Манастири у Пољској су доказ да је Црква жива

Архимандрит Атанасије има два послушања у Цркви: он је игуман познатог манастира св. Онуфрије у Јаблецни, и старјешина је свих православних манастира у Пољској. Иако је тамо број православних манастира мали, Пољска православна црква има чиме да се поноси. "Манастири у Пољској су доказ да је наша Црква жива," истиче о. Атанасије. "Иако имамо свега стотињак монаха, а не хиљаду, ми се поносимо растом нашег монаштва."

Манастир св. Онуфрија Великог у Јаблецни је једини православни манастир у Пољској који има ставропигијални статус (православни манастир који дјелује независно од мјесне епархијске власти и непосредно је потчињен патријарху или синоду, оп. пр.). Прва ствар коју посјетилац овдје уочи јесте натпис над манастирском капијом који каже да је овај манастир очувао истинску православну вјеру још од 15. стољећа. Оче Атанасије, како је настао овај манастир?

Предање нам говори како је настао овај манастир. Оно каже да је икона св. Онуфрија Великог, покровитеља нашег манастира, плутала дуж ријеке Буг. Чак и прије тога се св. Онуфрије јављао неким рибарима предсказавши им да ће његово име бити прослављено на том мјесту. Након тога је прошло одређено вријеме, а исти рибари су пронашли икону светитеља прихвативши то као испуњење његовог пророчанства. Према предању, ови рибари су постали први монаси. Ово се збило на почетку 15. стољећа, а можда чак и раније, јер је тачан датум остао непознат. Историја самог манастира почиње 1498. године када су становници града Брест прихватили рад манастира и та се година наводи као година оснивања. Пошто нема других писаних докумената, ми смо прихватили 1498. годину као годину почетка историјата манастира.

Затим су се десили догађаји који су увелико утицали на судбину манастира. На његовој територији налазе се споменици посвећени њима: православним жртвама Брестовске уније, и крст у знак сјећања на операцију Висла. Шта су ови историјски догађаји значили православним хришћанима који су овдје живјели?

Брестовска унија, нарочито на овом подручју, била је трагедија за Православље. Зашто? Чак од самог почетка жеља за уједињењем двије Цркве - Источне и Западне - можда јесте била добра, али је сам начин уједињења урађен на погрешан начин. Био је насилан. Радило се о потпуној делегализацији Православне цркве на територији пољско-литванске уније. Православље је престало да постоји као Црква, као вјероисповијест. Било је на хиљаде жртава којима смо подигли споменик на 400-ту годишњицу Уније.

Један од главних бранилаца Православља у то вријеме био је св. Атанасије Брестовски. Он је био игуман манастира у Бресту, који је више пута ишао у Варшаву да апелује на владу, не тражећи да брани Православље, већ је једноставно подсјећајући да пољско-литванска унија није земља само Католика, већ и милиона Православаца. Управо због тога је био убијен од стране језуита; његова смрт свједочи како су православни хришћани били прогањани.

Оче, да ли сте Ви добили име у част св. Атанасија Брестовског приликом Вашег монашког пострига?

Да. У манастир сам дошао у тачно у вријеме 400-те годишњице Уније и добио сам име Атанасије, у част овог светитеља из Бреста.

Шта се дешавало са манастиром за вријеме Уније?

Манастир св. Онуфрија Великог у Јаблецни био је једини манастир на овом подручју, које је у то вријеме било погранична област, а који је задржао истинско свето Православље. Чак и тако велики манастири као што су Почаевска лавра, Супралскаја манастир а да и не спомињемо мање манастире и парохије, прихватили су Унију. Манастир Јаблецна остао је једини манастир који је очувао православну вјеру.

На манастирској територији постоји крст који је подигнут у знак сјећања на операцију "Висла".

Овај догађај десио се доста касније. Крст је подигнут у знак сјећања на све оне православце који су одавдје исељени, иако су прогнани укључивали и украјинске Унијате, Лемке (који се још зову и Русини) из субкарпатског подручја и области око Санока, Жешова и Пшемисла.

За нас православце ово је био варварски чин - варваризам двадесетог стољећа! Рат је био тек завршен, и сви су жељели миран и нормалан живот. Међутим, изненада али очекивано почело се са депортовањем на хиљаде Украјинаца који су у овој области највећим дијелом били православци. Слали су их на сјевер или запад Пољске, "на повратничку земљу" (земља која је стечена од Њемачке по завршетку рата). Њихове куће и имовина били су конфисковани, а имали су свега два сата да скупе нешто од својих ствари за пут. Морали су из почетка почети свој живот у потпуно другом дијелу земље. Ти људи су чак били лишени права да дођу у посјету на десет година. Године 1956, дошло је до "отопљавања" тако да им је било дозвољено да се врате, а многи су се вратили. У нашој манастирској парохији готово сви су се вратили. Њихове домове, међутим, су населили други људи тако да су они морали или да их откупе или да саграде нове. Ово је била истинска трагедија. Крст је подигнут у нашем манастиру на шездесету годишњицу од тог догађаја.

