Петар Кочић - Сабрана дела

[Владан]

Јаблан

Одавно се ухватио сумрак. На стрњишту испод села у једној забрдици скупио се Лујо сав под хаљиницу. Само му вири пјегаво лице с крупним, грахорастим очима и неколико прамичака жућкасте косе расуте по челу. Пред њим на неколико корака пасе Јаблан.

Сваке вечери, од кад су настале врућине, до неко доба ноћи напаса Лујо свог Јаблана. Пази га као очи у глави. Двапут га на недјељу соли. И ужину с њиме полови. Воли он Јаблана - јер је Јаблан најјачи бак у цијелој околици. Лујо се поноси. Остале говедаре и њихове бакове поношљиво презире. Усред гробља смио би он ноћити кад је Јаблан с њиме.

- Само шјутра! - трже се Лујо као иза сна, збаци са себе хаљиницу, а очи му сијевнуше од узбуђења.

Устаде, приђе баку, па га стаде миловати, мазити и тепати му:

- Добро се ти, Јабо наруцај. Руцај бате колико ти дуса подноси… Само шјутра! Рођени мој, мили мој, драги мој Јабо - само шјутра!

У Лујином промуклом гласићу дрхтало је меко, њежно преклињање. Бак махну по навици репом, па га ухвати мало по образу.

- Зар мене, Јабо? пита га пријекорно. Сад ћу ја плакати.

Он се мало одмаче у страну, па као ђоја заплака. Јаблан диже главу.

- Није, није, Јабо! Шалим се ја. Нијеси ти мене ударио… Е, немој се, оца му, одма за свашта љутити! Де, да се појубимо!

Пољубише се. Лујо огрну хаљиницу, па се опет спусти на влажну траву да сања о сјутрашњем дану.

Сјутра ће се његов Јаблан бости с царским баком. У њему већ одавно букти, пламти жеља да се Јаблан и с Рудоњом пободе. Преклињао је кнеза да му испуни жељу. И остарији су људи молили кнеза.

- Ма, људи моји, није то тако лако - царски је во! Него, ја ћу бацити молбу. Одреди ли царство да се боду, добро и јест - не браним ни ја; не одреди ли - није ништа ни било! Је ли тако, браћо?

- Тако је, кнеже. Само ајде по реду, па се не бој!

Молба је бачена, одговор је кнезу дошао: дозвољава се. Сјутра је Преображење, а уједно и царски дан. Сјутра ће се код кнежеве куће огледати Јаблан и Рудоња.

O томе Лујо будан сања. Час види како је Јаблан пао, како убоден издише; час опет, како је надбо Рудоњу, па поносито стоји на мејдану. Чује како Јаблан громовито риче, а брда одјекују. Он долига:


Воло-лиге, доло-лиге!
Јаче моје мило баче
од те ваше јадне краве!
Ћа кравуљо, нагрдуљо!
Нагрдим ти говедара
и у кући кућаницу
и на струзи стругарицу
- - - - - - - - - - - - -
- - - - - - - - - - - - -


- Јабо, је ли теби студено? - чу се Лујо испод хаљинице.

Јаблан пасе, шути, ништа не одговара. Он устаде, помилова га, извуче из стога два снопа зоби, метну пред бака, па леже крај њег. Послије дугог полусанљивог, дрхтавог трзања превари га сан. Кад Јаблан поједе жито, леже и он код свог доброг друга.

Дубока страховита тишина. Влажна свјежина шири се кроз ноћ. Млак вјетар подухива преко кућа, што се у полукружном, непрекидном низу протежу испод планине. Кровови, обрасли маховином, једва се распознају, према мјесечини од зелених шљивика, кроз које стрше. Само се гдјегдје бјеласка нов кров. Село спава мирно, слатко, као једро, здраво и осорно планинче када га мати подоји и уљуља.

*

Сунце се лагано помаљало иза планинских врхунаца, који још уморно почиваху у прозрачном јутарњем сумраку. Један тренутак - па се све обли у бјеличастој свјетлости! Све трепти, прелива се. Само тамо далеко испод планина у присојима трепери магличасто, тиморно плаветнило. Све се диже, буди, све се пуши као врућа крв, одише снагом, свјежином.

- O, свануло већ! - протегну се Лујо, протра очи и погледа око себе. Јабо, бате, што ме нијеси пробудио?

Јаблан је рано, врло рано устао и добро се напасао. Драго бијаше Луји кад видје како су у Јаблана трбуси забрекли.

- Е, кад си се тако, бате, наруцо, ето ти па мало нако заслади! - вели весело Лујо, па баци пред бака неколико снопова зоби.

Јаблан поједе. Кренуше кнежевој кући.

Вране пролијећу из околних шумарака и падају на кукурузе, који су се истом почели зрнати. Чувари хајкају! Страшила на оградама око кукуруза лепршају се. Сермија се изгони на пашу. Вика, довикивање на све стране.

Лујо иде замишљено за Јабланом. Удубио се у мисли - не чује он те галаме, тог живота који се око њега шири. Он мисли о Јаблану и мејдану.

Врцну се, као да се нешто досјети. Растеже педаљ, па поче мјерити штап:

- ’Оће Јабо надбости - неће; ’оће; - неће; ’оће; - неће; ’оће!" - викну Лујо, а очи му засвијетлише од превелике радости.

Од драгости стаде љубити и грлити бака.

- Је л де, Јабо, да ћеш ти њега надбости? Нека је он царски! Свеједно је то мом милом, драгом, рођеном Јаби. Је ли тако? Де, кази своме Јуји! - поче му се безазлено улагивати.

У разговору с Јабланом стиже Лујо кнежевој кући, гдје се бијаше доста свијета искупило. Светац је, не ради се, па дошли људи да мало пробесједе, а као планинцима мило им је гледати и кад се бакови боду. Луји се стеже срце кад угледа Рудоњу. Учини му се страшан, голем, и дебљи и већи од Јаблана.

- Јабо, бате, ако данас платиш главом, не зажали на ме! - уздахну Лујо, припи се уз вола, па поче опет, кријући од људи, мјерити штап. Изађе да ће Јаблан надбости! Разведри му се лице.

- Јеси ли се уплашио, мали?

- Ти се, синко, ништа не бој. Твој је бак стари мејданџија - соколи га један чичица.

- Не бојим се ја, вала, ништа! - вели Лујо поуздано.

- Богме ћеш ти, малишане, и јаукнути кад Рудоња исуче Јаблану цријева - застрашава га пољар. А и јест ми млого додијо.

- Е, то ћемо, пољаре, истом виђети! - смије му се пркосно, заједљиво Лујо.

- Маните се, људи, празна разговора! На страну дјеца и жене! - викну кнез оштро, готово званично. Поведите бакове на ову раван ниже плота!

Изведоше их. Околи свијет са свију страна. Бакови се почеше њушкати, као да се упознају.

- Трке, Јаблан!

- Трке, Рудоњ!

Бакови стадоше букати, копати предњим ногама, заносити се, ребрити, док силно не грунуше рогови о рогове. Стоји прасак, лом! Земља се круни, угиба под њима.

