Car Konstantin

[Zawisza]

Idemo u susret 2013. godini i priči o Nišu, pa sam rešio da napišem ovaj dug tekst o Caru Konstantinu. Tekst je pisan na subjektivan način bez primene kvalifikovanih metoda i slobodno ga je kritikovati ali nije slobodno reprodukovati ga bilo gde.

Helena iz Male Azije, po zanimanju sobarica, 280. godine porodila se u Nišu i rodila sina Konstanciju Kloru, koji je postavši Cezar Zapada, morao da je ostavi jer je Dioklecijan nije smatrao kvalifikovanom za suprugu jednog Cezara.

Sin iz te veze beše jako intelegentan, ali i pun suprotnosti i kompleksa, teško je govorio Grčki pa su ga smatrali nedovoljno obrazovanim. Suprotnost njegova karaktera se ogledaše u sklonosti ka krvoločnom izlivu besa i u obdarenošću blagošću i velikodušnošću, svestan onoga šta hoće a podložan svim uticajima.

Patio je od nesanice i sklon da ima mistične sposobnosti, osamljivao se predajući se razmišljanju na obalama mora ili pustim ravnicama.

Izrazito visok i snažan, širokih ramena, očima širom otvorenim, istovremeno sa okrutnim i i nevinim izrazom oko usana, gledao je sa ljubaznim ironičnim izrazom ulivajući poštovanje celim svojim fizičkim izgledom.

Tako je izgledao Konstantin, sin Konstancija Klora i Helene. Imperator koji je priznao crkvi pravo na slobodan život. Posle smrti oca 306. Postao je Cezar Zapada, pobedio je Franke i Alemane, sagradio most na Rajni , zarobio dva germanska kralja i bacio ih zverima. U to vreme u Rimu, Dioklecijanov suvladar Maksimilijan sa svojim sinom Maksencijem izveo je državni udar. Njegova kći Fausta ranije u Nikomediji darovala je Konstantina zlatnom kacigom. Konstantin se ženi Faustinom a neće proći puno vremena da Maksimilijan odluči likvidirati zeta. Zahvaljujući vernoj Faustini, kao u svim ljubavnim pričama sa sretnim krajem, Konstantin se izvukao a Maksimilijana nađoše jedno jutro obešenog, pa njegov sin Maksencije iskoristi priliku da se proglasi jedinim pravim naslednikom velikih Cezara. Kako to biva u to doba, odmah se dade na velike gradnje po Rimu i velike igre u cirkusima. Konstantin u toj konfuziji zaruči svoju sestru Konstanciju jednom od vladara u tom haosu Liciniju, osigura granice na Rajni i sa 40 000 vojnika Gala, Germana i Brita i pođe na 100 000 Maksencijevih afričkih plaćenika.

Prešao je Alpe pa pošto je blokirao luke i sa mora  približio se Rimu, a u Rimu se vodila rasprava gde ga sačekati, na otvorenom polju ili iza Aurelijanovih bedema, naravno Sibilinska proročanstva su izjavila po običaju mudro, doduše malo nejasno, da će neprijatelj Rima izgubiti bitku.

Flaminijskom cestom 312. godine 27. Oktobra Konstantin je domarširao do Rima a sutradan Maksencijevi vojnici prešli su Tibar Milvijskim mostom i mostom napravljenim od čamaca i sudarili se sa Konstantinovim varvarima kod Saxa Rubra. Afrički plaćenici, slabog morala i sa rekom iza leđa brzo su ostupili i u bitci su ostali samo pretorijanci koji su brzo bili posečeni. Na konju pred svojim galima Konstantin je rukovodio bitkom . Makstencije se u vrtlogu bitke izgubio među svojim vojnicima da bi se sa razbijenog mosta od čamaca utopio u Tibru. Sutradan našli su mu telo odrubili glavu i nataknutu na koplje odneli u Rim.

Pre te bitke Konstantin nije bio hrišćanin, mada su mu majka a kažu i otac bili. Na dan bitke nešto se dogodilo, ali ne zna se osim Konstantinove izjave i to u tri verzije, šta tačno’

Na trijumfalnom luku kojeg je podigao 313. Godine kao spomen pobede kod Milvijskog mosta , uklesao je da je:“ pobedio po nadahnuću Božanstva“, ali nije napisao kojeg. Kasnije 5 godina, Laktancije je napisao da je to Božanstvo bio sam Isus, koji mu je rekao da na štitove vojnika stavi Njegov grčki monogram XP.

