Саопштење за јавност поводом интервјуа србијанском дневнику ДАНАС предсједника Скупштине Ранка Кривокапића

Наравно, опет се није запитао над чињеницом да правни положај Цркве није био угрожен (у смислу оспоравања постојања) ни у вријеме, Цркви ненаклоњене, најблаже речено, комунистичке власти. Од доношења Закона о правном положају вјерских заједница (1974) ниједна црногорска власт није отишла тако далеко да би тврдила да Митрополија црногорско-приморска и остале епархије Православне цркве у Црној Гори (које су вијековима органски дио Пећке, данас, Српске Патријаршије) дјелују нелегално и ван законских оквира. Такав идеолошки, неправни став су заузели неки министри из редова његове партије и њихови истомишљеници из других структура власти и друштва тек од прије неку годину, и почели да га спроводе у својим државним ресорима. Колико је такав став неодржив, говори и то да су многе њихове одлуке (нпр. она о прогонству свештеника ако случајно немају држављанство Црне Горе) биле и јесу предмет судских и управних спорова у којима се, до сада, већином даје за право Митрополији и Цркви, а не идеолошкој конструкцији антицрквене групе која покушава да понизи и оклевета Цркву.

Дакле, Црква има не нелегалан него неправичан статус пред органима које контролише предсједник Скупштине зато што се ти органи понашају нелегално и неодговорно, што се доказује и надамо се, наставиће да се доказује пред надлежним институцијама Црне Горе. Срећом по Цркву и по част и достојанство Црне Горе, огромна већина људи запошљених код највећег црногорског послодавца – државе, ипак има границе које не жели да пређе и поред незаконитих притисака појединаца из врха власти. Жалосно је да је данас, у појединим институцијама, храброст ако се заложите, не за повлашћени, већ за законит и равноправан статус Цркве у друштву. Захваљујемо свим појединцима и институцијама који Цркви покушавају да обезбиједе такав положај. Такође је жалосно да су највиши државни функционери, као што је предсједник Скупштине директно одговорни за такав положај Цркве, и то тако што су је сваком приликом клеветали и из идеолошких разлога проглашавали за непријатеља читавог народа и државе. Нису у томе, Богу хвала, успјели, али су код једног мањег броја људи, који немају директан контакт са Црквом и њеним истинским животом, успјели да наметну лажну ружну слику о њој.

Ријечи предсједника Скупштине „Црква мора да зна да је дио државе”, ако су коректно пренијете, само свједоче о слабом, или идеолошком, разумијевању Цркве, које је у његовој и у свијести његових истомишљеника. Не, Црква није дио државе, јер је, у онтолошком и сотириолошком смислу, па и институционално, шира и надилази оквире сваке државе, али живи у људском друштву и стога је дужна да поштује земаљске и људске законе у мјери у којој се не дотичу њених фундаменталних учења (не може суштински, својевољно поштовати уређење Енвер Хоџине Албаније у којој је свака религија била забрањена или идеолошка и псевдоисторијска тумачења предсједника Кривокапића о Православној Цркви у Црној Гори). Предсједник Скупштине би очито волио да Митрополит црногорски буде државни = његов чиновник, ако не формално, а оно фактички, те да, сагласно пролазним идеологијама и политикама и њиховим носиоцима, уподобљава Цркву у Црној Гори дневно-политичким и тзв. стратешким интересима (који су толико стратешки да се мијењају сваких пар година, а понекад и чешће). Ни Митрополит ни Црква не могу и неће бити морални и духовни покровитељ оног што не сматрају истински здравим и корисним за црногорско друштво. А кад већ помиње Европу, предсједник Кривокапић треба да зна да је и у тој и таквој Европи, која се у посљедње вријеме, одриче свог хришћанског утемељења, Црква у потпуности аутономна у погледу својих учења и устројства, које он упорно жели да промијени и учини подобним својој идеолошкој матрици, и то Цркви која је родила Црну Гору, тиме упорно и незаконито негирајући унутрашњу аутономију Српској Православној Цркви у Црној Гори.

Цетиње, 15. јул 2013.

http://radiosvetigora.wordpress.com/2013/07/15/саопштење-за-јавност-поводом-интервј-2/