Eparhija Lipljanska kroz istoriju

[Guest]

http://www.lipljan.denicdizajn.com/lipljan_Crkva.html

Poceci hriscanske istorije na prostorima danasnjeg Kosova i Metohije mogu se pratiti jos od apostolskih vremena, kada su po predanju Sv. Apostoli Andrej i Pavle posetili ove prostore i doneli svetlost Evandjelja. Ovde su svoju veru u Hrista posvedocili i prvi hriscanski mucenici, medju kojima su posebno znacajni sveti Flor i Lavr koji su postradali u Ulpijani krajem 2. veka. Flor i Lavr bili su skulptori koji su svoje umece naucili od cuvenih skulptora toga vremena Prokla i Maksima. Krajem 2. veka oni dolaze na prostor Ilirika i stradaju za Hrista u Ulpijani dardanskoj nakon sto su porusili kipove paganskih bogova. Ostaci drevne Ulpijane u kojoj su postradali Flor i Lavr mogu se i danas videti na prostoru izmedju Gracanice i varosice Lipljana, koja je dobila ime po tom drevnom rimskom i vizantijskom gradu.

Ulpijana se prvi put je pominje u spisima Ptolomeja sredinom 2. veka. Pocetno manje rudarsko naselje pocetkom 2. veka, za vreme vladavine cara Trajana (98-118), dobilo je status rimskog municipija, a kasnije je postalo i sediste eparhije. Nakon Milanskog Edikta 313. god. i reforme crkvene organizacije pod carem Konstantinom i njegovim nasledinicima ovo podrucje je doslo pod jurisdikciju Solunskog Vikarijata, sto se jasno vidi iz pisma rimskog pape Inokentija I solunskom vikaru Episkopu Rufu 412. godine, po kome Vikarijatu pripada podrucje Dardanije (danasnjeg Kosova i Metohije). Vec sredinom cetvrtog veka pominje se Makedonije, episkop Ulpijane, koji je sa ostalim zapadnim episkopima ucestvovao na saboru u Serdici 343. godine. Ostalo je zabelezeno da je grad posetio i car Teodosije 380. godine. Godine 535. osnovana je nova Arhiepiskopija Iustiniana Prima u blizini danasnjeg Skoplja, pod ciju jurisdikciju ubrzo potpada i episkopija grada Ulpijane.

U dva navrata Ulpijanu zauzimaju i pljackaju Goti, a pretpostavlja se da je grad dosta stradao i u zemljotresu 518. godine. Grad je u celini obnovljen u vreme vladavine cara Justinijana, sredinom 6. veka, a od tada se naziva Iustiniana Secunda. Medjutim, mir na ovim prostorima nije dugo potrajao. Krajem sestog i pocetkom sedmog veka Justinijanu Primu i druge hriscanske gradove ukljucujuci i drevnu Ulpijanu osvojili su Sloveni i Avari. Sloveni sve vise naseljavaju Balkan i formiraju svoje oblasti tzv. "Sklavinije" sve do Peloponeza. U istocnom delu Balkana slovenska plemena primaju hriscanstvo od Vizantije, dok je u zapadnim delovima bio jaci uticaj Rimske Crkve, posebno u primorju. Srpska plemena od 9. do 11. veka, stvaraju i prve lokalne knezevine, kojih je bilo nekoliko do pojave slavne porodice Nemanjica, polovinom 12. veka.

Konsolidacijom vizantijske vlasti na Balkanu nakon naseljavanja Slovena i njihovog mesanja sa lokalnim stanovnistvom eparhije koje su pripadale Mitropoliji Justinijane Prime ponovo su vracene u okrilje Solunskog Vikarijata i ostale su u njegovom sastavu do 732. godine kada je vizantijski car Lav III citavo podrucje Balkana preneo pod jurisdikciju Carigradske Patrijarsije. Od tada prostor istocnog Ilirika dolazi pod jos jaci duhovni i kulturni uticaj Konstantinopolja, kao najveceg intelektualnog i kulturnog centra tadasnjeg sveta.

U periodu izmedju 927-971 podrucje danasnjeg Kosova i Metohije pripalo je Bugarskoj Patrijarsiji koja je osnovana u vreme vladavine bugarskog cara Simeona (893-927). Osvajanjem Bugarske, vizantijski car Vasilije II ukinuo je Bugarsku Patrijarsiju i formirao novu autokefalnu Ohridsku Arhiepiskopiju kojoj je pripalo i podrucje danasnjeg Kosova i Metohije (976-1018). Nova Arhiepiskopija je bila pod direktnom kontrolom vizantijskog cara koji je imenovao kandidate za Ohridski tron, dok je Carigradski Patrijarh vrsio hirotoniju Ohridskog Arhiepiskopa, koji je po pravilu morao da bude Grk. Teofilakt Ohridski, Grk iz Carigrada, u 10. veku nostalgicno zali za prestonim gradom i svedoci da je njegova pastva potpuno slovenska. U grckim izvorima tog vremena Teofilakt se naziva Arhiepiskopom Bugarske.