Такође је трагична била судбина светитеља чије мошти се налазе у Вашем манастиру - мученика Игњатија од Јаблецна?

Ово се десило током Другог свјетског рата. Мученик Игњатије је овдје био монах. Током рата, у љето 1942. године, група нациста је напала манастир и без икаквог разлога одлучише да га опљачкају и спале. Доста је било спаљено: зграда у којој су се налазиле монашке келије и црквена трпезарија, библиотека, архив и игуманове просторије. Једино звоник, главна црква и зграда за госте су остали сачувани. А они су били сачувани захваљујући монаху Игњатију. Његово монашко послушање било је да звони за молитву. Када је видио да се пљачка и пали, он се, ризикујући свој живот, попео на звоник и почео да звони како би упозорио људе да дођу и да гасе пожар. Нацисти су га брутално убили. Ово су посвједочила дјеца која су током распуста дошли у манастир из Варшаве. Када се прикупљала документација за његову канонизацију неколико дјеце је било живо и описали су како је окрутно убијен. Св. Игњатије канонизован је као мученик за православну вјеру заједно са мученицима Хелма и Подлашја, 2003. године.

Данас манастир прелијепо изгледа, и нема трагова разарања. Манастир је обновљен, а ту су и изузетне фреске на зидовима цркве. Цвијеће се налази посвуда, док су стазе добро одржаване.

Захваљујемо се нашем Господу, св. Онуфрију и свим добрим људима који су нам помогли да обновимо манастир. Овдје се налази неколицина монаха, свега десет, али ми са радошћу испуњавамо сва послушања на која смо позвани.

Какав је живот у манастиру?

Врло једноставно ћу вам одговорити: ми живимо монашким животом. То значи да устајемо у 5:30 сваког јутра, држимо молебан који почиње у 6:00, затим јутрење, часови и Божанска литургија. У 18:00 је вечерња молитва и акатист Пресветој Богородици, док се сваког петка још чита и акатист св. Онуфрију. То је наш дневни распоред. Наравно, сваки монах има своје послушање - ми имамо и воћњак, доста пчелињих друштава, правимо свијеће и мед, и примамо ходочаснике и туристе.

Ко долази у манастир?

Долазе нам људи из цијелог свијета, и то не само ходочасници. Ходочасницима зовем све оне људе који долазе како би добили одређену духовну помоћ. Остале зовем туристима. Долазе нам разни људи - православци, католици, атеисти - како из Пољске тако и из иностранства.

Шта је то што све те различите људе привлачи овом мјесту? За чим они трагају?

Неки људи долазе зато што је ово манастир, мјесто за молитву. Неки су изненађени да постоје оваква мјеста на земљи, гдје је вријеме заустављено и гдје људи живе на други начин. Они не могу замислити да монах у својој келији нема телевизор, да млади човјек свој живот може посветити молитви, остати неожењен, немати породицу и потпуно се предати Господу.

Међутим, ја ипак мислим да они прије свега траже емотивни мир - макар само на који минут. Вјероватно га и добију зато што се неки од њих враћају у манастир. Имамо и кућу за госте гдје ходочасници могу остати. Постоје људи који нам долазе сваке године и остају неколико дана како би са нама живјели и молили се.

Манастир се налази на граници са Бјелорусијом и неких је 40 километара удаљен од украјинске границе. Да ли долазе ходочасници и из ових земаља? Да ли имате контакт са другим манастирима?

Наравно. Долазе нам многи ходочасници из Бјелорусије и Украјине. Имамо веома близак контакт са женским манастиром св. Николе у Городоку, Украјина. Често се међусобно посјећујемо. Долазе нам свештеници из Украјине, Бјелорусије па чак и Русије, иако је то много даље. Тамо се налазе на стотине манастира, али и поред тога, манастир Јаблецна је познат чак и православним вјерницима из Русије. Као доказ за ово на нашу 500-ту годишњицу његова светост патријарх Алексеј II нам је поклонио покров за олтар и полијелеј. То је био дар Руске православне цркве нашем манастиру.

Многи архијереји локалних цркава долазе нам у посјету. Не тако давно, патријарх јерусалимски Теофил III нас је посјетио током нашег највећег празника, слављења св. Онуфрија Великог. Васељенски патријарх Вартоломеј посјетио је наш манастир два или три пута. Поред тога, угостили смо румунског патријарха, синајског архиепископа и многе друге архијереје разних локалних цркава.

