ПАНЕЛ О САРАЈЕВУ – Демонтирање лажних стереотипа о мултиетничком Сарајеву и елитног права на бол и Земљу

*********************************************************************

Наш нобеловац каже да је страст за истином је најбољи израз животне снаге у човјеку и нарочит облик његовог поштовања самог себе.

Толико је било ствари у животу којих смо се бојали. А није требало. Требало је живјети.

Мир и спокојство, једина су добра и највеће достојанство скромних судбина и безимених људи.

Ништа људе не везује тако као заједнички и срећно преживљена несрећа.

...

У животу морамо заиста да будемо живи ходећи крст, живо ходеће јеванђеље. То је укратко живот хришћански(који није само духовни живот како данас често сугеришу и говоре), такви хришћани, ученици и синови Божији, дјеца Божија треба да буду. Зато је Господ дошао у овај свијет, да човјек избави од ђавола, смрти гријеха, тј. од самог човјека јер све то човјек тражи, све то је у човјековом отпадништву од Бога, у његовом одступању од циља и смисла његовог животног путовања, све то дакле долази кроз човјека и његово не идење за Богом.

Али они који иду за Богом то је онда све другачије.

Могли смо чути како је Владика,коме је иначе и ових дана и небо дало своју подршку и оно је клицало и сви свети и анђели,сами Господ је био уз њега и Мајка Божија,јер био је ово и историјски час,када се бранила вјера православна,суживот и заједништво у искреној љубави,а камо ли искрени обични народ,кога се највише и тичу све ове ставке и договори,сусрети,да тако кажемо,дакле када је како му доликује увијек будном архипастирском оку,када каже да није баш неки стручњак за енглески,али довољно зна,итд.,дакле све је тиме речено,или када каже смирено једно по једно,Ab Iove principium -

Acta est fabula,Dixi et salvavi animam meam,а велика је бура унутра,види се по емоцијама,како и не би...док се други,као што је реис са толиким тоном,како не доликује једном академском човјеку,ваљда у недостатку конверзионог вокабулара и можда слабог и оскудног дара говорништва,јер видјели смо како само са тоном више говори енглески,као да га нико на свијету не говори,па ето...

Наше је да урадимо онолико колико до нас стоји, а све остало ће Господ

надомјестити, како је говорио наш блаженопочивши свети Патријарх

Павле. Али наше није да мислимо о туђим гријеховима него о својим и да себе васпитавамо и узрастамо у Христоумљу-Христољубљу и братољубљу.

То нам је увијек изнова призив Божији да се

промијенимо, поправимо, исправимо, да будемо као цариник са његовом

молитвом:"Боже, милостив буди мени грешноме!" и да тако приступамо

Богу, свијету и човјеку-са смирењем, покајањем, понизношћу јер је то

извор истинског живота за човјека који је сарадник Свете и Животворне

Тројице, Бога нашег у Оцу и Сину и Духу Светоме јављеног и јављаног

кроз сву вјечност. Бог нас позива да се вратимо свом истинском начину

постојања, а то је живот у Христу-Светим Тајнама и Светим врлинама,

јер је за вјечну радост, вјечну свјетлост, вјечно радовање створен

човјек, а не за смрт, ништавило, гријех-оно што разара човјека,

одвајајући га од Извора живота-Господа Бога.

Тако, има свакојаких људи на свијету. Човјек који вјерује сваком

човјеку, дарујући му своје срце и замјењујући Бога створеним

човјеком-милион пута је преварен, изгубљен, промашио свој циљ

живота-Царство Небеско.

Зато, треба бити мудар као змија-вјежбати се у Закону Божијем, у том

путоказу који нас чува да не скренемо са правог пута и тиме стицати

истинску мудрост, чији је почетак страх Господњи, односно свакодневни

смирени трептај душе пред Творцем,а опет безазлен као голуб-свет,

незлобив, чист следујући Јагњету Божијем-Христу који је најкроткији,

најсмиренији, најнезлобивији Човјек сједињен са личношћу Бога Логоса,

у једној личности, а двије природе Христа Богочовјека.

Данас је Црква присутна у свим сферама људске дјелатности и као таква она свједочи онај свети и велики завјет Христов који каже:Проповиједајте са кровова!Наш јеванђелски и црквени завјет и завјет који се увеликоме тиче свештенства и монаштва јесте да хришћани како мирјани тако и свештеници користе сва средства информисања која се данас појављују.

