Сократова радост и Христова туга

„Сви они који на прави начин негују философију ни за чим другим не теже него да умру и буду мртви...“

„Жалосна је душа моја до смрти... Оче мој, ако је могуће, нека ме мимоиђе чаша ова...“

Сократ, учитељ великог Платона, оптужен је да хули на богове и да квари омладину. Осуђен је на смрт. Окружен својим пријатељима, који су га будно слушали у тамници, мирно је чекао смрт. На његовом лицу била је радост. Тешио је своје пријатеље доказима о бесмртности душе. Страх од смрти одгоњен је дијалектичком нужношћу. Ум је смирио Сократа.

Исус, учитељ рибара које је изабрао за своје апостоле, оптужен је да се гради једнак Богу, да се издаје за Месију (Христа) и да је због тога богохулитељ (Мк 14, 61-64) који заводи изабрани Божији народ, Израиљ. Осуђен је на смрт. Његови пријатељи, ученици његови које је изабрао за јеванђелске апостоле, оставили су га самог у тами Гетсиманског врта. Спавали су док је он дрхтао од туге и страха пред долазећом смрћу. На његовом лицу биле су зној и сузе. Тешио се молитвом Оцу. Страх од смрти одгоњен је вером у Оца и прихватањем воље његове. Љубав према Оцу је Исусу давала наду.

Зашто се човек Сократ не боји смрти? Зашто се човек Исус боји смрти? Зашто је првоме душа весела а другоме тужна? Због тога што се човек, истина, живот и смрт разликују у очима једног и другог. Није Сократ лагао. Његово умовање ишло је ка истини, у добром правцу, али није коначно стигло до ње. Он је стигао до спознаје до које може стићи облагодаћени, божанском иконичношћу почашћени људски ум. Ипак, Сократ није стигао до краја, до циља. Дивном и смиреном мудрацу Сократу недостајао је Отац. Недостајао је Други. Коначни и истинити одговор о животу и смрти.

Христос, Богочовек, доноси управо ту целовиту философију живота. Ипак, она није тако чврсто и безбедно ушушкана у дијалектичку нужност. Није ушушкана у умом гарантовану удобност која је Сократу измамила осмех на лицу. Христова наука наставља иза те удобности. Зато је она потрес од којег навиру зној и сузе. Вера у Другог. Вера у Оца. То је потрес који је неопходан да би се истина заокружила, да би живот надвладао смрт.

Где се Сократ зауставио? Пред каквим одговором на питање о животу и смрти? И Исус и Сократ поистовећивали су истину са живим и постојећим. Али, откуда онда да се Сократ радује смрти? Зашто философ Сократ хита ка смрти? Отуда што је и живот и смрт гледао на један и једини начин. Шта је живот, по Сократу? Живо и истинито је оно што је просто, једноставно, без делова. Оно је нужно живо и постојеће јер је у њему немогућа промена, немогуће је распадање и раздвајање. Таква је управо душа. Цела и једноставна, несастављена. Зато је бесмртна. Оно што је састављено, оно је и смртно. Смрт је распадање и раздвајање сложеног. Такав је човек, као психо-соматско биће. Он је састављен из двоје: душе (психи) и тела (сома). А и само тело је састављено из мноштва елемената. Отуда, по Сократу, човек, као психосоматско биће и није истинито биће. Зато и треба да тежи да умре, јер се тиме ослобађа сложености. Опстаје душа као једина проста, несложена и зато бесмртна. Зато је душа истинито биће. Истина је простота, оно што је једно и недељиво. Смрт је раздвајање. Раздајања има само тамо где има и сложености. Тамо где је сложеност, тамо је и променљивост. Тамо где је променљивост не може бити истине. Јер, истина је увек иста. Истина јесте. Душа се не може распасти и раздвојити јер је проста, није из делова. Зато је истинита и зато је жива. Душа је оно што јесте у Сократу. Зато се Сократ радује. Смрт је, заправо, бег из лажи у истину. Бег из привида и променљиве сложености у истиниту једноставност. То је бег у живот.

Христос говори да су истина и живот у јединствености а не у једноставности. Он се Оцу моли да „сви једно буду“, по узору на његово и Очево јединство (Јн 17, 21). Христос говори о животу који је сложен од многих, али ипак истинит јер је јединствен. Онтологија о којој говори Христос не искључује ону Сократову већ указује на њену краткоћу и недовољност. Отуда су и свети оци говорили, наизглед контрадикторно, о бесмртној души али и о њеној вечној смрти. Хришћански оци поновили су оно што је говорио и мудри Сократ. Јер, и њихов Учитељ је говорио о души која је „претежнија од јела“ (Лк 12, 23). Храбрио их је Учитељ да се не боје „оних који убијају тело а души не могу наудити“ (Мт 10, 28). Заиста, слично је и Сократ храбрио пријатеље своје. Али, Сократ није сазнао да се и душа може погубити, заједно са телом. Није, јер није стигао до коначне истине и живота. Зато није ни знао за ту страшну смрт душе. Како то умире душа? Умире овим: „Никада вас нисам знао; идите од мене ви који чините безакоње.“ (Мт 7, 23).

