Нека размишљања о лажима у штампи на Цркву, Христа...

Видите, једно време на Пилатовом суду Господ се бранио речима од оптужби, нпр. "Ако ли говорим истину што ме бијеш.." Или: "ти каза да сам цар. Ја сам послан ... итд." или : "Не би ти имао власти нада мном да ти није дана одозго ..." - а онда је једног тренутка заћутао! Више није имало смисла. Тужиоци су били превише помрачени да би ишта разумели. Још су довели лажне сведоке да Га оцрне што је могуће више! Није више прозборио ни речи! Даље је говорио само делима: ношењем Крста, смрћу и Васкрсењем! Речитије не може! Ко то не разуме или прихвати и да сам Господ дође неће схватити!

Пре пар деценија на овамо, некако је имало смисла говорити; људи су покушавали нешто да прихвате, коригују у себи или промене; сада све више имаш утисак као да бисер бацаш посвуда, а то није мудро и препоручљиво - јер има света који не разликује бисер од полувредности; све то заједно прождеру а онда вам се наругају и озбиљне душевне повреде вам нанесу!? Како време одмиче све је постало као да причаш зиду; још се подсмевају, лажу; измишљају лажне оптужбе на светињу; гурају дарвинизам где стигну! Сама помисао да се ту нешто убеђујеш са неким изазива велики напор... и бесмисленост је скоро опипљива. Шта уосталом и можеш да кажеш кад је свет "вере" интимни свет личности (срца) и Бога?! То не стаје у речи; то је само твоје; а са друге стране забрањено је васељенским саборима било коме на силу утеривати веру у срце! Човеку то, најзад, није ни могуће. Остала је, дакле, само молитва - најпре за хришћане ...па једна од задњих клаузула у јектенијама је и "за сав свет" ...а Бог најбоље зна ко где јесте, колико је ко побожан колико није. Он је тај који ће свему наћи меру ..ко седи у челу софре ко у дну. Једини срцезналац!

Ипак један део црквених људи (лаика тј. мирјана) и даље покушава да се надгорњава са светском логиком; исправљају „криве дрине“ ...а Дрина је крива те крива. Има људи који то раде са мером и укусом, док има и оних који мисле да морају да утерују веру у људе по сваку цену као да је то уопште могуће!? А оно не да није могуће већ, по светим оцима Шестог Васељенског Сабора правило 64. нема свако ни право да то чини! Ови други, који мисле да су у обавези или некој облигацији са Небом, помало су жртве искривљене слике о животу и својим местом у њему. Оптерећени су силним штивима манастирског контекста (која нису за сваког јер „није сваком дато да буде монах“) па себе доживљавају као изабране да на сваком месту причају, метанишу, крсте се, исправљају. Има тужних слика где видите да човеку није до приче али га нешто изнутра тера, неки неприродан страх да ће се огрешити ако не крене у теолошке расправе ...нашироко и надугачко. Од озбиљне теме направи карикатуру јер се осети да је контекст синтетички, није стваран ..долази из неке тенденциозности и субјективности пуне магле. Чак и они који декларативно нису црквени, по дефиницији заједничке Христове слике која је у свима, осете тенденциозност и подижу ограде ..јер је привлачно само оно што је искрено и аутентично. Бог се никада не намеће на силу! Он куца на врата срца али не проваљује унутра. Уопште није привлачно ако упорно гурате у нос некоме Црквена гледишта, било директна или кроз фолклорне пројаве, јер то одудара од Његовог приступа човеку. Све преко тога је синдром „великог инквизитора“ који је лепо објаснио Достојевски у Карамазовима. Иза сваког наметања, што посредно објашњавају и Оци Васељенских Сабора, стоји нека намера. Оно што једино можемо у горе наведеној ситуацији је да, са мером и опрезом, само и једино у контексту разговора ако се већ поведе у религиозном смеру, кажемо своје „вјерују“ и искључиво лично искуство из те теме ...ни за живу главу нешто што пише у књигама а није проживљено лично! То је контрапродуктивно; чак штетно! Људска душа је гладна аутентичности, искрености (каква год ова била) и ако јој понудите неку бофл робу или патетичну причу ..она ће то одбити. Препознаће да ту нема истине. Зато овим мученицима, који мисле да морају по сваку цену да проповедају, треба рећи да нису обавезни на то; чак немају ни право ...и управо им велико олакшање може донети споменути 64. члан Шестог Васељенског Сабора. Треба мало да се опусте и релаксирају.

Само на оваквим тематским сајтовима можемо, са опрезом и уз доста осетљивости, написати неки свој став; своје мишљење; али не смести са ума да можда само нагомилавамо фразе већ поновљене безброј пута од других људи ...а да при том овде објављују текстове и много компетентнији ауторитети за било коју сферу црквеног живота ...па можда ваља мало и приштедети "оловку и папир". Не писати свашта по сваку цену.

Тим пре је јавно батргање обесмишљено ако секуларни људи, за које је прича о Васкрсењу бунцање и пијанство, држе у рукама моћне медијске куће...ваша прича је, осим једне једине реакције или демантија Црквених званичника, само млаћење празне сламе. Лажних сведока је било од великог петка на овамо колико вам душа иште ...па их је Црква наџивела јер ти несрећници нису ни свесни са ким се каче и о коме сплићу лажи!? Са извором свог постојања ...који их и поред тога тужно и очински чека и љуби. Да није тако зар би корачали и даље планетом?

Мислим да би једно једино „Јелици изидите“ (као важан део Црквене икономије и стратегије) када из Цркве, па и из порте, у једном тренутку Литургије треба да изађу они који нису крштени или који су под казном, много речитије протресло свако људско биће од било које речи! Није свеједно када те Црква избаци напоље у неком тренутку! Не можеш а да се под стресом не запиташ „зашто ја нисам на Литургији верних“?! То је шок и не знам зашто је та пракса престала? Па њу су инсталирали свети Оци? Да л' је то због линије незамерања са „моћницима“? Патетичног и слинавог ламентирања над неком племенском „светошћу“ при чему уображавамо да је светост предака некретнина која се преноси на потомке?! Бесмислица! Свако је рођењем стартовао трку од нуле; нема гаранција да ћу стићи лако на циљ ако уопште стигнем! Претци су ми само репер понашања али не нужно и мој карактер који сам делима упрљао, разорио, обљутавио.

Не видим другог начина да се реагује на лажи о Цркви одасвуд. Господ је заћутао када већ није имао шта више да каже! Остао је ненаметљив по цену смрти на Крсту ...а могао је позвати легионе Анђела од којих само један можда има снагу да здроби Млечни пут!? Окренуо се по Васкрсењу Стварању Цркве; окренуо се онима који су га веровали. С тога мислим да је „Јелици изидите“ једини одговор на све лажи и лажне сведоке.

Извор: Блог Поуке.орг