Писмо о Светом Марку Ефеском - Владика Атанасије(Јевтић)

Драги у Христу Брате,

Господ да Вам да Своју спасоносну благодат у овим данима Светога Поста који нас уводе у Пасху Крста и Васкрсења Господњег.

Пишем Вам ово писмо да бих Вам изложио оно што Вам желим рећи.

Наиме, тек пре неколико дана имао сам прилику да прочитам Ваш чланак објављен у Messager de l'Exarchat du Patriachat de Moscou" (бр.73-76), као и писмо монаха Илариона и Ваш одговор на исто (бр.75-76).Дозволите ми да изнесем извесне примедбе на ту тему, не дотичући се личних аспеката Вашег дијалога са монахом Иларион.

Најпре бих хтео да нагласим да себе не убрајам ни у следбенике конзервативног "талмудизма", ни у следбенике прогресистичког "екуменизма" јер ми се оваква класификација чини спорном. Овакав начин каталогизовања људи представља својеврсни снобизам. Изрази као што су "хиљадугодишња мржња" с једне, и "дијалог љубави" са друге стране, озбиљним православним људима чине се да не одговарају стварности, него су пре клиширани слогани.Мени овде више одговарају речи Светог Фотија Великог: ..... ....... (на грчом ј.) "Три ствари знам да треба мрзети и другима препоручујем да мрзе: лаж и лукавости и кварење истинске љубави".

То је разлог зашто ме извесна напетост у "дијалогу" о проблемима историјско-теолошким који постоје између Истока и Запада не погађа, све док се не односи на историјску и теолошку истину о вери. Такође не бих реаговао ни на Ваше слабо или само делимично познавање догађања у садашњем православном свету, објашњиво вероватно извесном пристрасношћу; конкретно мислим да чланак Гарига (Garrigues) како је примљен у Грчкој.

Пишем Вам, дакле, из следећег разлога: Не могу, пре свега заобићи начин на који Ви, у Вашем чланку и поготову у Вашој апологији, посматрате Светог Марка Ефеског. По Вама, "са њим почиње оно" вавилонско ропство "православне теологије које је превазишао Св.Никодим Светогорац" једним приступом ... интеграције "! Изгледа, дакле, по Вама, да је Св.Марко био теолог старе школе, од оних који се" држе слова више него ли сведочења Духа "; и чини се да прихватајући његову теологију треба онда сматрати као јеретике велики број Отаца, међу којима су Григорије (Георгије) Кипарски и Григорије Палама! Ви тврдите да је то објашњиво чињеницом да је Св.Марко био "томиста" и да он није схватио разлику између "processio" и ........... (израз на грчком). итд (то је управо оно што подвлачи Гаригесов чланак). (Не мислим да сте Ви под његовим утицајем, али ми се чини да код Вас видим мисли Сергија Булгакова преко Павла Евдокимова, пре свега када говорите о "односима увек Тројично " и о " реципроцитету "рођења и исхођења, то јест о неопходности додавања изразу Filioque израза Spirituque (u La Pensee Orthodoxe, br. 2/13)-што је потпуно страно светоотачком предању.

Пошто се Ваш научни рад односи на историју византијске теологије, зачуђујуће је да Ви Св.Марка Ефеског сматрате "томистом". Он никада није био томиста, како то врло добро показује, уз остало, и недавно одбрањена докторска теза Стилијана Папандопулоса: "Византијски филотомисти и антитомисти" (на грчком), и као што је поодавно то показао отац А.Шмеман. Такође је немогуће поистоветити Св.Марка Ефеског и Генадија Схоларија, мада је овај последњи био његов ученик, но такође и униониста у почетку. Немогуће је одвојити Св.Марка Ефеског од Св.Григорија Паламе и осталих ранијих Отаца, јер како показује и његов живот и његова дела, он је био верни ученик паламитске и патристичке традиције, како у свом богословљу тако и у своме животу (што, такође, убедљиво доказује у свом чланку отац А.Шмеман).