Dve godine pre nego što će Konstantin umreti 335. Godine biskup iz Cezareje , Euzebiije  napisao je da mu se Konstantin poverio kako je noć uoči bitke sazvao Boga hrišćana i video usred dana na nebu Zapada , krst sa monogramom i rečima „u ovom ćeš znaku pobediti“ i kako mu se te noći ukazao Isus sa krstom i pozvao ga da napravi za vojsku znak koji će predstavljati krst.

Taj znak, koji se zove labarum, stavljen je na koplja mesto starih rimskih znakova.

Konstantin je voleo da priča da je imao viđenja i u snu i na javi. Kad je odlučio da na mestu male varoši Vizanta podigne grad Konstantinopol, pričao je kako je u snu video orla koji se zaustavio u letu i spustio kamen na Bizant. Trasirajući obrise grada kopljem, dvorjani koji su bili sa njim počeše da mu sugerišu da ide mnogo u širinu na šta im je on odgovorio da će se zaustaviti „kad se zaustavi Onaj koji ide pred njim“.

Sve bi to bilo mnogo ubedljivije da isto nije pričao dok je obožava Nepobedivo Sunce da mu se sam Apolon javljao. Ovako je verovatnije da je Konstantin kod Milvijskog mosta sazvao u pomoć Boga hrišćana zato što je znao da Maksencije saziva bogove Rima i zato što je čuo od Laktancija da svi neprijatelji hrišćanstva završavaju tragično.

U Rim je ušao trijumfalno dočekan 29.oktobra 312.godine. Mase vole pobednike pa su ga tako i dočekale, a kapitalisti su mrzeli Masencija jer im je udarao velike poreze. Nije uveo teror, pogubio je samo jednog Maksencijevog sina i njegovo društvo, ostavio sve činovnike, pod pretnjom smrću zabranio je anonimne denuncijacije, otpustio pretorijance.

Počeli su da ga obožavaju i da mu iskazuju čast kao božanstvu, izgradili su i hram i zlatni spomenik i nije se tome protivio ali novac koji je počeo da kuje imao je Hristov monogram a 317. je zvanično uveo labarum kao znak rimske vojske.

Strogo je napisao Maksimilijanu Dali da prestane sa progonom hrišćana a afričkom konzulu da odmah vrati hrišćanima konfiskovana dobra. U zimu 312-313. Obnovljenu crkvu finansira iz državnog budžeta a njegova supruga Fausta daruje papi Miltijadu svoju lateransku palatu.

Krajem januara 313. Sastao se u Milanu s Licijem i za vreme svečanosti povodom venčanja Licinija i Konstancije vodio je s Licinijem političke razgovorekoji su u februaru rekapitulirali službenim saopštenjem. To je slavni Milanski edikt: „Brinućemo se o svemu što je u interesu javnog dobra...između mnogih korisnih stvari , pre svih treba ustanoviti pravila koja će regulisati slavljenje Božanstva...Vrlo je dobro i razumno ne poricati ni jednom našem podaniku, bili hrišćani ili druge veroispovesti, slobodu da slede religiju koju hoće...Svi koji slede hrišćanstvo mogu ga slediti u punoj slobodi bez ikakvih smetnji...Svako ima pravo izabrati svoj kult koji hoće, bez povrede svoje časti i svojih uverenja, a na korist mira našeg vremena“

Edikt dalje određuje da se konfiskovane crkve i groblja imaju odmah vratiti hrišćanima, pez odlaganja bez naplate i bez procedure, dok će država naknaditi štetu trećim licima koja su savesno kupili konfiskovanu crkvenu imovinu.

Dispozicije Edikta nisu, materijalno sasvim nove: Galerije i Maksimilijan već su doneli slične praktične propise iz političke nužde i iz interesa ličnog. Ono što čini Milanski Edikt grandiozno novim jeste koncepcija da čovekova savest ima neotuđivo , urođeno pravo na slobodu veroispovesti, i da se to pravo ne sme ograničavati, zabranjivati ili izbijati spoljašnjim pritiscima.

Posle potpisa Edikta Licinije se vratio na Istok da se obračuna sa Maksiminom Dajom koji je izgubio bitku i ubio se. Uoči bitke navodno je jedan anđeo Liciniju sastavio molitvu prihvatljivu i za varvare i za hrišćane koju su svi morali da nauče.Sličnu molitvu sastavio je i Konstantin za svoje vojnike, zadržavši čast vrhovnog sveštenika državne religije . U svojoj privatnoj bogomolji gde je voleo dugo da se moli Konstantin je postavio samo krst.