Лујо дрхће, стрепи. Сваки му се живац разиграо. Избечио крупне, грахорасте очи, не трепће. Сваки покрет прати; сваки удар одјекне у разиграном срцу. Стиснуо се, погнуо се - помагао би Јаблану да може. Засјенише му се очи. Само назире како се нешто пред њим врти, вијуга, угиба.

Рудоња насрну свом силом.

- Подувати га, Јабо! - викну Лујо, као изван себе.

Јаблан, стари, лукави мејданџија, посрну као ђоја на десно кољено предње ноге, па подухвати Рудоњу испод врата.

- Не дајте, људи, нагрди вола! викну преплашено кнез.

Испод врата Рудоњина шикну велик млаз крви. Лујо задолига. Јаблан стоји поносито на мејдану и риче, а планински врхунци силно - силно одјекују.

[Владан]

Mејдан Симеуна Ђака

Тишина. Само котао кврца, и каткад варница прсне, па се као у љутини распршти и утрне. Кроз поразбијане црквене прозоре шири се тежак, загушљив мирис од зејтина и тамјана и мијеша се с млаким ракијавим задахом који се диже поврх узаврелог котла.

– Дај ми кажи, Мићане! – трже се мајстор Глишо као из дубоког премишљања, примаче се ватри, истресе лулу о длан, па је опет напуни и метну угљен… – Дај ми кажи, Мићане, мореш ли икако знати што Симеуна не закалуђерише? Ето, рећемо, служиш већ пуни тридесет година калуђере, па ћеш то, ја млим, боље знати него што други. Е да вамо речеш да није учеван, јест брте богме, дупло, кабасто учеван! Ено у намастиру има макар два товара књига, па коју гођ отвори, зна у њој, на моју душу, ко и сарајевски владика, а да и не мећемо у рачун овог бањалучког трбушатог Ликоту, што носи шкрљак ко и сваки швапски шикутор, срам га и стид било Кристова лишца!

– И ја се, људи, томе чудим: шта би то могло бити по сриједи? – чу се неко иза каце, па зијевну и стресе се.

– Е, мој брате, учеван велиш! Он вамо учеван јест, ама није све ни у науци. Сјарниде, Глишо, тај угарчић!

– Јунаци моји, ја би реко да је томе ракија највише крива?

– Оно да… додуше… нако по прави… Ја не знам, – завија и заплеће Мићан.

– Ракија, Мићане, ракија! Немој завијати. Часног ми крста, не крстио се њим већ клањо ко Турчин или носио шкрљак ко трбушати Ликота, срам га и стид било Кристова лишца! – ако Симеун није досад попио толико ракије да би се на њој, кад би се пуштила кроз бадањ, могло самљети двадесет улчека сирове зоби!

– Ти, мајсторе, увијек прегониш! – љутну се Мићан. Двадесет улчека сирове зоби! Не гријеши, болан, душе!

– Не гуди ни ти, Глишо, баш тако дебело! – чу се онај иза каце и опет зијевну. Пију, а и пили су, драгости моја, и други. Или је покојни Силавестар пио, или је жив роб није пио, па га јопе заигуманише, па запроигуманише, док га чак и не зајермонашише. Шта ти велиш, Мићане?

– Боље да и то раде него да носе шкрљаке и да се по Бањој Луци шајцају са швапским роспијама ко трбушати Ликота, срам га и стид било Кристова лишца! И то ми је владика и један Кристов свјештеник! – викну мајстор Глишо и презриво пљуну.

Мићан их погледа мрко, дебело, па мирно, као с неком тугом настави:

– Буд је њему његова крива, ћуд! Он ће шјећети с тобом, разговараће се, братски ће се љубити и грлити, онда ће скочити и, подвриснути: „Стој! Буди мене миран!“ па ће те на мртво име испребијати, ако је јачи. Крошто, зашто, то нек сам бог зна. А право, по души кад будемо говорити, мекана је срца и податне руке: залогај би чојеку из уста дао. Нема вајде крити, воли, браћо, и да мало удари у страну кад што о себи говори. Али његова лаж, његове, оћу рећи бешједе, нијесу ником на штети.

– Какав је да је, наш је! Драг нам је. С ону страну цркве чуше се промукли гласови, одјекнуше потмуло кроз цркву, разлише се и тихано, дркћући изумријеше у врховима четвртастог звоника и обло сведеног кубета.

– Ето и’, на моју душу, котлу! – трже се Мићан као да га нешто за срце уједе и устаде са стоца.

На авлијском зиду више котла затрепери свјетлост од свијеће, па се заигра по котлу, док се и по нама не расу. Изнад олтара према ватри указа се Сопронија Лубурић Кнежопољац, проигуман од намастира Гомјенице и Симеун Пејић Рудар, ђак од намастира Гомјенице. Огрнули некакве старе, лисичином постављене ћуркове, испријечили подугачке чибуке, па иду и помало посрћу, а ђаче пред њима носи дебелу, воштану свијећу.

– Добра вече, ктитори и приложници сија свјатија обитељи и всего мира!

– Бог добро дао, оци наши дуовни! – одазваше се сви и поскакаше на ноге.

– Ракијо мајко! – прошапта неко у мраку.

– Ама, ви се нешто заговорили о Симеуну и о старим калуђерима, па чусмо… Не да нам се спавати… те дођосмо да… – заплеће језиком отац Сопронија.

– Не шједај, Симеуне, на ту клупу! – викну Мићан и подмаче му свој столац да сједе. Малоприје нам се неотице просу ком, па је, прошћеш, мокра.

– Није ни он најсувљи, – промрмља неко иза каце.

– Шта ви то причате о мени? – учини се Симеун као да и не чу што онај у мраку рече.

– Збиља, брез шале, шта ви то причате о мом Симендашу, о мом старом делији и бранитељу ове обитељи и ове наше свете Ћабе? – рече врло меко, готово побожно, отац Сопронија и сједе на праг од подрума. Ја најволим на прагу…

– Од подрума! – додаде неко из мрака.

– Ама, ко то вечерас непрестано надовезује и бронда у мраку?! – разгоропади се Симеун, скочи помамно са стоца и живо сијевну очима. Часне ми трапезе, ја ћу ш њим вечерас морати подијелити мејдан ко бирземаниле с Асан-бегом Чеком од Сане, па коме бог и срећа јуначка вољадне!

Једва га умирише и свладаше да не подврисне: „Стој! Буди мене миран!“

Мићан им, и њему и оцу Сопронији, наточи по чашу ракије. Слетише са свију страна Симеуна да им приповиједи како је дијелио мејдан с Асан-бегом Чеком.

– Ви оћете да вам то приповједим? Е, моја дјецо, истрово је Швабо свијет, испоганио и превјерио. Ушла у народ некаква невјера и проклетство. Нико ником не вјерује, па се бојим да и ви мени нећете вјеровати…

– Јест богме, Симеуне! Пошљедње је вријеме настало, видим ја. И владике почеше ко и шикутори носити шкрљаке и шајцати се по чаршији у по бијела дана са швапским роспијама, стид и’ и срам било Кристова лишца! – уздахну мајстор Глишо и опет презриво пљуну.

