Актуелни ставови расколничке јерархије у светлу предстојећих преговора између СПЦ и непризнате МПЦ

Нашој црквеној јавности у продужетку нудимо на увид ставове расколничког митрополита Наума, које је изрекао 11. и 19. новембра, ове године. У њима, не пр., расколнички митрополит Наум каже да је: „СПЦ та која није успела да сачува заједничко саслуживање са МПЦ“, и да за расколничку МПЦ, у ствари: „СПЦ не представља ништа друго осим религиозну заједницу која се институционално и етички поистоветила са пролазним формама само људског организовања овог света!“

Потрудили смо се да поменута обраћања, која су објављена на званичном сајту расколничке МПЦ преведемо на српски језик, наводећи линкове према оригиналу на македонском језику.
У продужетку, због објективности, преносимо интегрални текст обраћања расколничког митрополита Наума, како би црквена јавост имала јаснију представу са киме ће делегација Српске Православне Цркве и Православне Охридске Архиепископије преговарати, верујемо у скорој будућности.

- - -
Обраћање Митрополита струмичког у расколу г. Наума на празник светог Николаја Мирликијског, 19 децембра. 2015., објављено на званичном сајту расколничке МПЦ: http://mpc.org.mk/mpc/SE/vest.asp?id=6580

Када слепи воде слепе

У претходној беседи смо рекли да би одржавање континуитета заједничког саслуживања и учешћа у Светој Евхаристији (Литургији) Цркве онемогућило коначно институционално поистовећивање помесних Цркава са пролазним формама друштвеног људског организовања овог света, односно са националним државама, и била би јединствена здрава основа за решавање било ког отвореног питања међу њима, а да при том поменуте људске и пролазне форме организовања немају никакав одлучујући утицај при овом процесу. Простијим речима казано: прекидањем заједничког саслуживања нам показује да су се помесне Цркве као институције поистоветиле са нациојом, односно са крвљу и телом (и боре се против крви и тела), а при том су се одрекли Богочовека Христа (и служе началима и властима зла у поднебесју – види: Еф. 6,12.).
Света Литургија, односно заједничко учествовање у Домостроју спасења, не може бити средство у психолошком рату за остваривање државно – националних интереса и циљева.
Који закључак можемо да извучемо из ове тврдње?

Ми бисмо СПЦ признали као истиниту Цркву, или ако жели, као Мајку Цркву, или као канонску и јурисдикцијску и пастирски одговорну Цркву, под условом да је очувала заједничко саслуживање и учешће у Светој Евхаристији (Литургији) са епископима МПЦ – ОА.

Пошто СПЦ није успела да сачува или да обнови – до сада, заједничко саслуживање са МПЦ – ОА, ми у њој не можемо да препознамо ништа друго осим религиозну заједницу која се институционално и етички поистоветила са пролазним формама само људског организовања овог света (односно са српском државом и са њеним политичким и националним интересима и циљевима), са којом, све дотле док тако функционира, ми се уопште нећемо замарати.

Исто ово могу и они нама да приговоре, али због њихових разлога – због неприхватања аутономног статуса (читај име); но, ипак, то у опште није исто. Прекидање евхаристијске заједнице због статуса или имена Цркве нема теолошког оправдања. Због тога, једини нормалан услов за одпочињање нормалног дијалога за обнављање канонског јединства између СПЦ и МПЦ-ОА јесте обнављање међусобног евхаристијског јединства.
Прво треба да се препознамо као Цркве, или као браћа у Христу, па затим да разговарамо о канонском начину међусобних односа.

Ако ми једни у другима не видимо Цркву, односно ако заједно не саслужујемо, зашто бисмо уопште сели да разговарамо? Да бисмо задовољили политичке и националне циљеве наших држава?
Не, на том пољу се никада нећемо пронаћи!

На том пољу је немогуће пронаћи се зато што смо ми сада постали и црквена институција номиналних хришћана чије јавно или политичко мишљење не можемо да игноришемо – пред свега, из пастирских разлога.
Или, зашто бисмо додатно искушавали људе – само зато да бисмо задовољи нечије туђе националне и политичке интересе?

