Народна кухиња СПЦ - уточиште за гладне и заборављене

Стрпљиво, као да нису гладни. Пропуштају старије од себе.

- Не сликај ме, молим те - чује се из реда.

Ово је кухиња СПЦ, у Београду, улица Француска, број 31.

У њој изгубљени погледи, готово опипљива несреће, усуд.... Племенитост оних који помажу, а много их је, држи их у, каквом-таквом, животу. Шаљу предузећа и појединци на ову адресу храну, од које зависи голи опстанак ових људи.

У првом сату поделе оброка, смењују се у невеликој просторији највише по тридесеторо несрећних људи: избегли и расељени, бескућници, млади брачни парови без посла...

- Из Бијеловара сам, дошла оне 91. године. Имали смо, тада, код теткине бабе стан. То су нам узели. Ко? Ма шта знам, само су нас избацили на улицу: мог болесног сина и мене - говори Босанка Бјеловац (76). - Још нам је остао овај тањир варива, хлеб и топлота ове кухиње.

Два сата трају смене гладних људи. За та два сата подели се око 130 оброка. Миришу оброци, мирише сиромаштво и безнађе. За неке од ових невољника - безнађе и сиромаштво су трајни.

- Прогласили су ме неурачунљивим у мојој фирми. Када је фирма почела да пуца, тада сам и ја стварно пукао. Нико ме више неће - казује Р. Б. - Сам сам на свету. А Београд је мој град. Ту сам рођен, ту сам до ове славе доспео. Где спавам? На Железничкој станици! Има нас тамо... барем шездесетак, што у вагонима, што онако, по перонима и пред шалтерима. Црква ме прихватила. Пре тога нисам био верник.

Бацио је торбу, препуну папира. Ту је његов прошли живот. Разна решења, представке, писма надлежнима, молбе.

- Ја сам Настић, из Липљана, имам 47 година. Био сам тамо где више ништа немам. Све моје, сада је туђе. У фабрици „Лименка“, рекао сам: Липљан, остало је пола мога живота - пропиње се човек на прсте док ово говори.

Ред је да и он седне за сто. Ово је једина народна кухиња у Србији у којој несрећни људи имају свој сто, столицу, место где да се огреју.

За столом, уз Настића и млади Десимир (29) из Београда. Он је са женом.

- Отац ми умро 1993, имао сам 13 година. Мајка се преудала. Очух ме није трпео. Од тада се сналазим. Молеришем, глетујем, грбачим. И жену болесну вучем. Сад нити има посла, а и где га помало има газда неће да плати. Неће, јер види да иза мене нико не стоји. Глад нас је обоје довде довела.

Сто тридесет људи, од 10 сати до поднева, сменило се за столовима ове црквене кухиње. На списку их је - 200! Архиепископија карловачка отворила је ову кухињу прошле године, патријарх Иринеј освештао ју је почетком фебруара - ове. Њоме управља Верско добротворно старатељство.

Генерални секретар Старатељства, свештеник Владимир Марковић прича да су, најпре почели са поделом сувих оброка. Кад су видели колико је невољника упућено само на тај суви оброк, решили су да им олакшају живот и тако што ће моћи овде да нешто поједу из тањира, мало предахну и угреју се. Убрзо, ниједан лонац од 30 литара, није био довољан, па су додали још један. Исте запремине.

- Сваки дан долазим - говори Јулија Варга (70), бришући око марамом - имам једно ванбрачно дете. Оно има свој живот. Док сам могла, радила сам. Кувала и прала по београдским кућама. Сад сам остарила. Нити могу више да радим, нити ме ко жели.

- Све су то добри људи и тешко им пада стање у које су доспели - каже свештеник Владимир Марковић. - Боримо се да их из тог стања извучемо. Али сами не бисмо могли да није добрих људи који помажу.

На крају поделе спасоносних оброка варива, невољници са најудаљенијих адреса, чекају да преостане хлеба. Носе га на своје бескућничке адресе. До сутрашњег дана. Тада се овде поново окупљају.

извор