Послије дугог мољакања и устезања, Симеун изврну чашу и поче:

– То је било прве неђеље иза укопације а управо на неђељу дана пред овај мој, ако се почем шјећате, зулум у Бронзаном Мајдану, кад сам оно нако по старинским мало преплашио Мајданце и покупио нешто намета. Устрија је, ко што знате, била већ заступила. Швапски солдати изашли с једним капетаном на Кадину Воду, поразапињали чадоре, па нако ћуте. Свијет се био мало смирио, али још, штоно веле, заудара кокија од барута. Тако то потраја једно два, три дана, док повикаше: „Ето, вели, Турака Крајишника на Бању Луку! Ето и’, кажу, ко на гори листа!“ Једни ће, чује се, ударити, под Дервишагом Поздерцом, преко Полоја, па на Бронзани Мајдан, па онда већ преко села доље на Бању Луку; а други ће – Нали-де, Мићане, још једну чашу оцу Сопронији! – А други ће, под Асан-бегом Чеком, кренути са Сане уз Козицу, па ће пријећи на Томином Мосту преко Гомјенице и ударити на намастир. Туј ће, поговара се, уватити конак, вечерати, шенлучити, па онда, управо пред зору кад се дијели дан и ноћ, запалити цркву и кренути на Бању Луку. Тако се у оно вријеме новтало и говорило, и ово вам је, дјецо моја и Србови моји, ко једно историческо збитије.

Свијет се јопе узнемири. Почеше људи склањати нејач и сермију у збјегове. Свеједно вам је, браћо, било ко кад чојек иза великог умора легне да спава па га у пола сна пробуде.

Изашли ја, покојни Партенија и Исаија у авлију, па одамо и једнако погледамо преко Гомјенице и ослушкујемо.

– Шта ћемо, браћо? Да бјежимо? – узвртио се Исаија.

– Шта ти велиш, Симеуне? – окрену се покојни Партенија мени.

– Ја велим ако ћете ме послушати: да свете књиге, иконе, крстове, одежде и све што се могне из цркве дигнути, склонимо у збјег…

– Па и ја тако мислим – утаче се Исаија. Онда би се, вели, и ми могли ђегођ склонити.

– Па онда – настави ја, и не гледећи на Исаију, јер знам какав је јунак – па онда да скупимо једно пет, шест стотина људи, па да бранимо ову нашу свету Ћабу од проклети Агарјана.

Говоримо ми тако, док улети у авлију Станко Ђаковић:

– Ето, вели, Крајишника уз Козицу! Чују се пушке.

– Шта ћемо, побогу браћо?! – узвртио се Исаија ко Циганин у котлу, па дркће ко прут и ода горе и доље по авлији.

– Шта је? Што си се уплашио толико? Калуђер си. Немаш дјеце па да ће, ако вечерас погинеш плакати гладна и гола за тобом. „Шта ћемо, побогу браћо!“ Добро. Шједићемо, пићемо и разговараћемо се ко и досад, док се људи не скупе, па…

– Теби је, Симеуне, увијек до некакве бреспослице! Глава, болан, игра.

– У тебе игра, видим ја, да ми и не кажеш.

Препо се Исаија, замислио се, док се нешто не дошјети:

– Да зовнемо, вели, капетана и солдате с Кадине Воде да нас бране?

– Тешко оном кога други брани! – дочека га ја ко из свог штуца; састави ватру у ватру.

Попасно је доба. Сунце привило крају и већ пада на заранке. Пушке учестале. Пуцањ се све ближе и ближе примиче. Исаија узја коња и побјеже капетану на Кадину Воду.

– И стари су ти бјежали, кукавицо сиња! – викну ја и испали штуц за њим, онда нареди момцима да сазову људе, па шједо с Партенијом пити. – Ули-де, Мићане, још једну чашу оцу Сопронији!

– Ули Мићане, ули, – чу се неко из мрака. Па мореш и Симеуну једну узгред наточити.

– Нек је отац Сопронија задовољан и почествован, а за ме је лако! – рече Симеун, искапи чашу, па настави: – Скупи се свијета пуна равна, равдијана авлија. Све наоружано до зуба, дошло да брани од мрски Агарјана ову свету цркву. Покојни Партенија – и у гробу му вала! – изваља цијело цјелцато буре ракије из подрума, да се народ мало ослободи и прибере.

– Пите, браћо их Србови моји! Боље да ми попијемо него Турци Крајишници и Асан-бег Чеко, булешику му његову и џамијски шиљак!

И богами свијет се лијепо и подобро прибра. Станко Баковић узе гусле, превуче два, трипут гудалом, па кликну:

Свака стаза жали по јунака
Равни Азић Залавару старог,
А Трамошња Тому Баковића,
Гомјеница Парту игумана,
И јунака Симеуна Ђака.

Вјешт Станкела, бог га не убиће, па превлачи ситно по струњи, а грло укоритио, па мисли чојек: не пјева, већ заједно са струњом плаче, јеца, цвили. Мене обузе некакав силан мерак, очи ми успламћеше ко двије живе жеравице, па подврисну колико ме грло доноси:

– Стој! Буди мене миран. Асан-беже Чеко, булешику ти твоју! Гинућемо, браћо, сви ћемо гинути за ову свету Ћабу!

– Сви ћемо гинути! – оде одјек гором и планином из пет стотина грла.

– Вала народу који ће нас тако спомињати кад вечерас погинемо бранећи Христов олтар и свету Ћабу од мрски и нечастиви Агарјана! – јекну покојни Партенија ко убоден, а глас му жалобитно задркта, и сузе га облише.

– То нешто, Симеуне, млого жалостиво. Ули-де му, Мићане, једну чашу.

– O, људи, ово укрстило с обадвије стране па не да ока отворити! – прошапта зловољно Мићан и поче точити. Јадан ли сам и кукаван, како ћу шјутра старјешини изаћи на очи!

– Уточи, Мићане, узгред и мени једну – пружи му и отац Сопронија чашу.

– Истина, оче Сопронија, то се чини чојеку жалостиво, али то је једна жалобитна приповијест, ко једно, што вели Симеун, историческо збитије – разлаже онај у мраку.

– Да, да, дјецо моја и Србови моји, млого сам ја црни и мучни дана претурио преко ове сиједе главе бранећи ову свету цркву од немилостиви и безбожни Агарјана, те вам је и ово ко једно историческо збитије! – уздахну дубоко Симеун и пружи руку да прими чашу.

– Па то је, болан Симеуне, ко једна историја! – узвикну отац Сопронија меко и као мало зачуђено, па изврну чашу наискап.

