Петар Кочић - Сабрана дела

[Владан]

Чврко

Иако му то није било ни име ни презиме, у селу га је свак тако звао. Али му то нико није смио у очи рећи. Говорено му је тако иза леђа, а никад пред њим.

Уз пошљедњу буну дошао је неоклен отуд из дубоке Крајине с једним братом, кога су му убили сережани у оно прво мутно вријеме, кад је од сережанске пушке пропиштало материно млијеко наших отаца и наше старије браће.

Страшно је то вријеме било! Ми, тадашња дјеца, ми се још и данас сјећамо тога, и данас као да кроз нашу душу струји и пишти оно жалобитно цвиљење и кукање наших матера и сестара кад сережани у поноћи дигну човјека из куће и поведу касарни. Ми се и данас сјећамо оних страшних људи у црним, чованим хаљинама и црвеним капама, који су говорили нашим језиком ачећи се и заносећи мало на њемачки, да би се оцевима нашим и мајкама нашим чинили страшнији, важнији и ученији. Нама још никако не излази из памети она груба звјерска, полублесаста лица, која за вјечита времена проклеше мајке наше и наше сестре. Нама се чини као да и данас слушамо негдје у даљини ријеч њиховог цвиљења, кукања и проклињања.

Чврку и брата му једне мрачне и кишовите ноћи дигоше иза сопре, свезаше у тешке лисичине и одведоше касарни ти исти сережани. Зашто, још се ни данас не зна, нити ће се икад знати.

Кроз густу и црну помрчину разлијегали су се ударци тешких, окованих кундака уз дубок, протегнут јаук:

- Немојте, браћо! Немојте, браћо, ако за бога једног знате! Једна смо вјера и једна крв… Јаој! - ломило се испрекидано запомагање пољем испод села, праћено силним звиждањем планинских вјетрова, али из села није их пратило жалостивно лелекање као друге, јер немађаху никог од родбине и својати.

Друге вечери након ове страховите ноћи стајао је Чврко сам, без брата, на кућном прагу, сломљен и сатрвен, са неизмјерним болом и распламћелом мржњом у души. Одједном се трже из дубоког премишљања, узе с верига котао воде, сали на огњиште и суну у ноћ.

Од те вечери његова је кућа стајала накрај села нијема и пуста, затворена мртвим коцем.

Он је пошао по најму, али се ни у једног домаћина није могао дуље времена задржати. Не прође ни петнаест дана, а он ће домаћину:

- Имам ли ја штогођ да примим од тебе?

- А што?

- Тако, оћу да идем.

- Куда?

- Не знам ни ја, али оћу да идем, куд било…

Послије је радио на надницу, па би често пута у пола дана остављао посао и тражио да му се плати пола дневнице, те би пребацио преко себе гуњ, и одшврљао некуд у свијет као метиљаво бравче.

Свијет је само слијегао раменима и шутио. Кад би се он гдје појавио, свакога је обузимала некаква језива слутња. Свак га се је клонио и бјежао од њега као од какве нечастиве напасти.

- Овај чојек нешто крупно и тешко носи на својој души! - шаптала су уста устима која нису знала за ону страховиту, мрачну ноћ.

Чврко је само шутио - шутио и о нечем премишљао.

Кад падне звјездана планинска ноћ, он се изврне на траву и дуго, дуго гледа у небо и звијезде, и све му се чини да кроз ноћ чује оно запомагање и јаук, кад му брата у немилој помрчини нестаде.

Његова кућица накрај села, затворена мртвим коцем и обливена пуном свјетлошћу дизала се као каква авет, и он је из ње слушао сваке вечери пријекорне и грке ријечи, које је он једини разумио. То га је једном дубоко дирнуло, заболило и подстакло да изврши оно што од давних дана носи на души својој. И те ноћи њега нестаде негдје.

Чврко је сједио као и увијек на трави, зурећи укочено у модре, планинске врхове, поврх којих се дизаше немарно пун, крвав мјесец. Кроз освјежавну мјесечину хујило је тихо и меко, тајанствено и језиво шапутање, које обузимаше и опијаше душу његову. На највишој јели према њему дрхтала је у суморној свјетлости крвава глава са црвеном капом на којој се тужно прелијеваху блистави знаци некадашње снаге и моћи.

[Владан]

Папакало

Још као дијете, кад сам дошао у манастир Гомјеницу, затекао сам Папакала међу манастирским момцима. Он је био пола ђак, а пола момак.

У то вријеме манастир је био далеко на гласу са својих чудноватих калуђера, а још више с чудноватијих ђака и момака. Много су се приче причале и разносиле по нашој крвавој Крајини о некаквом Петру Лемуту, Мићи Шињори, Обраду Балабану, о Пивељи и Савељи, и о некаквом бијесном Морачи и Гарачи, а највише се говорило и причало о Ђурашину Папакалу. O гомјеничким калуђерима и о њиховим згодама и незгодама ишло је такође тајанствено шапутање од уста до уста по свој Босни и Херцеговини. Говорило се и упорно тврдило да њих не обара ни најроднија шљивова грана, нити их бије зрно, ма и златно било, из најбоље пушке.

Живјело се у то вријеме, како стари данас болно уздишу, веселим, безбрижним, пуним и једрим животом. За сопру се сједало око Митровдана, а устајало о Ђурђевдану. То је било као неко јуначко и витешко доба на мојој милој и љутој Крајини. Изумријеше старе делије, па нестаде и оног старинског живота за којим се данас толико много уздише. Чини ми се само да га чујем и осјећам у оним тамним и густим шумама, кад кроз њих заурличу силне вјетруштине.

Од свију старих делија и момака најдуже се у животу одржао Ђурашин Папакало. Он је био ко пошљедњи изданак оног старог кола људи и оног старинског времена и живота, на који се ново доба пакосно и заједљиво кесери и церека. Папакало је то болно осјећао и клонио се и нових људи и новог живота. Све га је ново болело и вријеђало. И кад пошљедњи његов игуман премину, он као да сасвим занијеми. Нови му манастирски настојитељ одузе кључе од подрума и амбара, забрани му да не прислужује кандила и да не чита више Вјерују на служби, које је он непрекидно пуних тридесет година читао. То је било његово, дугим годинама освештано право, које му никад није нико и никад порицао. Често су га болна на рукама доносили из ћелије у цркву да очита Вјерују. Кад очита, онда га опет однесу натраг у ћелију. То је био неки обичај, који се морао чувати и чувао се док се не појавише нови људи.

- Ти си, брате, празнослов и прост човјек - вели му нови игуман. - Сваку ријеч наопако изговориш. То данас више не иде. Па онда оно твоје: "Па… па… Вјерују . па… па… во јединога… "Два ти дебела сата треба док очиташ једно Вјерују, а данас се више не сједа за сопру о Митровдану а устаје о Ђурђевдану, ко што је то могло некад бити.

Папакало је скамењено ћутао. Иако су му старачке усне заигравале да реку коју ријеч, он их је грчевито стезао, јер се бојао да не рече што неприкладно и неразборито.

- Боже мој, боже, куд наше вријеме прође - уздахну и погледа изнад манастира у низ гробове у којима почиваху његови мили и драги другови. Настаде пошљедње вријеме. Дође оно: Устајте, ви мртви, да лијежемо ми живи.

Од тога доба Папакало је само шутио и у својој се ћелији молио тихо и скрушено богу да га прими себи. Бјежао је од свега, сваког, јер му се чинило да га свак попријеко гледа и презире. У цркву није одлазио, али се и даље борио за своја права: да на служби чита Вјерују. Сваке недјеље и празника, кад се чини служба, он стане крај црквеног прозора и пази кад ће доћи ред да се чита Вјерују. Кад чује ријечи из олтара на које долази Вјерују, онда се прекрсти и дубоко поклони, па настави читати… Тако је то ишло до смрти његове.

Ново вријеме је из дана у дан све јаче и немилостивије шибало својим снажним крилима на све стране и обарало старе обичаје и навике које од памтивјека владаху у овој светој обитељи. У манастиру се живот сасвим бијаше измијенио и преобразио. Нестаде оног богатог и искреног чашћавања и гошћења; не одјекују више страшни штуцови иза пуних сопара, нити се прелијева у оним крупним цариградским филџанима блистава и жута шљивовица од седам година. Мину, мину - све мину, и прође ко слатки дјетињи сан!

Папакала је нешто невидљиво стезало и гушило. Увијек је туробан, увијек замишљен! Не ради ништа, а у пошљедње доба слабо је што и јео. Преко дана не излази из своје ћелијице, која је препуна босиља, девесиља, јабука и крушака што му народ ко милошту даје о празницима и зборовима. O, како је то некад слатко мирисало и опајало, а данас ништа не осјећа, већ само из дана у дан уздише:

- Тешко оном, по сто пута тешко, кога стежу невидљиви окови!

Пролазе досадни дани, нижу се црне и тешке ноћи, а несретни Папакало, осамљен, увријеђен и понижен, копни и вене. Већ је сав изнемого и обијелио као овца. Нигдје никог да му каже бар коју слатку и утјешну ријеч! Он је са леденом језом у срцу осјећао како се све око њег измијенило: нигдје милости и топлог искреног сажаљења.

Биле су зимске задушнице. Кроз огољело и спржено грање звиждали су снажни вјетрови. Небо је било мрачно, а по земљи пукла страховита снијежна бјелина без краја и конца.

Папакало изашао на гробље својих старих другова, па иде од гроба до гроба и припаљује свијеће, али док једну запали, друга се угаси.

Вјетар звижди и трне свијеће, а у старом Папакалу распламтјела жеља да на свим гробовима својих другова прислужи не једну свијећу и да све горе у исто вријеме.

Ено га, прислужио је на гробу игумана Силавестра, проигумана Мартирија, јеромонаха Мардарија и дугогодишњег чтеца Симеуна. Али док је, дрхћући, припаљивао свијеће на шупљикавим и потамњелим биљезима Савеље и Пивеље, и бијесног Мораче и Гараче, већ су се све остале биле угасиле. Њега то болно дирну и учини му се као да из гробова игумана Силавестра, проигумана Мартирија, јеромонаха Мардарија и дугогодишњег чтеца Симеуна зачуше ријечи, пуне горког пријекора:

- Рабе божји, шта ти учинисмо за живота својега, те не прислужи свијеће на гробовима нашим! Сви те једнако вољесмо и лијепо живјесмо во времја живота нашего…

Он остави освијетљене гробове Савеље и Пивеље, бијесног Гарача и Мораче, и тихо плачући приђе гробовима игумана Силавестра, проигумана Мартирија, јеромонаха Мардарија и дугогодишњег чтеца Симеуна и прислужи свијеће на гробовима њиховим.

Онда припали и себи свијећу и леже између потамњелих биљега.

Уз тихано шумљење планинских вјетрова горијаху воштане и миришљаве свијеће и полагано издисаше једно јуначко и витешко доба на мојој милој и љутој Крајини.

[Владан]

Једног врелог, љетњег дана, враћао сам се са Сане. Подне је било поодавно прошло, а сунчана распаљена врелина никако да малакше. Сунце све оштрије и врелије припиче. Трамошљанска брда са прорјеђеном, ситном шумом пламте и преливају се у пуном, блиставом модрилу, а горе далеко преко њих дрхти у прозрачној сумаглици још брдовитија и врлетнија Врховина.

Коњ погнуо главу, па лијено, изнемогло каса и каткад немарно, преко воље, махне репом. С обје стране друма диже се маховинасто стијење из којег силно бије љетња спарна жега. Куд год погледам, нигдје жива створа! Све се склонило негдје у хлад, па дахће и жудно очекује кад ће минути ова досадна врућина.

Бијаше ме обладала тешка жеђ, а још је далеко Дундариште, у коме ме очекује као лед студен точак, који шиба и пљушти испод високих и танковијастих букава. Немилице сам гонио коња и, док би човјек попушио лулу дувана, био сам надомак точка, који се још од незапамћена времена зове Ајлучки точак.

Из приличне даљине угледах кроз лишће натоварено парипче и два човјека гдје се одмарају крај точка. Они су лежали потрбушке на сувом, сагњилом лишћу, а коњ је, привезан за букву, немарно цоњао одмахујући овда-онда репом. Кад чуше топот коњски, обојица се тргоше иза сна и почеше звјерати око себе. Један је био слијеп.

- Помози бог, људи!

- Бог ти помого, незнана делијо! - одазва се слијепац, а преко усана му прелетје чудноват осмијех.

- Одмарате ли се? - упитах ја кад се напих воде и привезах коња за једну букву.

- Одмарамо се и уживамо царску праву… ко и сви остали прошјаци и вјечити путници.

Обојица се нешто сашапташе. Вођ устаде и извади гусле које су вириле из једне повеће торбе с коња, а слијепац се промукло накашља:

- Како, господине? Како твоје лијепо здравље!?

- Добро, добро, слијепче. А како ви? Ми добро! - рече вођ ненадно и спусти гусле слијепцу на крило, па сједе крај нас. У нас, господине, међе нема. Цар је цар, па му се зна међа и граница, а прошјаку? Прошјаку, рођено моје, нема међе ни границе: пукло испод неба, па куд ти душа твоја жели!… А народ, добар па даје. Даје, брате, и капом и шаком, јер ми ’нако све лијепо и по реду…

- Е, немој тако! - претрже га слијепац. - И ми неђе зациганимо. Усићимо се, па нам се не да макнути од куће док нам се штогођ не метне у торбу и не пружи у руку. Тако, брате мој, говори! Немој… Што јест - јест!…

Ведар, јасан осмијех, пун радости животне заигра се око усана слијепчевих. Учини му се да му се у том тренутку шупље, унакажене очне дупље испунише сјајем и неизмјерним жаром среће и задовољства. Он се једнако осмјехиваше и пипаше по земљи, док напипа штап, па се одбочи на браду.

- Како ти је име слијепче?

- Андрија… Андрија Чојкадић.

- А оклен си старином?

- Оклен сам, питаш?

-Да.

- Како да ти кажем: старином сам и кућом са Мразова, а сад ми је кућа цијели свијет. Све је моје, а ја јопе свачији - рече и опет се чудновато осмијехну.

