Евхаристија чини Цркву - Лазар Нешић

Николај Николајевич Афанасјев рођен је у Одеси 4. септембра 1893. године у Руској царевини.

У новембру 1920. је евакуисан из Севастопоља у Цариград, а затим у Краљевину СХС. Пролећа 1921. уписује Богословски факултет Универзитета у Београду, који окончава октобра 1925. Предавао је веронауку у Женској гимназији у Скопљу, где је радио до 1929. године.

У јесен 1929. добија стипендију Руске академске групе у Београду за израду доктората. У марту 1930. добија стипендију од Богословског института Светог Сергија у Паризу и место у Религиозно-педагошком кабинету при Институту, под руководством В. Зењковског.

Октобра исте године, након уводног предавања, Институт га је ангажовао за предавања једном недељно на тему Извори црквеног права. Од 1932. до 1940. године био је доцент на Богословском институту у Паризу.

За ђакона је рукоположен 7. јануара 1940, а 8. јануара Митрополит Евлогије га је рукоположио у чин свештеника.

Од маја 1940. до јуна 1941. налазио се у избегличком кампу у граду По у јужној Француској. Од 18. јула 1941. до августа 1947. је био у руској православној парохији у Тунису, а након тога му је дата парохија у Бизерти, у Цркви Светог Александра Невског, а добио је задужење и да повремено опслужује грчке парохије у градовима Тунис и Сфакс.

Од августа 1947. до јесени 1950. био је асистент на Православном богословском институту у Паризу. Докторску дисертацију одбранио је 2. јула 1950. на тему Црква Светог Духа. Од јесени 1950. постављен је за редовног професора Богословског института. На Институту је држао предавања из канонског права и црквене историје. Предавања о црквеној историји све више постају његова преокупација након одласка у САД.

У периоду 1947-1966. написао је бројна дела, углавном на теме из еклисиологије. Године 1953. почиње да објављује на француском језику. Од 1952, заједно са оцем Кипријаном Керном, учествовао је у литургијским конференцијама на Богословском институту Светог Сергија у Паризу, као и на многим екуменским састанцима.

Николај Афанасјев преминуо је у недељу, 4. децембра 1966. године.

БИБЛИОГРАФИЈА

Од бројних дела написаних на руском (од којих добар део је још необјављен, а објављена дела су некритички обрађена) на српски језик је преведен велики део опуса и објављен у библиотеци издања Епархије жичке 2009. године. У питању су следећи наслови:

Трпеза Господња („Трапеза Господня“, Париж 1952);

Ступање у Цркву („Вступление в Церковь“, Париж, 1952);

Служење лаика у Цркви, („Служение мирян в Церкви“, Париж 1955);

Еклисиологија ступања у клир („Экклезиология вступления в клир“, Париж, 1968);

Црква Духа Светога („Церковь Духа Святого“, Париж: Ymca-press 1971);

Студије и чланци (Епархија жичка, Краљево, 2009).

БОГОСЛОВЉЕ

Отац Николај Афанасјев је био свестран и дубок познавалац православног Предања и Отаца – од младог студента историје црквених сабора, преко удубљивања у канонско право, до зрелог теолога и главне фигуре онога што ће бити названо евхаристијска еклисиологија. С обзиром на ту чињеницу и обим његовог дела, Афанасјеву је могуће приступити са разних страна. Нас ће овде укратко занимати суштина његовог теолошког опуса, сама ствар богословља Николаја Афанасјева.

Ради се, дакле, о теологији Цркве (еклисиологији) која је заснована на четири темељна концепта: евхаристијској еклисиологији, проблему партикуларности и универзалности Цркве, односу лаиката и клира, те на улози римског папства у некој будућој јединстеној Цркви. Свака тема изискује студију за себе, но чини се да питање релације Евхаристије и Цркве мора добити значајнију пажњу, јер се управо ту крије суштина мишљења Н. Афанасјева, те путеви и странпутице истог.

Евхаристијска еклисиологија, упростимо ли ствари, могла би да значи следеће: сâмо биће Цркве засновати, фундирати и поставити на догађају Свете тајне Евхаристије. Тако би на неодговориво питање – шта је Црква и где је место њеног бића – могући одговор био: у Евхаристији и њеној онтологији. Код Афанасјева ће наведено заправо бити покушај рестаурације старе игнатијевске еклисиологије, у којој је васељенскост, светост и саборност Цркве квалитативног, а не квантитативног карактера. Позивајући се на самог Христа и његове речи о двојици или тројици који се сабирају у Његово име (Мт. 18, 20), Афанасјев закључује да се ово сабрање суштински остварује у евхаристијској заједници верних. Целокупни Христос је присутан у евхаристијским даровима Тела и Крви. Као резултат или последица истог, Црква (пуноћа Христовог тела) бива конституисана у свакој заједници која учествује у Светим тајнама, а која суштински бива остварена као заједница лаика, клира и Епископа. У свом маниру Афанасјев ће се вратити древном увиду патристичке теологије: Eucharistia facit Ecclesiam, то јест: Евхаристија чини Цркву. Оно што чини да Црква јесте, да буде, да постоји и бивствује јесте Евхаристија, тј. догађај телесног сусрета са Христом: „ја“ Цркве налази се у нераздељивој, али несливеној заједници са другошћу Христовом. И то сваки пут кад се Евхаристија служи, будући да Црква нема неко своје унапред дато биће, јер еклисија је задатост, а не датост. Читајући и разумевајући Афанасјева, долазимо до смелог закључка: Црква сваки пут изнова постаје оно што тек треба да буде – то је суштина ствари.

Баш на овом месту, дакле на путу следовања Предању и рашчишћавању теологије у виду одвајања битног од небитног, Афанасјев ће закорачити у благу једностраност. Наиме, аксиому Eucharistia facit Ecclesiam у теологији Н. Афанасјева недостаје онај други (такође патристички и древни) увид да исто тако Ecclesia facit eucharistiam. И Црква чини евхаристију. У своје време је то посебно истицао велики Анри де Либак, иако Афанасјев (па чак ни други велики савремени православни мистагози Литургије и Светих тајни, попут А. Шмемана) не иде његовим стопама. Касније ће млади доктор теологије Јован Зизјулас критиковати и кориговати Афанасјева по овом питању. Колико ће наведена евхаристијска крајност Афанасјева касније створити проблема самој пракси савремених нам евхаристијских заједница и парохија, оставимо по страни, иако питање није неважно.

Да закључимо: централност еклисиологије у теолошкој мисли Н. Афанасјева не треба да изненађује. Ради се, наиме, о главној теми свеукупне хришћанске теологије тог доба. Данас би се мало ко озбиљан усудио да баш у овоме види изузетну карактеристику православне теологије на почетку 20. века. Ствар је сложенија него што се чини на први поглед, а утицаји и преклапања са римокатоличким и протестантским теолозима су, иако не сасвим идентификовани, оно ипак очигледни. Лајт–мотив теолошке мисли тог времена је управо еклисиологија. И то са правом. Афанасјев ће као теолог отворених чула за Тајну и дубоки саговорник Предања, одговорити на тај својеврсни позив и у оквирима православне Цркве постати аутентичан глас, сведок Христов и незаобилазна тачка потоњим генерацијама теолога.

Православље.рс