– Тако је, тако, оче Сопронија: управо ко једна, што реко ти, историја, ко једно историческо збитије, што кажу наше свете, православне књиге – потврди Симеун, испи чашу надушак, отра бркове, напуни и припали лулу, па одушевљено настави:

– Стоји народ спреман и наоружан. Свијетли се и шкрипи оружље, а чаша иде од руке до руке. Турци се све више примичу. Пушке једнако праште, не престају. Уватила се, боже мој, она барутна думагија од неба до црне земље! Ништа се не види, а подави нас кокија од барута. Док одједном ударише таламбаси, цикну турска борија, и пуцањ престаде. Наша мртва стража повика с Томиног Моста: „Чујте и почујте! Окренуше Турци на Вилусе! Увано ће у Доњем Первану пасти на конак!“ „За мном, браћо!“ врисну ја ко…

– Не, Симеуне, побогу брате! Превали кото, ако за бога јединог знаш! – викну преплашено Мићан и ухвати га за рукав, јер се бијаше у причању толико занио да би ударио у јуришу посред котла, да га не зауставише. Симеун се само мало трже натраг, ни најмање се не збуни, већ још одушевљеније и силније настави:

– За мном, браћо! За мном, ко се часним крстом крсти и чији су стари на Косову кости оставили за вјеру и отечество! – вичем ја ко рис, а обузело ме некакво снажно дрктање и огњевит мерак, те од велике силе поче ођећа на мени пуцати.

– За тобом и у гору и у воду, делијо и војводо наш! – оде одјек гором и планином из пет стотина грла.

Покојни Партенија на брзу руку очата војинствену молитву и освети барјак, па га с благословом предаде Станку Баковићу. Онда мене исповиједи и причести, а осталу војску само благослови и пошкропи водицом. Опреми се ја за трен ока. Даде ми Партенија своју панцијер-кошуљу, гереналску кабаницу и ону шкрљачину што jе неке године, кад је ишо у Каурску, купио од некаквог Прајза у Задру. Обуко најприје панцијер-кошуљу – неће ми ни она, мислим у себи, бити на одмет – онда обуко кабаницу, па добро натуко шкрљачину, припаса сабљу, а штуц и острагушу пребаци преко себе, па се врго ђоги на рамена. Вришти ђогин пода мном ко царски ат, гризе ђем и разбацује пјену, пропиње се на предње ноге, а из стражњи прште варнице ко небеске свјетлице. А кад пирне кроз ноздрве – нећете ми, браћо, вјеровати – а кад вркне и пирне кроз ноздрве, са дрвећа полијеће лишће!

– Вјерујемо, вјерујемо, Симеуне! Што не би вјеровали? Улиде му, Мићане, једну чашу.

– Нека! Нећу! – одгурну Симеун осорно руком чашу, јер је био пао у онај непојмљиви, ватрени занос кад сви живци дркћу и трепере у огњевитом одушевљењу, кад ријечи живо прште као варнице, а слике се нижу неизмјерном лакоћом, кад лаж постаје истина у коју се тврдом, каменом вјером вјерује, и кад се обичан лажовчина претвара у чудновато, загонетно створење. – Али, чујте ви шта ће сад бити! – викну Симеун и продужи: Пођосмо. Поврви војска, народ, за мном ко, не буди примијењено, овце на солило. Код млина неко повика:

– Стој! Ко је?

– Војвода Симеун Пејић Рудар, ђак од намастира Гомјенице и његова ордија, – јави по команди барјактар. А ко сте ви?

– Не питај, већ удри! Зар не видиш да су балије, шиљак им џамијски! – повика неко из ордије и опали из пушке.

– Стој, не пуцај! – викну ја. Стој, не пуцај! Држ’те се реда и команде! Ово је турски аскер. Да и’ најприје питамо, браћо, шта траже они овуда?

– Ама, шта ћемо и’ питати, крст им њиов! – рикну ко лав покојни Белемез и исука некакву анџарину да и’ све искасапи.

– Стој, не сијеци! Стојте, браћо, не сијеците, јер ово могу бити и наши људи – суну мени нешто кроз главу.

– Па, браћо, и јесмо ваши ако сте Србови – одговара један, а цепти на њему ођећа ко да га је грозница уватила. Ама, не би, вели, реко да сте Србови… Какав вам је то војвода: ко каква швапска генералина… капетанина! Збиља, да то није капетан с Кадине Воде?

– Ама, какав капетан, какви наши, крст вам, оћу рећи шиљак џамијски! – завитла Белемез анџарином.

– Не сијеци, Белемезе, ја сам… Давид! – викну један мален, готово прирасто за земљу.

– Ама, јеси ли ти то, Давиде? Из даљине реко би чојек да си прави мустапез. Ама, крсног ти имена, ће набави мустапеску ођећу. O, људи, људи! – чуди се Белемез и облијеће око њег. Ко би, вели, реко и помислио да је ово Давид Штрбац! У свашто ли се овај чојек претвара. Кристе, истини боже!

– Не претварам се од бијеса већ од невоље љуте. Браћо, Асан-бег ће на намастир! – уздану Давид, па се окрену мени: Јуначе и бранитељу ове наше свете Ћабе, твоја глава прва ће пасти. Турци су љути на те и на оца Партенију, јер се пронио глас по Крајини да сте вас двојица кријући око поноћи сваке ноћи добивали некакве несретне депешине из Црне Горе и од српског књаза из Биограда. А сад се јопе говори да сте вас двојица неке ноћи, у глуво доба некакве четри проклете и несретне депешине из Беча добили. Вамо, веле, око Сане свак вјерује да сте ви довели Швабу у Босну.

Истом то Давид говори, а од Томина Моста пуче пушка, па се разлијеже пјесма и попјевка:

– Курво, кучко, Симеуне Ђаче! Курво, кучко, Парто калуђере! – познадо му грло.

– Ето га, на моју душу! – повика неко. Ама, каква је то наша мртва стража? Они јавише да Турци окренуше на Вилусе, и види сад.

– Стража је побијена, а оно је био балијски мариветлук – вели паметни Давид.

– Курво, кучко, Симеуне Ђаче! Курво, кучко, Парто калуђере! Јесте ли ми конак приправили? – гигија и попјева Асан-бег.

У мени узавре крв. Поче ођећа на мени од некакве силине и пасјалука пуцати. Ободо коња, па подврисну:

– Курво кучко, Асан-беже Чеко, у сусрет ти иде Симеуне!

Вришти ат пода мном, баца пјену, пропиње се на предње ноге, а испод њег сијевају варнице ко небеске свјетлице. А кад вркне кроз ноздрве – море бити да ми нећете вјеровати – а кад пирне и вркне кроз ноздрве, са дрвећа полијеће лишће!

Сретосмо се. Он сам, а ја сам. Ја подврисну колико ме грло доноси:

– Стој! Буди мене миран, курво кучко Асан-беже Чеко!

Кад ме угледа, препаде се силно, поблиједи, обамрије. Оружље му испаде из руку.

– Сјаши, балијо! – загрми ја и напери штуц.

Он сја и стаде ко укочен, онијемио од стра.

– Бацај све што имаш од оружља уза се још!

Побаца све.

– Узјаши, Турчине! – вичем ја и увијек држим наперен штуц, – није штуц већ мајку своју. Сјаши, Турчине, узјаши, Турчине! Сјаши, балијо, узјаши јопе, балијо! Сјаши, Асане, узјаши јопе, Асане! Сјаши, беже, узјаши јопе, беже! Сјаши, Чеко, узјаши јопе, Чеко! – командијерам ја, а он сјаива и узјаива.

