у Епархији славонској становништво претежно старије животне доби, знамо да ти људи у себи носе дубок печат онога времена. Свакако постоје изузеци, али генерално не можемо рећи да су људи ближи Цркви него ли прије.

4. Стиче се утисак, гледајући и доживљавајући Архијерејску Литургију у Манастиру у Јасеновцу (прошле године) гдје сте Ви били домаћин, да је на Дан јасеновачких мученика пристигло много више Срба из српских крајева, него претходних година у Јасеновац. Да ли је народ постао свјеснији српских жртава?

- На жалост морамо рећи да је Јасеновац мало присутан у свијести српскога народа. Свети Архијерејски Сабор одредио је 13. септембар као фиксни датум прославе Новомученика јасеновачких. Тога дана служимо Свету Архијерејску Литургију и прослављамо Новомученике. Прошле године било је присутно око 150. вјерника. Од тога један аутобус из Београда, три из Бањалуке, а вјерници из трећег због техничких проблема дошли су нешто касније. Са простора Епархије славонске било је свега неколико вјерника. Жалосно је видјети да Јасеновац као српски Јерусалим, као друго Косово бива тако заборављен од свога народа, прије свега од самих Славонаца. Неколико пута у години организују се екскурзије из Србије, Босне, Аустрије, које посјете Манастир и спомен подручје. Јасеновац за наш народ има посебно значење које се не може описати ријечима. Наша душа и срце треба да живи са Јасеновцем, да се молитвено обратимо Светим Новомученицима. Јасеновац не смије изблиједити из нашега народа, не из разлога да би смо подстицали мржњу, јер тада би смо гријех чинили, већ из разлога да обратимо нашим заступницима пред Престолом Вишњег Творца, Светим Новомученицима за спас нашега рода и да се сјетимо свих оних наших предака, сродника и браће којима је живот на тако свиреп начин узет.

5. Преосвећени, какав је положај српског живља, односно Православних вјерника данас у Хрватској? У којој мјери се Срби враћају, односно у којој мјери им званична Хрватска враћа њихове отете, уништене, срушене, попаљене куће, станове, имања. Обнавља гробља, домове културе, библијотеке, школе, обданишта, парохијске домове СПЦ?

- Наш одговор прије свега можемо дати на ситуацију коју видимо на просторима Епархије славонске. Куће које су у ратним дешавањима уништене у великој мјери су обновљене. Међутим, наш народ у малом броју се враћа на своја вјековна огњишта. Разлог је прије свега материјалне природе будући да немају могућност запошљавања, а самим тим није ријешено питање егзистенције. Млади људи поготово се не враћају јер немају начина и могућности за издржавање своје породице. Повратници су углавном људи старије животне доби који имају остварене пензије и од тога сталног мјесечног прихода ма колики он био, могу задовољити основне животне потребе. Поред свега веома је тешко, готово немогуће пронаћи запослење. У ратним дешавањима индустрија је у великој мјери уништена. Конкретно примјер Пакраца гдје од пријератног мјеста које је имало јаку индустрију, производњу, активна предузећа и које се налази на погодном геопрометном положају, будући да овај дио Славоније спаја са средишњом Хрватском, данас имамо мали градић у којем су још изузетно присутни трагови рата и у којем је све сведено на минимум. Без обзира на вјеру и нацију, прије свега млади људи одлазе из овако малих мјеста због немогућности проналажења запослења и будуће егзистенције. По питању повратка имовине то су дуги и мукотрпни процеси који се одвијају веома споро, ово говоримо прије свега по питању црквене имовине. Већина те имовине одузета је још у социјалистичко вријеме, нека је одузета и у ратном времену, у главном по том питању се ради уз неопходну правну помоћ. Понегдје се може остварити натурални поврат, а у неким случајевима добијемо накнаду за одузету имовину. Проћиће још доста времена док сви ти процеси дођу до свога краја.

6. Да ли и у којој мјери Срби трпе притисак покатоличења у Хрватској? О томе се никако не говори или врло неодређено, зашто се ћути, када се зна да Срби путем разних облика уцјена, присиле, притисака мјењају вјеру. Неки то раде из страха, зар не? Молим Вас Ваш коментар! Гдје су, у том смислу Срби најугроженији?