- Јест, господине! - забрсла вођ. Право велиш, Андрија: све је наше, а и ми смо свачији, или, ако оћеш, ничији. Суђено нам тако, па мирна Крајина…

- Вјере ти, слијепче, јеси ли задовољан судбином!?

- Богами, јесам, - одговори слијепац Јаким, дубоким гласом, у коме не бијаше ни трунка сумње. - Јесам, рођено моје! Задовољан сам… Испрва - право по души говорити - било ми је мало и жао, знаш, кад сам ослијепио, а послије: ништа! Све се то обикне и заборави… Прије него што ће ми се родити прво и једино мушко дијете, изгубио сам вид. Сви кажу: налик, Андрија, на те, и лијепо је ко златна јабука. Мене све нешто гризе и боли душа што немам очију па да га и ја погледам. Већ је и проговорило. Млого сам га размитио. Узмем га на крило, а он одма: "Цаца, цаца, ђе су ти оци?… "Мени то буде тешко и жао, па га тај час повргнем на земљу, а некакве ме мисли са свију страна сврзу и обладају. Шта туј! - поче се као од нечег Андрија отресати. - Тако ми је суђено од бога, па то ти је. Зар није тако? - викну и чврсто ме ухвати за руку.

По гласу и стезању руке видјело се да очекује од мене да речем: "Тако је, Андрија, тако! Суђено ти је, па шта можеш сад? … Ја то и рекох.

- А друго ми је све добро - настави више као за се. Не могу се ни на што потужити. Што добри тежак има, и нами пружи и дадне. Ваког народа нема надалеко. Само да оће већ једном бог драги и њему да провиди и просвијетли…

- О! - викну вођ и одмахну руком. - Народ добар, предобар! Накупимо свега: мрса, вуне, жита, гра, предива… Е, брате, свега! Ено пун товар! Свега имамо… Народ даје, а ми благосиљамо и молимо се милостивом богу за сав ’ришћанлук и нашу вјеру и закон.

- Па куд сте сад наканили?

- Горе ћемо Змијању - одговори мирно слијепац и поче оправљати гусле.

- Да, Змијању ћемо горе! Одсијече брзо вођ. - Змијање је млого блажно. Овце се сад почињу стрићи, па ће бити вуне до миле воље. Змијање нас одијева, а ови доњи крајеви ране и поје…

Вођ је и даље нешто причао и млатао рукама, а ја сам посматрао слијепца како оправља гусле. Руке су му пуне, бијеле и чисте, без жуљева; образи округли и једри, чело високо и малко намрштено, коса свијетла и црна као угљен, а очи…

- Андрија! - викнух.

Он не чу, јер се бијаше нешто дубоко забавио око гусала…

- Андрија! - викнух ја јаче.

- А? - трже се он као иза сна.

- Вјере ти, назиреш ли имало?

- Кад је врло ведро и топло вријеме, обузме ме нека жеља, некаква силна дрктавица од превелике радости. Учини ми се: видим, прогледаћу!

Он махну тужно главом и опет се ушути. Тешко му, види се, што га то упитах.

Вођ једнако брсла:

- Народ добар, предобар!… Али, богами, народ је нешто ови’ пошљедњи година нешто малаксо и у танке нити увео, па му није ни до чег. Свак се забавио о својој муци и невољи. Али јопе даје. Даје, брате, и капом и шаком!

Врућина бијаше јењала. Сунце почиње падати на заранке, просијавајући меко кроз лишће које се тихано и једва осјетно покреће и подрхтава.

Планина оживље. Чују се узвици пробуђених козара и говедара који крећу благо на попасак. Одјекују кроз шуму довикивања чобанска и потмула, пригушена јека звона.

- Андрија! - викну вођ. Јењала врућина. Да се крећемо! Далеко је Змијање. Загуди мало господину, па да се иде већ…

Слијепац усправи гусле на крилу и, дрхћући, превуче гудалом. Јекну болно струна кроз планину. Дрхћу прсти, јеца слијепчево грло и звуци се, меки и дубоки, разлијевају испод суморних, ћутљивих букава, које се пркосно небу дижу, обасјане и освијетљене изнемоглом свјетлошћу пошљедњих сунчаних зрака.

Слијепац заврши пјесму и пошљедњи звуци одјекнуше силно и бурно кроз планину:

Рани сина па шаљи у војску,

Србија се умирит не може.

Учини ми се да се од ових снажних и поноситих ријечи затресе планина, зашуморише букве и као да све око мене оживље и поче дисати новом снагом и животом…

Просјаци се дигоше и брзо изгубише у планини.

[Владан]

Тајна невоља Смаје Субаше

Млад је и здрав Смајо. Весео је увијек и ни на што се не тужи. Куд год иде, пјева и јаше коња бијесно и силно, увијајући се на седлу као каква фитмија и готово кад га год сретнеш, увијек му је други коњ, млађи и бољи. Весељу, пјесми и лову нигдје краја ни конца!

- Никад бољег субаше! - хвале се кметови.

Откад је трећина постала, и откад су субаше пошле кроза села, честитијег, бескрајнијег и веселијег Турчина нијесам видио својим очима! - говорио је свак по селу.

- Кад нам је већ така судбина да морамо и субаше имати, нека нам драги бог поклони и у добром здрављу и весељу подржи нашег доброг и честитог Смаил-агу! - благосиљали су га са свију страна.

Сваког је кмета, и сиромашног и богатог, лијепо Смајо дочекивао код чардака. Сваком би испекао каву и напунио лулу дувана, а и чардаку су често стизале милоште и поклони од кметова: неко кокош, неко пиле, неко јање, неко опет лонац масла и чабрицу сира. Свега је понешто стизало, и Смајо је био задовољан с кметовима, а кметови с њим. Нико се ни на кога није могао потужити, јер би огријешио душу, а то није рад ни Смајо ни његови кметови.

Смајо се при процјењивању десетине заузимао за своје село, те десетар од њег није смио ни писнути. Колико би Смајо рекао да у једном стогу има "царевине", толико је и било. Он је субаша Хаџи-Селим-бега Џинића, чија се ријеч још и данас уважава и поштује, па му је било лако чинити што је год хтио и желио. А Смајо је истински желио да свак буде весео и задовољан, да свак пјева и кликће, извијајући се као шева испод чистог и ведрог неба. Душа би га забољела кад би виђео тужно, невесело лице, и гледао би да га како било развесели.

- Де, ћоће, запали! - пружио би му одмах кутију. Мани се, вире ти твоје, мисли и думана! Запали, мајка му стара, па се малко разведри. - Све ће боље бити него што ми мислимо.

Онда би ударио у веселе и необуздане шале, које би и мртва уста на смијех натјерале.

Околна су села завидјела кметовима Хаџи-Селим-бега Џинића што таког субашу имају, а и бег се, нема вајде гријешити душе, очински бринуо за своје село, бранећи га од сваког зла и напасти. Мало је, врло мало таких бегова и спахија. Он је често излазио у село и одсједао у Смајину чардаку. Кметови би се сви скупили, и он би их о свему распитивао: како је љетина понијела, како су шљиве родиле, може ли се живјети, и напосљетку би оштро дигао очи и погледао Смају:

- А како ви с овим? Да ли вам је, бивакарце, добар?

- Добар, предобар! - гракнули би сви као једно грло. Ако нам мислиш нажао учинити и срце нам наше из њедара извадити, онда слободно мореш Смаил-агу дигнути из овог чардака! Његова пјесна и шенлук, његово чисто и поштено срце вриједи, беже, пола Цариграда. Откад је свијета и вијека, ’ваког чојека није сунце виђело!

Бег би се задовољно осмјехнуо и на поласку би турио Смаји прегршт ситне јаспре да разда кметовима.

У пошљедње вријеме био је Смајо нешто замишљенији, и сваке вечери, у велико вечерње доба, кад се уноћа и кад се све смири и обамре, јекне са чардака пјесма:


Соба ми је празна,
А постеља хладна,
Не могу да спавам,
Бећар сам,
Јадан!


Све се село избуди. Од торова узавру пси и чобанско подвикивање. Ноћ се затресе и уздрхти, чиста и ведра ноћ ране јесени! Смаје сутрадан не би било у чардаку, и кад би се послије неколико дана вратио, на лицу је лебдио дрхтав немир и нека болна, дубока замишљеност.

- Наш се субаша нешто млого промијенио - ишао је шапат од уста до уста.

- Нешто га боли и гризе. Савладала га је некаква потајна бољка и јад. Браћо моја, шта би то могло бити? - питали су се људи међу собом.

И Смајо је с дана на дан постајао мрачнији и замишљенији и чешће, много чешће, силазио у варош него прије. Одлази и враћа се, али га нико није питао зашто је то толико учестало његово путовање. Једнога мјесеца пред позну јесен остао је читавих петнаест дана у граду, и кад се враћао, пропјевао је обноћ кроз село, и то му је била као пошљедња пјесма. Једно десетак дана иза тога био је врло весео и са сваким се шалио, а послије тог времена сасвим се помрачи његово свијетло и весело лице. Усне се од дугог ћутања упише једна у другу, и Смајо као да онијеми. Кад би коју ријеч и проговорио, била му је горка као пелен, а тешка као олово. Ријетко је излазио међу људе. Непрестано је сједио на чардаку, туробан и замишљен. Често се тргне из мрачних и црних мисли, стресе се као да хоће некакав невидљив терет да збаци са себе.

- Тешко оном, по сто пута тешко, кога стежу невидљиви окови! - уздахне дубоко. - Што ућиних од себе, постове му његове!… "Купи ми, мој шећерни Смајкане, шамију, купи ми папуће, набави ми нову феређу, ова ми се много похабала"! Хај, хај! - уздахне још дубље и очајније. - Што ућиних од себе, слип ходио по дунајлуку! Е, вире ми турске - заклиње се сам себи и млата рукама као да је мало шенуо с памети. Е, вире ми турске и рамазана ми мог, да сам знао да ће иза оне онаке сласти и милошће доћи ова горћина и думан, волио бих скоћити у Врбас него ово доћекати!

Од веселог и плахог Смаје постаде једно биједно, намрштено и зловољно лице, које поче на сав свијет мрзити и викати. Стаде чак и прорицати да се примакао кијаметни дан - Страшни суд, јер се свијет искварио и испоганио:

- Ништа ово данас не ваља! Све је ово једна петљага и роспилук. Али нека, нека! Примиће се дан кад ћемо сви знати што смо и на ћему смо. Убрзо ће завриштити ћорав ђогат под ћоравим Османом…

Свијет се упрепастио, па се превија и крсти од чуда:

- Шта би чојеку, ако ко за бога јединог зна!?

Једног дана нареди Смајо слузи да сазове све момке који су се ове јесени иженили. Момци се сутрадан скупише пред чардаком, а он поче нешто бесмислено и неразговијетно говорити. Нико га није разумио. Он се горко заплака и, заносећи се у страну, јекну:

- Плаћимо и јаућимо сви скупа! Наша је несрећа и невоља дубока и црна ко кара-дењиз, и висока ко ово небо над нама!

[Владан]

Туба

Освануо је лијепи, насмијани Ђурђевданак. Све у радости и неописаном миљу плива и топи се. На љупком цвијетку, на њежном и зеленом листићу, на танкој и виткој  гранчици опажа се нов, пробуђен живот.

Човјек се осилио, па некако поносито гледа како га природа обасипље красом и љепотом. Пуне су му груди; хоће да препукну од неке милине, која му је тако нејасна, али коју тако силно осјећа у раздраганим и набреклим грудима. Срце му заигра - полетио би. "Хвала ти, боже, на твоме дару!" - нехотице му се отме узвик из узбуђене душе.

Чудновато је ђурђевско сунце! Оно старе подмлађује, а младима полет даје. Све, све му се радује и жељно га ишчекује, па и онај мали мравак што тамо мили по сувом прутићу.
I

Испод Крагуљева брда по лукама расуле се бијеле овце и мали јагањци. Погдјекоја овца брижљиво блекне, а тек јој се мило јагњешце одазове, па се сито заигра преко меких и питомих лука.

Чобани се скупили, па се разговарају о зимушњим претрпљеним мукама: о оном великом снијегу што је нападао о Часнијех Верига. Казују један другом гдје ће, ако буде суђено, догодине зимовати.

Најамник Миће Зељковића, Благоје, младо момче, лијен и спутан, као цурица - тек га се наусница хватила - поизмакао сам мало подаље, па мало-мало погледа Крагуљево брдо. Њега као да не занимају чобански разговори и њихова проста и безазлена вијећања. Да, занимају и њега, али опет не тако као нешто друго.

Чућете, причаћу вам.

Сироче је; нигдје никог нема на овом бијелом свијету. Преклањске године, биће уз оно пет дана, умрије му мати. Оца није ни упамтио, а друга му је сва оближња родбина прерано помрла.

Ништа ти није горе и жалосније него на селу остати сирота. Нит’ ти ко има сашити рубина, ни ко опрати, нити ко окрпити - нити имаш главе, ни узглавља, па ет’…

Његов отац био је човјек доста могућан и живолазан. Али уз буну ударише Крајишници, кад су оно полазили на Бању Луку, па све разграбише и попалише. Имао је два плуга волова, седам-осам крава, а држао је приличио и ситне стоке, те је могао врло лепо живкарити. Земља добра, на што год човјек баци, стоструко рађа. Куд се окрене, берићет… Пун амбар, пун тор, пуна кеса пусте каиме, а њива се угиба од рода. Стари берићет, па то ти је!

Чисто човјек, покојни Гавран - бог да му душу прости - полуди. Ухвати неку болу и лицем на светог Николу исте године у тешким мукама издахну.

Мати му, Ђуја, послије двије године преуда се негдје тамо у Трамошњу. Преведе са собом и Благоја. Више дјеце није ни имала. Није им се дало у дјеци. Некако су била жестока, па не састави ни годину, пресвисну од силног дречања и плакања. Зато је Ђуја и надјела тако име свом Благоју.

Њега је очух почео у пошљедње вријеме попријеко гледати, те он једног дана побјеже у свијет. Стара Ђуја чупала је сиједе косе и туговала за својим јединчетом, док јој се бог не смилова и не прими је себи.