– Аман, доста.

– Није доста, није. То се теби само чини, Асан-беже, да је доста, а није доста! Дрмну га штуцом међу плећи и викну:

– Нек сјаше аскер, да узјаше башибозук! Нек сјаше башибозук, да узјаше царски редип! Нек сјаше царски редип, да узјаши царски сухарија! Нек сјаше царски сухарија…

– Аман, доста је; аман, доста је! – виче Асан-бег, а ознојио се па једва дише.

– Није доста, Асан-беже, није! То је пред вечеру, па ћеш боље и слађе јести. То је, Асан-беже, и здраво у једну руку. – Дрмну га јопе штуцом и подвикну: Нек сјаше сухарија, да узјаше субаша! Нек сјаше субаша, да узјаше паша! Нек сјаше паша, да узјаше везир! Нек сјаше везир, да узјаше валија! Нек сјаше валија, да узјаше газија. Нек сјаше газија, да…

– Аман, доста је! Помагајте, људи!

– Ама, није доста, Асан-беже. Шта је теби вечерас? Е, кад си се уморио, узми ту серџаду из теркија и простри је па се мало одмори.

Прострије он серџаду и поче да шједа.

– Не шједај, Асан-беже! – викну ја, и дрмну га јопе штуцом међу плећи. Е, баш ти ја ништа не знам, Асан-беже! Боље ћеш се на коњу одморити. Јаши!

– Ливше ће ми бити на трави.

– Неће, Асан-беже, неће. Мене ти питај. Боље ја то од тебе знам. Јаши, шиљак ти џамијски! – пуче штуц по лећима и Асан-бег узја.

– Ама, шта је то вечерас, ако за бога јединог знаш?! Уби ме, не мучи ме више. Алал ти крв, уби ме! – преклиње Асан-бег. Алал ти крв и овог и оног свита!

– Шта је теби, Асан-беже, вечерас. Да се нијеси збиља, богами, уморио? Е, баш ја ништа не знам! Сјаши, сјаши; ливше ће ти бити на трави. И ти имаш право. Скини узгред и седло, па се мало наслони и одмори, у том ће ти и Партенија припремити госпоцку вечеру. Надамо ми се теби има већ неђеља дана. Довели смо и двије Влахиње. O, да и’ видиш, Асан-беже, па да ти се очи двије нагледају, дао би пола Крајине!

Он скиде седло, шједе, па се мало наслони и одану, а ја потего острагушом међу плећи:

– Е, баш ја, Асан-беже, ништа под богом живим не знам, а видим не знаш ни ти. Јаши! Најбоље се, болан, чојек море на голу коњу одморити кад је зорли уморан. Јаши, јаши.

– Аман, шта чиниш ти вечерас са мном?! – јекну Асан-бег и једва узја гола коња.

– Нишга зло, Асан-беже, не чиним. Дијелим мејдан.

– Аман, зар се тако дили мејдан?

– Вако дијели мејдан Симеун Пејић Рудар, ђак од намастира Гомјенице, ако нијеси почем знао. Он друкчије не зна. Уби га, Асан-беже, посијеци, он друкчије не умије. А баш би му драго било кад би и друкчије знао, али шта ћеш кад не зна! Сјаши, узјаши! – вичем ја, штуц му исправља леђа, а он сјаива и узјаива на онако гола коња. Сјаши, узјаши! Сјаши, узјаши! Сјаши, узјаши! Сјаши, узјаши! Сјаши…

– Доста је, ако за бога јединог знаш!

– Није доста, болан Асан-беже! Још једно двије, три иљаде пута, па ће бити доста, да ти и не кажеш… Сјаши, узјаши! Узјаши, сјаши! Узјаши, сјаши! Сјаши, узјаши! Сјаши, узјаши!

Срце му препуче. Удари крв и на нос и на уста, и на уши и на очи. Страота, браћо, погледати!… Шта би вам, дјецо моја и Србови моји, више дуљио? Све вам је ово вако било, и ово вам је ко једно историческо збитије – заврши Симеун као с неком тугом.

Онај изађе из мрака, пољуби га у руку и пружи му чашу хладне ракије:

– Ово сам ја цијелу вече за тебе ладио, делијо наш и бранитељу ове наше свете Ћабе! Прими ову чашу, наздрави ми, опрости ми и благослови ме!

– Вала ти, синко, на твојој части и чествовању! Бог нек те благослови, ова света црква и отац Сопронија! – једва изговори Симеун и принесе чашу устима, а сузе га облише.
Истинити зулум Симеуна Ђака

Ја млим, људи, требало би претргнути; шта би ви рекли? – упита котлар, па спусти справу у пинту и поче „градијерати“.

– Зар ти то мореш, Мићане, брез свијеће? Не видиш, болан!

– Свеједно, брате! Донио ти миљун свијећа, а не донио ниједне – не знам ти ја овије лумера. Гурнем ово у пинту, па ако стоји, добро и јест; а ако се врти, нек се врти. Шта ћу му ја? Ништа му ја не знам, да простите, ко нека ствар кантару.

– Да нијеси ти, Симеуне, почем вјешт овим швапским лумерами?

– Бјежи, чоче, какве лумере, каква ли… Налиде, Мићане, једну чашу, па додај вамо. Ја ћу њу градијерати. Док окусим знам колико је гради.

Мићан му додаде пуну чашу.

– Знаш што је, Мићане, ако још само кап… Знаш што је кап? Кажем ти, ако још само једна кап кане – слободно мореш цијелу пинту пролити: не ваља! Управ ти је сад под мјеру: десет гради.

Симеун се нешто присјети, па нагну још једанпут.

– Није! Нијесам добро погодио. Чекај, чекај! – забрза, изврну до дна, па се стресе. Десет и по! Управ под мјеру. Толико ти је. Ако ми почем не вјерујеш, ено ти Бање Луке и царске мјере… Свачем ја знам вDрак. Нит ми требају какве справе, ни каурске лумере. Шта ће ми тај гад? И досад је свијет брез тог био, па је некако живио… Ја ти кажем, Мићане, ено ти царске мјере, па вали ли, штоно кажу, један драм од десет и по гради, горио ти ја ко ова што ће сад планути! – вели Симеун, па сасу двије, три заостале капљице на ватру, а плавичаст пламен лизну уз један угарак.

– Е, кад је тако, Симеуне, онда боже помози, – осмјехну се Мићан, засука рукаве, па измакну пинту испод цијеви. Помоз’те, људи!

За часак накладоше нов котао и подјарише ватру.

– Симеуне, зове те отац Сопронија – долетје ђаче. Теби је, Мићане, реко да му у ’вај ардовић улијеш ракије, ама добре… Игуман ти је прикричио да добро припазиш, јер би, вели, могла оклен виланција трнапити… Ајдемо, Симеуне!

