Велики Петaк који траје 12 година

Тиме је показао да постоји излаз из раскола и за македонски народ који се и геномом и традицијом доживљава православним али на жалост годинама пребива у расколу.

Ради оваквог подвига, Архиепископ Јован скоро да није остао ускраћен ни за једно страдање током ових дванаест година које већ нисмо сретали код сличних исповедника вере па и код самог Господа Исуса Христа.

Некако је и природно стање једног православног ревнитеља, уједно Епископа и иконе Божије на земљи, да без речи свим својим бићем прими речи Христове: ,,Мене су гонили и вас ће гонити имена мојег ради''. Такво горко искуство су понели и свети Нектарије егински, свети Лука симфериопољски ..

Зар Пилат на суђењу није опрао руке и предао Христа стражарима? О таквим библијским сценама страдања јасно и сликовито говоре фреске из манастира Светог Георгија у Старом Нагоричану код Куманова!

Зар после суђења и пресуде двоглави монструм, македонско судство и МПЦ-ОА није предало личност Архиепископа Јована затворским стражарима, медијима, карикатуристима, потсмевању, пљувању, клеветању и ругању?

Монашко име су му заменили световним, називају га криминалцем, расколником, државним издајником, иницијатором верске мржње, а заправо, гневом мржње према њему су оковали погрешно информисан народ, како би исти клицао: ,,Ликвидација, ликвидација! Протерајте га из државе.''

Зар није гледао, блажене успомене - свог оца Аргира, како лежи на самртној постељи као рањени лав препуклог срца јер је гледао како му сина по други пут затварају Христа ради?

Није ли гледао своју мајку, сестру, ујаке, изведене пред суд зато што су га подржавали у богоугодним делима?

Није ли видео своју мајку Галену рањену исто онако како је изображена Пресвета Богородица на Седмострелној икони?

Није ли видео своје братство, монаштво и стадо своје пред суд изведено, само због жеље да се потпуно уложи у канонску Цркву у Македонији?

Зар није гледао разорене и уништене храмове подигнуте његовом десницом за службу Богу?

Нису ли га послушници власти, који себе доживљавају предвесницима истине, са новинарским пером у руци, исмевали ироничним: ,,мученик'' и ,,светитељ''!?

Зар на суђењу нису били доведени и лажни сведоци? Један из МПЦ-ОА а други ,,са улице''?

Нису ли му забранили да чита Свето Писмо, да прима Свето Причешће у затвору а уместо тога су му омогућили да редовно прати телевизијске вести које шире клевете о њему?

Нису ли му свукли мантију и одежду коју је искрено радостан понео на свом монашењу и хиротонији и својом вољом их није свлачио?

Нису ли му неправедно и насилно одузели епископски жезал и митру?

Зар га нису небројено пута изводили пред суд, у ланцима као највећег злочинца?

Није ли осам пута осуђен да пребива у неподношљивим затворским условима?

Погледамо ли на фвреску ,,Ругање Христу'' запазићемо претставу двојице свирача на хорнама, који потсећају на данашње новинаре који шире лажне и саркастичне вести, скомрахе у кошуљама предугих рукава који га исмевају, двојице стражара који га гурају и пљују, обученог у скерлет са трновим венцем на глави а у десници трском уместо жезла!? Десно од Христа налази се претстава детета са фрулом у рукама које га исмева својом песмом, што је символична претстава људи који на најпримитивнији начин исмевају Христа. Бизарни пример овога јесте и овај инфантилни извођач песме ''Грешни владика''.

Људска слабост, да се руга и исмејава особито праведницима и невинима је минорна у односу на Луду Љубав Божију ка њима. Бог за сваку људску слободу (слободну вољу) која промашује циљ и лута духом, даје пример покајања и могућности избављења од пада. Такав пример је и Св. Порфирије глумац, скомрах који ругајући се Христу и Светој Тајни Крштења, прима Духа Светог и покрштава се у току позоришне претставе. Његова личност се преобраћа и он напушта артистички живот и сасвим се предаје Христу и личном спасењу. Добро је човеку да се стално присећа оваквих примера којих је не мали број у Православној ризници Светих Житија.

Бог је свима нама загледан у срца. Када човек из незнања и лоше обавештености греши, дешавају се овакви преокрети и преумљења Божјом промишљу и интервенцијом.

Међутим, када свесно, неразборито и упорно, човек истрајава у погрешним ставовима и тада Бог по свом човекољубљу, принципом парадокса и по нашој вољи, даје могућност да се исправимо. Као што се на негативу фотографске плоче тамна поља преображавају у светла, тако и светла поља, када прелазе на фото-папир, постају тамна. Заправо, већ древна фотографска плоча је парадигма наше непреображене душе – духа. Како ће изгледати фотографија наше душе зависи и од наше спремности у моменту фотографисања последње фотографије нашег земаљског живота као и од извора светлости којем је наше тело а тиме и наш дух био окренут (привржен). Како ћемо ''испасти'' на фотографији којом ћемо ''конкурисати'' за вечност, свакако ће зависити од наше воље и одлуке.

Зато будимо окренути Источнику Вечнога живота и пазимо да не приличимо стражарима, свирачима хорни, детету са фрулом, скомрахима који се, служећи световној власти, ругају Христу и тако му умножавају неправедно страдање. У сваком ближњем да видимо Христа јер само тако ћемо бити хришћани.

Зашто да не видимо Христа у брату нашем, Архиепископу Јовану? Зашто се не запитамо, зар 12 година није предуг период људског живота на земљи, да човек буде прогањан и у затвору неправедно, а уједно и ти да будеш саучесник који прећуткује, подржава или оправдава прогон над Архиепископом Јованом?

У исто време, добро је човеку да се запита, зашто да будем 12 година са онима који се ругају страдању Архиепископа Јована, са онима који га прогоне, малтретирају, затварају, суде и призивају његову ликвидацију, баш као што су непријатељи Христови чинили на Велики Петак, а при том да сам уверен да ссе вакодневно спремам за ,,последњу фотографију''?

ИЗВОР

http://sobornopravoslavie.com/blog/67-sonja-bojarovska-veliki-petok-koj-trae-12-godini

Превод: Поуке.орг