Kako to biva, mnogi misle da je to srpska specijalnost a nije, sa ortakom liicinijem se sukobio već 314. Godine otevši mu Grčku. Kao odgovor Licinije je počeo šikanirati hrišćane i otvoreno ih proganjati. Kao da se zaboravio na reči da svaki neprijatelj hrišćabstva tragično završi.

Konstantin je 324. Godine napao Licinija kod Handrianopola , potopio mu 300 brodova u Dardanelima i zatočio ga u solun. Šest meseci kasnije naredio je da ga udave a razlog je da Licinije komplotira protiv njega. Hrišćanski pisci tog vremena potrudili su se da opravdaju to ubistvo kao ubistvo neprijatelja Crkve. Samo je u to vreme sv. Jeronim zapisao događaj bez ličnih komentara.

Dve godine kasnije u pulskoj tvrđavi naredio je ubistvo svoga sina iz prvog braka Klipsa, koga se Fausta želela rešiti da bi osigurala nasledstvo svojoj deci, pa ga optužila da je hteo da je zavede.

Helena je onda dojurila u Rim i prebacila tu optužbu na Faustu a onda je Konstantin naredio da Faustu pričvrste mačevima za dno kade u svom kupatilu i pustio vodu gledajući kako se davi u vodi izmešanoj sa krvlu.

Posle se pokajao pa je poslao majku u Palestinu da nađe Isusov Krst i podigne baziliku na Golgoti gde su za vreme Imperatora Hadrijana bili sagradili Venerin hram. Mesto raspeća se znalo iz zapisa Lucijana  iz Antiohije , mučenika pod Maksimilijanom dajom, a Makarije biskup jeruzalemski, nije mogao podneti zapuštenost svetih mesta te je urgirao kod Konstantina da ih obnovi i ustanovi na njima hrišćanski kult..  Helenina je sama finansirala ekspediciju, Konstantin joj je otvorio neograničene kredite kao i imovinom ubijene Faustinie.

Sveti Krst je otkriven zajedno sa dva krsta na kome su razbojnici razapeti a prepoznali su ga tako što je neka bolesna žena ozdravila dotaknuvši ga.

Konstantin je nedelju , Hristovog uskrsnuća proglasio kao danom odmora zabranio izvršenje smrtnih kazni razapinjanjem na krst i zabranio obeležavanje lica osuđenika usijanim gvožđem „jer je ljudsko lice napravljeno na priliku božanske lepote“. Izvršio reformu zakona o braku , smanjio apsolutnu vlast oca porodice, priznao moralnu jednakost robovima zabranivši da ih odvajaju od žene i dece. Za preljubništvo i zavođenje izdao je dekret sa strašnim kaznama a za zločine protiv javnog reda i vlasništva ublažio. Oslobodio je hrišćanske sveštenike obaveze zapošljenja u civilne službe, zabranio Židovima kamenovanje Židova koji su hteli preći na hrišćanstvo, dozvolio svakom da svedoči u korist Crkve i mestimično dao biskupima civilnu jurisdikciju.Zabranio je čarobnjaštvo i ograničio delatnost vračevimaali je dopustio gradnju irestauraciju paganskih hramovaa dve godine pred smrt potvrdio privilegije afričkim sveštenicima rimskog kulta. Često je izjavljivao da želi složiti sve ljude , sjediniti ih u bratskom osećaju, probuditi na jedinstvo celu zemlju“ kao i da želi vratitistaru snagu celom telu Carstva koje mu se čini pogođeno velikom bolešću“.

Na staru bolest, nakalemila se međutim jedna nova, koju će Crkvu mučiti vekovima. Pod Konstantinom, do juče progonjena crkva našla se protežirana od države.a kako je država što se više trovala istočnim uticajem , postala sve više totalitarna dostignuvši smrtne totalitarne uticaje faraona pod Dioklecijanom-dah totalitarizma uvukao se i u crkvu. Udruživši se sa državom Crkva je reskirala jedan od svojih bitnih obeležja a to je odbrana ljudske osobe i njenzinih pravaprotiv presizanja civilne vlasti.“Zaštita države tako lako teška , bila je iskušenje kojeg se treba više bojati nego neprijateljstva države“.