Одоше и однијеше пун ардовић башице. Симеун посрће и крупно уздише:

–– O, мајко моја! O, свети мој оче, не мереш да спаваш. Разбио ти се сан. Ето теби твог Симендаша…

– Симендашу! Пострагијо стара! – чу се громовита гласина оца Сопронија.

– O, мајко моја! O, свети мој оче! – јаукну од радости Симеун, удари главом о олтар, паде и једва се диже, па се изгуби у мраку.



*

Мићан прегледа још једанпут котао. Кад нађе да је све у реду, огрну хаљину, сједе пред ватру, извади лулу, па напуни. – Оно нам је – вели Мићан, па се сагну да метне угљен на лулу. – Оно нам је малоприје причо Симеун какав је зулум починио у Мајдану. Млого је, бог и душа, ударо у страну, ама није му замјерити: остарио је. Ја ћу вам сад један зулум његов приповједити – али прави, истинити зулум. Ја млим да нијесте задријемали? Слушаћете? Е, онда добро; чујте:

Било је то на двије године пред ову пошљедњу буну, дабогда не била пошљедња! Баш тс је године, ако почем пантите, пао Ђурђевдан у Велики петак: Добро то тубим, ко да је јуче било.

Био сам уз покојног Партенију момак. Тог цијелог прољећа препили су Партенија и Симеун и учили некакве депешине… лепешине, како ли се каже. Те су им лепешине долазиле из Црне Горе и од српског књаза из Биограда. Увијек су им стизале око поноћи, у глуво доба. Тако су барем они говорили и народу казивали. Ко им је то доносио, ја вам ни данас не знам казати. На моју душу, не знам, браћо! Лепешине су стизале, они су учили, а ја сам износио из подрума ардовић по ардовић.

Једног дана пребаци Симеун штуц прео рамена, па ће покојном Партенији:

– Свети мој оче, ти чувај ову нашу свету ђабу, а ја одо у ешкију. Више се, вели, овај зулум не мере трпљети.

Проода се горе до млина, па се пред мрак врати:

– Још, вели, није дошо земан за крст часни крвцу проливати, за Ристову вјеру умријети. Донес-де, Мићане, још један арловић!

Другог дана, јопе штуц на раме. Испратисмо га ја и Партенија недомак оног моста на Гомјеници. Туј још попише по неколико полића, ижљубише се и алалише. Ми се вратисмо, а Симеун некако жалостивно отпјева уз Куреповац тамо према Грмечу:

Већ је крвца из земље проврела,
Земан дошо, ваља војевати.

Партенији се нешто ражали. Иде, а сузе му врцају, крупне ко љешници:

– Е, мој Симеуне, моја грдна рано! Проклете те твоје ћуди!

Не прођоше ни двије неђеље, ето ти Симеуна ђе иде:

– Нема, вели, сложна и једина друштва. С овим се народом не мере ништа почети. Понеси, Мићане, побогу брате, ако иђе кап имаш!

Наставише јопе пити. Ардовић по ардовић – љето дође; ардовић по ардовић – љето прође, јесен дође. Ниђе капи ракије!

Шједе они мамурни. Шљива премакла, па се забринули. Кажем вам, ниђе капи ракије!

У цијелој намастирској нурији само је те јесени у Гавре Брадаре пеко кото. Три пута ме је слао Партенија Брадари по ракију. Не да се Брадара ни доћи. Вели:

– Да те посло мутесарип бањалучки, не дам! Не дам, брате, ни за паре, ни за љубав, не дам никако!

Мисли омсица: шљива је премакла, сад ћу шићарити. Сад ил никад! А ви знате кад Вла, штоно веле Турци, увати вурсат – мјере му нема!

Кад се ја трећи пут врати од Брадаре, затеко и’ у Партениној соби. Вргли руке, прошћете, остраг, па одају гор и доље по одаји. Намргођени, љути, ко гладни курјаци: шуте.

– Зар не да? – викну Симеун кад ме угледа празни шака.

– Не да. Каже: „Да те посло мутесарип бањалучки, не дам!“

– Даће! – загрми Партенија. А тебе није посло мутесарип бањалучки, већ главом Партенија Давидовић Делић, игуман од намастира Гомјенице.

– И Симеун Пејић Рудар, ђак од намастира Гомјенице! – додаде Симеун, а очи му сијевнуше ко у катила.

Задркта ја од главе до пете. Кажем вам, браћо, ко калуђера није служио – тај се не зна богу молити!

– Мићане, ајд опремај коње. Ићи ћемо тамо у Мелину чатати некаквој бабетини страшну молитву… Симеуну опреми мог ата, мени зекана, а ти себи осамари ону ћо- раву коблетину. Ајд сад!

Ја изађо пред собу и стадо. Од калуђера сам се научио прислушкивати. Врата су одшкринута, па се види. Партенија отвори своју собицу за оставу, па поче избацивати ођећу:

– Ето ти, вели, Симеуне, те моје ћурчине, што ми је покојни владика Антим – алал му курдељ! – поклонио за педесет бијели меџедија. Ето ти и те шубаретине, а ево ти оружља, па се наоружај, штоно има ријеч, до зуба. Чуј сад што сам ја ижињо. По Крајини се прочуло да ћеш се ти одметнути у ешкију. Је ли? Јест… Е, добро. Кад сад пођемо од намастира, ти ме поћерај на ату, па кад будемо поред Брадарине куће, ја ћу котлу, а ти за мном. Казаћу им да си се одметно, поробио и намастир и мене, па оћеш и главу да ми узмеш… Ја не знам како би друкчије разбили овај несретни мамурлук?

– O, свети мој оче, твоје памети, твоје науке од истока до запада нема! – викну Симеун и пољуби Партенију у браду.

– Ту ћурчину, вели Партенија, мореш и наизврат обући. Наоблачило се, па се бојим биће кише… Мићане, поведи коње!

Ја стрка низ басамке и брже боље оседла и опреми коње.

Кад доведо’ коње, а они већ изашли пред авлију, па одају и једнако се нешто договарају. Ј$ да вам је било видити Симеуна, побогу браћо! Обуко ћурчину наизврат, па је сапо под грлом пуцетом колик највећом крушком миољачом. На глави му шубаретина, има у њој у дуљину, боже ме не покарај, по аршина. На десно раме метно свој штуц, а на лијево Партенину острагушу, па пребацио прео себе вишеклију. За припашајом се испријечиле двије зкке и анџар, има у њему аршин. Кад се окрене, шкрипне оружље, а ћурчина се око њег’ засалампија. Уватио га некакав мерак, па ода и сијева очима.

Партенија нешто облијеће око њег, а он га мрко погледа и вели: „Знам! Доста! Буди мене миран!“

Објеси ја још на ата кубурлуке са двије граше и кожне бисаге.

Ја и Партенија узјасмо и пођосмо.

– Ти, Симеуне, вели Партенија с коња, мореш одма двије, три пушке испалити, а послије… Знаш већ!

– Знам! Доста! Буди мене миран! Кад бисмо на ’ној окуци у гају, јекну штуц ко небески гром; за штуцом цикнуше двије мале, па се раздера острагуша ко свети Илија. Зуји куршум око ушију. Препаде се покојни Партенија, па се обазрије и викну:

– Устави, Симеуне! Устави, болан; доста је!

