Jump to content
  • Драшко
    Драшко

    Света Јелисавета

      Ела (будућа велика књегиња Јелисавета Фјодоровна) родила се у породици војводе Хесен-Дармштатског Лудвига IV и принцезе Алисе, кћерке енглеске краљице.

      Родитељи у деци нису развијали само осећај за музику и уметност, већ и љубав према раду, једноставности и саосећање према ближњима. Заједно с мајком она су посећивала болнице, свратишта — носила су цвеће, разговарала с болесницима. Велики утицај на малу Елу имао је пример родоначелнице њихове породице св. Јелисавете Тјурингенске која се посветила делима милосрђа.

      Од најранијег детињства потоња велика књегиња је заволела природу и цвеће, нарочито бело, имала је дар за цртање. Касније су о великој књегињи Јелисавети људи говорили да она свугде са собом доноси мирис чистоте љиљана. Бела боја је била одраз њеног срца.

      Још у детињству се упознала са својим будућим мужем — руским великим кнезом Сергејем Александровичем

    Мучеништво

    Чинило се, да она стоји на високој, недостижној литици и одатле без страха гледа на таласе који бесне око ње, устремљујући свој духовни поглед у даљине вечности

    Митрополит Анастасије

    Дођоши и путници смо на овој земљи. Овај видљиви свет је само место нашег тужног прогонства. Земаљски дани су варљиви. Свакоме дође час када треба да иде кући, у Небеску Отаџбину. Свети Божији људи чекају смрт као велику радост. За њих је крај земаљског живота — сусрет с Творцем, према Коме је душа непрестано стремила. Човек који се посветио Богу, верује да Господ у потпуности промишља о њему. Верујући спасоносном Божијем Промислу он ће претрпети сваки бол и тугу.

    «Господ гледа на мене; чега да се бојим?»

    Велика књегиња је храбро и мирно дочекала смутњу која је почела у Русији. Као и дотад помагала је људима: обилазила је рањенике, учествовала у организацији и прикупљању помоћи за фронт. У њој није било ни сенке увређености.

    «Народ је дете, он није крив за ово што се дешава, — кратко је говорила. —Зар то није болесно дете које сто пута више волимо за време болести, него док је било здраво и весело? Желела бих да понесем његове патње, да га научим трпљењу, да му помогнем...»

    Свим срцем заволевши руски народ, она је донела одлуку да до краја подели с њим његова страдања, одбивши да напусти Русију. Она је пророчки писала, да врата ада неће надвладати Православну Цркву, да ће наша Заступница, Пресвета Богородица умолити Свога Божанског Сина и да ће Црква опстати, прошавши кроз сва искушења.

    ...Ако постанемо свесни велике жртве Бога Оца, Који је послао Свога Сина да умре и васкрсне за нас, осетићемо присуство Светог Духа, Који ће озарити наш пут. И тада ће радост постати вечна...

    Велика Књегиња Јелисавета

    Непојамна је Божија Промисао. Кад душа очврсне и постане способна да иде путем страдања, почињу искушења. Господ води човека на Крст који његова душа може да понесе, ка оној црти иза које почиње вечност. Уским и тесним путем води га ка бесмртности, светости и победи над смрћу.

    У априлу 1918. године, на трећи дан Васкрса, Јелисавета Фјодоровна је ухапшена и одвежена из Москве. Тог дана је Његова Светост патријарх Тихон служио у обитељи Марте и Марије Свету Литургију и молебан — то је био и благослов и поздрав великој књегињи пред крсни пут на Голготу.

    «Господ нека вас благослови и нека вас утеши и нека вам снагу да Васкрсење Христово... Уједините се и будите као једна душа, све за Бога и кажите као Јован Златоуст: „Слава Богу за све!“», — тако је велика књегиња испратила сестре пред пут у прогонство. Пролазиле су поред малог прозора на вагону крошње, ниско су пловили облаци, све се сливало у једно...

    И дошао је и крај пута. «Сине Мој, дај Ми своје срце...»

    У дубоку јулску ноћ, на дан обретења моштију преподобног Сергија Радоњешког, велика књегиња је заједно с инокињом Варваром и осталим затвореницима бачена у јаму. Прича се да се из дубине јаме чула Херувимска песма. Анђеоски хорови су је певали на просторима које не могу да виде земаљске очи, где више ништа не може лишити душу вечне радости.

    Све је везано земаљским јемством —

    За зверју ноћ, за белом птицом небо;

    Али ко ће се сакрити иза белине.

    За Анђела ко се може борити?

    Нема на свету рањивијих од њих.

    Нема скривенијих у хладном свету.

    Пред њима треба запалити ватре.

    И опевати их на најгласнијој лири.

    Једном је за време путовања по Светој земљи, посетивши храм Свете Марије Магдалине, који се налази у подножју Елеонске горе, велика књегиња рекла: «Како бих желела да будем овде сахрањена».

    Задивљујуће је како Бог чује сваку реч.

    Мошти настојатељнице обитељи Марте и Марије и њене верне сапутнице инокиње Варваре су биле пренете у Јерусалим и положене у крипту храма Свете равноапостолне Марије Магдалине. Када је отворен сандук с телом велике књегиње, просторија се испунила миомирисом. По речима архимандрита Антонија осећао се «као неки јак мирис меда и јасмина».

    ...Радуј се судбинама

    Божијим прослављена.

    Радуј се, Горњег Јерусалима

    житељко блажена;

    Радуј се, ка Јерусалиму Небеском,

    свима нама предводнице.

    (Из Акатиста св. прмц. великој књегињи Јелисавети

    www.obitel-minsk.by

    (извор слике и текста, на том сајту можете прочитати комплетно житије Свете Јелисавете)




    Повратне информације корисника

    Recommended Comments

    Нема коментара за приказ.



    Please sign in to comment

    You will be able to leave a comment after signing in



    Пријави се одмах

×
×
  • Креирај ново...