Старчество и данашњица

Шта је то старчество? То је посебна институција духовног руковођења, још у давним временима органски изграђена у Православној Цркви, пре свега у монашким срединама. Један од савремених подвижника из светогорског манастира Филотеја, старац Лука, каже: «Онај, ко оставља свет да би постао монах, оставља га - не зато што га мрзи, нити што га се гнуша, он, уствари, оставља грех и зло овога света. У мери у којој се он одвоји од света, у толикој мери се помоћу благодати Божије и исцели, а, онолико колико се исцели, толико схвата како овај свет страда. И, у коликој му мери постаје лакше од тежине свога греха, у толикој мери му Љубав Христова, која улази у њега, отвара срце да би и он могао да прими грехе других, да би дао целог себе».

Старец је онај монах, који је достигао висину јеванђељског савршенства: молитве, смирења, вере, љубави, и, који као искусни планинар, постане способан да на те висине води и друге. Епископ Зарајски, Меркурије, о схиигуману Илији, духовнику данашњег Патријарха, каже: «Степен смирења и стална унутрашња молитва, толико су овладали њиме, да је то исто као што можеш да дишеш, слушаш или гледаш. Чак и кад говори, он не престаје да се моли. Када сам једном разговарао са њим и причао му о свом животу, схватио сам да ја њега, заправо, ништа и не питам...»

И нехотице се сетим речи Спаситеља, наведених у Јеванђељу по Јовану: «Тога дана Ме нећете питати ни о чему» (Јн 16,23).

У чему је онда једно од главних послушања монаха? По речима недавно почившег светогорског монаха Јосифа, ученика старца Јосифа Исихаста, то је чување чистоте ума: «Ипак, монах је - ум, који треба да се усаврши кроз унутрашње обраћање, где се догађа додир човека са Богом, када долази до просвећења или очишћења срца.

Управо то је Господ наш рекао Самарјанки: «Бог је Дух и тражи оне који ће Му се поклонити у Духу и Истини». И, лично мислим да монах мора да се бави управо овим. Дакле, видите да је управо ум начин нашег општења са светом. Односно, ако желимо да одбацимо безумље (паралогон), односно закон изопачености, и да се поново сјединимо са Богом, онда то чинимо преко ума. Тада закон изопачености и безумље, које дејствује у нашим чулима, делују и на ум, и, ако се ум не супротставља, он га заробљава и доводи до безумља. Ипак, ако је ум здрав, он не дозвољава чулима да се приближе и да желе безумље. Ум, дакле, контролише чула, и зато се монах истински и посматра као ум, који гледа ка Богу. И зато је истинско послушање монаха - држање ума.

Поставља се питање: како ово да се постигне када је цео савремени живот устројен - по закону изопачености и изругивања, изнад вере у Бога, изнад здравог разума и изнад људске природе?

Један од одговора је: држање ума може да се постигне помоћу чврсто утврђеног и одређеног програма живота; помоћу извршавања молитвеног правила и устава; кроз непрекидно духовно усавршавање; кроз послушање, смирење и одсецање потребе за неприродним стањима. Карактеристичне су речи игумана Дохијарског манастира, оца Григорија, изречене као одговор на питање намесника Валаамског манастира, Епископа Панкратија: «Како се моле ваши монаси? Да ли врше умну молитву?»

Отац Григорије је одговорио овако: «Од многих монаха ми не захтевамо умну молитву, а тешко је и дајемо. Ја сматрам, и чак верујем, да је умна молитва небеска творевина, и да јој морамо прићи са великом пажњом и веома опрезно».

Архимандрит Григорије (Зумис), настојатељ Дохијарског манастира

Постоји молитва (еуцхе), и умна молитва (еуцхе просеуцхе). Прву треба неизоставно творити, а друга није у нашој власти, већ у власти Бога. Проблем савременог светогорског монаштва јесте у томе што су многи монаси млади, и што долазе из света, који је већ сасвим другачији он оног који је био до 196о. године. У нашој земљи капитализам, материјализам и хедонизам учинили су исто што је учинио комунизам у вашој. Они су срушили духовно наслеђе нашег народа. Моји родитељи су били неписмени, али, све што се тиче живота Цркве, ја сам знао. Моје дечије године је обележило дружење са мојом тетком, монахињом, која је свакога јутра чинила 300 поклона, и поново, свако вече - 300 поклона. Зато у манастиру ја нисам имао проблема: све што сам радио код куће, радио сам и у манастиру.

