Духовник - а не наредбодавац

"Знаш, то је чак и добро, што је свештеник тада био пијан". - "???!!!" - "Ако је за њега карактеристичан тај грех, онда он себе никада неће сматрати бољим од свих. Никада. Једноставно се неће усудити. Значи, знаће да није анђео, или пророк, или старац, или истина у њеној последњој инстанци, и биће га стид да претендује на то. Мислим да ће то помоћи његовом смирењу. Свештеници су, такође, људи и не треба им стављати анђелска крила. А смирености нам свима недостаје, зар не? Зато хајде да оставимо на миру свештенике и да се бринемо о сопственој греховности, која, изгледа, прелази границе", - кум није више желео да разговара на ту тему и окренуо се. И време је показало да је он, као и обично, био у праву: туђи греси нису превише интересантна тема.

Греси гресима, али, нажалост, често се сусрећемо с неким надахнутим, узвишеним односом к свештенству: ако је свештеник, онда је савршен, као минимум анђео с небеса и, наравно, безгрешан. О штетности таквог односа према свештеницима, говорило се и говори се много: од њега страдају, како мирјани (чешће жене), тако и сами свештеници. Не ваља, ако за мирјанина место Христа заузима неко други - макар то био и свештеник. Сетимо се како су на то одреаговали апостоли Павле и Варнава у Листри: "Људи! Шта то чините? И ми смо као и ви смртни људи, који вам проповедамо Јеванђеље да се од ових лажних ствари обратите к Богу Живом, који створи небо и земљу и море и све што је у њима... И ово говорећи једва уставише народ да им не приносе жртве, него да иде свако својој кући" (Дела. 14: 15-18). Жалосно је ако се и сам свештеник стара да имају такво мишљење о њему.

Исповест - пут к ослобађању од грехова. Исповедају се сви хришћани: и мирјани и свештеници - сви смо ми грешни. Епархијски духовници исповедају свештенике. Наш разговор с духовником Вологодске епархије, протојерејом Алексијем Сорокиним.

- Кажите, молим вас, баћушка: епархијски духовник - то је таква дужност?

- Боље је то назвати црквеним речима - послушање. Свако послушање има своје границе, рамове...

- Данас чиновници то зову "функционал".

- Нека та реч и остане код чиновника. Послушање се, ипак, као ни било које црквено дело, не своди на одређене обавезе и права. То је део Црквеног живота, који је дефинисан не само уставима и упутствима, већ и Тајинствима, догмама. Послушање духовника може да врши само свештеник, зато што он извршава Тајинство покајања.

- Да ли то мора бити искусан човек, образован, кога људи цене?

- Специфичност послушања епархијског духовника је у томе, што је то човек који извршава два задатка. Први - прима исповести епархијских свештеника. Њима је исто неопходно Тајинство покајања, као што је оно потребно сваком човеку.

- Многи верници се према свештеницима односе као према анђелима...

- Греше ти, који претпостављају да су свештеници безгрешна бића. Чак и сам свештеник греши, ако мисли да је с примањем благодати свештенства постао непогрешив у свим питањима - везаних за градњу, питања вере, дисциплине, управљања парохијом... Наравно да није. Као и код сваког човека, и код њега постоји склоност к греху. Свештеник исто може да погреши, као и сви ми. И зато су публикације, које на сав глас расправљају о гресима свештеника, узроковане неразумевањем општег смисла служења свештеника.

Свештеник је исто човек као и сви ми. Наравно, њему је више дато, и значи да ће се од њега више и тражити. Истовремено, све његове страсти и људске немоћи остају с њим. И демонска искушења, такође, могу да делују на свештеника. Гледано глобално, њему је чак теже у његовом духовном животу, него мирјанину. Наравно да је све то повезано са виђењем своје немоћи, недостатака, несавршенства. И исправни начин да се ослободи од тог налета греха - то је, наравно, искрена исповест. Као и за сваког другог човека.

У идеалу, и духовник треба да живи високим духовним животом, али наше свакодневне бриге и животна сујета, наравно, утичу и на живот духовника. Он, такође, има своје слабости и недостатке, и он се, исто тако, каје за своје грехе.

- Коме се исповедају епархијски духовници?