Благоје већ од десете године пошао по најму. Пребија се од немила до недрага. Ходао је дуго којекуда, док се прије три године не нареди с Мићом да му иде за сермијом.

Десет форинти, двоји опанци "кузолаше" и руно вуне, ето, то му је ајлук од Ђурђева до Лучина. Са својом плаћом био је задовољан. У Мићиној кући било му је лијепо. Сва су га чељад пазила као свог укућанина, нијесу говорили "наш најменик", већ "наш Благи". С Милићем Мићиним пазио се као с рођеним братом.

- Сејо, је ли Благи дојавио овце на попасак? - пита Јагода, снаха Мићина, Марушку, кћер му.

- Богами, снашо, још нема нашег Благог. Одјавио је чак тамо иза Палачковића гробља, па ето га још нема - одговара Марушка.

Тако га све наше село зове. Живе душе нема да се на њ потужи. Са сваким он лијепо, па и с њим свако.

Једном му ушла сермија у зијан, па ће пољар мало набусито:

- Зар ти, дијете, не видиш да је ’во ливада? Забранио је Бокан да ’вуда сермија пасе.

Њега нешто штрецну, па поцрвени као рак на угљену.

- Нећу више, брате Миле, нијесам знао да је…

- Добро, добро, Благи. Знам ја да си ти… Немој, знаш, више… - и пољару би жао што набрекну на њега.

Благи је непрестано погледао уз Крагуљево. Жудио је да кроз густе гране расцвјеталог шљивика види оно за чим му срце куца.

Испред кошара Крагуљевих зачу се пјесма. Данас је Ђурђевдан, па се дјевојке уз пјесму љуљају - тако се ваља. Чобани су познали глас. То је пјевала Туба и њезина другарица Пава.

Благом одлахну на срцу, а уздах му се нехотице оте из раздраганих груди. Хвати се за наиликани припашај, извади ћурлику, па засвира. Звуци су некако боно одјекивали. Груди му се дизаху, а руке просто играле по рупицама јасне ћурлике. Она му је једини разговор и забава у самотним часовима пастирског живота. Никуд не иде без ње. Кад пред вече напаса овце, непрестано му је у устима. Многи му је сеоски момак завидио што умије тако вјешто ћурликати.

- Не ишћурлика, Благи! Не гледа Туба на таке - вели Маркан, чобанин Мајсторовићев.

Он се застиди као млада, па не диже очију.

- Знам ја то и брез тебе, Маркане. Ја ћурликам, ’нако знаш, за своју вољу - вели Благи и меће ћурлику за припашај.

- Не знаш, Маркане, шта је коме суђено - кажу други чобани.

- Оно море свашта бити. Ама, ко ја велим, није ’нако прилике - опет ће Маркан. Нешто, дијете, наш Лазар… - он се уједе за језик, па да би то забашурио, устаде. ’Ајдмо, крећ’мо сермију. Скапа данас ’вође, на једном мјесту - опомиње их Маркан и прти торбу.

- Богами, тако је - одобрава му Благи и кришом погледа уз Крагуљево Брдо и спази Тубу како мину изнад шљивика на бунар.
II

У старе Анђе покојног Миле Крагуља има кћи. Крштено јој име можда и сама мати заборавила. Кад је била мала, зазваше је од драгости Тубом. Нико је друкчије и не зове. Она се не би знала ни одазвати кад би је ко крштеним именом зовнуо.

Кућа старе задруге Крагуља била је далеко чувена. Стари Јово Крагуљ за добрих година могао је испећи по триста ока љуте шљиве све ко грома! А Јовина кулаша још се и данас добро сјећа силни Мухаремага Бумишлић.

Његова је кућа била сваком широм отворена: калуђеру, попу, просјаку, путнику. Ко дошао, ко пошао - стари је Јово знао сваком угодити и по вољи учинити. Свак је благосиљао његов дом. Лијепи задрушки мир, ред и поредак владао је под кровом његова дома. Свако је чељаде знало свој посао, па је радило без поговора с вољом и увјерењем да себи ради. Лијепи стари задрушки животе, како те брзо нестаде!

Стари је Јово увијек држао на јаслима два седленика, а носио се као какав харамбаша. Човане чакшире, па поврх њих цариградски појас, онда фермен са сребрним иликама, па по фермену биоградски гуњ, а на глави повисок фес, омотан црном памуром, испод које је вирила дебела кићанка. Па кад још узјаше помамног кулаша, а објеси кубурлуке са двије граше о седло преда се! Еј, стари земане!

- Кад заступи ’Устрија - прича Ристо, син Јовин - некако у јесен ћаћа умрије, ми се уз часни пост на четверо подијелисмо и од тад нам све удари натраг. Године почеше издавати, марва пропадати, а тешке мирије стезати. Ништа ми није у мом вијеку било жалије нег’ кад ћаћина кулаша мунташе за мирију. Па кад га продадоше Мујкану, оном Циганину из Бронзењака, мало те не полуди. Сиротиња и вукарештина обладала је са свију страна, ал’ се још не дамо. Чуваћемо стари глас и поштење, а друго како је бог дао.

Брат Јовин, Миле, некако је брзо за њим промијенио свијетом. Иза њега остаде у највећој сиротињи стара Анђа са три кћери. Кућа без мушке главе - како је то јадно!

Некако се јадница копрљала и деверала. Двије кћери лијепо је удомила. Тубу, своје мило мјезимче, љубила је свим жаром материнске топле љубави. Њих двије остадоше у биједној и трошној колибици. Кад је Туба стала на снагу, ишла је по селу по надницама да изради који грош за шаку соли.

Стара и немоћна Анђа сјећала се лијепих дана задрушког живота и са сузним очима испраћала је своје мјезимче туђину на њиву.

- Чувај се, ’рано моја, свијет је ко свијет. На данашњем земану лако је поклизнути и образ окаљати. Обуј се, зеницо моја! - вели старица.

- Не могу, најо, знаш, роса је, па ће ми обућу…

- Добро, добро, него материна.

Драго старој Анђи што је тако паметна и чуварна.

Кад иде на њиву, обуче бијелу, као снијег, кошуљу, метне на се сав мајчин пришав, па обућу под пазуху, а мотику, кад се копа, на раме, или срп, кад се жање, преко рамена, па хајд’ весело на рад.

Туба! Ружна имена, а дивна створења!

Златна свиона коса окружава високо и ведро чело, под којим се необичним жаром свијетле грахорасте очи, осјенчене густим дугачким обрвама које једва да се не састају. Бијелим, мало од сунца припланулим образима дају особите чари оне двије јамице што се редовито јављају са оним невиним и безазленим осмјејком - осмјејком који заноси и опија. (Многи ли је за њим уздахнуо!) Па онај поносити, делијски ход, како лијепо доликује витком и правилно развијеном струку. А њедра, пуста њедра! Округла и једра, да пукну од једрине. Кад би стала, па наслонила пуне руке на накићену тканицу, па те погледала оним враголастим очима; на моју душу, да си Краљевић Марко морао би задрхтати.

Кад има цвијећа, увијек је закићена. За ухом јој стоји свјежи, румени ђулић, те лијепо одговара златној коси и љупком лицу; а стручак мирисавог босиока провирује испод фесића, мало натраг затуреног.

Сеоски су се момци ломили око ње. А како и не би? "Савила би по небу облаке, делај не би по земљи јунаке!"
III

Кад бијаху доље на дну лука, чобани разлучише овце. Благи окрену изнад млина, па се прихвати стране испод Крагуљева шљивика.

Овце су мирно пасле. Он оде пред њих горе на пут што води бунару, па сједе на једну бруну, извади ћурлику, те засвира.

Сунце се клонило смирају. Запад се ишарао свијетлим пругама, па трепти у дивотном сјају. Тихи је вјетрић пиркао и мрсио вране праменове косе задубљеног свирача, која је вирила испод маленог фесића. Он је ћурликао, те не би ни опазио Тубе да га не пробуди њезин глас.

- Благи, одоше овце!

- O, јес’, вјере ми! - трже се Благи и полети да их врати.

- Е, баш ти ’вала - вели он, пошто је вратио овце. Ти би на води?

- Да - одговара Туба, а очи оборила земљи.

Њега ухвати некакав дрхат, па тресе ли тресе! Погледао би је, а не да му се. Не смије, па ет’. Ћуте обадвоје… Не да им се говорити, па уби, посијеци! Туба држи у једној руци тиквицу, а другом чупа поткиту од прегаче. Благи обори очи, па удара штапом о врх од опанка.

- Зар ти носиш у тиквици воду? - пита Благи.

- Да. Близу је.

- Би ли дала, да се мало напијем?

- Што не би? На, узми - вели Туба и пружи му тиквицу, а не диже очију.

- Ледена.

- Да.

- Да - одврати Туба, а враголаст полуплашљив осмијех заигра јој се на малим, танким уснама.

И Благи се плашљиво осмјехну. Шта би друго?

Стара се Анђа узодала по колибици. Забринула се што јој нема дјетета за толико с воде. Боји се јадница оног рђавог обичаја: отмице. Забринута изађе пред колибицу.

- Oоо, Туба! - чу се старичин глас. Шта радиш, дијете, за толико?

Туба се трже, као иза сна, поблиједи, извади брзо из њедара јабуку, баци је Благом, па одскакута кроз шљивик.

Благи погледа за њом, па уздахну. Узе са земље јабуку, пољуби је - милошта је, тако се ваља - метну у торбак, па крену за сермијом.

- Моја рано, шта уради толико на води? Није пре’о бијела свијета, сестримим те! - вели старица мало љутито.

- Не мере се, најо, навалио свијет… - слага Туба.

Анђа је погледа угаслим старачким очима, па чисто врисну.

- Што си тако поблијеђела, јадна ти сам?!

- Ништа, најо, препала сам се мало од гарова Зељковића - слага опет Туба.

- Да ти наја салије страву? - пита преплашена мати.

Старица устаде, извади из једног дрвеног заструшчића пушчано зрно, пресјече га тупом сикирицом, па један комадић остави у заструшчић, а други метну на машу, да се истопи.

- Дајде тиквицу. Истопило се - вели старица и држи машу с растопљеним оловом. Је ли цијела? Да није ко пио? Јер, знаш, нема лијека ако пије… Да није збиља ко пио?

- Није - слага мјезимче и по трећи пут.

Стара поврже машу, насу у једну здјелицу воде, прекрсти је и нешто прошапта, па онда сали с маше растопљено олово.

- На, па се добро напиј.

- Туба узе здјелицу, па на силу прогута једно два гутљаја.

- Добро се напиј, ’рано моја. Здраво је то.

Ноћ је била увелике превалила. Оне се помолише богу, вечераше, запреташе ватру, па легоше.

Туба се превртала под дебелом поњавом. Није јој се дало заспати. Пред очима јој је играо лик Благог. Мислила је о свачем, или боље ни о чем. Осјећала је неку милину која је моћно струјила кроз ватрене и узбуркане груди.

Лањске је године почела зборовати - излазити на збор. Видјела га је код манастира на Малу Госпојину. Погледали су једно на друго, и одмах јој је прирастао за срце.

Од тада га је често виђала. На њиви овако, кад се копају кукурузи или кад се жање. Он би увијек притјерао овце, па би узео од ње мотику или срп, да је мало измијени. Сеоским момцима није то било драго, а Лазар је Николин пуцао од једа. "Oдао" је и он око Тубе; али она о томе није ни сањала. Гдје би он онако згодан и богат гледао на једну убогу сиротицу која иде по надницама да шаку соли изради.

Кад би Благи увече пројављивао сермију испод брда, она би изашла пред колибицу и са чежњом слушала би његово ћурликање. "Е, боже, он не зна да ја…" прошаптала би кад би се пошљедњи звуци јасне ћурлике изгубили у пустим висовима тамнозеленог Медењака.

Од неко доба ноћи превари је сан.

Старој Анђи није могао сан никако на очи. Бојала се за своје мјезимче, једину утјеху својих пошљедњих дана. Пригрлила је себи, па је њежно милује: "Спавај, срећо, спавај својој наји", шаптала је брижљиво мати.

Туба стаде нешто бунцати. Старица се препаде, устаде брзо, сјарну ватру, па дохвати с поличице здјелицу с водом.

- Туба, Туба - ’рано - буди је полагано. Устани, очи моје. Напиј се мало воде. Како јој горе образи - јадна ти сам и чемерна!

Туба се диже и једнако нешто бунца:

"Е, он не зна да ја…"

- Шта, ’рано? Ко? - пита преплашена старица. Прекрсти се, помени име божје и светог Пантелије, па се напиј воде. Прекрсти се, де.

Туба узе здјелицу, прекрсти се, онда се напи, па уморно превали главу на тврди поглавач.

Стара је Анђа дуго стајала више ње и укочено гледала; онда је опет запретала ватру, па легла.

- Боже милостиви, сачувај ме од сваке невоље и жалости, милости ти твоје! Свети Пантелија, крсно име, не дај нечастивом под наш кров - шаптала је старица покривајући своје мјезимче.

А како је Благом? Сав срећан и блажен ишао је ћурликајући за сермијом. Узгред је вадио из торбака јабуку, па би је гледао и опет у торбак метнуо. "Боже мој, оклен јој у ’во доба године јабука? Па је мени дала - е, она мене…" - бојао се да искаже што мисли.

У његовим разиграним грудима мијешала се радост са боном тугом. Сјећао се своје биједне прошлости, а пред очи му је излазила још бједнија садашњост.

Кад је сјавио сермију у тор, накупи сувади па наложи пред торском колибом ватру. Није му се дало ћурликати као обично. Волио је нешто размишљати.

- Ниђе никог свог немати на свијету - како је тешко. Па ја имам. Мени је сав свијет својат. Мене нико не мрзи, а ни ја никог - бранио се Благи од те страшне помисли. Па, ет’, кад би она и пошла за ме, ђе би’ је дово? Ни куће ни кућишта; ни у лијевој ни у десној - што но онај вико. Е, мој Благи, тешко теби! Он дубоко уздахну, изађе из торске колибе, обиђе тор, подвикну два-три пут, а опрезни га гаров дочека… Онда уђе у колибу, прекрсти се, па леже…
IV

Некако у сриједу пред Велику Госпојину - био је некакав мали светац - окупили се тежаци код кнежеве куће, па се разговарају.

