Саопштење за јавност Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве (22. април 2013. године)

Неотклоњиви је утисак да се ради о потпуном повлачењу институционалног присуства Србије на територији њене јужне покрајине, о успостављању ограничене аутономије српске заједнице на простору северно од моста на Ибру у Косовској Митровици, у оквиру Тачијевог естаблишмента, и, самим тим, о посредном и прећутном, али ипак фактичком признавању постојања система државне власти на Косову и Метохији независног од постојећег државног устројства Србије. Ствар је отежана пристанком државног врха Србије на несметани процес „евроинтеграцијâ“ тачијевског Косова (без помена Метохије, која звучи превише православно и српски, али и без било каквог помињања Србије у том контексту), а нема никакве сумње у то да ће, после плаћања овако високе цене за фамозни „датум о почетку преговора“, и то преговора са непознатим бројем нових услова и са неизвесним исходом, цена за сам евентуални улазак у Европску унију бити и формално признавање „независног Косова“ од стране Србије и њена обавеза да не омета добијање столице „Косова“ у Уједињеним нацијама.

Како изгледа, посреди је пре чиста предаја него ли макар каква--таква продаја наше сопствене вековне и, у духовном и историјском смислу, најважније територије, темпирана од великих сценариста, иначе наших проверених пријатеља и савезника, за стоту годишњицу ослобођења историјске Старе Србије од петвековног робовања Османлијама (1389 - 1912/1913). Нама се чини да би, у односу на овакав споразум, и подела територије била боље, праведније и одрживије решење. Такође се питамо шта је наша висока државна делегација тражила у Москви пре неколико дана ако је већ била спремна да прихвати „максимум могућег“, који је ипак мањи од „минимума пожељног“ са становишта елементарног државног и националног интереса Србије.

Имајући у виду све овде речено, а још више неизречено, али подразумевано, апелујемо на посланике у Народној скупштини Србије и на Председника Србије да, пред Богом, историјом српског рода и сопственом савешћу, измере и одмере своју моралну и историјску одговорност приликом одлучивања о давању или ускраћивању сагласности Србије као државе на овакав текст споразума.

Истовремено апелујемо на српски народ који је опстао и остао на својим вековним косовско-метохијским огњиштима и на сав остали српски род, ма где живео, да, каква год била одлука државног врха Србије, не призна диктат силе и неправде него да Косово и Метохију сматра, увек и заувек, својом земљом, не спорећи, ни на који начин, чињеницу да је то и земља оних Албанаца који у њој вековима живе заједно са Србима.

Црква ће, у сваком случају, остати са својим народом и у својим светињама на Косову и Метохији. То јој даје право и намеће дужност да упути овај апел.

Из Канцеларије

Светог Архијерејског Синода

доставља: Епископ бачки Иринеј