- Као прво, постоје пријатељи свештеници, који су по духу блиски, и кроз њих се може принети покајање. А дешава се и овако: ко ти је од свештеника дошао на исповест, њему се и ти сам кајеш, зато што осећаш да је немогуће носити терет греха у себи. Наравно, постоје познати духовни центри - Тројице-Сергијева Лавра, Оптина пустиња... Тамо су искусни духовници, до њих се може отићи. Може се исповедати и код духовника других епархија, јер такве дужности има у свакој епархији. Ја овако размишљам - отићи и исповедати се, поразговарати, како поступати у тим или другим компликованим случајевима, с искусним духовницима других епархија.

- Да ли се срећу компликовани случајеви?

- Наравно да се срећу. Од свештеника се више захтева у односу на његов лични живот. Било који грех, који је повезан са седмом заповести: брачним прељубама, блудним падовима, - за свештеника су веома озбиљан ударац, и, уопште, због тога он може бити и одстрањен из свештенства. По канонима, свештеници, на пример, не смеју да иду у лов. Ако је свештеник показао немарност према Светим Даровима, пролио их - то може да проузрокује и забрану служења.

- Колико се често исповедају свештеници?

- Ако већ инсистирамо на томе, да се наши парохијани редовно исповедају и разумеју да је исповест део хришћанског живота, онда, наравно, и сами свештеници морају да поштују правила таквог живота и редовно се исповедају и причешћују.

Постоји, да тако кажемо, одређено време у години, када духовник чека свештеника на исповест: у првој половини године - то је Велики пост, у другој половини године - негде око празника Покрова Пресвете Богородице.

Али, у принципу, свештеник може да долази на исповест током било ког вишедневног поста. Постоје и храмови где поштују стару добру традицију да, или цео клир сам долази к духовнику епархије на исповест, или позивају њега у свој храм. Тамо се сви заједно моле, и заједно моле Господа за опроштај грехова.

Помоћ духовном животу свештеника је, сигурно, први задатак у служењу духовника епархије.

- Постоји и други задатак?

- Други задатак - то је исповест кандидата за добијање чина свештеника. Да би постао свештеник, човеку је неопходно да поштује одређене, веома строге, услове живота. Кандидат за свештеника не сме имати тешке грехе на савести, а посебно грех убиства. Постоји услов моногамије (један брак); не сме бити никаквих лоших сведочанстава споља (изван цркве).

Све се то открива у такозваној "исповести кандидата". На основу те исповести, духовник доноси одлуку: има ли препрека к хиротонији или нема.

Поред тога, духовник исповеда и супругу кандидата, јер од жене будућег свештеника у многом зависи успех његовог даљњег служења. Постоје одређена канонска правила, чије непоштовање може да буде препрека кандидату да постане свештеник због строгих захтева к породичном животу. Свештеник не може постати, на пример, онај ко је био ожењен разведеном женом, која има дете из првог брака. То може бити и изузетно успешан брак, у коме брачни другови воле један другог, живе црквеним животом, и правилно васпитавају децу, али муж разведене жене не може бити свештеник.

Епархијски духовник прима заклетву кандидата. Заклетва постоји свуда - и у армији, и у духовном животу, зато што је Црква - војска Христова. Кандидат за свештенство даје обећање пред Богом, да ће служити чисто, непорочно, по Црквеном уставу, да ће се потчињавати свим захтевима епископа, памтећи да су свештеник и ђакон помоћници епископа, кроз њих он делује и врши вољу Божију.

Заклетвом, човек који жели да постане свештеник, сведочи своју верност заветима Цркве и животу, не по свом мишљењу, већ по том Предању, по том правцу живота Цркве, који је проверен, који доводи људе до спасења. Кандидат се обавезује да не измишља нешто своје, не скраћује, не додаје, не делује самовољно, већ да ради уз складу црквено-саборног разума, црквено-саборног предања. Ето у томе је смисао те заклетве. И разумљиво је, да за кршење заклетве, за неизвршавање неких њених захтева, човек може бити и лишен свештенства или одстрањен од њега на неки рок, или чак доживотно.

- Да ли било ко, ко то жели, може да постане свештеник?

- На срећу или несрећу - не може. Свештеничко служење је строго, узвишено. Јасно је да идеалног човека за служење поред Престола Божијег данас веома, веома тешко наћи; Мислим чак да је то сада уопште немогуће. Али с друге стране, разговарајући с кандидатима за свештенство, видиш да су то у већини случајева људи чисте душе и искрени. Многи су своју телесну и духовну чистоту чували до ступања у брак или живели чистим брачни животом, без некаквих младалачких испада. Бивају случајеви, који захтевају одлуку архијереја. У сложеним случајевима се саветујемо и доносимо своје одлуке, да ли може да буде рукоположен или не.