Сигурно – Не! Овај основни услов – заједничко саслуживање, којим би се превазишле све националне и политичке препреке, само за духовно слепе (слепце) је невидљива.

Због тога, најбоље би било када би поглавари двеју помесних Цркава прво постигли договор само да заједнички саслужују међусобно, и међусобно епископи Цркава које предатављају, а да при том не залазе у питања типа статуса или имена Цркава (јер и онако су то само пастирске, али пролазне форме организовања и именовања сагласно Евађељу Христовом – види: Гал. 3, 28), а учествовање у Литургији би само по себи показало решење свих осталих и сличних, отворених, но небитних питања, а истовремено би учврстило братско јединство међу нама.

Свет (односно демон који њиме руководи) не би имао одговор на овај потез, нити силе да га спречи.
Не знам само када ћемо схватити да не водимо борбу на свом терену, него да се демон игра са нама на свом терену, и зато нас толико времена вуче за нос?
Људи, браћо, једини наш терен у овом свету јесте Света Евхаристија и начин живота сагласан Њој.

Јер, мало личи да ми сада прозивамо СПЦ због актуелне ситуације, када знамо да су силе зла добро распоређене свуда и када знамо да, ипак, 1967. г. административно неразумевање МПЦ је прва направила?
Зато што је, на крају, испало да смо се административно одвојили да бисмо добили могућност, као истинска и једнака по части браћа, евхаристијски поново да се нађемо. Јер, ипак, наш архиепископ увек спомиње српског патријарха на Великом Входу Свете Литургије, а и сви ми желимо евхаристијско јединство са СПЦ, али СПЦ на жалост, за сада, остаје глува и нема на наше позиве.

И, зар није СПЦ била зрела, канонска и призната наша Мајка Црква, препуна благодати Светог Духа, од које се очекује све ове атрибуте, којима је украшена, и у пракси да покаже и да докаже, односно и у пракси да доноси одговарајуће плодове. Дај Боже!

Молитвама светог Николе Мирликијског, Господе Исусе Христе помилуј нас... Пресвета Богородице, спаси нас све...

- - -
Обраћање Митрополита струмичког у расколу г. Наума на празник светих Петнаест Тивериопољских свештеномученика, 11 децембра. 2015., објављено на званичном сајту расколничке МПЦ:
http://mpc.org.mk/mpc/SE/vest.asp?id=6578

Ко стално распиње Христа?

Рекли смо да је једина светла појава, после разводњавања првобитног хришћанства, остало истинито монаштво, које је ипак успело да сачува мученички етос прве Цркве и да га шири и да га преноси верном народу кроз векове до данас. Мученички етос, не само као одбијање да се поистовети са променљивим формама овог света (па макар биле оне и религиозне – нисам случајно потенцирао ово), већ и као аскестско – исихастички подвиг за улаз у Царство Божије, које је у нутра у нама (види: Лука 17, 11), још у овом животу, као и његово сведочанство и Предање.

И још смо рекли да је, за разлику од монаштва, од када је хришћанство постало помодарство у Империји (4. Век), широм су се отворила врата за хришћане само по имену (номиналне хришћане) да се поистовете са променљивим формама друштвеног организовања овог света (прво са државом, касније са нацијом, данас са партијом итд.), који немају баш никакве везе са Царством Небеским. Не само што немају никакве везе, него су и очигледна препрека за улаз у Царство Небеско, и препрека да се схвати и пренесе његова идеја и порука.
Ипак, као што номинални хришћани падају у искушење да се поистовете са променљивим формама друштвеног организовања овог света (државе и нације), а услед религиозне неурозе или због религиозног растројства личности, тако и помесне цркве, схваћене као институције, нису могле а да не избегну исти пад – да се поистовете са пролазним формама друштвеног организовања овог света, макар да су се те форме преобукле у црквено рухо и да су попримиле облик религиозне форме организовања – без разлике да ли ћемо их назвати канонске националне цркве или националне цркве, које се налазе у административном расколу у односу на такозване канонске цркве.