Што се тиче проблема богословља о Светоме Духу, којих се Ви дотичете, ја бих се сложио са Вама да сте устврдили да је Св.Марко одбацио пневматолошку теологију патријарха Јована Векоса (познати су напади овога последњега против Св.Фотија и других отаца који одбацују Filioque ; нажалост ти напади су ових дана поновљени у Цариграду) - када би, међутим, таква теологија постојала ... (Векос је био врло слаб теолог). Такође бих се сложио са Вама да сте рекли да је са Векосом и њему сличнима почело "вавилонско ропство" источног (школског) богословља, о чему говори отац Г.Флоровски, а не са Светим Марком, великим Богословом и исповедника Православља. Но ви сте баш зато напали Св.Марка заборављајући да би онда та иста оптужба тебала бити примењена и на Св.Јована Дамаскина, који дословно одбацује исхођење Светога Духа од Сина "и употребљава израз светоотачко -------- (израз на грчком) = кроз Сина, супротстављајући га изразу Filioque (како је то већ запазио и о.Флоровски). Али, Ви ништа не кажете за Св.Дамаскина, мада је током Сабора у време Георгија Кипарског у Цариграду (1285) непрестано наглашаван и потврђиван ауторитет Св.Јована Дамаскина по питању правилне вере у Духа Светога.Такође и Св.Григорије Палама често наводи Јована Дамаскина, док свети Марко Ефески узима његова дела као основу за своје исповедање православне вере о Духу Светоме (нпр: "ако би израз исхођење од сина показивао и узрок, као што то нови (= новатори) теолози говоре, а не то да кроз Њега просијава, и јавља се, и уопште сапроисходи и прати га (), по богоречивом Дамаскину, не би онда надаље сви богослови изричито одузимали узрок (......... (на грчком ј.)) од Сина "... итд..(Patrologia Orientalis t.17,436).

Теолошко дело Св.Јована Дамаскина овде је посебно важно, јер оно представља синтезу целокупног предања светоотачке Тријадологије, верно следујући теологију Великих Кападоијаца, чија је Тријадологија прихваћена од целе Католичанске (= Саборне) Цркве као мера и критеријум православне вере у Свету Тројицу.Сматрам да је ово и за Вас неспорно.Враћати се латинским преникејским оцима када се има на располагању теологија Кападокијаца, значи враћати се на теолошке слабости давно превазиђене и на грешке и заблуде монархијанизма ( Filioque и јесте полусавелијанизам, како је запазио још Св.Фотије). На жалост Св.Августин изгледа да није познавао резултате Кападокијскe теологије и пошао је "једим другим путем" како је правилно приметио Г.Флоровски, а пре њега је то такође знао још Св. Фотије. Што се тиче Тријадолошке терминологије (и, наравно, и оне христолошкe) Св. Кирила Александријског, она је морала да уступи место потпунијој и разрађенијој теолошкој терминологији Кападокијаца, и то још за живота Св. Кирила, а поготово после његове смрти. Овај "процес" прецизније богословске артикулације праве вере кулминира у теологији Св. Максима Исповедника и Св. Јована Дамаскина. Свети Фотије, одбацујући јасно и изричито, но не мање с правом, Filioque као јерес, позивао се директно на Тријадологију Кападокијаца. Георгије Кипарски, Нил Кавасила, Григорије Палама, Марко Ефески, у својој теологији темеље се на истим Кападокијцима, великим и неоспорним Оцима Саборне-католичанске Цркве, што сматрам да сте и Ви у томе сагласни.