Смрт јесте распадање и одвајање. Душа не умире, јер се не може распасти будући да је једноставна, без делова. У себи самој не може се раздвојити. Ову Сократову мудрост поновили су и свети оци. Али, душа се може раздвојити од Бога. И та раздвојеност представља њену смрт. Отуда су оци говорили да је душа бесмртна али да ипак може да умре. Зато што бити жив не значи, како је Сократ мислио, бити једноставан а не бити сложен. Односно, та бесмртност о којој је говорио Сократ, за свете оце, поучене Христом, није довољна да би се говориоло о животу. Бити жив, за оне који су поучени Христовој онтологији, значи бити у јединству са другима. Тако, бити жив значи јединство душе и тела. Али, ни то још увек није довољно. Бити жив значи увести то психосоматско биће човека у однос са Богом и ближњима. Тек у том узношењу себе у однос са Богом и ближњима настаје идентитет, личност. То је живот конкретног, непоновљивог човека, са својим именом и идентитетом. Бити жив, у правом и пуном смислу те речи, значи имати свој идентитет. Тај и такав живот не може обезбедити бесмртна душа, сама по себи. Јер, иако остаје бесмртна јер је нераспадива, она није способна да сачува Сократа од смрти. Душа Сократова вапи да воли и буде вољена, заједно са својим телом. Без те љубави Бога и човека, Сократова душа остаје бесмртна али вечно умирућа. А Сократ, без те љубави, остаје заувек мртав.

Хришћански оци, поучени Јеванђељем, говорили су дакле о смрти и животу мислећи на двоје. Са једне стране, бесмртност следује ономе што је просто а тиме и нераспадиво. У том смислу, душа је бесмртна – што значи да је, будући проста, нераспадива. Као таква, остаће заувек жива. Ту су се оци сложили са Сократом, с тим што, за свете оце, душа неће заувек бити без свог тела. И телу, након васкрсења, следује бесмртност. Бесмртан треба да буде човек а не само његова душа. Ипак, оци Цркве су отишли даље, тамо где Сократ није. Живот у потпуном и коначном смислу значио је живог човека са конкретним именом и иденитетом. Значио је постојање конкретне личности. Тог пак живота нема без другог, великог и малог другог – Бога и ближњих. Јер, тај идентитет који значи живу личност не извире из бесмртне душе већ из љубавног јединства са другим – Богом и ближњима. Зато, коначна формула хришћанске онтологије гласи: волим и вољен сам, дакле постојим. Сходно овоме, смрт човека, у оном првом значењу, за свете оце било је, као и за Сократа, раздвајање душе од тела. У другом значењу, смрт је раздвајање душе од Бога. То је оно Христово на Судњем дану: „Никада вас нисам знао; идите од мене...“ Отуда бива јасно зашто су свети оци говорили да душа може да умре иако су, у исто време, тврдили да је она бесмртна.

Бесмртност, ону о којој је учио Сократ, лако је појаснити и лако је разумети. Зато ваљда та бемсртност и има много присталица. Зато, јер има снагу да убеди дијалектиком. Има снагу да ушушка човека у самога себе, у ослонац на властити ум и разум. Човек је најспокојнији када му властити разум, снагом својих когнитивних сила, даје одобрење. Бесмртни силогизам. Утеха коју је философија пружила човеку:

1. премиса: распада се и умире само оно што је сложено

2. премиса: душа је проста

Ко може одолети овако сигурној радости? Може ли се ико чудити зашто је Сократ био храбар до самог краја? Не, Сократ није волео смрт. Напротив, Сократ је волео живот. Живот, односно једноставност, без сложености и промена. Смрт је за Сократа била капија пред којом се одбацивала свака сложеност и свака промена и кроз коју се улазило у истинити, бесмртни свет. То и јесте био задатак философије. Силна и моћна лекција. Снагом њене дијалектике падала је свака сумња и неизвесност. Зато су и Сократови пријатељи будни. Разум и дијалектика трезне и буде, имајући моћ да убеде човека и тиме га умире. Зато је и Сократ радостан.

Бесмртоност о којој говори Христос није лако појаснити. Она је несместива у дијалектичке форме. Она нема снагу убеђивања које води човека у спокојство. Напротив, она често захтева да разум и дијалектика одступе. Захтева не остајање у себи већ излазак из себе, екстазу ка другоме. Та бесмртност је загледање и поуздање у другог. Зато Христос дрхти и плаче у Гетсиманском врту. Он исказује бесмртни парасилогизам:

1. премиса: Оче мој, ако је могуће, нека ме мимоиђе чаша ова... (Мт 26, 39)

2. премиса: Или, Или, лима савахтани? (Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?)

Ко ће прихватити овакву проповед? Овакву лекцију? Она је лишена сваке сигурности и ушушканости коју нуди разум. Ко ће ово прихватити, кад закључак не следи из премиса? Премисе не имплицирају онакав закључак, онакву одлуку. Христово предање вољи Очевој је сулудо. Ко ће се радовати овом парасилогизму? Мало ко. Зато је Христос сам, у зноју и сузама. Његови пријатељи нису будни као Сократови. Они спавају. Богочовек дрхти у Гетсиманском врту, остављен од својих пријатеља и ученика. У њему дрхти његово човештво, које му не да мира јер га Христос изводи из властите комоције и ушушканости. Његови зној и сузе показују да је пут до истине трновит и узак. Бивајући излазак из себе, истина престаје да буде силогизована утеха. Она постаје догађај. Постајући догађај, истина постаје живот. Екстаза ка другоме. Љубав и поверење. Личност, као коначно и истинито постојање. Христови следбеници и трагаоци за истином морају бити спремни да је поистовете не са силогизованом удобношћу, већ са животом. Уместо дијалектичке лагодности, нуди им се драма и потрес. Нуди им се крст: „Ко хоће за мном ићи, нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде.“ (Мт 16, 24). Нека крстоносци заволе и Сократа и нека помену његову бесмртну душу, не би ли је спасили од смрти.

Александар Милојков