«Ко се огријеши о часни крст, огријешио се о слободу, и обратно, ко се огријеши о слободу, огријешио се и о часни крст. Слобода је светиња, отуда и назив: света слобода.

Кратковиди виде само овај живот, и говоре: ово је једини живот, и дјелима својим учинићемо га бесмртним међу људима. А ја им велим: ако је ваш почетак као ријека, онда мора имати свој извор; ако је као дрво, мора имати свој корјен; ако је као зрак свјетлости, мора долазити од неког сунца. И још им велим: међу смртнима ли заснивате своју бесмртност? Ложите огањ у води.“,каже Свети Владика Николај.

Свети Ава Јустин је рекао: Наше молитвољубље појачавава Богољубље и наш дух увијек буде крепак на све оно што је искушење ,а да ради будемо вршити Закон Божији и радовати се свакој ријечи Божијој.Христос Господ,Спаситељ и Син Божији нам поручује:Ви сте свјетлост свијету!

Бог је љубав ,поручује нам св.Јован Богослов.И свети Јован Богослов је многима био чудан и несхватљив јер је стално позивао на љубав.Стално је говорио својим ученицима на Патмосу:Дјецо,волите се!И они се тада побунише да он само једну заповијест Божију пропагира ,а друге он не признаје и он им рече:Љубав је пуноћа свега и она је изнад свих заповијести.И ко буде љубио Бога и свога ближњега –све је заповијести испунио.Управо је то граница коју данас треба да зна сав свијет и сав доминион(слободни човјек)и који треба да зна сва васиона ,а то је да без комуникације једних са другима и да без комуникације једних према другима не може бити истинске љубави и истинског јеванђелског живота.

Ништа није вјечно осим Бога који нас чини вјечнима и непролазнима у

радости заједнице са Њим! Господ дјелује у овоме свијету и преко људи, који су својим подвигом освештали и уздигли изнад свјетовног и приземног себе,а онда се и Господ непрестано прославља у њима и њима Бог даје велике дарове. Рецимо, да зраче свјетлошћу, топлином љубави и жртве и радошћу у Духу Светом. А како је говорио наш блаженопочивши Патијарх Павле,да је Црква лађа у којој се спасавамо, али ми не знамо да ли ће и када Бог за ту лађу привезати неки чамац да се и други спасавају. Живот у Христу је највећа благодат за сву творевину!

Заиста, далеко ријеч човјекова стиже, а још даље и најдаље ако је то ријеч о Богу, ријеч Божија. Ријеч Божија има у себи логосност зато што је све Логос створио и све је њиме створено и Он говори кроз читаву историју, Предвјечни Бог коме се увијек радујемо и кога жизнерадосно ишчекујемо,тражећи га својим живљењем.

Тамо гдје је Бог посијао Своје јеванђелско сјеме, својом чудесном Ријечју усадио и уписао Себе у сву творевину, нарочито кроз човјека, та творевина и човјек као домаћи Богу и сва остала човјеколика бићакоја теже ка човјеку призвани су да свједоче о слави Његовој и о божанству и сили Његовој у свим временима и на сваком мјесту. Поред свих свештенослужитеља, сваки хришћанин (лаик-припадник лаоса,народа Божијег), призван је да казује славу Божију и чудесна дјела Његова сваком земаљском покољењу.

У сваком времену треба да се угледамо на свете Божије људе јер они су

опрактиковано Јеванђеље, они су свијећњаци који све просвећују

свјетлошћу Христовом и све испуњују вјечном љубављу Божијом и

силним благословом Божијим. Њихова дјела треба читати, од њих се

учити и онда ћемо непрекидно бити са Господом и у Господу и Њиме ћемо

живјети и дисати и мирисати.

Ево управо таквог имамо пред собом,Христа слиједећи,а ово је најдивнија репортажа која много душекорисног говори:

Најважније је оно што носимо у себи, у својој души, у своме уму и срцу, а од свих дарова најбитнија је љубав Божија и љубав у Господу према свима. Тако ако будемо живјели и трудили се на том путу, Господ ће дати и све остало. Наше је да дамо све од себе и биће све!

Најједноставнијим језиком речено - не можемо ништа без Бога. Aли не зато што је Бог то тако намјестио, него зато што је у наше биће уткано то да живимо у заједници,каже В.Григорије.

********************************************************