Симеун и не аје, већ једнако пуни и подврискује:

– Стан’, курвићу црни калуђере, данас мени измакнути нећеш!

– Устави, Симеуне! Устави, болан! – стадосмо и ја и Партенија викати.

Не помаже. Пушка једнако прашти, не престаје. Партенији паде с главе камиланка и одваља се у поток, а једно му зрно проби џубе на два мјеста.

– Гони, Мићане, поплаћасмо главама на правди бога! – јаукну Партенија. Ја мислио нако мало… а он сад почо збиља. Да будале, боже мој!… Гони, Мићане!

Поћерасмо, колико игда могосмо. Ми на вр’ гаја, а он на окуку; он на вр’ гаја, а ми у луке; он у луке, а ми под Брадарину кућу.

– Ето калуђера! Сакри, дијете, ту ракију! – чу се неко код котла.

Доћерасмо коње управ пред кото.

– Побогу отац, какво је то тако пушкарање отуд? Да нијесу Мајданци? – пита Брадара.

– Не питај, већ спасавај! – укну Партенија и једва сја с коња. Одметно се Симеун у ешкију, поробио и намастир и мене, па оће и главу да ми узме…

– Стој, калуђере, губу ти твоју! – подврискује Симеун и једнако пуца из луке.

– Ето га, Гавро! Спасавај!

– Бјежи, оче, у кошару… у сијено! Ми се завукосмо у сијено. Партенија се завлачи, нако гологлав, и уздише: Еј, блентави Партенија, шта учини сам од себе!“

Извуко се ја из сијена и примако се брвнима.

– Шути, Мићане! – виче Партенија. Шути, не диши! Ето га!

– Брадара, с калуђером на сриједу! – викну Симеун и сја с ата.

– Није, Симеуне, вође калуђер. Малоприје протрка тамо у село – одговара Брадара и дркће.

– Мени је свеједно. И ти си брадат – рече Симеун, па га увати за браду и стаде водати око котла.

Вода га и чата баш ко на вјенчању: „И Брадара роди сина Мануила…"

– Да теби, Гавро, није почем тешко? – пита га Симеун, па на сваком ћошку застану, Брадара се кукавни поклони, а он га дрмне штуцом међу плећи – Е, не мереш, брате, друкчије. Ово је јерусалимско вјенчавање. Девет пута ваља обићи око котла. Тако је то на нашој светој Каби.

Обиђоше девет пута.

– Е, сад си вјенчан; ама нако јерусалимски вјенчан! Сад понеси ракију!

Јадни Брадара нали плоску и стаде више котла. Почеше пити.

– Гавро, брате! – вели Симеун, пошто попи неколико полића. Гавро, брате, ја се огријеши о те! Опрости, брате! O, проклете моје ћуди!

– Вала, Симеуне, не ваља ти посо.

– Опрости, брате, опрости! – викну Симеун и скочи, те се пољубише. Збиља, Гавро, је л вође отац Партенија? O, проклете моје ћуди!… Мало не уби калуђера… Да сам га, којом несрећом, убио, куд би ми онда душа! Зови га, Гавро! O, оче мој свети!…

Једва Партенија изађе из кошаре. Кад се угледаше, обојица заплакаше, загрлише се и пољубише, па онда отрше сузе и шједошс пити.
Из староставне књиге Симеуна Ђака


Света је ово и мудра књига. У њој је списана и запечаћена судбина свију земаља, свију народа, свију манастира, текија, цркава и други божји богомоља. Земље и народи, слушајте ријечи њезине, љубављу задануте, свјетлошћу божањском озарене, крвљу списане и запечаћене, а тамјаном и измирном окађене. Земље и народи! Слушајте ријечи њезине и спасавајте се!

– – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –

У Босни, срцу и снази сербског отечества, на иљаду и осам стотина и неколико година послије Кристова рожденија настаће превртанија и друга судија. Земљом ће завладати два господара. Један ће се звати Ићинђи, а други Биринђи. Ићинђи ће се почети силазити са пријестола, а Биринђи пењати. Ићинђији, кад се буде силазио са пријестола, запеће ћурчина за златан ексер, и неће моћи саћи; а Биринђији, кад се буде пењао, стаће Ићинђи ногом на подрпану, лисичију ћурчину, те се неће моћи попети. И тако ће то чудо и ругло остати за млого и млого година на поругу и срамоту роду человјеческом.

Са Биринђијом доћи ће црни људи у бијелој кожи. Обрадоваће им се и тежак и лежак. Истом ће се послије виђети да ти црни људи црно мисле, а још црње раде. Све што буде чесно и поштено у овом сербском отечеству пропиштаће од невоље љуте.

Опасност за вјеру и учевину. Дигнуће се људи аршинџије да бране вјеру од проклетог Запада и отпадног Рима. Народ ће листом за њима поћи, али ће и’ на по пута оставити.

Одма у почетку, кад се појави Биринђи са црним људима у бијелој кожи, пострадаће и осиротиће и млоге свете задужбине. Тако, на прилику, манастир Гомјеница на Крајини љутој. Али ће се јавити човјек, истина зулумћар и делија, и у ракији извршиће свето и богоугодно дјело, и спашће од пропасти пребијелу Немањића задужбину.

Након млого година иза тога јавиће се нови људи и прави синови овог сербског отечества. Кад се они јаве, залепршаће се барјаци, црљени ко крв, на свима брдима и по свима раскршћима, и на њима ће писати свјетлоснокрвавим словима: Десетина и Трећина. Народ ће разумјети то божањско знаменије, поврвиће за њима, и тако ће се заметнути љута и крвава кавга. Од свете и племените, за род и отечество проливене крви створиће се дубоко крваво море. Настаће морске буре и вјетрови. Морем, од восточне стране, удариће силна далга о подривени и заљуљани пријесто, на коме ће дрхтати и стрепити привезани Ићинђи и Биринђи, подуватиће га и са страшним јауком и лелеком стрмоглавити у мрачни и бездани тротрокан на славу истиног бога и вјечите правде.

Утолиће вјетрови и морске буре, изведриће се и уљепшати вријеме и, другог дана при рођају жараног сунашца, из тог дубоког, крвавог мора испливаће у свјетлосноцрљеној ођећи Мрко Унуче Црног Ђеда и завладаће овом благословеном и млого напаћеном земљом. У славу и чест његову пропјеваће брда и долине, поља и планине, које су нијемо и језовито шутиле за царевања Ићинђијева и Биринђијева.

– – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –

Света је ово и мудра књига. У њој је списана и запечаћена судбина свију земаља, свију народа, свију манастира, текија, цркава и други божји богомоља. Земље и народи, слушајте ријечи њезине, љубављу задануте, свјетлошћу божањском озарене, крвљу списане и запечаћене, а тамјаном и измирном окађене. Земље и народи! Слушајте ријечи њезине и спасавајте се!“
Зулум Симеуна Ђака

Јесен се је поодавно одомаћила. Све је срађено. Кукурузи се перушају, конопље набијају, а и котлови су почели пећи.