Оче Атанасије, Ви сте такође настојник свих православних манастира у Пољској. Који су то манастири и колико их има?

Од мушких манастира свакако је најзначајнији наш манастир Јаблецна; затим је ту манастир Благовијести у Супраśлу, потом манастир св. Кирила и Методија у Ујковици, недалеко од Пшемисла, и манастир св. Димитрија Солунског у Сакију. Ту су и два скита: св. Серафима Саровског у Костенблуту и Покрова Пресвете Богородице у Висова Здрују. Од женских манастира ту су манастир у Грабарки, манастир Рођења Пресвете Богородице у Зверки, манастир Успенија Пресевете Богородице у Војнову, манастир у Турковици и скит у Залесани. Дакле, постоји шест мушких и пет женских манастира.

Ако погледате мапу Пољске видјећете да су сви манастири смјештени у близини источне границе. Чак и када бисте избрисали ту границу остали би манастири који би је формирали. Који је разлог томе?

То је зато што већина пољског православног народа живи ту. Било је настојања да се оснује манастир у западном дијелу Пољске, али безуспјешно - напросто није било довољно народа који би му приступио.

Данас већина манастирских цркава су наставак наслијеђа које је постојало од раније. Они представљају оживљавање предања оних манастира који су некада постојали а више их нема, или су основани на мјестима гдје се одређени светитељ посебно празнује.

Многи од ових манастира основани су 1990-тих година или чак касније. Можете ли нам рећи нешто више о напорима за обновом православне монашке традиције у Пољској?

Да, наравно. Монашки живот се може обновити када постоје људи који желе да живе монашким животом. Без ових младих људи не би ни било манастира. Само зато што је епископ или савјет епископа основао манастир не значи да ће манастир наставити са својим животом. Неопходни су људи који желе да живе монашким животом.

Манастири у Пољској су доказ да је наша Црква жива. Иако немамо на хиљаде монаха већ свега стотињак, ипак можемо рећи да долази до раста тог броја. Након Другог свјетског рата остало је свега пет или шест монаха на територији Пољске, а сада имамо преко стотину монаха и монахиња. Чак иако наша Црква има мали број вјерника, монашки живот се сам обновио. Црква живи, она не умире јер су манастири сачували оно што је најважније у Цркви. Напослијетку, гдје се то, осим у манастиру, може сачувати чистоћа вјере?

Видјели сте монашки живот у разним земљама широм свијета. Да ли се манастири у Пољској разликују од осталих на било који начин?

Не мислим да постоје разлике. Наравно, свако мјесто има свој властити карактер, јер на крају крајева, и људи су другачији. Међутим, манастирска правила су иста у Русији, Грчкој, Пољској као и Сједињеним Америчким Државама. Само је један циљ монашког живота - спасење душе. Као што је св. Серафим Саровски рекао: "Спаси себе, и хиљаде људи око тебе биће спасено!"

У Пољској је специфичан карактер повезан са језиком. Наш литургијски језик је црквенословенски, али ми проповиједамо на руском језику, док једни са другима разговарамо на пољском језику зато што смо грађани Пољске. Поред тога треба имати на уму да су већина становништва у Пољској католици. Као монаси, ми увијек носимо мантију, чак и када путујемо. Никада не ходамо у свјетовној одјећи. Понекад је то људима зачуђујуће из разлога што пољски католички свештеници данас ријетко носе мантије.

Шта је задатак манастира и монаха у савременом свијету, који се знатно промијенио?

Још једном ћу поновити: наш циљ је увијек спасење. Свијет се јесте промијенио, али православна вјера није. Ми не треба да се прилагођавамо свијету, свијет се треба прилагодити вјери. Животне околности се могу промијенити, али стремљење људске душе остаје завијек непромијењено. Човјек може да тежи само једној ствари - пуноћи која је у Исусу Христу. Ово је најважнија ствар у животу сваког човјека који је вјерујући, а не само монаха.

Као настојник манастира у Пољској шта је Ваша највећа брига али и нада?

Открићу вам мој вјековни сан. Желио бих да има више манастира и монаха. Постојање манастира је веома важно за сваку локалну Цркву - то представља пуноћу вјерског живота. Од самог почетка манастири су били мјеста гдје су људи јачали своју вјеру, добијали духовну утјеху и помоћ (кроз разговор и молитву), и проналазили мир. Данашњи свијет није наклоњен духовном животу - живи се површно, у физичком свијету. Данас је свијет заузет са култом личности, унапређењем живота али у физичкој димензији, не духовној. Али, Бог је љубав! У немиру савременог свијета љубав је заборављена. Превише је мржње и зависти, али нема љубави. Мислим да манастири представљају наду да ова љубав неће умријети.

Разговор водила: Магдалена Славинскаја

Извор: http://www.pravoslav...glish/49723.htm