- Када говоримо о простору Епархије славонске свједоци смо да и од овога малога броја младих људи неки од њих својом добром вољом ради уласка у мјешовиту брачну заједницу вјенчава се у Римокатоличкој цркви. То је прије свега ријеч о људима који нису васпитани у својој вјери будући да им родитељи нису вјерујући људи, и онда њима није проблем „промјенити вјеру“ будући да нису сами вјерујући и као такви називају се само формално. Аутоматски након тога када добију своје потомство крштавају их у Римокатоличкој цркви и на тај начин у потпуности губе свој национални, а формално речено и вјерски идентитет. Наши свештеници у својим парохијама сазнају за неке људе да су они Срби иако су им они у потпуности непознати и не налазе се у адресару њихове парохије. У разговору са тим људима они на свештениково питање зашто не примају свештеника у свој дом, не долазе у храм, изговарају се разним изговорима, између осталога и тиме да не желе да околина сазна ко су они. А када имају смртни случај у фамилији, онда зову свештеника за опело и послије тога и даље не желе свештеника у свом дому због реакције околине. По нама не видимо смисленост оваквога оправдања. У нашој Епархији све су мала мјеста и људи се међусобно познају.

7. Какав је осјећај живети, гледати, служити у највећем Српском стратишту свих времена – Јасеновцу? Молим прокоментаришите!

- Ми живимо у миру, у окружењу већег броја Хрвата, Римокатолика. Јасеновац броји преко 650. домова а од тога броја свега је 10. православних домова.

Често се испреплићу осјећаји радости и туге. Осејећај радости и страхопоштовања да смо удостојени бити на том светом мјесту и богослужити, а такође и осјећај туге када видимо велику пасивност и незаинтересованост за ову Светињу о чему смо већ раније говорили. Јасеновац је мјесто духовнога, историјскога и моралног значаја. Како ће неко гледати на Јасеновац, овиси искључиво о профилу тог човјека, да ли је вјерујући или не, посматра ли Јасеновац као једну тачку у историји или као оазу духовности наших простора. Јасеновац не смије бити мјесто сакупљања политичких и других поена и нико га не смије користити за своје личне циљеве.

8. Стиче се утисак да у Хрватској, у српским Манастирима нема монаштва. Шта треба да се уради да би се мотивисали они који су ријешили свој живот да посвете Богу далеко од мирјанског живота – да дођу, рецимо, у Јасеновац? Или у било који наш Православни Манастир у Хрватској?

- У неким Манастирима има монаштва као што је Манастир Лепавина у Митрополији Загребачко–љубљанској, Манастир Гомирје у Епархији Горњокарловачкој, Манастир Крка у Епархији Далматинској, Манастир Успења Пресвете Богородице у Даљској Планини у Епархији Осјечкопољској и барањској и у њима је активан монашки живот. У Епархији славонској имамо четири манастира, то су Манастир Преноса моштију Светог Оца Николаја Мирликијског поред Ораховице, Манастир Ваведења Пресвете Богородице – Пакра, Манастир Успења Свете Ане код Доње Вријеске и Манастир Рођења Светог Јована Крститеља у Јасеновцу. Манастир Јасеновац јесте најмлађи по постанку, будући да смо Ми о Ваведењу 2000. године парохијску цркву са имањем и парохијским домом који се тек требао обнављати, будући да је био срушен у последњем рату, прогласили манастиром. У ових 14. година колико смо у Епархији славонској, долазило је много кандидата који су свој монашки пут жељели овдје започети, а неки и наставити. На жалост данас немамо монаштва у Епархији. Манастири су у великој мјери обновљени и уређени, у некима од њих обнова још траје, али сваки има могућност и услове за монашки живот. Није лако бити свештенослужитељ на овим просторима и управо због недостатка снаге и духовности, већина од њих брзо је отишла. Многи долазе са одређеним идејама и унапред замишљеним плановима без жеље за подвигом и жртвовањем. Таквом путу брзо дође крај! Како у Манастирима у другим просторима, тако и овдје, потребна је вјера, одрицање и искрена жеља да се свој живот посвети Богу. У колико човјек тако размишља и прије свега живи таквим животом, онда му је свеједно гдје ће живјети свој монашки живот и никакве овоземаљске, друштвене и остале прилике не могу га скренути са тога пута, пута Бога и вјере.