Код данашње омладине тога више нема, и готово да ни везе са Црквом више нема - једноставно, та веза је покидана. Када савремени, млади људи дођу у манастир, они ништа не знају. Њих морамо свему да учимо: и како да стоје у цркви, и како да се крсте, и како да седе за трпезом (јер, они су код куће научили да ставе ноге на сто), па чак и како нормално да користе тоалет. Људи долазе у манастир са осећањем безобразлука, непоштовања старијих, са потпуним одсуством смирења, тако да је често неопходно одређено "пуштање крви". Он још нема ни 18 година, а већ је начинио све грехе, које и можеш и не можеш да замислиш. И зар се са таквим људима спремате да причате о умној молитви, и да се са њима бавите умном молитвом??? Не, и још једном - не! Многи данас причају или пишу о умној молитви, међутим, питању како да је стекнемо, буквално посвећују тек једну до две странице, а десетине и стотине страница - пишу о њеним плодовима. То је исто као када силно хвалимо поморандже, а заборављамо како се оне узгајају. Ето, ти се трудиш, садиш дрво, заливаш га, ђубриш, а о томе ни речи. Само о плодовима, јер, они су укусни и сви их воле. Тако и ми волимо да се улагујемо и да ласкамо монасима, да их уљуљкујемо речима о умној молитви, али, пре свега - о њеним плодовима. Неки игумани и монаси са Свете Горе воле да дођу у Грчку, у Солун, и у друге градове, где се прича о умној молитви, где их са узбуђењем слушају масе народа, посебно жене. А шта то они говоре? О ватри у срцу, о болу у срцу, и тако даље, али, не и о покајању... Свему томе морамо да приступамо са великом пажњом. Те речи могу да буду истинске, а могу да буду и - прелест... А, прелест је нешто најгоре што човека може да задеси.

Па, како да стекнемо умну молитву? Кроз испуњавање Заповести Божијих, преко борбе са страстима, као и помоћу стицања врлина Христових. Ако је монах чревоугодник, ако хули, оговара, пије, о каквој умној молитви може да буде речи?

Навешћу један пример: Старац Амфилохије, мој учитељ, никад никога није осуђивао. Живео сам са њим 15 година и од њега нисам чуо ни једну реч осуђивања. Он је, дакле, био прави делатељ умне молитве.

И још један случај: Једног летњег јутра старац је седео у својој келији. Био је нешто болестан, тако да смо обично сваких пола сата улазили код њега. Када је заспао на фотељи, дуже време нисмо улазили код њега у келију, поштујући његов мир. На крају, када је прошло подоста времена, дошли смо код врата и покуцали. Одговора није било. Нисмо издржали и тихо уђосмо у келију. Он је у својој фотељи седео потпуно непомично, као да није жив. Ја приђох ближе да погледам да ли је старац жив, и угледах како његова рука полако пребира бројанице. А онда, као да се прену, исправи се у фотељи и упита:

«Да ли је прошло много времена?»

«Не много...», одговорих.

Тада он стави прст на уста и рече: «Пст, ћути о овоме».

О томе сам ћутао све до његове смрти. Ми смо осећајни људи. Ми гледамо, слушамо, осећамо. Али, ако хоћеш да се бавиш умном молитвом, мораш да се одрекнеш свих својих осећања. А, да ли можеш? Не можеш? Онда немамо шта да причамо о умној молитви. Она је за оне који су се усавршили, а не за почетнике».

Али, поставља се питање: зар молитва може да буде механичка, несвесна? И зар слепо послушање само по себи мења човека? Светогорски старци и на ово дају свој одговор, јасан и трезвен. Послушајмо шта каже отац Григорије, игуман манастира Дохијара на Светој Гори: «Баш због тога уводим братију у тајне Цркве и у круг црквених празника. Ја им не причам дуге приче, јер ја нисам научник, тим пре - нисам старац тајноводитељ. Једноставно, ми у цркви читамо проповеди великих отаца Цркве, затим им ја у трпезарији тај текст тумачим. На пример: на дан славе Вазнесења Господњег у цркви смо читали проповед Епифанија Саламинског и Прву беседу светог Јована Златоуста. У трпезарији смо читали Другу беседу светог Јована Златоуста, а затим сам их објашњавао. У свом објашњењу настојим да подвучем суштину Празника, да беседим о његовој Тајни, јер овај Празник - на свој начин јесте Тајна Цркве.

