Митрополит скопски Јосиф: Моје забелешке о Митрополиту загребачком Доситеју

У Београду је из апсане у ул. Краља Александра бр. 5 преведен у санаториум “Живковић” не знам и по чијем наређењу, а његове жеље и воље није могло бити, јер је био и доцније за читавих 1015 дана у бесвесном стању. Чуо сам да је без одела, веша и обуће, те сам му послао одмах два пара веша и замолио Банатског Епископа г. Дамаскина да га посети и однесе му нешто од свога веша. По повратку са посете Еп. Дамаскин саопштио ми је о жалосном стању Митрополита Доситеја. Сав је испребијан, модар, поднадуо; руке и ноге су му отечене. Жали се да је био мучен и жестоко тучен, показује на рукама ожиљке од синџира и жица којима је био везан. Када га питах ко га је тукао и везивао, умео је само толико рећи: “Они, они проклетници у Загребу”… Тешко мисли, мисли још теже везује и не сећа се прошлости. Не зна да сте му Ви послали веш. Просто изгубљен човек. Треба да га што скорије посетите”. Чим сам од послова стигао, а тада их је било на све стране и сувише, отишао сам да га посетим. У међувремену моје и Епископа Дамаскина посете посетио га је и прота Миливоје Црвчанин, као његов бивши ђак, а потом ревносни сарадник у Прагу (Чешка). Када сам био код Митрополита Доситеја, познао ме је. Зарадовао се моме доласку, плакао је и жалио се на злочиначко поступање “оних из Загреба” против њега. Још је био сав отечен, а ментално сумњив, иначе миран, али јако заплашен. Није у почетку знао ко му је веш послао, одрицао је да му је Еп. Дамаскин донео две топле кошуље (пиџаме) а доцније тиме се хвалио. Код њега сам затекао две средовечне особе, сестричину по мајци и зета, њенога мужа, како ми они рекоше. Чим су ме срели сакрили су неке флаше са алкохолним пићем. Зато сам им препоручио да Митрополиту не дају никакво алкохолно пиће, јер то лекари забрањују, на шта они реагираше оштро: “Шта знаду доктори”? Човеку треба повратати снагу и отворити апетит”: При поласку скренуо сам болничкој послузи пажњу на ово, а лекаре замолио да и они о томе поведу рачуна и да своју констатацију Митрополитова здравља и стања при пријему у санаториум што детаљније опишу. Доцније, ипак, приметало се да “родбина” тера своје са разним понудама и место да се Митрополит окрепи и опорави, она доводи његово здравље у питање. Требало је Митрополита спасавати од “родбине”. Пре него би Св. Синод то учинио чујем да је г. Петар Зотас, београдски трговац, приметивши и сам шта “родбина” и пријатељи у доброј намери, раде с Митрополитом, извео Митрополита из санаториума и сместио код себе у стан. Заинтересовао сам се овим и позвао сам г. Зотаса к себи и тражио објашњење под каквим је он условима узео Митрополита себи, ко је он, шта мисли чинити с Митрополитом и зашто није о свему обавестио Св. Синод. Г. Зотас је објаснио. Мени Митрополит није никакав род, али ми је познаник и пријатељ, учинио је велико добро мојој кћери, примивши се у своје време покровитељства њене уметничке изложбе у Аранђеловцу. Приметио сам да Митрополитова “родбина” њему не чини добро својим разним услугама, већ штети његовом здрављу, а лекари слабо на то обраћају пажњу, узео сам Митрополита себи из чисто хришћанских пријатељских обзира. Толико сам имућан да то могу поднети без икакве материјалне награде, а у стану имам лекара, г. Урошевића, такође Митрополитова познаника, који ће га лечити о моме трошку. Нисам у почетку знао коме у цркви да се обратим, нисам ни знао какав је у вас ред, зато сам самовласно узео Мгтгрополита себи. Посетао сам Митрополита у стану г. Зотаса и уверио се да му је врло добро у сваком погледу. Сазнао сам и видео да је г. Зотас снабдевао Митрополита свим потребама одела, веша, обуће и другим стварима од “аз до ижице”. Све је ново, све је солидно и првокласно, а по предратним ценама. Тражио сам од г. Зотаса да нам о овој куповини поднесе рачун и каже колику месечну награду тражи за издржавање г. Митрополита. Опирао се овоме, но при моме неотступном захтеву пристао је то да учини. Он је рачуне поднео, а за издржавање г. Митрополита тражио је по 100 дин. дневно, рачунајући ту лекарски преглед и надзор над здрављем г. Митрополита. О свему овоме обавестио сам браћу синодалце, те смо заједнички решили; да се сви трошкови за Митрополита Доситеја исплате из његових личних принадлежности, да се г. Зотасу за Митрополитово издржавање плаћа по 150 дин. дневно за сада, а доцније ова цена повишава према курсу новца и намирница, да се лекови посебно плаћају, а тако и ванредни лекарски прегледи, и да се одреди комисија од два монаха, чиновника синодалне канцеларије, који ће купљене ствари прегледати, као и рачуне и контролисата доцније трошкове око лечења и издржавања Митрополита. Овако се доцније и радило. Синод је био принуђен још нешто да учини. Митрополит Доситеј био је председник Великог Црквеног суда. Међутим, јасно се приметило да он ту дужност не може даље да врши. Зато га је Синод морао те дужности поштедети, а за председника поставити Епископа Тимочког г. Емилијана, редовног члана Великог Црквеног суда. Нешто доцније ова се предострожност Св. Синода показала потпуно на свом месту. – Г. Зотас и његова породица истински се заузимала око лечења Митрополита Доситеја, који је сваким даном давао знаке своје умне поремећености и физичких немоћи [...] Све би се то разумело и трпело, вели породица г. Зотаса, али нам досађују неки “пријатељи” и познаници г. Митрополита [...] Био сам образовао лекарску комисију од стручњака психијатара да испитају његово психичко стање. – Лекари из санаториума Живковић, дали су раније свој стручни извештај о здрављу Митрополита Доситеја у моменту када је протеран из Загреба у Живковића санаториум, а ова нова комисија испитала његово ментално стање сада нашла да је ментално – неурачунљив и неизлечив. Оба ова лекарска извештаја, као и доцнији лекарски извештаји о здрављу Митрополита Доситеја, налазе се у архиви Св. Архијерејског Синода [...]