- Је си л’ шта с уреда донио, кнеже? - питају га неки.

- Вала, људи, готово ништа. Једно двије позовке за зијан и…

- Је ли мени изашо "ђогат" (бијела "позовка") за потрицу? - претрже га Давид Штрбац. Знаш, тужио сам јазавца што ми је изио ’курузе.

- Какав јазавац? - чуди се кнез.

- Ма лијеп, лијепи мој кнеже! - заједљиво ће Давид.

Сељаци прснуше у смијех.

- Тужио сам јазавца маличном суду што ми је сатро ’курузе, знаш, у ’ној њиви под Медењаком. Кад им ја приведо’ јазавца и привеза’ колику је штету починио, рекоше ми да идем округлом суду.

- Окружном суду - исправља га онако званично кнез.

- Чекајте, кнеже - љути се Давид - да кажем! Знам ја да ви сви мислите, што тамо са судом миритате: Е, сељаци ништа не знају ко и остала марва. Ама није тако! Знамо и ми макар што је слано, ак’ и не знамо што је масно. Рекоше ми: штета је велика, то патри округли суд.

Кнез се узврпољио, исправио би га, али не иде.

- Уведем ја - наставља Давид - свезана јазавца у суд. Суци се засмијаше.

- Шта је то, комшија? - питају.

- Ништа вала, господини моји. Имо сам нешто ’куруза под Медењаком, знаш, горе више куће у ’ној страни, па ми овај јолпаз, што ’но има ријеч, са земљом сравнио. Ја сам га у’ватио и ево пред славни суд дово, па сад бог вам, а душа вам. Судите по прави. Кад ја то изговори’, они полегоше по ’ним душецима - шта ли му је оно? - од тешког смија.

- Мени је до плача, господини моји - велим ја.

Они се једнако смију, па погледају час у ме, час у јазавца. Згледаше се, па бркљачи нешто између се, па бркљачи, па бркљачи, док један - прошћете - не тури руку за леђа, па извади однекле - бог би га знао окле - воринту, те ми пружи.

- Ево ти воринта, Давиде, а јолпаз ће у бувару. Кад добијеш позовку, дођи на расправу.

Ја узе’ воринту.

- Господини моји, бог вам, а душа вам.

- Не води бриге, комшија - веле они, а попуцаше од смија.

Ја се нешто присјети’.

- Господини моји, биће ми мало воринта, јер, знаш, јолпаз - онако ћу ја по издалека.

- Баш што је јолпаз, дајемо ти воринту. То је, веле, награда, а за потрицу јавиће ти кнез, па дођи на расправу.

- Чувајте се, господини моји, јер - прошћете - јазавац хоће да уједе - казујем им ја.

- Мало је луд - вели један.

- Е, моји господини, ко блентави Бошњак; да му није носа, пасо би траву - велим ја и излазим.

- Сад, кнеже, питам ја тебе ’вако пред људ’ма и ’нако по закону, шта је с јазавцом и је ли ми изашла позовка за расправу?

Сељаци се засмијаше.

- Давиде, брате, мени није до шта је теби - вели кнез. Мени је и ’нако пуна глава.

- Знам кнеже, ама ко велим: није право да моји ’курузи пропадну.

- Па шта ћу ти ја?

- Знам ја шта ћеш. Ја ћу тужити на земљану владу и малични и округли суд и кнеза, а и шумара - знам ја закон! - па шта вам отуд дође. Чуо сам од људи што су ишли прошлог пазара у шер да се онај јолпаз по ’ној башчи око дуванске ваврике шеће - не буди примјењено - ко какав пријестолник, а моји се жалосни ’курузи суше. Е, кнеже, нећемо тако! Кад ја не смијем од суда подапети гвожђа да јолпаза у’ватим, не смије ни он мојије’ ’куруза немилице трати.

Закон данас за свашто има. Знао сам ја за закон, па сам га на ’ној струзи тешко натркимице жива у’ватио и пред славни суд дово. Е, кнеже, нећемо тако, амо је струга! - завршује Давид.

- Мани се ти мене, Давиде, тако ти крсног имена! - љути се кнез.

- Шали се, кнеже, Давид. Ти знаш њега. Има ли још шта од суда? - пита Марко Пантош.

- Још имају позовке за нове солдате - одговара кнез и вади из торбака.

- Боже мој, колико и’ ове године позивају? - пита неко.

- Па није млого. Једно десетак, дванаест - јавља кнез.

- Да није нашем Благом изашла позовка? - пита Мића Зељковић. Некако га ове године пада солдачија.

- Јес!

- Оде ти тај ко амин! - дочека Пантош.

- Ко? Зар ’наки момак? Нема га у сто села - гракнуше сељаци. Оде вала, све’дно ко под лед.

Мића се окари, па ће дрмајући там’ и тамо главом:

- На моју душу, оде!

- И твом је нећаку, Давиде, изашла позовка - вели кнез, прелиставајући позиве.

- ’Вала ти, кнеже, ко имам коме! - захваљује му се Давид.

Сви се сневеселише, па се и Давид нешто ућутио.

Кнез изнесе једну окањачу шљиве, па пружи Мићи да точи. Мића узе плоску, нали полић, наздрави кнезу, па онда обреди све.

- Дај, вала, кнеже, још једну изнеси, па макар је мој јолпаз платио - не може се уздржати Давид поред све озбиљности и забринутости која се огледаше на сељацима. Кнез изнесе; те једну по једну лијепо се угријаше. Разговор се поче живље.

- Баш нас, браћо, умете Грац - вели Мића и додаје полић Давиду. Умиру момци - не буди примијењено - ко кад се овце пометиље. Ето, два Мандића из једне куће. Један умрије у Грацу, други се врати кући; не прођоше ни двије неђеље, а и он оде под црну земљу. Не знам, шта и’ бацају на даљ, у ’устрију, код толике наше земље.

Давид прими полић, нешто се као дубоко замисли, па ће:

- Ваврике су томе криве, веле солдати. Дим онај, брате, те се наш свијет не мере обикнути, па то вам је.

- Па и не реци, Давиде, да није - одобрава Пантош и истреса лулу о врх од опанка. Ваврике, ваврике! Ништа друго!

- Чија је сад редња? - пита Мића.

- Цвикина, Цвикина! -повикаше неки.

- Оду момци здрави, ко рушпа, а војни, ко рањеници, па заковрљај те умри. Зар то није богу плакати? - јада се Цвика, а пружио руку да прими полић.

Људи, да речемо, би ли било ’асне бацити на царство молбеницу да и’ тамо не шаљу? - пита Давид. Ти си, кнеже, тамо при суду, а био си и у солдачији, шта ти велиш, а?

- Знате, људи, реглеман је реглеман, а бевел је бевел, а оно да - и рапорт има, па онда на царство - разлаже им кнез, давајући особити нагласак својим ријечима.

- Чујдете, људи! Еее - отеже Давид - кнез је кнез. Зна ти он - боже ме не покарај - на чем земља стоји.

- Шта? Зна вала, ђе је небо кукама приковано - додаје Цвика, а очи му се заокружиле као кози пред мрак. Де, де, кнеже! Како ’но?

- Браћо, све по реглемену, па онда на рапорт, а рапорт на царство - упућује кнез.

- Боже мој, што ти је паметан човјек! - чуде се сељаци, а само Мића ћути. Повргао покрај себе плоску, прекрстио ноге, нагнуо се мало напријед, па одбија густе димове из оковане и навезене луле. Нешто се замислио.

- Нема, људи, од молбенице ни од царства ништа - трже се Мића из мисли. Оно да - да би се могло молити, ама ко ја велим: нема вајде. Ја млим тако, а ви как’ ’оћете. Само знам: тешко јадном тежаку! Књиге не зна, па слијеп код очију. А данас ко не зна барнути оним црним пером, није ниђе присто, већ другог мољака да му проучи позовку или књигу. Тако вам је на данашњем земану. Па ето, ко би ту молбеницу на царство…?

- Ако не би наш десетар знао, ја не знам ко би други. Зорли је, веле, учеван - добаци Цвика као из рукавице.

- Ја млим да би знао боље онај шикуција што је лани у нашем селу купио мирију. Каже мени да зна љевше писати нег’ пријестолник.

- Па и би! - трже се Цвика и одмахну руком. Зорли је учеван. И мени је казиво да пријестолникова сина учи писати.

- Од та два ниједан! - повика Давид. Људи, шта вам је данас? Зар не чујете кнеза? Говори све’дно ко да није из нашег села. Нек’ му он у молбеници загари оне три ријечи, па ће Швабо нама’ виђети како и ми закон знамо. Како ’но кнеже? Реман, бе…

- Реглеман, чоче, па бевел, па с бевела на рапорт, а рапорт јавља на царство, царство на капетана, а капетан све даље до каплара.

- Е, што ти лијепи Швабо зна уриктати! Говори, брате, све’дно ко да из књиге чита. Зато суд и поставља за кнезове људе који су у солдачији били. Неће Миће, јер би се прије земља - боже ме прости - преврнула, нег’ што би он ’вако, ко кнез, ишчито - вели Давид.

- Ама ја, људи, не смијем - ја сам кнез. Познало би царство моје писмо, па нама’ у "црну кућу".

- И твоје ријечи - додаде Давид.

- Ја млим да би требало ударити на молбеницу и оне закрпе. Како ’но му се рекне, кнеже? - пита Пантош.

- Штрамплета.

- Плета?

- Штрамплета, чоче! Е, ништа не знате - исправља кнез и љути се.

- Немој баш, кнеже! Знаш, из нашег си села, па би и нас могла биједа појати - трже Давид свој неумјесни предлог.

- Немојте се, људи, узалуд трошити и плаћати, јер нема вајде, ове ми моје грешне којом дишем. Ман’те се, људи, ћорава посла! - одвраћа их Мића.

- Ма и ја тако велим. Зна царевина шта ради - заврши кнез разговор и узе празну плоску са земље.
V

Кнез је раздијелио по селу "позовке" и објавио дан кад ће с новацима пред котар.

Цијелим селом обладала жалост. Нигдје се не чује пјесма. Само што гдјекад тужно одјекне она солдачка:


Мислио сам да ме жени бабо,
Али ме је оженио Швабо -
Ој, ђевојко, драга душо моја,
Ој, ђевојко, драга Маро моја! итд.


Кад су истом почели примати солдате, народ их је испраћао као у рат. По варошима се могло видјети како се мајке са синовским одијелом по блату ваљају и лупају очајнички у прса. Да ти је срце од камена, морао би пустити сузу њежног саучешћа.

Солдати се почеше враћати живи и здрави кућама, и народ се мало утиша. Мало помало - већ и то постаде обична ствар. "Нека, нек иде, научиће се памети", говорили су људи. Али замало. Солдате почеше слати у Грац. Умирање и болести учесташе, те у народ поново уђе страх.

Јадне мајке почеле нарицати за својим синовима, као да су их покопале, па се с гробља кући враћају.

- Шта вам је, жене? Што цмолите? - ружи их кнез. Био сам и ја, па ево ме, нијесу ме убили. Мало се помучити, па богме и гладовати, а послије те стегне онај мењажија, па доста ти залогај кру’а.

- Знамо, мој синко, али тебе нијесу бацили четр’с конака од куће. Сваког пазара, да је било кабул, могло ти се доћи. А сад? Грдна рано! Бацају и’ неће у ’устрију, нема до Беча док би чојек попушио лулу дувана.

- Е, жене, немојте већ! - љути се кнез. Ђе је Беч, а ђе је Грац? Грац је ’вамо до нас.

- Е, јес’, Грац му се рекне, ватра га сагорила! - куне Спасенија Савина.

- Осим наше дјеце, друго - додаје стара Ваимија Игњина, а поднимила се на обе руке, па се љуља там’ и тамо.
VI

Благи се окарио, па не ћурлика. Да, ћурлика, али врло ријетко: овако кад је сам код тора. Тужни и бони звуци туже за нечим милим и драгим, за нечим изгубљеним.

И Туба је дознала да му је изашла "позовка" за солдачију. Свак је говорио: узеће га. Кад би она то чула, задрхтала би као у грозници. Досад тако весела, сад се окарила, на лијепо пропала у лицу. Жарке грахорке изгубиле ону првашњу топлину. Стара се Анђа препала. Одбраја јој уроке, салијева страву - ништа не помаже. У сну увек нешто бунца.

- Само да ми га је још једноч ’нако из близа виђети - мислила је. Нешто ми је ето драг - умрла би’ кад би’ могла, за њега. Е, боже, а он то не зна.

То је исто и Благи желио. Гледао је да се онако насамо с њом мало разговори. Лакше би му било, тако му се чинило.

Прије два-три дана одласка дошла Туба у млин. Благи то видјео, па сјавио сермију у оно стрњиште испод млина, па се учинио онако крај млина, да се напије воде.

Млин се нешто обаталио, па крупно меље. Туба изашла пред млин, не би ли кога од мушкијех видјела, па опази Благог гдје пије воду на оном точку више млина. Срце јој задрхта. Зовнула би га, а грло јој се стегло, па проговори не проговори!

- Помоз’ бог!

- Да бог добро!

- Зар ти у млину, Туба? - пита је Благи пролазећи покрај млина.

- Да. Па не знам… нешто млин… - не да јој се изговорити.

- Ма шта?

- Нешто се, прошћеш, млин обаталио, па не знам направити. Би ли ти умио?

- Да видим - вели Благи и уђе у млин, а она остаде пред млином.

Нешто је дуго баратао око камења, збунио се, па не зна шта ради.

- Добро сад меље. Направио сам - вели Благи излазећи из млина.

- Благи, збиља, кад ћеш у солдате? - охрабри се Туба.

- Ја млим: пр’ошјутра.

- Душе ти, је си се препо?

- Па ет’… и нијесам. Што би’ се бојо?

- ’Нако знаш, би ли ти било жао да те приме?

- Пааа - отеже Благи - да видиш и не би. Немам матере, немам никог свог… не би ме нико жалио - вели Благи, па онако испод ока погледа у Тубу, а она обори очи.