Старац Амфилохије каже: «Највећа молитва је - богослужење свих 24 часа (односно, целодневно богослужење). Само из њега може да израсте добар монах, прави монах».

Међутим, шта то монаха чини правим монахом? По речима оца Григорија, то је послушање и потпуно одсецање своје воље, и зато он каже: "Монах са својом вољом - није монах. То је апсолутно немогуће. Зато, ако хоћеш да постанеш монах, неопходно је "пуштање крви". Зато, када видим да послушник, како долази са својом вољом, тако и опстаје са њом - враћам га кући. Одмах кући! Захтева се потпуна послушност игуману. Тражим је - не због тога што сам ја светац, него због тога што је монаху неопходно да одсече своју вољу. Јер, то је потребно њему, монаху".

Ипак, често се питамо: како да тражимо послушање од монаха, а да не пренаглимо у томе? По речима оца Григорија, морамо да расуђујемо, морамо да обратимо велику пажњу на послушника, да се старамо да спознамо његов душевни склоп, његову психу: "Смирујте га, али не оштро, и, да би ишао у потребном смеру, ограничавајте га. Немојте га оптерећивати одмах, већ постепено, и у зависности од тога како се држи. Ако се држи добро, оптеретите га колико треба, али, опет - не одмах. Ако он једва стоји, љуља се, не оптерећујте га много".

Али, шта да радимо ако неки брат не слуша? Како да га усмеримо на прави колосек? Одговор је једноставан: урадите оно што је он требало да уради! На пример: један брат није извршио послушање, али, ни опроштај није тражио. Тада му отац Григорије рече: "Опрости ми, брате". Он се постиде и оде да изврши послушање.

Али, то јесте тако на Светој Гори у манастиру високог духовног нивоа. А како се одвија комуникација стараца са мирјанима?

И овде бих желео да своје искуство са овим поделим са Архимандритом Јованом (Крестјанкином), старцем Псково-Печерског манастира. Имао сам прилику да током својих дечијих и младалачких година, дакле, од 1980-1890. повремено са њим поразговарам. Средином 1980-их година било је веома тешко доћи до оца: постојала је прећутна (вероватно у сагласности са властима) наредба намесника манастира, оца Гаврила, да никога не пушта код старца. Па ипак, (то је већ било чудо), нас је старац примио. Сећам се како је тешио маму и отклонио све њене бриге, како ју је умирио и одушевио. А мене је упитао: "Владо, шта ти желиш да постанеш?" У то време, како сам био занесен историјом, одгворих : "Историчар". Старац мало заврте главом: "О прошлости не може да се прича баш све. О данашњици уопште - мора да се ћути. А будућност - она је од нас скривена. Боље је да се бавиш језицима. Они ће бити корисни за све".

Сада се већ запитах: куда даље да се иде? Да ли у енглеску школу или у историјско-књижевну... И сада памтим како је отац Јован невероватно наступио... Он никада није давао безусловне наредбе, јер је знао да их ми, тако слаби, не можемо да носимо. Зато је само топло саветовао: "Можда је боље да пођеш у енглеску школу, више је аполитична".

А ја, грешни, не послушах га: енглеска школа ме одбијала од себе због могућих контаката са децом партијске номенклатуре, док се о лењиградској Историјско-књижевној школи бр.27 ширила таква слава као да је то оаза слободољубља и културе, историјских наука и компетенције вођења књижевних предавања. И, ја изабрах њу.

Готово да сам се одмах тада уверио у прозорљивост оца Јована: директор школе, веома препреден комуниста и политикант, одмах ме "узе на око", а следеће године, видевши крст на мом врату "откри тајну дечака верника". Углавном, нисам прошао без авантура и непријатности, које бих избегао да сам послушао старца. Будући да нисам био комсомолац, школу сам ипак завршио. А, онда се опет запитах: "Куда даље?

Најреалнији пут ми се чинио - Москва, где су већ дували ветрови перестројке. Желео сам да се упишем на Историјски факултет Московског Државног Универзитета. Отишли смо по благослов код оца Јована и испричали о условима и у Лењинграду, али и у Москви. Он се веома узнемири: "У Москву? Зашто да се одвајаш од куће? Упиши у Петербургу".