Ето такво је служење духовника, везано с исповешћу свештенства и с исповешћу кандидата за свештенство.

- Духовником често зову било ког свештеника, коме откривају своју душу на исповести. А постоји и такво мишљење: духовника мора имати сваки верник. Да ли је то тако? Духовник - то је преподобни Амвросије Оптински или црквени свештеник, с којим сваки дан путујеш у истом тролејбусу?

- То може бити и овако и онако. Духовник може бити и човек познат по свом високом духовном животу, али и обични црквени свештеник. Човеку, који живи у складу с православном традицијом, у складу с црквеним предањем, неопходан је наставник, водич. Он му показује пут по коме су прошла већ многа покољења црквених људи, и тај пут, ми то сигурно знамо, је довео до спасења њихове душе. Православље је јако баш у томе, што имамо традицију спасавајућег духовног живота. Она се може осетити, она је реална, и ниша ново овде не треба измишљати. То је реалан живот и он има своје законе, које ми знамо. О њима су нам говорили људи који су прошли тај пут. Они су нам пренели своје искуство и ми, примењујући њихово искуство у свом животу, видимо да је то заиста тако, и живимо по том закону, идемо тим путем који води к Богу.

Али човеку који тек ступа на тај пут, на самом почетку је, наравно, неопходна помоћ и подршка. То што зависи само од њега је - одлучност да живи духовним животом, то је схватање да се без учешћа у Тајинствима Цркве, не може достићи спасење. Човек, који се труди да живи по Јеванђељу, види да је то врло тешко, ако се труди заиста искрено, и овде је неопходна помоћ, подршка, савет. За то је неопходан духовник.

С друге стране, духовник је носилац права, које је Спаситељ даровао Својим ученицима - апостолима, а кроз њих - свештенству, као основном стубу Цркве: права да ослобађају људе од терета грехова. Свештеник - то није просто некакав психолог, који саслуша и да савет. Да, неки људи осете олакшање у тешким животним тренуцима, уколико успеју да изнесу све своје проблеме случајном пролазнику, на пример у возу - класични случај. То је разумљиво, да неки психолошки закони овде делују. Али служење свештеника није везано само за то...

- Ако је свештеник - само "раме за плакање", онда чиме се он разликује од психијатра? Тиме што нема бели мантил, већ мантија с епитрахиљом?

- Служење свештеника је повезано и с тим, што он ослобађа човека од терета грехова, од власти греха - и то не некаквим својим заслугама, већ зато што му је дато то право Тајинством свештенства.

И те две стране служења свештеника као духовника, помажу човеку да иде к Богу - својим корацима, али при помоћи одозго, с благодати Божијом и по савету наставника, мудрог руководиоца. Јасно је да се, ако један човек познаје другог током дугог времена, тај пут остварује некако лакше, с поверењем. Свештеник зна верника, услове у којима живи, његов посао, његов унутрашњи мир, ниво образовања, некакве кораке у његовом духовном животу; и њему је буквално с пола речи јасно, у каквом расположењу човек долази на исповест, и лакше му је да му саветује, не нешто "уопштено", већ управо то што му је потребно у том тренутку. Наравно, да се тада развијају веома добри односи духовног оца и чеда, када међу њима царује поверење.

- Код духовника људи долазе за савет из разноразних разлога. Да ли је потребно саветовати се: какве боје диван да купи или у какву школу да одведе ћерку?

- Мени се чини да је све то веома индивидуално. Постоје људи који су у свом животу довољно самостални, и слобода избора, слобода воље, која је део лика Божијег у сваком човеку, не треба да се гуши ауторитетом духовника. У неким животним ситуацијама може се човеку дати слобода - чак до самог избора места рада... Зато што људским животом управља Бог, и Он делује кроз духовника, али и кроз нашу вољу. Свештеник може да посаветује: хајде да пробамо, хајде да се помолимо, да би пут који изабереш био за тебе користан.

Када човек сматра да има право да одлучује за неког, како треба да поступа, - значи, или да је достигао веома високи ниво духовног... савршенства, или једноставно има висок ниво гордости, која се зове прелест.