- Жалио би те свак, све село. Па ет’ и мени би било жао, да те, не дај боже, приме, јер, знаш, Грац… Ето, нит’ си ми - што ’но онај говорио - род, ни помози бог, а нешто си ми драг, ко… ко, ко рођени брат - замуца Туба.

- Нијеси ни ти мени мрска. Жао би ми било, ’нако знаш, тебе и села и сваког. Наш свијет, адет… па знаш чојку, кад оде на даљ, у туђи свијет… нит’ кога зна ни позна - заплео се Благи.

- Боже мој, ’оће ли те узети? Свак говори: узеће га. Мени нешто, боже, жао, па дође ми да плачем. Знаш, немаш никог свог, па жао ми те све’едно, ко… ко, ко рођеног брата, … мен’ се чини више - вели Туба, а блага румен осу јој образе.

- И ти си мени, чини ми се, дража од сестре. Немам ниђе никог свог на ’вом бијелом свијету. Да умрем, не би ми имо ко свијеће на задушнице запалити - вели Благи, а суза му полети. Он махну рукавом, па је заустави.

- Не дај, боже! Немој слутити.

- Е', Грац… - дрма Благи главом.

- Неће тебе, ако бог да, примити - соколи га Туба, а сама види како криво говори.

- Ал’ откуд ко иде, вели: узеће те.

- ’Нако знаш, свијет говори, ко ђе си ти… - не да се Туби изговорити што мисли, па тури руку у њедра и извади јабуку - зеленику. На ти ову јабуку, па се немој, знаш ’нако, карити. Све ће добро бити - ако бог да - боље нег’ што мислимо.

- На и теби - вели Благи, па извади из торбака јабуку и пружи јој.

Она је пољуби, па метну у њедра.

- Збогом, Туба!

- Збогом пошо, Благи! Боже, са срећом!

- Боже, дај! - одврати тужно Благи и одјави овце на попасак.

Већ је био млин изамлио. Туба покупи брашно у торбицу, па пође кући.

Нешто изнемогла; ноге јој клецају. Жао јој Благог. "Никад га, море бити, нећу виђети", шаптала је. Очи јој се напунише суза. Она пусти на вољу ојађеном срцу, сузе потекоше, а она боно, тихо запјевуши:


Ој, јабуко, моја зеленико,
Све те љето у њедрије носа',
Нит' те једо', ни те коме дадо',
Већ сам те је драгом оставила -
Јесен дође, а мој драги оде.


Она престаде, па уздахну.

Од Зељковића тора допирали су сјетни звуци јасне ћурлике. Она их је, с чежњом и слатком тугом у срцу, слушала, док пошљедњи одјеци не изумријеше у густим висовима тамнозеленог Медењака.
VII

Што свијет говори, ил’ је било, ил’ ће бити. Свак је говорио: узеће га. И узели су га. Кроз три недјеље Благи остави своју постојбину и оде у Грац.

Свак га је жалио, а Туба највише.

- Само нашег Благог, грдна рано, примише ове године из нашег села - тужи се Туби Марушка Мићина на перушању код Мајсторовића. Кад су нашег Милића примили, није ми било жалије. Да су барем још кога из села узели, било би му, јаднику, лакше, а ’вако сам…

- Боже мој, ’оће ли и’ бацити у Грац или ће остати у шкру? - пита Туба.

- Ја млим: у Грац.

Туба се окари, па се замисли.

Марушка и Пава заговориле се, па нешто једна другој дошаптава.

- Шта сте се ви, цуре, толико заговориле? Нијесте на збору? - шали се Лазар Николин, па баци пред Тубу чврсто завезан кукуруз. На, перушајте!

Туба се трже и узе кукуруз. Једва га некако оперуша, баци на хрпу, па чудновато погледа на Лазара.

- Знам ја, цуре, знам - уплеће се Лазар.

- Шта знаш? - утаче се Пава, другарица Тубина.

- Знам ја, ’нако знаш. Знам ја све - вели Лазар и дрма главом.

- Не знаш, вала, ништа, јер ништа и нема - опет ће ђаволаста Пава.

Она је искрена и одана Тубина другарица. Увијек је с њом готово. Заједно су и одрасле - кућа до куће. Једна другу поучава у везу, у ткању, у сваком женском раду. Кад су на њиви, увек су на једном разору. А што су могле запјевати, то је за причу!

Иако је била одвећ говорљива, ипак јој је Туба смјела повјерити своју тајну - тајну коју је и од црне земље крила: да воли Благог.

Овако, кад је какав светац, стара Анђа оде некуд у комшилук или на виђење кћерима, а њих двије наставе, па по цијели боговетни дан разговарај се. Кад би се сите наразговарале, онда би Пава рекла:

- Ајд’, Туба, болан, да мало запјевамо!

- Паво драга, не могу, па ет’…

- Ма шта ти је, болан? Немој се карити. Је ли те жао - јес’, ама јопе’ немој чинити брез себе. Сад ће те двије године протећи ко ’ладна вода, и онда, ко си, ти си! До’ће он, болан! Зар Благи? На моју душу, ко да гледам, а он дошо, па… Де, де ону "Oј јабуко, моја зеленико". То ти волиш, ја знам.

- Паво рођина, не да ми се, па уби ме - вели Туба, а очи јој пуне суза.
VIII

Јесен се приближује. Гора се почела жутјети. Покоји суви листак падне с гране, као нијеми гласник суморних јесенских дана. На њивама је готово све обрађено.

Шљиве родиле - преродиле. Свукуд пуне каце, а комови већ преврели, па се пјенуше. Траже се котлови, лети се за "дозволу"; свак ради, а порезни "уред" најбоље.

У селу велика живост. Неко жени брата, а неко сина; неко удаје сестру, а неко опет кћер. Иако је јесен досадно доба године, тежаку је најмилије. Онда он свачег има; доста појести, доста попити. Док има, да се што уграби, јер послије… Погдјекад богме и покоја пушка нехотице одапне. (Старинска, не мари ништа!) Кнез се почеше по глави, па ће званично: "На рапорт!" "Е, људи, људи, никад овом свијету…" - врти кнез забринуто главом.

Пред стару Анђу падају плоске као угњиле крушке.

Чувени су некад били Крагуљи, па се и Тубина љепота рашчула. Тегле просци из десетог села, као овце на солило - долазе на заглед. Стара се Анђа нашла у чуду, а Туба стрепи и дрхће као јагње од оштра ножа. Крије се, неће да изиђе.

Јанко Делић потеглио чак из Змијања. Опремио се као што се један Делић опремити може. С паром га згоднијег нема овамо око нас. Тежак је, истина, има своју земљу - давно се откупио - али помало и тргује. Купује овако у јесен дебеле волове, па их препродаје. Бистар је и предузимљив човјек. Из свачег гледа да пару избије.

- Нек’ изађе, да је видимо. Нећемо је појести - вели Јанко. Људи смо просци, таки је ред. Бегенише ли - добро, не бегенише - и тако.

- Знам, брате, Јанко: ама ја дјетета не дам ове јесени ниђе. Млада је, луда, а јопе’ ти си чојек згодан. Туј се богме ’оће ово, ’оће оно, а она, ко вукарашка ’ћи, нема толико спреме ни дарова - одбија га Анђа.

- Крагуљи су, стара, на гласу и…

- Е, мој Јанко, били су некад! - уздахну старица.

- Чељаде је бисно, кршно, пристало - од соја је, знаш; то је за моју кућу. А дарови и спрема? - вели Јанко, па пирну и одмахну руком. У мојој кући нит’ ће бити гола, ни боса, ни гладна, ни сувотна. Свега доста, ’вала богу! Живиће ко бубрег у лоју - што ’но онај казо - па ти сад…

- ’Вала ти, брате Јанко, ко имам коме! Ама дијете ове године неће ниђе, а догодине, како буде суђено.

А Никола, отац Лазарев, разлетио се, па не зна шта ради. Хоће да жени сина, па се мрке јањиле. Лазар неће него Тубу. Чуо је то Никола од "оне".

- Ми смо, мој чојче, обнемогли; пали - што ’но има ријеч - на пошљедње гране. Ред је да га женимо. Ама он неће већ Тубу Анђину, а она затегла, ко да је пријестолникова ’ћи. Ето, долазио на заглед Јанко Делић - ’наки чојек! а она џолава вјештица подапела губицу ко цигањски бубањ, па вели: "Ја не дам ове јесени ниђе дјетета!" Види ти сад тог посла! На моју душу, ја не знам шта ћемо… Дијете је дијете… Ти знаш Лазара - вајка се Петра Николи.

Никола се забринуо. Шаље онако испред себе жене да "маме" Тубу за Лазара. Ето, дошла Каласура (неки је зову и Летикујом), па се распричала:

- Моја Анђо - моја, немој ти бити блентава! Подај ти дијете у Мајсторовиће. На моју душу, сестро, не’ш се кајати. Ти знаш, ’вала богу, Мајсторовиће. Они држе жене ко мало воде на длану. Људи су згодни - своја земља, а јопе’ близу вода, близу дрво, близу млин! Ниђе таке згоде! Ја млим тако, а ти сад гледај. Отвори очи! Нијесам ти - не дај боже - душман’.

- Знам, моја друго, ама дјетету не иште срце ове јесени ниђе. Ја јој велим: "Ето, ’рано, изабери, ђе ти срце иште. Ја те не ћерам". Она нама’ стане плакати. Питам је, а она ћути. Само вели: "Најо драга, не иште ми ниђе срце". Е, па шта би’ ја сад, сестримим те? Ето, кажи ми, де! - јада се стара Анђа.

- Немој ти, знаш, тако. Дијете је, па море бити… Ето, кад су ме водили, ја плачем. Жао ми оставити вес а повезати бошчу, а послије… Ја ти кажем - што би’ ти и говорила? Људи су згодни, једни по једни. ’Наке куће у десет села нема. Доста сермије, а богме и житни су. Нико још не памти да су и оку жита купили. Своја земља, сестро! Мало је данас такије’! Близу вода, близу дрво, близу млин! Сама ти знаш, што би’ ти казивала? А јопе’ и близу је. Што би је давала пре’о бијела свијета? Мореш јој доћи, што ’но ријеч, сваки дан на виђење… Гледај, сестро, отвори очи! Нијесам ти душман - ни теби ни твом дјетету. Не говорим - не дај боже - из какве злобе, већ ’нако знаш… Близу вода, близу дрво, близу млин, а Мајсторовићи пазе жене ко мало воде на длану! Тако је, сестро, па ти сад… - расторокала се "благоглагољива" Каласура.

Туба се крије и бјежи док види да ко иде кући. Одмах јадница помисли: иду на заглед или прошњу.

Већ је прошла година откако су Благог примили. Често пута погледа у ону јабуку што јој је пошљедњи пут код млина дао. Почела је већ давно венути. Она је тужно погледа, а очи јој’ се напунише суза - "нека, нек’ вене, нек’ увене - само нека се он жив врати, али Грац", помисли она, а сузе јој облију блиједе образе.
IX

Биће пред Аранђеловдан, кнез сашао на "уред". На "уреду" је примио "позовке" и друге "званичне ствари". Осим тога предали су му два замотуљка у црно завијена и "црну књигу."

- Боже мој, шта ли му је ово? - чуди се кнез.

Прочита адресу: "Господину Вукану Радићу, кнезу села М…"

- Зар ја господин? O, о, о! - не може кнез да се начуди, па ће опет: "Господину Вукану Радићу, кнезу села М., задња пошта Б." Ја наредне царевине, боже мој! Сваком ли зна одати чес’! Право каже Давид: "Кнез је кнез". Није лако бити кнез! Треба се вамо у’ватити са судом, а држати се палиграпа, па ти се нама’ вјерује и одаје чес’. Опет чита и осмјехује се: Ја наредне царевине, мој милосни бого! Сваког ли зна поштимати!

Изађе из "уредовне дворане" некако поносито. Дигао главу као неслан ован, а укочио се, на никог не гледа. Узео оне замотуљке, па носи у рукама.

Сељаци што су били на "уреду" стрчаше се радознало око њега.

- Шта је то, кнеже? - питају га неки. Он се направио важан, па ће од неко доба мало затегнуто:

- Ништа! Чекајте, док отворим књигу! Што сте навалили ко марва?!

Он отвори писмо, па стаде читати у себи. Погдјекад се заборави сиромах, па поче и наглас срицати. Мучио се дуго и кад је све разумио, онда се накашље, па поче:

- Царство јавља "азо", да је десет… десет…

- Шта? укинута десетина зар? - претрже га неко.

- Шути марво! - продера се кнез, па настави. "Азо", царство јавља да је десетог прошлог…

- Шта ти му је оно "десетог прошлог"? - дочека опет неко.

- Шути, ћићулајкане бож’и, бленто, злогло! - дере се кнез, а поблиједио као крпа у лицу.

- Немој ти, кнеже, знаш нада мном трти рокве, јер сам и ја нешто био. И моја се слуша код суда. Знам ја палиграпе!

- Чес’ теби и поштење - трже се кнез. Ама немој брате, знаш ’нако… Од царства, па шта му је, да му је - добро му је!

- Читај, кнеже, читај! - чује се неки. А ти, Јовиша, шути?

- "Азо", царство јавља да је десетог прошлог мјесеца умро у Грац инвантерист (ја сам био врајтер) Благоје Гатарић. У његовом војничком сандуку нађен је један народни инструмент, ћурлика и једна јабука. Пошљедња воља поменутог инвантериста да се ћурлика уручи Милићу Зељковићу, а јабука да се преда Туби Крагуљевој. Моли се господин кнез да ово тачно изврши - заврши кнез и нагласи особито ријечи "моли се господин кнез", а сељани се чудновато згледаше.

- Еј, јадна му мајка! Бог да га прости и помилује! - оте се једном уздах из гомиле.

- Ја наредне царевине, Боже мој! - чуди се Јовиша. За свашта ли води бригу… Код ње иде све ко на тетиво! Нема код ње тамо-амо, већ шта је коме одређено - одређено! Боже ме не покарај, да оде на ’нај свијет, нашло би га!