И опет сам поступио по својој вољи: отпутовао сам у Москву, где сам се осрамотио, јер сам пао већ на саставу. О резултатима смо упознали оца Јована и добили од њега утешно писмо у коме је, између осталог, писало: "Веома се радујем што Владимир мора поново да се упише, и то код куће. Нека се смири на Филолошком факултету у нади да ће се временом бавити послом који воли".

Ово је написано 1987. године. Од тог времена сам се бавио многим стварима, али, чистом историјом сам почео да се бавим тек 2003. године, дакле, три године пре смрти старца. И, тада сам осећао како сам по његовим молитвама успео да добијем посао на Историјском факултету.

Сваки сусрет са оцем Јованом за мене је био празник. Чак и кад није имао ни мало времена, пролазећи поред нас говорио је: "Свима благослов! Свима благослов!"

Од разговора са оцем Јованом остајао је не само чудесан, светао утисак - он је давао и конкретне, зачуђујући разумне, јасне и благовремене поуке. Он је снажно осећао и дух човека, који би му се обраћао, и све то утапао у дух времена. Ево само једног од његових савета да би ме уразумио: "Ми све гледамо кроз Наполеоне... Милиони двоногих створења за нас су само средство... Видиш, Владо, ми се нећемо бавити наполеоновским плановима. Тихо, полако. Никога не осуђуј, никога не љути, и, свима - моје поштовање".

Разборитост је прожимала његове пастирске савете. Још 1985. године, крајичком уха сам чуо његов разговор са једним свештеником: - "Зашто је отац Н. увео појединачну исповест? Па још сат времена са сваким? Времена су таква да увек може да дође гласник са пером у шеширу и да каже: "Сви да се разиђете!" Заједничка, и само заједничка исповест, одмах".

Причао је он и о својој робији и затвору, али без увреде, тим пре - без гнева. Позивајући нас на будност и пажњу рекао је: "1945. године после Победе, у еуфорији су могле да се чују речи: "спољашњи непријатељ је уништен, а унутрашњи се, заједно са Црквом, примирио".

А онда, када су ме 1950. године затворили и показали моје пријаве, као и оно што су прислушкивали, постало је јасно - узалуд су се радовали. Зато се и сада мора пажљиво. Пажљиво, опрезно, тихо, полако". (Овај разговор је вођен 1986. године).

Када је отварен Јовановски манастир на Карповки (још као метох Пјухтицког манатира), старац се веома радовао и бодрио оне који су се трудили око отварања, говорећи: " Хајде, радите брже. Ускоро ће се Естонија одвојити... Али, када би у Русији, у манастиру, макар ћошкић неки био". (Овај разговор се водио 1988. године, када још ништа није било јасно).

Видео је он не само грехе и несрећу совјетског периода, већ и оно шта нас је очекивало. 1988. године старац је писао: «Ви пишете да се храмови отварају. То је добро - али, да ли је баш толико добро? Храмови се отварају, а душе затварају... И, ко ће их отворити?»

Још се сећам његовог пророчанства о глобализацији, тим пре о једној нашој познаници, која је желела да отпутује у емиграцију: «О овој М. - ћутим. Што човек посеје - то ће и пожњети... А беда свуда стиже и од ње се нећеш сакрити ни у каквој Америци».

Све је он видео, и домаће - атеистичко убијање душе, и западно - глобалистичко и материјалистичко.

Протојереј Василије Јермаков

Не мора да значи да само монах може да постане старац... Не! Старац може да постане и бели свештеник, ако је у свом животу достигао монашку висину, чистоту и духовну оштроумност. Желео бих да поделим успомене на оца Василија Јермакова. Имао сам срећу да са њим разговарам од 1999. године, све до његове смрти - 2. фебруара 2007. Отац Василије Јермаков рођен је у граду Болхову, Орловске области, тако да се у њему истински пројавила ширина јужног руског карактера, и снага руског духа. Преживео је и рат и окупацију, а био је протеран и у логор. Пред крај рата је служио у Совјетској војсци. Репресије, ратно пустошење... све се то догађало пред његовим очима. Али, ова страшна искушења њега нису сломила, само су га духовно прекалила и укрепила. Он је рекао да му је рат открио пут ка Богу.

