Обраћање Патријарха васељенског на Сабрању поглавара Православних Цркава

Свјатејши је изразио добродошлицу и захвалио поглаварима Цркава на подвигу љубави којом су се одазвали на његов позив.

„Приносимо славу и хвалу Богу нашем, обожаваном у Светој Тројици, што нас је учинио достојним да сазовемо још једном на истом месту ово Сабрање и позовемо вас, којима је поверена Његова благодат и милост, као и одговорност руковођења помесним аутокефалним Православним Црквама. Ово је такав шести скуп од кад смо започели оваква сабрања 1992. године, ускоро после нашег уздизања на цариградски престо. Речима псалмопојца и ми кличемо: `Како је добро и дивно када браћа живе заједно!` Наше срце је испуњено радошћу и задовољством што смо примили и целивали свакога од вас искреном љубављу, дубоким поштовањем и позитивним ишчекивањем нашег сусрета.

И ваистину, можемо рећи да је овај сусрет велики догађај и благословен и историјски. Дисање Светог Духа окупило нас је, а очи оних и у Цркви и ван Цркве брижно су уперене на ово Сабрање (synaxis) у ишчекивању назидатељне и утешне речи која је потребна нашем свету.

Ово све више повећава и појачава нашу одговорност, чинећи нашу обавезу озбиљнијом, тако да ватреном молитвом можемо потражити помоћ Одозго у предстојећем раду; наиме, без ове Божанске помоћи не можемо чинити ништа (Јован 15,5). Ово је разлог зашто смирено молимо од Господа, оснивача Цркве, да изобилно благослови наш рад и да уз помоћ Светога Духа усмери наша срца, мисли и одлуке на испуњење Његове свете воље, на јачање и печаћење нашег јединства, као и на славу Пресветог и Тројичног Бога.

Сећајући се претходних сабрања првојерархâ Православних Цркава, који су сви благодаћу Божјом крунисани потпуним успехом, имамо на уму, у благодарности, оне који су учествовали у овим скуповима а који су се већ преставили и почивају у блаженству: патријарси Партеније и Петар александријски, Игњатије антиохијски, Диодор јерусалимски, Алексије московски, Павле српски, Теоктист румунски, Максим бугарски, као и архиепископи Хризостом кипарски, Серафим Христодул атински, Василије пољски и Доротеј Чешких земаља и Словачке, чији допринос и успех ових скупова био је веома надзидатељан... Вјечнаја им памјат!

Разлози који су нас подстакли да преузмемо иницијативу сазивања овог сабрања већ су вам добро познати из мог позивног писма упућеног вама. Имајући на уму речи Светог Апостола, написали смо вам: `Борба је унутра и борба је вани` (2 Коринћанима 7,6).

За све време свога постојања у овом свету наша Црква је подносила и подноси метеж историјских трзавица што је понекад било веома болно. У овим критичним временима кроз која пролазимо овај метеж се посебно добро осећа у оним географским подручјима где је хришћанска Црква настала, развијала се и цветала наиме - у древним Патријаршијама најсветије Православне Цркве, где, често у име религије, насиље превладава и прети свима верујућима у Христа, без обзира на њихов конфесионални идентитет. С великом жалошћу и зебњом пратимо прогоне хришћана, разарање и скврнављење свештених храмова, отимање и погубљење свештенства и монаштва, чак и архијереја, као што су одавно отети Митрополит Алепа Павле из древне Антиохијске Патријаршије, и Јован Ибрахим из Сиријске Јаковитске Цркве чија боравишта су остала непозната. Пред овим феноменом, који прети самом опстанку Православних Цркава, позвани смо да дигнемо глас протеста, не као изоловани појединци или Цркве, него као једна, сједињена Православна Црква васцелог света.

Међутим, прогон хришћанске вере у наше доба није ограничен на наведене облике провокативног угњетавања. Исто толико је велика опасност, која настаје услед рапидне секуларизације некада хришћанских друштава, где је Христова Црква маргинализована из јавног живота, док су основна духовна и морална начела Јеванђеља прогнана из живота људи. Наравно, Православна Црква никада није заступала насилно наметање јеванђељских начела на људе, већ је стављала слободу људског бића изнад објективних правила и вредности. Присиљавање било које врсте не припада природи и етосу Православља. Питања која се тичу моралног живота људи Православна Црква сматра личним питањима, и њима сваки појединац слободно руководи у свом личном односу и договору са својим духовним оцем, а не мачем закона. Па ипак, ово никако не разрешава Цркву њене дужности да негује и шири јеванђељска начела савременом свету, па и кад она долазе у сукоб са превлађујућим схватањима у друштву.

Нашу Свету Православну Цркву карактерише њено ослушкивање предања из прошлости и она је у обавези да ово чини за сва времена, јер `Исус Христос је исти јуче, данас и за сва времена` (Јеврејима 13,8). Па ипак, историја иде својим ходом, јер од Цркве се захтева да ослушне и проблеме са којима се суочавају људи у свако доба.

Предањска Црква не значи окамењена Црква; то није Црква која не мари за текуће изазове у друштву. Такви изазови су посебно актуелни у наше доба. И ми их морамо ослушнути...

Извор: Васељенска Патријаршија, СПЦ