9. Колико је било наших Манастира, колико цркава у Хрватској пре 1941 године, колико је обновљено после 1945 године? Колико их је изграђено у социјалистичко вријеме и молим Вас, колико је било наших светиња 1991 а колико је уништено послије недавног рата? Колико их има данас и да ли се обнављају српске светиње у Хрватској? Да ли се ти подаци знају или је и то под велом магле и мрака? Ако сте у могућности, молим Вас помозите ми да дођем до свих тих података.

- По питању Епархије славонске у Другом свјетском рату уништене су 54. цркве, а оштећена 21. У послиједњем рату 90-их година срушено је 39. храмова а оштећено 41. Између осталога и епископски двор у Пакрацу из 1732. године и Саборни храм Свете Тројице из 1758. године. Наведени објекти су и споменици културе Републике Хрватске и ради се на њиховој обнови која иде веома споро, али захваљујући средствима Министарства културе РХ они се обнављају, а без тих средстава Епархија не би могла ништа учинити. Поред тога споменици кутуре су и Манастири Ораховица, Пакра, Света Ана, чија се обнова такође из истог извора финансира и још ће дуго трајати. Када смо 1999. године дошли у Епархију, било је свега 18. храмова у којима се могло Богослужити, сада их има 45. који су уређени и у којима Богослужимо. Свакако да већина и од њих још захтијева потребне радове, али то су сада безбједни објекти – храмови, са уређеним богослужбеним простором и инвентаром. Велики подушват Епархије славонске јесте обнова храма Светих Апостола Петра и Павла у Кућанцима, што је и спомен-храм Блаженопочившем Патријарху Павлу. Храм зидамо из темеља, изузев звоника који је саниран и радови се изводе искључиво према прилозима које добијамо. Доста је учињено, али још пуно тога има се радити, а прилози су слабији. На жалост постоји и доста рушевина некадашњих храмова које су зарасле, а које настојимо очистити, уредити и поставити барем крсно знамење испред којега ћемо се барем на дан храмовне Славе помолити и пресјећи славски Колач. Будући да нема назнаке нити могућности за њихову обнову, а прије свега што је још тужније нема за кога да се обнавља.

10. Ко Манастиру Јасеновац и Вама најчешће долази у посјету? Да ли је био и Патријарх СПЦ Иринеј у Јасеновцу?

- По питању Богослужења у Манастиру Јасеновац, Света Литургија служи се сваке суботе. Тада дођу једна до двије, највише три старије жене. Манастир обиљежава годишње двије Славе, то су Рођење Светога Јована Крститеља 07. јула и Свете Новомученике Јасеновачке 13. септембра када нас посјете вјерници из Србије и Босне, о чему је већ било ријечи.

11. Шта поручујете Србима у Хрватској, а шта Србима у Дијаспори и наравно, Србима у Матици.

- Наша порука као Епископа, духовнога старатеља јесте уједно и позив да не заборављају своју Православну вјеру, коју смо наслиједили од наших предака. Човјек не смије изгубити свој национални нити вјерски идентитет, нити та два идентитета могу бити одвојена, већ међусобно треба да се прожимају и надопуњују. Србин не може бити без Православља, без вјере без Светога Саве. Гдје год да се налазимо требамо прије свега проповједати Православље а не Српство. И када живимо у мјешаним срединама, требамо показати и богатство своје вјере, својих обичаја, а то не можемо у колико ништа не знамо о вјери својој. Позивамо и сву браћу да посјете Епархију славонску, Манастир Јасеновац, да посјете своју браћу са ових простора лијепе Славоније и упознају се са тим како они живе и понесу благослов Новомученика Јасеновачких у своје крајеве.

Извор: Епархија славонска