За време окупације, када су цркве почеле да се отварају, старац користи могућност да слави Бога. И, без обзира на страх, бојазан, он је у цркву ишао, молио се, служио. Касније ће одредити крсни пут многих руских људи, које су Немци прогнали из свог родног места. Спасио га је отац Михаил Ридигер. Од тог времена је и кренуло његово дружење са оцем Михаилом и његовим сином Алексејем Ридигером, потоњим Најсветијим Патријархом Московским и целе Русије, Алексијем ИИ.

После рата отац полази на Богословију. Без обзира на потешкоће и проблеме, јер је био на окупираној територији, успео је да се упише. Морао је да учи баш у периоду гладних година, када ни хлеба није било довољно и када се пребројавала свака цепаница... Али, из љубави према Господу, он је то све снажно и мушки подносио.

Након примања свештеног чина неколико година је служио у Никољском храму Санкт-Петербурга. Сада се сећа како су то биле чудесне године, када су се молили људи, који су прошли време Блокаде, и, који су знали шта је патња. Имао је прилику да служи са свештеницима који су прошли рат и који су преживели Блокаду. Посебно необичан био је отац Александар Медвецки.

Из Никољског храма оца Василија су удаљили због самосталности и снаге духа, због храбрих проповеди и због тога што је својим парохијанима стално говорио: «Стрпите се, ова власт ће убрзо отићи». Удаљили су га на Серафимовско гробље, и ето, тамо је процветала духовна башта, чудесни центар духовног живота, који је пред крај његовог живота постао не само сверуски, већ светски. Њему су долазили људи из свих крајева света - Европе, Америке... Један његов свештеник био је Холанђанин, а то није ни мало случајно, јер се код оца Василија током дугих година његових молитава открио чудесан дар пророштва, дар вођење душе човечије и диван дар молитве за ближње. Лично сам на себи осетио његов дар прозорљивости. Долазим једном на исповест, а он ми одједном рече: «Владимире, трчи у Москву, а ја ћу за тобом».

Ја упитах: «Оче, како знате да треба да путујем у Москву на конференцију?»

Он каже: «Ја све знам...»

Ужасно се гнушао свега што је лажно, а није волео ни озлојеђене политизације нашег времена. Једном дођох на исповест, испричах му све, а он ће: » То су све глупости, ситнице. Да ли си се бавио политиком?»

«Јесам».

«Ето, од тога је требало да почнеш».

Много је патио у души, а посебно је патио због разврата руског човека, због безумља омладине, због неправде, која царује у нашем друштву. На проповедима је о томе много говорио: «Неки тако лудо иду кроз живот, пењу се на главу ближњима, а онда се нађу, или у болници, или у тамници. А онда пишу писма натопљена сузама: «Опростите, помозите, нисмо знали...». Ма, све сте ви знали, све сте прекрасно схватали и онда када сте се у име вашег гордог «ја» играли са туђим животима».

Отац је посебан однос имао према Исповести и Евхаристији. Много се бунио против површности, потрошачког и гордељивог односа према Евхаристији, које се гајило и гаји у «кочетковским» срединама. Он их је називао «издајничким». Говорио је: «Причешће није таблета, већ велика Тајна».

Како је лично доживљавао Тајну Евхаристије, говорио је: «Ево, прилазите, а да ли у свом срцу осећате Господа? Осећате ли Свето Причешће онако, како је потребно да Га осећате?»

Често су ова питања остајала без одговора.

Људе је «извлачио» из најтежих и најсложенијих ситуација, људе, које је свет учинио својеглавим, поремећеним, ослабљеним и разбијеним од овог и оваквог живота. Он их је окупљао и поново чинио људима, који имају циљ у животу, који су постали дисциплиновани, пажљиви, верујући, христољубиви. И сада, а и тада, парохија му је била посебна. Отац Василије је одиграо велику улогу у животу и нашег града, али, и у животу свог родног града Болхова. Много је помогао како у оснивању црквене изградње, тако и у духовном просвећивању његових житеља. Пред крај свог живота он је одиста постао сверуско духовно светило. Био је човек пророчког духа, човек, који је много туговао за Русијом, једном речју - човек светог живота. И док буде живе Цркве, овакви светионици ће неугасиво светлети на Њеном небу. И док постоји жива Црква, у њој ће увек живети с в е т и с т а р ц и.

Ђакон Владимир Василик

Превод с руског: Танкосава Дамјановић

IZVOR