- Само да се укине десетина, трећина и, рећ’емо каз’ти, ове глобе - никад бољег цара - вели Шурлан.

- А шта му је то, кнеже, завијено у то црно ћаге? - пита Јовиша.

- Зар не чуште шта царство јавља? Ово је дугачко ћурлика, а ово округло јабука.

- Ја, мој ваљани бого! Види, види, који су мурови и штрамплета! - не може Јовиша да се начуди. Колико ли је муке и трошка виђела царевина док је то послала амо из толике даљи! Па вели чојек: много иште!

Док се вратио с "уреда", кнез је одмах предао Милићу ћурлику, па пошао онако узгред да и Туби уручи јабуку.

Стара Анђа извадила мисирачу из ватре, па отреса с ње луг, а Туба узела камичак па туца љешнике, док кнез трнапи на врата.

- …бар вече!

- Да бог добро! - устадоше обадвије, поклонише се и примише бога.

Туба узе столац, пребаци преко њега поњавицу, па подметну под кнеза.

- Сједи роде - вели старица. Која добра?

- Вала ти! Немам кад; имам још нешто посла ’вође доље код Ђокана - вели кнез и извади јабуку из преметача. На, Туба! Умро Благи, па то је, знаш, пошљедња воља. Лаку ноћ! - рече кнез па на врата.

Јадна Туба поблиједи као мртвац, али се уздржа. Узвишени и ничим непомућени дјевојачки стид спасе је да се не изда. Кад кнез изађе, она бризну у плач и објеси се старој Анђи о врат.

Кроз тужно, непрекидно јецање чуле су се ријечи: "Најо дра-ага уме-ме-те нас Гра-а-ац"!

[Владан]

Са збора

У прошлу недјељу пробуди ме рано иза сна звекет цванцика, ударци поткованих опанака и тих, нејасан женски жагор, који се овда онда мијешао с крупним, мушким узвицима.

Сјетих се брзо шта је. Млада је недјеља, а свијет се сваке младе недјеље скупља на збор. Уморан и неиспаван, једва се дигох и обукох, па смакнух засторе с прозора.

Свијет је непрестано, жагорећи, придолазио. Друмом од Гомјенице, чији се је шум једва осјећао како меко и уједначено шушти, а за њима се нанизао овећи осук женске чељади у чистим, бијелим рубинама. Кроз рану, јутарњу свјежину бјеласале су се и лепршале женске бошче, бљештили се и преливали на младинским и дјевојачким пуним њедрима свијетли и влажни гердани, и црвенили фесови на мушким главама. Свако женско чељаде, по обичају кад се иде на збор, носи у руци киту босиљка и девесмиља, а у дјевојака на удају виде се и ђулићи, свјежи и црвени као крв, иза ува, и два, три стручка милодува у коси, који је већ почео венути.

Сусрећу се на раскршћима. Љубе се прије и куме, питају се за здравље кумови и пријатељи, шапоре снаше и дјевојке и стидљиво погледају око себе. У момака ужагриле очи, па се живо свијетле и немирно поигравају. Већ се један нашао као и у послу: примакао се цурама, па их задиркује и отима им црвене ђулиће иза ува.

- Еј, момчићу, немојде ти, знаш, тако! Пост је, молитву ти твоју, а и јесен је још подалеко! - чу се мушки глас из једне гомилице.

- Родиле су, брајане, шљиве. Моремо се сваком весељу од бога драгог надати. Остави ти слободно дјецу нек се, ако ћеш, мало и прошаликају! - истаче се из друге гомилице једна остарија жена необично свијетлих и крупних очију. Мој слатки брајане, једро месо и врела крв слабо се, ако ћеш ме питати, брину за пост и молитву. Знам ја то по себи. O, грдна рано, кад сам ја била некад вако у ватри и напону…

- Језик за зубе, торокачо једна! - издера се неко осорно. Не узмећи нам дјеце! Види ти ње каква је она само!

Настаде мек и весео кикот и неразговијетно шапутање од уста до уста, а искрена се торокача, постиђена, негдје изгуби у збору. Једре и пуне цурице заносе стидљиво главу у страну, миришу влажно босиље и девесмиље и смијуље се. Онај се момчић зацрвенио од стида, па не трепће, а смијех и шапат све се више и више шири по збору.

Свијет једнако придолази и приснажује са свију страна. Ведар је и топао дан, па народ похитао на збор.

Замало би, па се и служба сврши у цркви. Истом сада настаде живо кретање, разговор, жагор и довикивање. Пуше се ватре, вичу зборачке кафеџије, сјакте се ибрици и филџани, свијетли се и прелијева накит на женскињу, мирише цвијеће и тамјан из отворене цркве, а над свим тим свјежим, миришљавим и живим шаренилом наднијело се и свело планинско небо, модро и чисто као огромно рибље око. Све оживље некаквим чудноватим животом, све се као преобрази и оснажи. Већ се и пјесма разлијеже:


Солдачијо, моја бриго тешка,
Ој јелико, ој горо зелена!
Остаде ми жена ко дјевојка,
Ој јелико, ој горо зелена!


Два снажна и витка момка као двије јеле, загрљени као два брата, ступајући полагано кроз збор, пјевали су ту жалобитну пјесму, кроз коју је одјекивала туга и неизмјерна жалост за нечим изгубљеним. Свијет се згрнуо око њих, па их прати, а они све снажније, тужније извијају ову нову, чудновату планинску пјесму која дубоко, предубоко у срце задире. Из припланулих и окоштих им образа бије оно пуно, пркосно, планинско здравље и снага, а из очију љута мржња и туга. Пјесмом су ваљада хтјели да се отресу тешке чаме и дубоке, немиле слутње што им је обузимала сву душу.

- Оба су примљена у солдате, а оба су и ожењена, нема још ни неђељу дана - прошапта неко као жалећи их.

- Људи моји, ђе ли ће им кости иструнити?

- Браћо моја и Србови моји, ја сам нешто опазио: кад се гођ ови добросретни солдати примају, увијек ће киша пасти! Е, да речемо, што би то могло бити посриједи?

- Е, мој синко: и богу драгом жао што нам дјеца туђину робују! С тешке неправде и само небо плаче! - уздахну стари Чочорика, који је десет година за турског суда у Видину у заточењу лежао, и чија су два унука прије неколико година у Грацу умрла. Јоцане мој и Милане мој, ђе ли сад ваше несретне кости труну?

- Ама, шта и’ шаљу у тај проклети Грац код толике наше земље?

- Шта и’, велиш, шаљу у Грац? Шаљу и’, рођено моје, да брже помру, а све, белћим, зато да је, речемо, нашег свијета и нашег закона мање у ’вој земљи. Знам те, Швабо! Знам те, Швабо, ко пробијену пару у кеси, али нећеш извршити што си накастио! Држаћемо, ко Турци, преко закона по три жене, а бели нећеш израдити што си намислио, јер, с божјом вољом и помоћи, један ће Срб умирати а по три се рађати!

Покрај њих наиђоше два жандара, без којих не може ниједан збор у Крајини проћи. Оштри, намрштени и достојанствени као да им је царска круна на глави, крстарили су они кроз збор, пазећи на све што се ради и говори. Неко им се из гомиле подругљиво накашља, а један од пјевача извади иза припашаја војни позив и пружи га једном жандару:

- Виђајде, вјере ти, кад ме то Швабо зове доље себи.

- Сјутра… осам сати пред котар - одговори жандар суво, преко срца.

- Па тако ће бити и за мене? - промрмља други момак држећи позив у руци.

- Тако и за тебе! - рече осорно жандар и не гледајући у позив.

Момци се згледаше, и један прошапта:

- Наша је ноћ и божја. Још ћемо се мало веселити, па онда… Море бити да нам је ово пошљедњи збор.

Родбина, пријатељи и познаници стрчаше се око њих и стадоше их штошта запиткивати.

- Баш шјутра?

- Шјутра.

- А што кнез рече: у други пазар?

- А, шта зна кнез!

*

Ведар дан, пун освјежавне топлине и свјетлости, у тренутку се претвори у мрачан и натмурен, те се и свијет, усплахирен, поче раније него обично разилазити са збора. Небо при крајевима тамно оловасто, па онда горе више као очађело, а по средини црне се густи, смркнути облаци као огромни комади утуљена угљена. Преко планинских овршака, који су се дизали у страхобној полутами, допирала је као из неизмјерне даљине уједначена, потмула јека и оштар, леден вјетар. Све се живо на земљи као накостријеши, дркћући и стрепећи, ваљада, од подмукле, страховите буре што ће у часку ненадно заурликати кроз планинске, уваласте продоле.

Војници, пјевајући, кренуше на пут. Иако се велика бура спремала, нико их не опомену да не иду. Срамота је то и помињати младу и снажну планинцу који ни од чег не преза. Њега само онда боли и љуто тишти кад унапријед слути да ће свенути и угинути без пушке и ножа. Зато, ваљада, обојица и бијаху тужни и замишљени на растанку.

Почеше им са свију страна нудити плоске с ракијом да се развеселе. Млада женска чељад и оближња родбина и својта ките их цвијећем, а остарији и припознатији људи уче их и савјетују како ће се владати и понашати у далеком, туђем свијету:

- Чувајте се и пазите се, дјецо моја! - савјетује их стари Чочорика. Нек вам је увијек на уму она наша стара и паметна ријеч: Туђи људи, не знамо им ћуди; туђа земља калауза нема. Будите увијек један другом на руци и слажите се, јер, вјерујте овој сиједој глави, несретна је земља која вас је одранила и на којој сте се први пут часним крстом прекрстили.

- Збогом, браћо! Збогом остајте сви и прошћавајте! - стадоше се праштати и љубити. Збогом, сејо!

- Брато мој, брато! - загрцну се сестра, загрли га и поче се ломити и гушити у јецању. Брато мој, брато! Никад те, море бити, нећу више виђети!…

Жене им, кршне и прикладне, нијемо, непомично стоје и скамењено ћуте. O, какве се велике и силне ријечи туге и чемера крију у том стидљивом, грком и леденом ћутању!

- Збогом! - викнуше обојица, па се загрлише и запјеваше:


Кад се сунце са запада роди,
Ој јелико, ој горо зелена!
Доћи ћу ти са Косова, љубо,
Ој јелико, ој горо зелена!

Синуше двије свјетлице, једна иза друге, и тамно зеленило јела и смрчика окупа се у блиједољубичастој боји. Негдје у даљини отискује се гром иза грома, потресајући са ужасом тешка, поцрњела небеса. Киша полагано шушти, ромори и пада на запечену земљу, док са свом силином не пљусну. Громови се умирише, изумирући тамо иза планина тако тешко као да снажни дивови срдито одахњују. На све стране, кроз замагљене и овлажене планинске продоле и увале, звижди и јауче вјетар и бура тако силно и тужно да се чинило као да цијела једна земља, племенита и честита земља, цвили и уздише са зла удеса и немиле судбине

[Владан]

Код Марканова точка

Више Чергића кућа затече ме зора. Јутро је било тихо, као да је све изумрло. Изнад села шути планина. Ниједан лист да се крене, да зашушти. По равни испод планине једва се назиру торови кроз рану сумаглицу. Далеко доље пољем кроз зеленкасту бујад жути се друм као дугачка, неубијељена крпа платна, замичући стрмо под Кадину Воду, под слатку Кадину Воду!

Све удара на влагу помијешану с лаким, освјежавним мирисом. Све шути, ништа се не креће. Све стоји усправ, тихо, побожно: и црне, жалосне јеле; и осамљени редак трешања изнад Чергића наслона; и она крошњаста крушка дивљака код Марканова точка; и они лугасти гињенички биљези под њом. Све се диже некако свечано према изведреном небу, с кога звијезда за звијездом нестаје. Чинило ми се да села моја и планине моје нешто с чежњом очекују и да је све окренуло лице према блиједоседефастом истоку.

Јест, јест, планине моје и села моја, ви за нечим чезнете, за нечим гинете!

Ишао сам једном узвишицом. Испод мене, на десну руку, измеђ двије окомите низбрдице шуми поток. Неоклен се чу слаб, нејачак узвик, па га брзо нестаде. Изумрије у нијемој, леденој тишини, слијевајући се са жалобитним поточним шумом, који, можда, туговаше за изумрлим животом, или у својим уједначеним, многом срцу неразумљивим звуцима пјеваше пјесму вјечите чежње.

На небу ниједне звијезде. Над западним видиком дигли се бјеличасти облаци, збијени као огромни сметови снијега поврх планинских голијети. Остало је небо ведро, мирно и нешто необично тужно.

Преко пута, за један пружљај волова од мене, прелетје зец. Тргох с рамена нешто двоцијевке. Цикну пушка и силан пуцањ разли се кроз магличасте планинске увале. Од торова залајаше пси, а по селу узаврјеше пијетлови… Зора се бјеласа. Умире ноћ.

Мене обузе некакав немир, дрхат. Покајах се што изметнух пушку. Тргох иза сна толико живота, из оног слатког, меденог сна кад се немирна, ватрена планинска срца у несвјесном полусну снажно притежу, грле и љубе.

У тренутку стрчах Маркановом точку. Из шупљикасте седре дерао је дебео, сребрн млаз, слијевао се низ ижљијебљено дрво и падајући на земљу разбијао се у округласте, свијетле капље. Запахну ме од воде нешто студено и цијелом снагом прође ме лака, дрхтава језа. Умих се, па сједох на клупу покрај гињеничких биљега.

Село се буди. Допире до мене нејасан жагор. Чује се дремљиво протезање до наврх прста, испрекидано кашљуцање и једва разумљиве ријечи:

- Ајде, очи моје, изгони сермију на пашу!

- Људи моји, ђе је ово мого наш Бјелан замркнути?

- Ја млим да је мого газдиници Милеви доље под Кадину Воду за видна стићи.

- O-о, Ђуране! - зове неко. Кажи, вјере ти, Луји нек одма иде у Чергиће, јер је реко десетар да ће данас вијатити и Злорекову зоб на Раскршћу… Кажи тамо људма да је овај нови десетар злочест. Вели: "У памет се људи! У овог цара има за свашто школа, само нема за десетара. Нит има, вели, у оку кантара, нит у овог цара школе за десетара…"

-… бро јутро! - чу се иза мене ситан, промукао глас.