Za vreme vladavine Konstantina ukinuto je Apolonovo proročište koje je navelo Dioklecijana na velika prognanstva, zabranjeni su neki istočni kultovi, uništene su knjige potivhrišćanskog pisca Porfirija. Da zlo bude veće upravo pod Konstantinomcrkva se našla u smrtnoj opasnosti od Arijeva krivoverja i nije imala izbora nego datraži pomoć od civilne vlasti.

Osobito na Istoku Carstva Crkva i država praktično su se poistovetile i stvorile ono što nazivamo vizantijskom civilizacijom. Konstantin nikad nije iskreno voleo Rim, želeo je prestonicu veću od njega i sagradio ja Bosforu grad koji su službe trebao zvati Novi Rim, samo što nikome nije moglo da ide u glavu da može biti nekakav Novi Rim pa su ga jednostavno zvali Konstantinopol, svet je osetio da je to novi grad nastao samo iz careve volje i ništa drugo. Novi grad sagrađen je na mestu strateeški povoljnom i ekonomski pogodnom, gradnja je trajala šest godina. Gradilo ga je 40 000 ratnih zaraobljenika po nacrtima mase inžinjera. Posveta grada je izvršena 8. Novembra 324. Godine. Na početku velikih igara 330.  Godine ulicama su nosili Konstantinov simbol, kip Apolona Muzageta okrunjenog krunom čije su zrake bili naprevljeni od eksera Krsta Hristovog.Grad je imao isto sedam brežuljaka kao i Rim. Kad se dvanaest rimskih senatora vratilo iz diplomatske misije u Persiji, Konstantin ih pitao kad misle stići u svoje kuće u Rimu, odgovoriše da neće pre dva meseca, a on im obeća da će već večeras biti kod kuće i odveo ih u palate u Konstantinopolu sasvinm iste kao njihovi stari domovi na obalama Tibra.

Ali sve je to bilo uzalud, sve se moglo premestiti na Bosfor i dvorovi i finansije i vojska i generalštab ali nijsu mogli grob Petra i PavlaApostola, u Rimu su ostali grobovi mučenika, u Rimu je ostao Rimski Biskup, Silvester Rimljanin , sin Rufinov, vikar Hristov na zemlji. U Rimu je ostao centar života Crkve, i sav sjaj Konstantinopola bio je zaoravo samo delić od matice. Konstantin je umro a da to nije razume i vekovi su prošli a da se to jpš ne razume i to ne razumevanje još uvek traje.

Već teško bolestan 337. Odredio je za naslednike svoje sinove Konstantina, Konstantancija i Konstanta a pridao im je dva nećaka, Dalmacija i Hanibalijana. Konstantin je verovao da krštenje u času smrti vodi pravo u Raj pa ga je odlagao do zadnjeg časa. Primivši sakrament krštenja umro je 22. Maja na dan duhova. Sahranili su ga u bazilici Svetih apostola u Konstantinopolu.

[marko_13]

Имаш дара брате за писање романсираних биографија. Фино, баш фино. Питко и јасно си изложио живот нашег светог цара. Надам се даћемо заједно на достојан начин, свако у складу са својим могућностима и погледима на веру и свет, обележити 2013. А што би рекао Флавије Валерије Константин "ut daremus et Christianis et

omnibus liberam potestatem sequendi religionem, quam quisque voluisset".

[Zawisza]

Baš me raduje da si imao volje da pročitaš, ima puno grešaka u pisanju, još nisam naučio na ovom malom kompu da pišem, promašujem slova, vraćam se ja na stari komp i tastaturu.

[marko_13]

Kaда је Константин у питању воља не мањка. Ништа страшно, читало се и са много лошијег.  4chsmu1 Шала, није страшно.

[Zayron]

The Battle of the Milvian Bridge

The Battle of the Milvian Bridge took place between the Roman Emperors Constantine I and Maxentius on 28 October 312. Constantine won the battle and started on the path that led him to end the Tetrarchy and become the sole ruler of the Roman Empire. Maxentius drowned in the Tiber during the battle.
According to chroniclers such as Eusebius of Caesarea and Lactantius, the battle marked the beginning of Constantine's conversion to Christianity. Lactantius recounts that Constantine and his soldiers had a vision that God promised victory if they daubed the sign of the cross on their shields. The Arch of Constantine, erected in celebration of the victory, certainly attributes Constantine's success to divine intervention; however, the monument does not display any overtly Christian symbolism.

 

 

 

http://en.wikipedia.org/wiki/Arch_of_Constantine