Да се подсетимо још једном: у време када су се номинални хришћани поистоветили са нацијом (19. век), од једном гледамо (исто као и у међусобним физичким убијањима из тог времена) да нема ни трага од духовне толеранције „других“ – они који желе да прогласе таконазвану националну аутокефалну цркву одмах су били проглашени за расколнике и јеретике и одмах су били анатемисани – од истих оних који су, за разлику од ових, то исто први смислили и учинили, и као да су тим чином преузели монопол за одлучивање ко је канонски а ко није канонски. Историја нам је добро позната.

Да се подсетимо нашег случаја. На чисто административни чин проглашења аутокефалности (1967. г.) од стране признате, од самих њих, самосталне МПЦ (1959. г.), СПЦ преузима светотајинске мере и одговоре – прекидање евхаристијске заједнице, уместо административног чина; исто тако, да је одговорила административно, простим непризнавањем наше аутокефалности, са свим административним последицама које из тог непризнавања произлазе, и толико. Или, на пример, ако је СПЦ желела да преузме неке оштрије педагошке мере, то је у највећој мери могло да буде само прекидање заједничког саслуживања са свештенством МПЦ, али не и прекидање евхарситијске заједнице са њим, а камоли са народом. То што је СПЦ учинила јесте непримерена и теолошки неоправдана црквена рекција. То представља световни а не пастирски поступак. То је прекомерни и непримерни одговор.

Да ли схватате сада зашто сам рекао када бисмо могли да порастемо бар до нивоа духовности Старог Завета. Заправо, није ли нам Стари Завет поставио и неке мере: око за око, зуб за зуб, уместо свега онога што ми данас као хришћани чинимо једни другима као религиозне психопате или социопате (зависи од места у хијерархији), без иоле срама и страха Божијег, да не изустим – без мрвице вере. Замислите, уместо да се препознајемо међусобно по плодовима – по савету Господњем (види Мт. 17, 16-18), ми се најпре договарамо и молимо да се понашамо једни према другима барем у оквирима Старог Завета.

Континуитет заједничког служења и учешћа у Светој Евхаристији (Литургији) Цркве онемогућио би коначно институционално поистовећивање помесних Цркава са пролазним формама људског организовања овог света (читај са националним државама) и било би јединствена здрава основа било ког отвореног питања међу њима, а да при том поменуте људске и пролазне форме организовања немају некакав одлучујући утицај при овом процесу.

Први хришћани су све своје проблеме решавали унутар молитвене заједнице, сабрани на светој Литургији. Па чак су и много сложенији проблеми у историји Цркве, и они који су се тицали догмата (једносуштности и сличносуштности), били превазилажени одржавањем и непрекидањем заједничког служења. Један поучни пример старозаветног одношења за све нас јесте, ван црквеног организовања, комуникација Р. Македоније са Р. Грчком: иако међу њима још увек постоји проблем око имена наше земље, ипак, они нису прекинули суштинске међусобне односе на свим нивоима, од људског и економског до локално – међуграничног и државног. Што је најчудније, све државе су у принципу непријатељски расположене једне према другима; ми, пак, који како Црква смо у суштини једно и који смо требали да будемо пример јединства, постали смо камен спотицања међу народима.

Зато, циљ православног хришћанина је да прво исцели свој душевни раскол између свог срца и ума – одакле произилазе све остале поделе, и унутрашње и међуљудске, па затим, у зависности од своје хијерархијске позиције у Цркви, да допринесе да се решавају и друге поделе међу људима на било ком плану, а не да приписује своја болна унутрашња стања „другима“, као и да их шири међу „ближњима“. Да ли је јасно сада ко постојано распиње Христа, а заједно са Њим и све свете?

Свети Петнаест Тивериопољски Свештеномученици, благодаримо вам што сте љубављу посведочили Христа управо у нашем граду – Струмици, и што, очигледно, због исте љубави, за увек сте остали са нама.