Окренух се. Крај точка је стајао момчић. Могло му је бити петнаест до шеснаест година. Плаве су очи биле тужне, с лаким премлазом старачке забринутости. Окрајци косе, што су вирили испод фесића, жутјели су се као восак. Кад се уми, сједе на клупу покрај мене.

- Какви су ово, дијете, гробови?

- Гињенички.

- А кад је овај свијет изгинуо, можеш ли знати?

- Још за турског, кажу, суда, кад су Турци судили.

- А кад ћемо ми, мали, судити? Он обори главу и мало ошути:

- Ала селамет! бог свети зна! - диже он некако тешко главу, уздахну и махну руком.

- Ама, што си ти мени, момчићу, тако тужан, нешто забринут?

- Ко, зар ја? Нијесам ја ништа тужан! Што би био тужан?… Нако да речеш, да нијесам забринут и вамо замишљен, па и јесам; јер да ти знаш шта се мени све разбија о главу!

- Шта се теби, велиш, све разбија о главу! Ти си дијете, болан! Шта ће се теби о главу разбијати?

- Е, мој брате, не знаш ти вамо… На моја је леђа пала сва кућа. Ако не самељем, несамљевено је; ако не купим, некупљено је; ако не урадим вамо ове тежачке послове, неурађено је. Све ја, па ја!

Како то?

- Е, лијепо, рођено моје! Оде ми брат у солдачију, отац умрије послије неколико неђеља, остадосмо ја, двије ми сестрице и упатна, саката нам мати… На ме пада кућа и старешинство. Смирујем мирију, десетину, трећину… Што гођ ишту дајем, а штогођ јопе од суда иде, на мене се пише… Је ли вако, брате мој, Грац под запад?

- Да.

Он се окрену према западу и дуго је, дуго гледао преко планина, онда се обрну мени и уздахну:

- У Грацу ми је брат. Ономадне сам продо једно прасе, па сам му посло мало пара. Пише да је нешто оболио - рече он више као за се, па настави: - Посло ми је зимус књигу да ће ко овог прољећа доћи, па сад кажу да ће служити још годину. Дигло, веле, на три године. Еј, бог и’…

Он се трже као опарен. Присједе му ријеч у грлу:

- Не замјери брате: јеси л' ти овај наш чојек! Ја млим да нијеси Швабо?

- Нисам.

- Виђо ја одма да си Срб. Лијепо еглендишеш… А што ће ти те швапске руте… аљине те?

- Таки је сад адет. И ја их мрзим, из дубине душе мрзим, ама шта ћеш!

- Нако ја, знаш, питам, а одијело какво било - свеједно! Нек је чојек вамо добра срца и поштена гласа, а одијело - свеједно! Ти мене малоприје питаш: "Шта си, велиш, момчићу, тако тужан? " У једну руку морам бити и тужан. Шта смо ми све некад имали, па до шта смо дошли!

Малом навријеше сузе на очи.

- Па шта смо имали?

- Имали смо своје царство, своје цареве и јунаке, - своју снагу и господство, па данас ништа! Данас, смо прошјаци, и туђе слуге и измећари… O, кад мој покојни отац загуди, па кликне уз гусле ону пјесну:

"Силна војска на Косово пада, силна војска српског цар Лазара" - мени перчин расте, сузе ми саме на очи навиру, а срце почне јаче куцати! Примио сам доста пјесана од оца, али ми данас није до пјесне… Ето имам кућу, кућиште и нешто сермије, а све ми се чини да немам ништа. Некако ми је несигурно. Шјутра спаији да што пане на ум… Е, мој брате, тешко нами! Ми смо ти једни, што се каже, незаробљени робови: код куће, а брез куће; код земље, а брез земље; код постојбине, а брез постојбине!

*

Сунце је било одскочило за два, три копља изнад зажареног, блиставог видика кад сам се кренуо од Марканова точка. Кроз кућне комјенове избијао је риједак, плавичаст дим, повијао се там’ и тамо поврх кровова, па се онда мијешао с модросивкастом паром, која се обично изјутра прелијева у сунчаној свјетлости над јеловом шумом. Све се кренуло, све је оживјело, али се на свему огледаше дубока, неизмјерна туга, преливена тешком, леденом збиљом. Ниоткуд се пјесма не чује као у прве дане дјетињства мога.

Планине моје, што сте ми тако тужне?

[Владан]

Ђурини записи

На полуотвореним вратима стоји човјек, једном ногом у соби, а другом с ону страну прага. Протрх очи, погледах боље и познах Ђуру Џ. из Кола. Знам га добро. Мајстор је и то добар мајстор. Хода по свијету по мајсторији. Покрива амбарове, кукурузане, појате; набија пред јесен каце за ком. Мало и жита у земљу баци. Шта ће човјек - отима се и тежаклуком и мајсторијом.

- Која добра, добри Ђуро? - викнух ја.

- ’бро јутро, господине! Вала ништа… - вели Ђуро и плашљиво подиже главу.

- Дао ти бог добро, мој добри Ђуро! Улази, божји човјече; не бој се, мајка му стара, наши смо!

- Ма знаш, господине, ко… ако ’ш ме питати, и мрско ми је. Знаш - што ’но кажу - господа си, па није лако с господом...

Он затвори полагано врата, приђе бојажљиво на прстима до стола и пружи му руку.

- Здраво свано, господине?

- Здраво сам, како си ти, Ђуро?

- Нека вала богу и ја сам. Како је оче Јеросим, је л’ он здраво?

- Здраво је, хвала богу!

- Нека вала богу! Како је баба Марија, је л’ она здраво?

- Здраво је Ђуро.

- Нека вала богу! Како је стари Дако, је л’ он здраво?

- Та мани ме, Ђуро - велим ја и смијем се. Здраво је!

- Нека вала богу! Како је, господине, љетина вуда око вас?

- Па, да речеш, није лоша.

- Нека вала милостивом богу! Какав је десетар? … Је ли нако? …

- Богами, Ђуро… ет’…

- Еј, бог га убио! И у нас, мој господине, подави! Пукло у њег из ведра неба!

- Сједи, Ђуро; ето ту на сећију или, ако хоћеш, на столицу. Како ти је згодније?

- Ој, јој, господине, шта ти то велиш? - зачуди се Ђуро и лупну се у прси. Зар да ја с таком господом сједим? Вала ти, вала ти од неба до црне земље! Морем ја и вако…

- Сједи, човјече; не буди дијете.

- А-а! То никако, ни по које паре - одбија он и дрма главом. О, јој, зар да ја с таком господом?…

Видјех: неће сам да сједне. Узех га за руку и посадих на сећију. Он се неспретно помаче на крај сећије. Сећија вагну, а Ђуро се скотрља на под.

- О, јој, господине! - јаукну Ђуро и једва се диже. Сами бог и данашња света неђеља није рекла тежаку да с таком господом барабар сједи.

- Е, па, ето, кад нећеш, а ти стој! - мало ћу ја љутито.

- Дај ми руку - вели Ђуро и држи плоску у десној руци.

- Што ће ти рука?

- Да те пољубим, моја добра господо! - подилази Ђуро.

- Мани се, Ђуро, ја нит сам поп ни калуђер.

- Како нијеси, моја славна господо? Ти си нам и поп и калуђер и игуман и ариманит и све, ет’… Све си нам ти!

- Ма немој, човјече - отимам ја руку, коју он бијаше чврсто ухватио.

- Ето, господине, то ти је од мене милошта - вели Ђуро и пружа ми плоску, пошто ме на силу пољубио.

- Е, хвала ти, Ђуро!

- Вала богу и славној господи!

- Ја видим, Ђуро, ти си нешто с послом дошао, а?

- Па… и јесам, моја учевна господо.

- Које су те виле донијеле? - викнух ја онако у шали и погледах у плоску.

- О, јој, господине! Не дај, боже, нијесу виле - препаде се Ђуро и стаде се крстити.

Ја се осмијехнух и погледах га испод ока.

- Нако, знаш, дошо сам… да простиш, на кобили сам дојо. - Даде ми Максим своју кобилицу. Да простиш, господине, ждребна је. Вели Максим кад сам пошо:

"Чувај, Ђуро, прошћеш, ждребна је кобилица". Богами, господине, више сам је водио нег’ ја’о. Неће страна, неће низа страну, па тако…

- Добро, Ђуро, тако и ваља. Ама кажи ти мени што си ти до мене дошао?

- Јест, јест, господине, ждребна је. Могла би се, да простиш, изјаловити, па куд би ми онда душа? Душе ми, јест, јест, господине, здравља ми! Истину ти кажем, није нако да ти лажем: ждребна је.

- Ама добро, ет’… ждребна је, па?

- "Ждребна је, каже, припази је, Ђуро. Купи јој мало зоби ил’ накоси траве; неће она сијена". Јест, здравља ми, господине, кобилица је ждребна, а ја сам добар, ко… ко…

- Е, доста, Ђуро, већ и с кобилом и… - велим ја и смијем се. Него ти, брате, кажи што си овамо потеглио?

- О, јој, моја славна господо! - подилази Ђуро из петних жила. Вала ти што ме питаш. Ја се, ето, заборавио, па… Вала ти од неба до црне земље - црне и свете земљице, у коју ћемо сви… Ето, дошо сам, да те нешто, ако ’ош, и молим… ко старијег и паметнијег… Дошо сам, господине… - вели Ђуро и чеше се иза врата. Знам се добро с твојим оцем… оче-Јеросимом, а молимо ти се, господине, памтим ти и матер, још кад је цуром била. Очију ми, јест, господине! Дошла - покој јој души - нашој цркви на збор. Боже мој, сва окована у паре! Све сама цванцика и крсташ-талир… Онда је оче-Јеросим био момак, па ко "ода" за њом. Висока, брате, пристала, кршна… Лете момци, пружају плоске, дају јабуке. А-а! Она и не гледа! Веле: ода за њом Јојо Стојанов. Тако су звали оче-Јеросима кад је учио поповину… Јест, здравља ми, господине, тубим ја њу! ја млим, господине, да ти и не тубиш матере?

- Не тубим, Ђуро.

Ово ми безазлено Ђурино питање паде тешко на душу. У мени се пробуди стара жеља. Мисли ми одлетјеше далеко, далеко…

Ђуро је и даље нешто причао.

- Е, мој господине, нико се не море боље вољети нег мати, а нико јопе не море више вољети ко мати свом дјетету.

- Имаш праве, Ђуро, тако је! - тргох се из мисли. Е, сад ми кажи, што си дошао?

- Ето, господине, знам се добро с твојим оцом… оче-Јеросимом. Пазимо се још од турског земана. Ето, он дође мојој кући, па ја и он шједнемо. Он мало више горе - на простирач, а ја доље крај простирача… до огњишта. Испечем ја каву, па онда изнесем, ет’ у ’вој плошчици мало ракије. Увијек у мене има ракије. Пијемо тако и егленишемо… O, добар је оче-Јеросим, а и паметан је! Ја не знам… ти би, ако ’ш, господине, мого с том својом науком и памети тамо… код суда и код право приказати и израдити да оче-Јеросима и завладиче, а, господине?

- Па гледаћу, Ђуро, ако се могне - велим ја озбиљно.

- Онда не би било вјенчање дваест воринти ни страшна молитва пет сексена - то би оче-Јеросим снизио, а, господине?

- Би, Ђуро, би!

- O, добар је оче-Јеросим! Ш њим, ако ’ш, море и мало дијете бешједити… А ја се и он добро држимо. Ја сам му набио двије каце; по дваест котлова кома море у њи стати. Покрио сам му и онај амбарић у Суботици. O, добар је оче-Јеросим, а и ја сам добар, моја добра и учевна господо!

- Добар си ти, Ђуро, знам ја; причао ми је отац.

- Је л’ де?

- Јест, јест.

- Је ли вође оче-Јеросим? Ишо би да га пољубим у руку, па би се нама’ вратио. O, добар је…

- Није овдје, у селу је. Ето, Ђуро, кобилица је ждребна, тубиш кад ми је мати цуром била, оче-Јеросим је добар, а и ти си, како видим, добар. Кад је то све тако, сад ми укратко кажи што си дошао? Је ли тако?

- O, добар си и ти, наша славна и учевна господо!

- Е, добар сам и ја - добро! Сад кажи што си дошао?

- Дошо сам, господине, да ми зап… O, добар је твој отац, ко добар дан! Дошо сам, да ми… Немој ти, господине, знаш нако што… да ми запишеш запис - једва превали Ђуро преко језика.

- Шта велиш, Ђуро? - питам ја зачуђено.

- O, мој господине, да ти знаш како се ја пазим с оче-Јеросимом! Да ми запишеш запис - вели Ђуро и плашљиво обори очи. Зорли си, веле, учеван; учио си књигу у Србији, Русији и у Бечу, веле. Ти знаш то најбоље, а, господине?

- Знам, Ђуро, шта ти је, шта те боли?

- O, добра моја, славна, учевна и главата господо! - узвикну радосно Ђуро и раскрили руке, па ми обгрли кољена.

- Па баш велиш, Ђуро, "и главата господо"? - смијем се ја.

- Да, главата господо! Знаш, пријестолнику се рекне: главати господин-пријестолниче! А твоја и његова учевина некако је на барабар…

- Неће бити тако, Ђуро?

- Јест, јест, тако је: главати господин-пријестолниче! Знам ја, тако му се вели. Само ти кажи Шваби: главати господине! па немај бриге.

- Биће то свакако, Ђуро, да се каже: поглавити господине!

- А-а! - вели Ђуро и показује на главу. Главати, главати! Глава, мозак, памет! Еј, господине, камо твоја школа и учевина? Море бити да је и тако ко што ти велиш - трже се Ђуро. Ама га ми, тежаци, тако штимамо.

- Па велиш, тако га штимате?

- Да тако га штимамо, а њему драго, боже, па се све смије.

- Баш ми је драго, Ђуро, што тако знате старијег штимати.

