Погинуо архимандрит Арсеније, игуман манастира Каона

Отац Арсеније настрадао је у саобраћајној несрећи, када је аутомобил којим је управљао, при брзини од око 100 километара на час, ударио је бетонски зид крај пута. У епархији шабачкој објашњавају да „није било трагова кочења, што указује на могући срчани или мождани удар, приликом вожње, будући да је архимандрит имао извесних здравствених тегоба“.

- Читав свештено-монашки живот, до последњег даха, Арсеније је провео у манастиру Каона, где је на месту игумана наследио садашњег епископа ваљевског Милутина – објашњава протођакон Љубомир Ранковић из Епархије шабачке. – Седамдесетих и осамдесетих, у том манастиру, организована је настава веронауке, што је било храбро за то доба.

У Епархији шабачкој основан је одбор за сахрану на чијем је челу епископ Лаврентије (Трифуновић). Игуман ће почивати у манастиру где је провео пуне четири деценије.

(Новости)

Извор

Преселио се у Царство Божје архимандрит Арсеније

На дан Преподобне Пелагије и Преподобне Таисе, 21/8. октобра 2013. године преселио се у вечно Царство Божје

† АРХИМАНДРИТ АРСЕНИЈЕ

Помените ме, браћо, кад песмом будете славили Господа

Целим својим земаљским животом - 60 година, овај свештеномонах сведочио је Господа Животодавца, Христа распетога и васкрслога. Монашким двигом и подвигом, кроз 40 година испунио је свој завет положен Богочовеку. Неуморни градитељ и неимар оставио је земаљску Каону као прекрасни рајски врт. Ипак, најлепшу грађевину саградио је себи на Небесима, а у славу Господу коме је тако предано и верно служио.

Непоколебљиви и храбри борац на бранику чистоте Православне вере, наслеђене од отаца и чуване кроз векове. Храбри српски родољуб николајевског соја, рођен у ваљевском крају, у Вујиновачи 26. фебруара 1953. године. Познати, честити домаћин и гостопримац аврамовског кова. Јуначки чувар манастирског иметка. Мудри наставник и учитељ младих нараштаја. Изнад свега и пре свега пастир добри и стрпљиви духовник. Пример за углед и поштовање.

Пре седам дана одликован је орденом Светог Владике Николаја, а данас неувелим венцем небеског Цара.

Нема више нашег оца Арсе... Нема његовог ведрог ока и благог погледа. Нема оштрог али правичног монаха - увек кад затреба. Нема његових мудрих поука и порука. Нема монаха кога су подједнако волели у обе Епархије: шабачкој и ваљевској и свуда тамо где су га знали и познавали. Нема га са нама али је знамо то засигурно, ту негде уз нас. Са неба гледа и опет поручује, оно што нам је некада за живота говорио: "Најважније је да нас не забораве после 40 дана!".

Зато сви ви, свештеници и монаси, браћо и сестре, сви ви из шабачког и ваљевског краја, из светиња широм Србије и васцелог Православља, сви који сте познавали оца Арсенија (Цветковића) Каонског или чули за њега, молите се за покој душе његове. И не заборавите га, сећајући се речи Химнописца: "Помените ме, браћо, кад песмом будете славили Господа".

Епархија ваљевска