Отац Арсеније у Казнено-поправном заводу за малолетнике у Ваљеву

Монах Арсеније, сабрат манастира Острог, аутор је књиге „Бог и рокенрол“, најчитаније међу штићеницима Казнено- поправног завода Ваљево. Природно, будући писана језиком блиским данашњој омладини и истинита, као скуп дубоко проживљених искустава подударних онима које доводе у затворске ћелије. Недавно је из штампе изашло њено друго, допуњено издање, чијих је неколико примерака о. Арсеније поклонио библиотеци установе приликом јучерашњег изванредног предавања о спасоносном откривању и утврђивању у православној вери, након низа година лутања мрачним стазама порока и духовних заблуда.

Одрастати у Београду седамдесетих година крај растављених родитеља каријериста, уз позамашни џепарац као субститут задовољења свих потреба младог бића, значило је бити препуштен улици и бројним псеудо самопотврђивањима. Младост, сама по себи, тражи изазов и авантуру. Време је безверја те потрага за радошћу води у опскурни свет порока и агресије. Марихуана и хашиш били су доступни свима. Касније, на престоничко тржиште дроге стиже и хероин. Многе младе душе су у њима потражиле утеху. Већина данашњи тренутак није дочекала. Умрли су од предозирања, хепатитиса и АИДС-а, страдали на ратиштима. Међу њима је било истинских „фаца“, популарних музичара, стваралаца уопште. Страдали су, чинећи страшан грех против љубави, немајући утехе у својим домовима. Иако дете разведених родитеља, о. Арсеније није био ускраћен за њихову љубав што га је, како сам каже, спасило од самоуништења.

У другој половини осамдесетих, пут га са пријатељима води у Њујорк. Брзо уклапање у живот, али и пороке „Велике јабуке“...

- Пушио сам марихуану. Тај демон дроге у почетку даје радост, а после заробљава и води у параноју. Био сам сит свега, почео да осећам да живот нема смисла. Чак ме ни боравак у Њујорку није веселио. Самоубиство је почело да ми пада на памет. Нисам знао како себи да помогнем... Онда сам упознао једног човека, пуног ведрине и радости. Није пио, нити се дрогирао па сам помислио да медитацијама постиже то стање. Рекао ми је да је православни Хришћанин, да пости и спрема се за причешће. Мени је то звучало некако јадно и бесмислено - сећа се о. Арсеније својих њујоршких дана и првих речи о вери, чији је данас трудољубиви мисионар.

На предлог новостеченог пријатеља, прочитао је „Религију Његошеву“ Светог Владике Николаја, а потом и друге књиге о радости, миру и љубави. Схватио је да замисао Творца није да патимо. Радост се добија куцањем на врата Цркве. Научио је исихастичку усрдну молитву и њоме повратио мир, изгубљен у раном детињству. Данас, себе сматра једним од најрадоснијих људи на свету јер је, прошавши борбу са самим собом, духовно очишћен.

Дотакавши тему слободе, нарочито важну штићеницима Казнено-поправног завода, о. Арсеније је нагласио „да је слобода моћ и могућност да се делујуе, или не делује, да нашем душевно- телесном саставу буде добро“. Наиме, човек треба да се ослободи страсти, слабости, погрешних виђења и поремећених расуђивања. То је права борба за слободу, најосведоченија код светогорских „духовних гиганата“, који су сагорели себе у борби са страстима и добили слободу. А многи од њих годинама из својих манастира нису изашли. Човеку није лако да се понизи пред Богом, а то чини пред шефом, полицијом, дилерима и ко зна пред киме још. То понижење доноси нам љубав, исцељење и бесмртност, поручује о. Арсеније. Покајање је величанствено осећање. Човек који га доживи стиче снагу преображаја и храброст да се суочи са светом, ма шта чинио у прошлости.

- Јако је важно да имамо страх Божји, који нас спречава да не повредимо врховно добро биће - Бога који нас бескрајно воли. Важно је да човек крене путем Цркве, да пред свештеником исповеда грехе, причешћује се и литургијски живи. Да схвати да је икона живог Бога, да има очишћену савест и зна да угађа Богу поштовањем себе и других. Тако се стиче слободна, храбра и здрава личност - закључио је о. Арсеније.

Предавање о. Арсенија изузетно лепо је примљено код штићеника ваљевског Казнено-поправног завода. Тиме је још једном потврђен значај улоге Цркве у преваспитању. Владика Милутин је у више наврата долазио и разговарао са штићеницима, што упућује да клирици имају ту духовну снагу која разбија отпоре осуђеника и буде у њима поштовање, било да су за говорницом, било у непосредној комуникацији, сматра управник КПЗ-а Слободан Арсенијевић.

Ј. Ј.