Постоје људи којима је заиста неопходна подршка чак и у животним питањима, која гледано са стране нису од великог значаја, или су чак сасвим небитна. Ево, пример из житија преподобног старца Амвросија: код њега је дошла сељанка и испричала му о ћуркама, које је чувала... Много се бринула како да их узгаја, јер је због њих трпела невоље и нападе од газдарице. Отац Амвросије је сељанку утешио и помогао јој практичним саветима, како да се брине о тој живини, знајући да је то за њу веома важно. Ипак многи старца нису разумели.

Али данас су такви односи реткост, за њих је неопходна велика стрпљивост свештеника и довољно времена на располагању за то.

- Духовник није наредбодавац. Он показује пут, а заправо одлучује сам човек. Само да ли је добро да му се даје такво право? Постоје примери, када човек пита једног, другог, трећег свештеника, док не добије потребан одговор и поступа само тако како је и хтео у почетку. То јест, просто намеће своје решење. То је, по мени, потпуна деформација духовног живота...

- Па... мислим, да јесте. Такво тражење санкција одозго - оно долази од самовоље.

- Онда шта добијамо: свештенику је боље да не инсистира ни на чему?

- Увек с увереношћу указивати: ради само тако, како сам рекао, - је неправилно, већ смо објаснили узрок такве склоности к тоталном командовању - гордост свештеника. Али постоји случај, када свештеник може - и чак је и дужан - да упозори: теби то неће бити од користи - на пример, путовање овде или онде. Или сусрет с овим и оним. Чак и у породичном животу: ако свештеник добро зна младића или девојку, који желе да створе породицу, и схвата да ће та одлука с великом вероватноћом да их доведе у невољу, он може да каже: не журите, размислите о свему и процените да ли постоји опасност да ће се појавити проблеми.

- И послушају га? Код свештеника могу да иду и, не из жеље да добију исправну духовну оцену својих намера, већ "по традицији". Сматра се да је тако добро и ми ћемо да урадимо "како је опште прихваћено". Само када свештеник одједном почне да упозорава на несмотрен поступак, не слушају га увек, по мени. "Како да се не женим, када сам већ и ресторан платио..."

- Не, понекад слушају... Слушају... Заправо данас веома ретко долазе код свештеника са таквим питањима, зато што су људи навикли, из неког разлога, да све раде сами. Ипак, постоје људи, који долазе у храм и питају, да ли да ступе у брак с тим човеком или не.

Савет - је некакав лек против греха. Духовни отац може да да човеку неку опомену. Или, грубо рећи, казну - у црквеном животу и то се зове епитимија.

Епитимија није казна за грехове, већ лек, чијом применом човек достиже исцељење, ако то ради искрено.

Иако се у преводу с старогрчког "епитимија" преводи као "казна", она није казна за грехе, већ лек, чијом применом човек достиже исцељење, ако је извршава искрено. То је такав духовни задатак, који мора бити продуктиван за човека. Дешава се понекад у манастирима, да човек долази к њему непознатом свештенику, каје се за грехе, а овај му говори: ево теби епитимије на десет година унапред: по сто земних поклона сваки дан. А човек се разболео, и за њему је не сто, већ и један поклон тешко да учини... То није доживотна казна, али епитимију може да скине само тај ко је и дао. Ослободити од епитимије може, такође, и епископ.

- Наш разговор објашњава, да је духовник неопходан сваком човеку, који себе сматра верником и који је оцрковљен. Боље је, ако је то свештеник, који те одавно познаје, код кога се стално исповедаш-причешћујеш. Али колико може да издржи један свештеник? Да пажљиво следи за духовним животом сваког верника вероватно може... ако их је 50. А ако их је 5000? Постоји граница људских сила! И да ли свако може бити духовник? Мени се чини да не може. Зашто су к Оптинским старцима ишли људи из целе Русије да би се саветовали о тим истим "ћуркама"? Можда зато што њихов локални свештеник ни није хтео да разговара о "ћуркама"?

- Тешко је одредити некакве норме у духовном животу. Колико свештеник треба да има духовних чеда? - Ко зна колико? У том смислу, сваки човек, који долази код тебе, већ и јесте твоје духовно чедо. Како ће он да примени твој савет, како ће да се понаша после исповести, то је друга ствар, али пастирски однос к свима претпоставља и учешће, и добру вољу, искрену жељу да се помогне.

