Архијерејска посета Новом Зеланду

И ове године Његово Преосвештенство Епископ Митрополије аустралијско-новозеландске г. Иринеј посетио је своје епархиоте у Новом Зеланду. Иако посета овом делу Богоспасавајуће поверене му Митрополије, по речима његовим, представља прави ужитак, задовољство и предокус духовне лепоте у пуноћи живота у љубави Христовој кроз Његову свету Цркву, четверодневна посета двема парохијама и црквеним општинама изобиловала је мноштвом планираних активности при овој канонској посети.

На Интернационалном аеродрому у Велингтону у петак, 15. новембра, владику Иринеја и архиђакона Силуана сачекао је месни парох велингтонски Љубомир Кудрић, одакле су се упутили ка седишту Митрополије новозеландске и целе Океаније Патријаршије васељенске, где их је дочекао митрополит Амфилохије са свештенством и монаштвом, указавши пуну молитвену част и доксологију свом млађем брату у Христу. По молитвеном приношењу заједништва у љубави, прешло се у трпезарију где је у храни скромним, али у духу и по души обилатим, даровима поново указана част високим гостима. Трпеза љубави протекла је у размени богатих прикупљених искустава у међувремену које су предстојатељи Цркава прикупили и искусили од последњег сусрета, а разговор међусобног поверења и љубави текао је и међу осталим свештенством: парохом окландским и испомоћником у канцеларисјким пословима Митрополије Павлом, новопричисленом клирику пристиглом Канаде Петром, бившем пароху у Крајстчерчу Амфилохијем, монахом из Свете Горе атонске Савом, свештеником Љубом и архиђаконом Силуаном.

У суботу, 16. новембра, у храму Светог Саве у Велингтону служена је света архијерејска Литургија свеправославног карактера којом је началствовао епископ Иринеј, а саслуживали су му: отац Павле из Грчке Цркве, отац Александар из Руске Цркве, отац Стилијан из Антиохијске Цркве и отац Николај из Румунске Цркве, заједно са архиђаконом Силуаном. Домаћи парох предводио је певницу, а служби је присуствовао и отац Колин из Антиохијске Цркве.

У архипастирској беседи о несебичном пожртвовању до мучеништва за лично али и спасење наших савременика, ближњих својих, Владика је нагласио да по примеру како самог Господа, као и првомученика Стефана и Светог великомученика Георгија коме је и тај дан посвећен, као и свих потоњих пострадалих за веру Христову који су својом крвљу не само запечатили сопствену веру, него и придонели да цео свет увиди потребу живота по истој, а што је и званично издејствовано Миланским едиктом 313. године, када је по први пут хришћанска вера и одобрена да се јавно исповеда и у животу примењује, ово остаје непобедиво сведочанство и нама да у нашем времену сведочимо веру спасоносну и победоносну својим животима, живећи у њој, творећи добро по њој и умирући у њој да би вечно живели.

Трпеза љубави продужила се у црквеном дому где су се служашчем свештенству и верујућем народу придружили и митрополит Амфилохије у пратњи оца Амфилохија, оца Димитрија, пароха Катедралног храма Благовести у Велингтону и оца Саве.

Дан се продужио духовном гозбом кроз свеправославни семинар где је епископ Иринеј одржао предавање на тему „Христос је међу нама". Пратећи претходне семинаре међу православном браћом у овом граду, Владика је укратко објединио пријашње и тему тог дана истичући значај, али и начин постизања хармоничног прожимања исповедања и живота по вери православној. Цитирајући савремене теологе, Шмемана и Зизјуласа, указивао је на постепеност размумевања и узрастања у вери наводећи да су поједини богословски термини истински оријентири којих се треба држати, овим редом: „ортодоксиа", „ортопраксиа", „ортокинониа" и „ортокрисиа". Налазећи сваком од њих место у Историји не само православног, него хришћанства уопште, владика Иринеј нас је поучио да у нашем времену, времену повратка личности, по узору на самога Господу, а по речи старца Тадеја требамо „бити добри ради свога добра" знајући да је Господ себе жртвовао ради нашег спасења и спасења света уопште.

Пред почетак другог дела семинара присутнима се обратио и митрополит Амфилохије подсећајући на потребу милосрђа и обавезног укључивања у помоћ новоугроженим жртвама у Филипинима.

У вечерњим сатима владика Иринеј је отпутовао за Окланд где је у недељу, 17. новембра, служио свету архијерејску Литургију, а поводом храмовне славе Светог краља српског Милутина, уз саслужење локалног пароха протонамесника Саве, протојереја-ставрофора Милана Милутиновића из Мелбурна, оца Павла, протојереја Љубе и архиђакона Силуана. Нарочити духовни ужитак представљала је цела певајућа торжествујућа Црква где је свако својим гласом и учешћем учествовао у приношењу бескрве жртве за спасење своје и свега света. У поучној беседи, Владика је истакао значај здраве, чврсте и истрајне вере о чему је говорило прочитано Јеванђеље, спајајући то са племенитошћу која из такве вере произилази по примеру заштитника подручне парохије Светог краља српског Милутина. Он је, како на Литургији узвикујемо: „Твоје од твојих Теби приносећи због свега и за све", примивши од Бога у времену узвратио Богу за вечност, тако да се његово име у Богу прослављено кроз неимарство и задужбинарство помиње у вечности и по свим крајевима васељене укључујући и ово предивно здање које се претвара у и обликом, а пре свега у молитвеној топлини и пуноћи, у истинску православну светињу".

Свечани славски ручак послужен је у оближњој сали и поред богатог јеловника припремљеног од стране Кола српских сестара и домаћина овогодишње славе породице Белобаба, сви присутни могли су уживати у богатом културном програму. Почев од најмлађих рецитаторско-поздравних песмица и говора, па преко музичких на фрули и мајестралних извођења уз виолину, те сећања првих рецитација најстаријих чланова заједнице и обдарених песмописаца, а све ово зачињено из срца са неколико отпеваних родољубивих песама, ретко је ко остао без сузе у оку.

Дан је само за тренутак застао са збивањима која се памте. Неколико сати после завршеног славског ручка, уследило је ново славље: слава Српско-новозеландског друштва лекара које се зачело 2007. године када је прославило и своју прву славу.

По ломљењу славског колача, уз захвалност и поздрав овогодишњој домаћици др Мили Милић, која се потрудила да окупи како своје колеге тако и поштиваоце њихове идеје у великом броју, те честитки новој домаћици Гордани Стојадиновић, Преосвећени је делимично поновио и допунио своју прву пригодну беседу о овом окупљању истичући значај сарадње лекара, као представника људског фактора по Богу октривеном му дару и Духа Светог који допуњује у немоћи људској где се удруженим снагама добронамерног човека и Свемогућег Бога остварује и постиже не само дар у лечењу него и исцељењу потребитих чиме се поред физичке целине повраћа и духовна красота боголиком бићу, а чему су цео свој живот посветили управо њихови заштитници, Свети бесребреници и чудотворци Козмо и Дамјан, истински зацелитељи и исцелитељи и тела и душе. Вече је употпуњено изванредним предавањима фармацеуткиње Вање Бојовић и др Оливере Ђоковић које су говориле о значају дужине и квалитета сна и спавања у животу човека, као и о односним болестима које су тесно везане за поремећај одмора који је Бог човеку при стварању одредио.

СПЦ