- Знао би ја, ако ’ш, господине, и са Земљаном владом бешједити. Све вако ко и с тобом. Само ми је, ако ’ш питати, мучно егленисати с оним писарчићима у суду. Забоду оне мотке за уво, па се ко паунови по суду шећу. Док се чемерни тежак помоли на врата, а они: "Напоље марво!" Ја млим, господине, да они друго ништа и не знају. Шта би ти реко?

- У неку руку, Ђуро, имаш и ти праве. Него ти мене питаш нешто за запис?

- Да, господине, јест, питам. Је ли ово она књига рожданик? - пита Ђуро и показује на укоричену "Босанску вилу", која стајаше на столу.

- Јест, то је књига "рожданик". Ђуро се побожно прекрсти и цјелива књигу "рожданик".

- У њој пише кад се ко родио, колико ће живити, кад ће умријети. Све у њој има… Је л’ де, господине?

- Има, има, Ђуро!

- Би ли ти мени, господине, видио у књигу? Све ме нешто боде у очи… не могу спавати. Чини ли су, набача ли је, уроци ли су? Не знам… Она ме роспија… Ђурђија урекла, нико други! Бог јој не до! Онда би ми мого и запис записати, а господине? … А ја теби нако, што је право… Ето колико ти рекнеш. Само ти мени запиши запис и види у књигу: набача ли је, чини ли су? Ама ја млим да су уроци… роспија она, нико други!… Удовица, господине, а ја се тревио, да простиш, удовац, па…

- Је ли ти ико још "гледао" у књигу и писао запис?

- Па, господине… - извлачи се Ђуро, да ми не каже. - Није ми нико писо.

- Кажи ти слободно, не бој се - храбрим га ја.

- Није, господине, очију ми!

- Сад ћу ја видјети у књизи "рожданику", па тешко оном ко лаже! - пријетим ја и узимам "Босанску вилу".

- Јест, господине, јест! - викну Ђуро преплашено.

- Е, ко је?

- Закло ме да не казујем… Нема лијека ако кажем.

- Кажи ти! Ја ћу теби записати запис, а нећу ти много ни искати.

- Оћеш онај, господине, велики од два воринта ил ћеш онај мали од пет сексена?

- Који год хоћеш! Само ми кажи ко ти је прије писао?

Сиромашни Ђуро дуго се мучио и гледао преда се.

Ја сам га за то вријеме посматрао. Близу му је педесет; ја једна мање, ја једна више. Лице му блиједо, испијено, нос доста правилан и врло шиљаст, очи, одвећ свијетле и влажне, играју као на зејтину. Снага му дрхће, мислиш: пашће на земљу.

Дуго је тако стајао, док се одједанпут врцну, хвати се за кајиш, одријеши припашај и метну га на сто, мало подаље од књиге "рожданика".

- Ево, господине, записа - вели Ђуро и дрхћући извади једну прљаву кончану кесицу иза црвеног, широког појаса, којим се сељаци опасују испод припашаја. Били су ушивени до мене у појасу, па сам и’ јутрос, кад сам пошо, одашио. Знаш, било ме престало, па - на моју голему несрећу - оставио појас кад сам неки дан набијо каце код Максима, те прешла преко њега мачка, па ме нама’ оне вечери спопало. Е, Ђурђија, не до ти бог ни овог ни оног свијета! - уздахну дубоко и тужно Ђуро.

Ја узех кесицу, одријеших и извадих два записа. Размотах први. Био је двострук. У спољашњој хартији, која је била бијела - по свој прилици од омота шећерне главе - смотана је друга. Развих радознало ту другу и прочитах ово наштампано: "Висока земаљска влада наименовала је…" Више није ништа стајало. Познадох хартију званичног листа високе Земаљске владе.

- Би ли икако могао знати, Ђуро, ко ти је овај запис писао? - питам ја и држим хартију у руци.

- Би, господине, знам ја по… Тај ми је писо онај наш десетар што су га лани ишћерали из царске службе. Знаш, он има књигу рожданик, па сад ода вако по селу, гледа у рожданик и пише записе. Ја сам му дао два воринта у тврду. Вели: "Ђуро, то је велики запис, а ако ’ш, има и мали од пет сексена". Еј, Ђурђија, да од бога…

Ја уздахнух, па размотах други. Овај је био једноставан.

- Еј, Аркaдије, небо те убило! - уздахнух опет кад познах рукопис "учитеља" Аркадија, што се сваке године пред школски распуст довуче из "лепог Срема" у ове несретне крајеве с прљавом торбом и "исправним документима".

- Јест, господине, тај ми је Аркадије писо. Вид’, како ти знаш! - чуди се Ђуро. Кад је лани пролазио из шера да вође буде учитељ, свратио се мојој кући, па смо цијелу ноћ пили. O, море, господине, Акардије добро пити! Попили смо читаву пинту (10 ока) ракије. Увијек у мене има ракије. Кажем ти цијелу смо ноћ пили и чатали - боже ме не покарај - ко у цркви. O, добро, господине, Акардије чата, а добро и пије! Па вели мени: "Помажи, Ђуро, помажи Србину свом из лепог Срема!" Нагони ме да и ја нако из главе чатам; а кад, мој господине, поче из свег грла! "Добро, врло добро, Босно поносна", вели Акардије и удара ме по плећије’. Мило мени, мој боже, па све чатам и крстим се; а и Акардији мило.

- Па јесте ли што јели? - питам ја и трудим се, по свом обичају, да у машти представим слику како "учитељ" Акардије из "лепог Срема" и мајстор Ђуро из Кола "чатају". Знам да је Акардије, као и сваки брат Сремац, "добар певчик", ама Ђуро?

- О! Како нијесмо, мој господине? Оборио сам најбоље јагње… Било је некако око јација… Нама’ ми један запис записо; други ми је записо у глуво доба, а трећи у зору… а све смо јели, пили и чатали. O, добро једе Акардије!

- Колико ти је узео за записе тај твој Акардије?

- Па, господине, три велика записа по два воринта: шест воринти. Је ли тако по твом рачуну, господине?

- Јест управо шест воринти или на гроше: 75 гроша!

- Види господина, како зна и наш рачун - боже мој, дубоке науке!

- Па гдје су ти она друга два записа?

- Је ли што је Акардије писо?

- Да.

- Онај смо спалили што је писо око јација, онај сам други - глувњаш, ишјеко и попио у води, а то је трећи - зорњаш што га држиш. Ту је уштрампо Акардије моје очи, нос, главу, обрве, чело… све, све је уштрампо! Узме комадић меса, чашу ракије, а све штрампа и гледа у мене. O, добро Акардије, господине, једе, добро пије, а да видиш, добро и штрампа. Лети му рука кад пише - боже ме прости, ко у пријестолника. Има ли то туј… моја штрампа?

- Нема, Ђуро, овдје у овом запису твоје "штрампе".

- Баш велиш нема? Виђај-де боље!

- Бадава, Ђуро, нема. Има само "наштрампан" Оченаш.

- Аа, знам! Оно: очењаш иже јеси…

- Јест, јест, то је.

- Ваљда је моја штрампа била у ’номе што смо га спалили ил’ у ’ном што сам га попио у води?

- Може бити, Ђуро.

- И ја млим тако, господине. O, добро једе Акардије, добро пије, а добро и чата, а, ето, ме није добро уштрампо! Мор’ да се пребацио у ракији, а, господине? - Може и то бити, Ђуро.

- O, добро једе Акардије - не буди урока! До поноћи, мој господине, спреса пола јањета, а пола метну у торбу; а добра му и торба. Мого би у њу стати подруг улчек ’куруза… У свануће освоји га ракија, па ми вели: "Уби ми, Ђуро, једно пиле за вруштук, а ја ћу мало одспавати." Па баш велиш нема моје штрампе?… Еј, мојије крвави шест воринти, па јагње, па нолика част! Да ме уштрампо, не би жалио ни пара, ни ракије, ни јагњета, ни пилета… ништа ја не би’ жалио!… Е, мој господине, свак ли нас вара и гули! Ама, је л он Швабо, не вјеруј ти њему! Еј, Ђурђија, дабогда, сестро, и данашња света неђеља - небеска царица - никад среће не имала! Дабогда, девет година иза прага сунце гледала, па нит могла живити нит умријети! Што учини ово од мене?! Дабогда…

- Не куни, Ђуро, није жена крива. Чекај док видим шта књига "рожданик" каже, па онда можеш…

- Зар и ти, господине, роспију браниш?! - продера се Ђуро.

- Не дери се, човјече; ево шта књига каже!

- Шта, господине? Шта вели књига рожданик? - спусти Ђуро глас и поче молити.

- Књига пише да ћеш се двапут женити и да ће ти се друга жена звати Ђурђија… Ето шта књига каже.

- Немој ти то, господине, говорити на сва уста? - чуди се Ђуро.

- Књига тако вели, па ти сад… Ти удовац, Ђурђија удовица, па зар то не би могло бити? Ђуро и Ђурђија! То се и у пјесми пјева. Само ако ти хоћеш и ако си вољан? Књига пише да Ђурђија није тако рђава као што ти велиш. Ђурђија је добра - бисно, ваљано чељаде…

- На моју и вјеру и душу, књига добро каже. Све је тако ко што књига рожданик вели, ама ја… ко болестан… Сав ми је свијет крвав пред очима. Јопе, јопе, оне очи… Ђурђине не слуте на добро. Она ме урекла, нико други! Ама ја млим кад б’ она пошла за ме да би ме ова мука прошла. Шта би ти реко, господине?

- Би, Ђуро, би… Ако те је мало урекла - то је од драгости, воли те.

- Па баш велиш, господине, и књига пише да ме Ђурђија воли?

- Да, Ђурђија те воли. Црче за тобом, а ти…

- Ако ’ош ти мене питати, господине - претрже ме Ђуро - на моју душу, Ђурђија није по том ни рђава. Свијет говори: Ђурђија је вака, Ђурђија је нака, Ђурђија јаше на вратилу, Ђурђија одузима марви млијеко, Ђурђија баца омразу измеђ чојека и жене; у Ђурђије су ваке, у Ђурђије су наке очи… Ама, ко ће свијету угодити! Свијет је, ко свијет… Пријестолник је пријестолник, па му свијет нађе ману… На моју и вјеру и душу, Ђурђија је жена једна по једна! Кад сам јој гођ дошо кући - туј ти је нама’ кава, па ракија, па цицвара, па кајгана на маслу, па колачићи, па… сто некије маслајета! Кажем ти, дочека ме боље - боже ме не покарај - него владику! Очију ми, јест!

- Ето, видиш, Ђуро, кажем ја: Ђурђија је добра. А то би тебе одмах прошло… та мука, кад би узео Ђурђију. Само ако имаш онако драгу вољу. Данас, знаш, нема барем у том силе.

- Бог ти је помого, господине, одавно сам ја њој мукајет… Ама она, ко затегла, па се чини и невјешта…

- За то не води бриге. То ћемо ја и оче-Јеросим већ уредити. А сад да коју попијемо у здравље Ђуре и Ђурђије. Здрав си Ђуро!

- Бог ти дао здравље!

Једну по једну, па се угријасмо. Ухвати Ђуру, а богами, да простите, и мене. Пуста башица, прва кап испод цијеви, клизи низ грло - гладан би је пио!

- Мој господине, - не буди урока - мореш и ти добро ракије - вели Ђуро и мућа празну плоску. Сва ова, речемо каз’ти, главата господа море добро пити. Ето, наш порезник… Ама здрав исан море и… Ништа боље на ’вом свијету од здравља! Па велиш, господине, у рожданику пише да ћу се двапут женити… да ме Ђурђија воли… Е, Ђушо, - поче Ђуро тепати Ђурђији - пост ти се твој укиселио, друкчије ћемо сад! Де-де, господине, наздрави ми! O, празна, бог је убио!… Па баш велиш, господине, Ђуша ме урекла нако, ко… од драгости. Вид’ ти, вид’ ти моје Ђушице! Од драгости, да… ја, шта ти мислиш? Де-де, господине, наздрави ми! O, празна, бог је убио!

*

Оженисмо Ђуру. Из почетка је Ђурђија, као и свака удовица, мало затезала. Говорила је како се не мисли удавати, како је њезино било и прошло, како је остарила и шта ти ја знам.

- Канте ви се мене; моје је већ прошло… Није мени до шта је вами.

- Тако ти је суђено, Ђурђија. Што раније, то боље - велим ја.

- Суђено, да! Тако ти и у рожданику пише - додаје Ђуро и пружа јој плоску. На, узми! Моремо ли што проти божје воље? Што је од бога, слађе је од меда - давно су казали… Судбина, па ет’!

- Узми, узми, Ђурђија - потпомаже нас оче-Јеросим. Не ’ш наћи ниђе боље прилике. Ђуро је добар мајстор; живићете ко једни по једни. Дајем вам свој пастирски благослов, па куд ћете више!

- Е, кад је тако… - прошапта Ђурђија, онда устаде, поклони се, пољуби оче-Јеросима у руку, а мене у образ, па прими од Ђуре плоску.

Ђурђија "попи" плоску и кроз недјељу дана вјенчаше се. На вјенчању пришапнух Ђури на ухо и показах на Ђурђију: "То је мој запис. Боже са срећом и хаиром!"

*

Била је Млада недјеља. Дошао Ђуро с Ђурђијом на збор. Некако стидљиво, погнуте главе, приђе ми Ђурђија, поклони се, као и свака млада, пољуби ме у оба образа и у чело, као и свака млада, па се онда поизмаче мало на страну, као и свака млада.

- Како је Ђуро сад? Је ли боље?

- Па, господине, с богом и с твојим записом, добро је - смије се Ђуро и показује на Ђурђију, а она обори очи и поцрвени, као и свака млада. ’Вако, кад ће рђаво вријеме… мијена, уштап, дође ме мало, ама ја и моја Ђуша… O, добра Ђуша, мој господине!!!

[Зорица екс Милева]

Хвала Брате за труд. kriminalac 0203_cool

[Владан]

Хвала Брате за труд. 0110_hahaha .please.

хвала теби на помоћи 0110_hahaha

[Зорица екс Милева]

Нема на чему, увијек  .please.

[Ово име није заузето]

Није лоше подсетити се Петра Кочића, прочитати поново, ево и овако :

http://www.rastko.rs/rastko-bl/kocic/index_l.html