Архимандрит Висарион (Стакић) кога смо били одредили да стално свакодневно посећује Митрополита Доситеја, прави му друштво и занима га [...]

Митрополит Доситеј је, вели он очевидац разних нечовештина хрватских власти према Србима па га Хрвати могу убита или од њега узета какву писмену изјаву повољну по њих! Митрополит је толико застрашен од Хрвата! [...]

Манастири су најприличнија места за духовна лица. Али, авај! Већина је разрушена и попаљена, а оно мало што је случајно поштеђено, напуњено је избеглицама и избегличком децом; и њима је имовина разрушена, сви су без најпотребнијих угодности за здравога, а још мање за болеснога. Морам на другу страну. Обратио сам се куми Митрополита Доситеја, гђици Мици Јовановић, претседници болнице “Василије Острошки”. Нисам нашао удобно место и прескупо је за једнога Митрополита са платом 10.800 дин. месечно. Обратио сам се управи болнице “Трговачке омладине”. Овде су нам радо изашли у сусрет. Црква им је, рекоше, симпатична са својим држањем. Њој ће изаћи у сусрет и болеснога Митрополита примити као брата. Ту смо га и сместили. Удобно се осећа, али се жалио на слабу храну. Кратко је време онде остао, лекари су констатовали да он није за лечење, њему треба нега, а не лекови. Најпосле га сместимо у женски Манастир Св. Ваведење на Топчидерском брду. Сестре монахиње примиле су га као драгог родитеља, који их је раније у свакој прилици помагао као најрођеније. Дали су му видну, чисту и пространу собу, уз то сталну сестру болничарку, која и дању и ноћу бди над њим као анђео хранитељ. Негују га као мало дете; купају га сваки дан, хране га како лекар нареди. Он им је велика тешкоћа и брига, али и утешна радост! Из Митрополитових принадлежности манастир је примао, најпре 6 па 7.500 а сада 9.000 динара месечно. Ово за сада. У манастиру манастирски лекар уредно врши сваке недеље преглед над болесним Митрополитом, а по потреби и чешће. Наде нема за његово оздрављење, али се све чини да му се пружи све што би му живот олакшало. Ни на какве се болове нарочито не тужи, али стално вене и опада [...] Сестрама монахињама за њино усрђе и хришћанску љубав према болесноме Митрополиту нека Господ подари све што би добро желеле.

5/18. септембар 1944. г.

на дан пророка Захарија

Београд

Митрополит Скопски Јосиф

Преузето из књиге „Христу веран до смрти – Свештеноисповедник Доситеј Загребачки и Ваведењски“, Београд – Цетиње, 2008.

Извор: Радио Светигора