Prostori Prizrenske i Lipljanske episkopije postali su sastavni deo srpske drzave 1189. godine kada je veliki zupan Stefan Nemanja (1168-1196) osvojio vizantijski grad Prizren i znacajno uvecao tadasnju mladu srpsku drzavu. U Hilandarskoj povelji (1198) Simeon Nemanja veli da je "obnovio svoju dedovinu i vecma utvrdio" da je "podigao propalu svoju dedovinu i stekao", pa navodi sta je to stekao "od morske zemlje", "od Arbanasa", a sta "od grcke zemlje". Arbanaska zemlja je za njega samo Pilot (podrucje danasnje severne Albanije), dok je kosovska oblast ovde predstavljena nazivom "Lab sa Lipljanem" i navedena je u kategoriji "grcke zemlje".

Pocetkom trinaestog veka Bugari su opet zauzeli ovo podrucje da bi uskoro vlast ponovo preuzeli Vizantijci. Konacno 1214., u vreme vladavine srpskog kralja Stefana Prvovencanog (1196-1227), brata Sv. Save – prvog srpskog Arhiepiskopa, podrucje danasnjeg Kosova i Metohije konacno je prikljuceno samostalnoj Srpskoj Crkvi i teritorijalno je ostalo u sklopu srednjovekovne srpske drzave sve do dolaska Turaka 1455. godine.

Od osnivanja Ohridske arhiepiskopije raskom (srpskom) zemljom crkveno rukovodi grcki episkop u Rasu (1020). Na teritoriji danasnjeg Kosova i Metohije postojale su dve eparhije - jedna sa sedistem u Prizrenu, i druga u Lipljanu, takodje sa grckim episkopima. Osnivanjem Srpske Autokefalne Arhiepiskopije (1219) i dolaskom Srba na episkopske katedre nastale su krupne promene u organizaciji Crkve na celom prostoru od Jadrana do Morave. U okviru novog drzavnog podrucja, sa kojim se poklapala oblast nove autokefalne Crkve, nasle su se ohridske eparhije – ne samo Ras nego i Prizren i Lipljan, delimicno i Nis (drevni Naisus), a gornjomoravski predeo otkinut je od Skopske eparhije koja je ostala pod grckim episkopom. Osnivac samostalne Srpske Crkve, arhiepiskop Sava (1219-1236), zadrzava tri ohridske eparhije – rasku, lipljansku i prizrensku, postavivsi na te katedre srpske episkope, ali osniva i nove: Zicku, Toplicku, Moravicku, Hvostansku, Budimljansku, Zetsku i Humsku. Samo su se dve poslednje nasle na podrucju koje je bilo pod jacim crkvenim uticajem Rima, iako su te prostore od svog dolaska na Balkan naseljavali Srbi koji su u primorskim krajevima hriscanstvo prvobitno primili od pravoslavnih rimskih misionara. Sve ostale novoosnovane srpske eparhije su se nalazile u jezgru srpskih oblasti, a dve bivse ohridske eparhije, Prizrenska i Lipljanska, mada na periferiji tadasnje drzave oblasti, bile su na cisto srpskom zemljistu, pa Stefan Nemanja o njima sasvim razumljivo govori kao o svojoj "dedovini". Postavljanjem Srba za episkope i sirenjem reci Bozje na narodnom jeziku srpski narod je konacno prosvecen svetloscu Jevandjelja.

Druga polovina 13. i prva polovina 14. veka predstavljaju zlatni period srpske duhovnosti i kulture na prostorima danasnjeg Kosova i Metohije. To je period velikih graditeljskih poduhvata i gradnje brojnih crkava i manastira, medju kojima se posebno isticu Bogorodica LJeviska u Prizrenu, Pecka Patrijarsija, Banjska, Gracanica i Visoki Decani. Srpski plemici podizali su i svoje manje zaduzbine od kojih su neke prezivele sve do nasih dana.

Manastir Gracanicu je podigao srpski kralj Milutin (1314-1315) na recici Gracanki na temeljima stare vizantijske bazilike iz 11. veka. U Gracanicu je vec u 14. veku preneseno sediste lipljanskog episkopa, koji se od tada ponekad naziva i "gracanicki". Gracanica se kasnije pominje kao sediste gracanickih i novobrdskih episkopa i mitropolita sve do 1455 i pada pod tursku vlast. Lipljanska episkopija se, dakle, vec tokom 14. veka polako gubi u crkvenim zapisima i njen prostor ulazi u sastav drugih episkopija.

http://www.kosovo.net/news/archive/2004/June_26/4.html

[Guest]

Црква Ваведење Пресвете Богородице

Поред есхатолошког значаја који Црква има, липљанска Црква Ваведње Пресвете Богородице нам указује и на историјску и културну вредност, не само за Липљан, већ и за свет, јер представља један од значајнијих историјских споменика.

Црква Ваведење Пресвете Богородице је сазидана крајем XIII и почетком  XIV века. Сигурно пре 1331 године, када ју је краљ Душан даровао Спасовом пиргу  манастира Хиландара. Предпоставља се да је ктитор ове Цркве неко од Немањића:  Краљ Душан, јер ју је даровао Хиландару;

Или св. Стефан Дечански , или неко ко је њему био привржен, а да му је ктиторско параво одузето када је Душан дошао на престо. Ово се чини вероватнијим, јер се св. Стефан Дечански пред побуњеним сином, склонио у тврди Петрич, тј. у релативној близини Липљана.