У старој Русији је био мало другачији систем, тамо се исповедало само једном годишње. И то је било, делом, само реда ради, формално. Наравно да је свештенику за време Великог поста било веома тешко да исповеда 100 човека, јер су се и накупила питања везана за духовни живот, током целе године, и више. Зато су људи тражили те свештенике, који су могли да одговоре на та питања.

Данас не постоји пракса која је обавезна за сваку исповест. Хвала Богу, и свештеника има све више. Мада смо ми у дефициту с њима и данас, ипак се, бар у Вологди може наћи могућност да се поразговара с свештеником не журећи. Можда је у Москви и Петербургу то теже урадити, у главним градовима још увек нема довољно храмова. Али ми данас имамо такву могућност, није баш тако тешко наћи свештеника у било ком руском граду, са којим се може поразговарати.

Наставимо да упоређујемо духовну помоћ с медицинском. Постоје случајеви, када је човеку неопходна хитна помоћ лекара, он зове "хитну", и какав ће доктор доћи, њему је све једно. Главно је да му он олакша патње - дао је лек, потребну ињекцију, применио електрошок-терапију да би оживео срце... Али када се човек осећа мање-више нормално и болује од неке конкретне болести, он онда тражи специјалисту.

Ето тако је и у духовном животу. Постоје моменти, када је човеку неопходна исповест, и не треба чекати неког високо-духовног свештеника, путовати до њега километрима. Било који свештеник у цркви, чак и најпростији, ће га исповедати и олакшати му душу. Али ако желиш савете у континуитету, онда тражи духовника.

Уопште узев, духовни живот - то је такав живот, који се достиже само личним искуством. О њему се може причати веома много, али онај, ко не живи тим животом - он га ни не разуме.

- Све је написано у Јеванђељу, само га треба читати, и то је све? Ето теби и духовног живота, са свим правилима и условима?

- Не само читати, већ живети по њему, јер док се ти сам не уживиш, онда ништа ни нећеш разумети. О духовном животу се може много причати, али речи тешко да ће бити схваћене до краја, ако човек сам не направи први корак. А када он пође на исповест код свештеника, када сам буде увече анализирао свој дан, приносећи покајање Богу за неке своје грехе, и захваљивао Му за милост, која се излива на нас сваког дана... Тек онда разговор о духовном животу може бити дубок и свеобухватан.

Седећи за шољом чаја, говорити како је руска земља постала сиромашна духовницима, како их нигде нема&хеллип; И после поћи негде у кафану или сутрадан преварити човека, да би себи донео корист&хеллип; Онда ће све то бити пусти разговори.

- Многи говоре о осиромашењу духовног живота, па има ли данас духовника? Или њих једноставно не може бити, да нема?

- Духовни живот увек постоји, зато што је у Цркви - Христос. Човек, који иде к Њему, већ живи духовним животом. Ако идеш средњим путем, царским путем - извршавајући заповести Божије, постећи, читајући Јеванђеље, трудећи се да поступаш по јеванђељским заповестима, - ту онда некаквих тешкоћа ни нема. Живиш, Господ те води, видиш своју немоћ, недостатке... Друга је ствар, када човека затрпају страсти, или када пада у некакве екстремне ситуације - ту је онда, можда, потребан савет искусног духовника.

Духовника, наравно, треба тражити, али било који духовник ће, пре свега, да саветује да се бориш са сопственим гресима.

И такав човек се може наћи. Чак кроз простог свештеника, човеку се може открити Божија воља - јер ми код духовника пре свега тражимо вољу Божију! Не тражимо пажљивог саговорника, некаквог интелектуалца, који ће с тобом да разговара о високим материјама мистичког богословља, већ тога, који открива вољу Божију. Господ ће да открије своју вољу кроз оног, кога сам одреди, само да би могао да чујеш и поступиш тако - по Божијој вољи, на своју корист. И да подвучем: хајде да не копамо по гресима свештеника и тражимо оног ко ће бити достојан да нас опслужује, и тапкати у блату "недостојних". Духовника, наравно, треба тражити, али било који духовник, увек ће саветовати да се пре свега бориш са сопственим гресима. Блажен је ко их и види!

С протојерејом Алексијем Сорокиним

разговор водили Пјотр Давидов и Андреј Саљњиков

Извор: http://www.pravoslavie.ru/put/67619.htm

Манастир Лепавина