Ви формулишете ову заједничку линију Отаца овако: "Предање у својој пуноћи, Предање католичанско, јесте: Дух Који исходи од Оца и манифестује се кроз Сина". Овде сам ја сагласан с Вама. Али, проблем који Ви избегавате, управо се и садржи овде. Тај проблем, који је потпуно схватио Св. Марко Ефески, састоји се у начину тумачења израза ....... (израз је на грчком језику) = кроз Сина. Наиме, ако се тај израз схвати на начин Јована Векоса, то ће онда неизбежно водити у јерес Filioque која у Сину види узрок Духа Светога (било заједно са Оцем, или без Њега, или "реципрочно" са Духом). Но ако се израз ...... (кроз Сина) схвата, како га је и схватио (супротно Векосу) Георгије Кипарски, ослањајући се на светоотачку традицију, онда је очевидно да нема никаквог места за Filioque , јер израз .... . (кроз Сина) нимало не садржи појам узрочности са стране Сина за лично биће Духа Светога (понављам: било заједно са Оцем или не), док Латини управо виде Сина као узрок Духа Светога. (Ово се јасно види у одбијању Латина да прихвате тумачење Св . Максима предлагани од Грка на Сабору у Фиренци, а то тумачење управо негира ову узрочност.) Што се тиче тврдње да западни израз "processio" не значи исто што и грчки "......." (израз на грчком) та тврдња није из домена теологије, него из домена жеља.

Заиста, како се може посматрати читав период све до 15. века, као један прости неспоразум, знајући добро да је Римокатоличка црква толико пута анатемисала све оне који не прихватају "processio ex Patre et Filio".(...)

Но, свакако, познато ми је да би у наше време многи римокатолици били вероватно сагласни да се са православнима нађе неки компромис по питању Filioque , под условом да им се ипак призна примат папин ... Драги у Хрису брате, мислите ли Ви заиста да Св. Марко није знао латинску проблематику око Filioque већма него ли ми данас? Зар не мислите да је Свети Марко имао на својим плећима повишену црквенопастирску и теолошку одговорност, далеко већу него што је данас можемо осетити ми који се "бавимо теологијом" ("en fesant de la theologie")? Сматрам да Свети Марко није хтео и није требао да улази у детаље августиновског психологизма у теологији, поготово не у Тријадологији, јер црквена, православна богословска традиција није познавала нити признавала него је одбацивала такав психологизам и субјективизам (као што не познаје и не признаје тзв. "кенотизам" у богословљу о Светој Тројици, који се појављује код С. Булгакова, П. Евдокимова и код Вас). Што се пак тиче Вашег позивања на поглавља ... Св. Григорија Паламе, ту треба да нагласимо најпре да je у својим кључним делима против Filioque -

-Две аподиктички речи о исхођењу Светога Духа, и против Векоса-Свети Палама уопште не спомиње такву мисао, а и у 36. Поглављу та мисао је узгред изнета (можда само да пружи повод и шансу за дијалог с латиномислећим у његово доба), али та мисао код Св. Паламе није речена у прилог Filioque ; напротив, искључује исхођење Духа "и од Сина", што јасно сведочи наставак Паламиног текста. Како бисте Ви хтели да се Свети Марко бави неким сумњивим теолошким психологизма на једном Сабору Цркава, тако пресудном? Али је зато Свети Марко широко и слободно, но увек богословски и црквено одговорно, употребљавао изразе Георгија Кипарског и Георгија Паламе (мада их поименице не спомиње, јер он по имену спомиње само древне Свете Оце), као што су ...... .. (изрази на грчом ј.) итд Био је то не "уски фанатик", како Ви мислите, него богослов заиста светоотачких размера и узлета, но богослов Епископ, одговорни црквени архипастир. Није овде моменат да говоримо о тезама В. Болотова о Filioque (рецимо само да је Ваш учитељ В. Лоски тим поводом критички говорио "о некој врсти цезаропапизма код научника"); нити да говоримо о "две половине Цркве", Источној и Западној, нити још мање о питању у којој мери одлука садашњег Московског Синода 1969. године (ја не кажем и Руске Православне Цркве) може бити сматрана као "једна богата у љубави и мудрости икономија" (= снисходљивост), јер ова питања покрећу читаву серију других проблема, за које није довољно једно писмо.

Ако Бог да, видећемо се у Светом Сергију и можемо тада разговарати о овоме, и о будућем Великом Сабору, као што то желе наши заједнички студенти.

Желећи Вам да у радости дочекате животворну Пасху Господа нашег, поздрављам Вас речима победе живота над смрћу: Христос Васкрсе!

Извор