Ископавањем, која је вршио институт за заштиту споменика културе 1954 – 1958 године, око данашње липљанске Цркве, утврђени су темељи двеју тробродних базилика и то: једне старохришћанске, а друге позновизантијске. Липљанска Црква је једнобродна грађевина са тространом апсидом и фасадама на којима су архитектонски мотиви подвучени орнаментима изведеним у самом грађевинском материјалу алтернативном употребом цигле, камена и малтерских спојница. То јој даје пријатан, вишебојан и декоративни изглед.

У Цркви је сачувано 95 m² живописа у два слоја, а после рестаурације та површина је повећана и износи 130 m² под живописом из XIV и XVI - XVII века. Међу фрескама из XIV в. делимично је сачуван велики лик св. Николе у ниши на северном зиду поред кога стоји мањи лик, вероватно ктитора, у оделу профаног карактера. Очувани су делови ликова и орнамената црквеног архијереја из композиције поклоњења жртви у апсиди и редак остатак сцена из циклуса Великих празника и Страдања Христовог у наосу: Благовести, Неверство Томино, Пењање на Крст, Визија Петра Александријског и других.

У науци су подељена мишљења о хронологији ових фресака. Једни сматрају да су дела настала после 1331 године, други их судећи по Грчким натписима на фрескама, везују за време после измирења српске Цркве са Цариградском патријаршијом, тј. после 1375 год. па до времена Косовске битке (1389 г) када су вероватно већ били завршени сликарски радови.

Остали живопис потиче с’ краја XVI и са почетка XVII в. Карактеристичан за ову Цркву, иначе и доста редак, је, првобитни зидни иконостас из  XIV в (до висине од 3,5 m) који је приликом обнове у  XVI в био надзидан до свода. На његовој источној страни су фреске рађене у XIV в, а на западној (у наосу), фреске из XVI - XVII века. Занимљиво је да је само на западној, спољашњој фасади цркве констатован живопис у два слоја: из XIV и XVI века.

Ова липљанска Црква је страдала од пожара и рушења после доласка Турака. О овим страдањима и паду Новог Брда сведочи запис који је урезан на фрески у апсиди Цркве. Урезани су још и многи други записи на фрескама и иконостасу, а њих преко 70 до сада публикованих који прате судбину Цркве од пада Новог Брда под турцима па до XX в. После првог страдања по доласку Турака, Црква је била обновљена у  XVI в када су оправљени порушени сводови и горњи појасеви фасаде, зидни иконостас и преградни зид којим је унутршњост била расчлањена на олтар, наос и унутрашњу припрату. Уз западну страну била је подигнута спољашња припрата са двосливним кровом. Црква је поново опустела у XVII веку. Почетком XIX и почетком XX века била је у два маха обновљана. Стручно је темељно конзервисана 1954 – 1958 године.

Последња рестаурација фресака је рађена 2009., а завршена 2010 године.

[Guest]

Црква Св. Флора и Лавра

Црква Св. Флора и Лавра, хришћанских мученика са Косова који су страдали у 2. веку пре нове ере. Грађење је отпочело 1939 године али је 1941 прекинуто због Другог Светског Рата. Коначни завршетак и уређење нове цркве и парохијског дома окончано је 1974 године.

Свети Флор и Лавр мученици из Улпиане

О распрострањености Хришћанства  у унутрашњости Балканског полуострва у првим хришћанским вековима нема много података. Међутим за римски град Улпиана, старо црквено предање и ранохришћанска традиција везују страдање светих мученика Флора и Лавра. У најстаријим житијним текстовима ових ранохришћанских светитеља нема додуше изричитих хронолошких индиција о томе када су они живели и када су тачно пострадали за веру у господа Христа. Место страдања је Илирик, провинција Дарданија, односно град Улпиана, данас место Липљан на Косову недалеко од манастира Грачаиц у близини Приштине.

Оно што је, међутим, сигурно јесте то да су мученици Флор и Лавр врло рано поштовани у Улпиани и имали су у овом граду храм њима посвећен као храм – мартир који је обично на Истоку подизан изнад гробова хришћанских мученика – мартира (сведока) за веру. Култ ових светих брзо се ширио из Улпиане. Након преноса њихових светих моштију у Цариград подигнут им је храм који се, према најновијим истраживањима налазио у западном делу града, код храма светог Филипа. После ослобођења Цариграда од  освајачке власти Латина 1261. године, мошти Флора и Лавра Улпианских мученика пренете у св. Пантократов манастир где их је 1350. године видео руски митрополит Стефан Новогородски.

Култ и особито поштовање свети Флор и Лавр имају у целом хришћанском свету а нарочито у Липљану где им је у новије време (1974.) подигнут храм, затим у Цариграду, Кападокији, Кипру, Русији.

http://www.lipljan.denicdizajn.com/lipljan_Crkva.html