Игуман је извадио дозволу и јуче још пред зору наставио котао. Примакао је један ред преко дозволе, али игуман је па неће на њег ни свијет ни суд. Тако он, кажу, ради сваке јесени.

Сједи се око котла, помало пије и прича, да котлар не задријема. Одма до пинте сједи Симеун Ђак.

– Знаш ти збиља, Петрићу, какав је зулум Симеун починио у Бронзаном Мајдану? – упита ме котлар Мићан и сагну се да сјарне ватру.

– Још мало, па ће прокапати! – Зар не знаш збиља?

– Не знам. Какав зулум? Кад?

– Ето га, нек ти приповједи. – Само што није прокапало! – И данас још Мајданци на њег шкрипе зубма.

– Наточи ти мени, Мићане, једну чашу – вели Симеун – да ја видим каква је нова ракија, а за то… боже, лијепог здравља, наша је ноћ и божја.

Мићан наточи. Симеун узе чашу, мало нагну, отпљуцну, па ће:

– Браћо моја, што која година, све слабије! И берићет и ракија и људи и све, све!… Опогани се свијет, истрова се, па крај! Ни оне старе пјесне, ни оније људи, ни оног весеља и шенљука, ни оног старинског јунаштва… Све се изродило и некако асли преокренуло.

– Богме је тако, Симеуне! – уздахну неко у мраку. Мићане, Мићане! Дај свијећу – прокапа кото!

Котао прокапа, Симеун отпоче:

– Па баш оћете да вам приповједим? Е, ајде-де, кад сте навалили. Онако од истине, што је за дружине. То вам је било некако прве ли, друге ли – не знам сад право – неђеље… Биће баш прве неђеље иза укопације. Крајишници се враћају… бјеже од Бање Луке. Јадно, чемерно, убијено бјежи, не обазире се… Ја и покојни Партенија – вјечна му памјат – стојимо горе код кошара, па гледамо… Врви Крајишник ко да из земље изниче! Стали ми, па бројимо… Људи, нећете ми вјеровати, а ово је цијела цјелцата истина: седамдесет и три ли, и двије ли – сад ћу вам, бој се, слагати – иљаде све сама Крајишника набројисмо! Та силесија прође испред нас док би чојек ударио длан о длан. Голо, јадно, чемерно бјежи, не осврће се… Један, сирома, ижеднио, лијепо му пјена тргла на уста, сврати се оном точку код горњије млина да се напије воде, а покојни Партенија – вјечна му памјат – затеже из острагуше, па у по поле чела прс! А ја зграби штуц, па посред сриједе оног мјеста ђе је Партенија згодио! Ено му гроба, нек ми не да лагати – викну одушевљено Симеун и показа руком на гроб покојног Партеније.

– Тако ми се рађали! – узвикну весело Мићан и пружи му пуну чашу башице. Сама прва кап! Де-де, даље причај.

– Е, људи моји, нит је такије нишанџија кад било, а какав је земан насто, тешко да и’ и буде, – дочека неко из мрака.

Вели покојни Партенија: „Симеуне, сине мој дуовни – настави Симеун кад искапи чашу – ти добро, вели, знаш шта су, каже, Мајданци радили… какав су, вели, зулум и безаконије чинили на нашије светиња по нашије намастарије и црква. Видиш: Крајишници су, вели, разбијени, настаје, каже, друга судија. Мутно је, вели, данас вријеме у нашем отечеству, ама ће се, каже, брзо избистрити. Већ мој, вели, дуовни сине, док је вако вријеме, требало би на Мајданце – Наточ’де ми једну, Мићане! – Требало би, каже, на Мајданце нако јуначки ршум учинити; јер доста су и они нами и овој нашој светој ћаби јада задали. Добро ти, вели, знаш, шта би ти, каже, говорио!“ „Знам, ама како ћемо? “ – „Лијепо“, вели. „Oно неке године, кад сам… Ама, наточи ми, Мићане, једну, пост’ јој њезин! – Оно неке године, вели, кад сам ишо у Каурску, донио сам једну швапску шкрљачину и једну овинцирску… гереналску кабаницу. Купио сам то, каже, неђе у Задру од једног Прајза. Опазио сам ја већ одавно да ће нешто бити, па велим: нек се и ово нађе, злу не требало! Ето ти, вели, те шкрљачине и гереналске кабанице, а ено ти мога ата, што ми га је покојни владика Прокопије, каже, поклонио за стотину жутије дуката… Наби, вели, ту шкрљачину, обуци кабаницу, припаши сабљетину, узјаши ата, а већ, вели, не гине ти оку, двије ракије попити, па…

– Што не наточиш чојеку чашу ракије, Мићане?! – н$брекну један на котлара. Видиш, стегло се чојеку грло, па не мере да приповиједа.

Симеун искапи на душак.

– Ђе оно стадо ја?

– Нође: „А већ, вели, не гине ти оку, двије ракије попити, па…“ – исправи га котлар.

Да! „А већ, вели, не гине ти оку, двије ракије попити, па онда ко каква швапска гереналина међу Мајданце, те чини, каже, како те памет твоја учи! А само, вели, да ми није браде, ја би ишб, ама не мерем с брадом. Бојим се, вели, познаће ме, па оде и брада и глава.“

Ја укабули, па што бог и срећа јуначка дадне… Те цијеле, боговетне ноћи нијесам мого ока на око склопити. Мријети, људи, ваља, а душа излази на тијесна врата: мало сам се и бојо. А како се не би и бојо, кад вамо знам какви су Мајданци…

Шјутрадан устадо рано. Истом зора почела бијељети. Помоли се богу, па се онда обуко. Најприје човали чакшире, па чизме прео кољена, онда припаса сабљетину, по земљи се вуче, па натуко шкрљачину, па онда обуко кабаницу и сапе златали пуца. Ни игуман ме не могаде познати, тако сам се био прерушио. Све то би док би чојек попушио лулу дувана – Улиде једну, Мићане! – Још сунце и не мисли огранути… Људи, нећете ми вјеровати, а ово је цијела цјелцата истина: кад се огледа на шјену – ни узми, ни подај – права правцата швапска гереналина!

– Е, људи, да и то чујем док нијесам умро: шјен брез сунца! – чу се неко иза каце.

Симеун погледа попријеко у мрак, изврну чашу башице, па настави:

Кад сам узјо ата и изишо на Козијерац, било се подобро одјутрило. Ко иза јучерашње кише изведрило, ниђе облачка! Само доље над Козаром наднијели се црни облаци, а горе око Кочића Главице врза се густа маглуштина… Језди ђогин, поладан вјетар пирлија, а срце ми се у прсије разиграло. Зађо у Медењак, па загрокти:

Медењаче, висока планино,
не раниш ли у себи јунака,
који би ми на мејдан изишо?

Симеун у одушевљењу одиста и отпјева, а неко дочека из мрака:

– Не чуј, вило, не преузми гласа!

– Е, људи, баш нако по старинску! – чуди се котлар.

– Да шта ти мислиш? – продера се Симеун. Кад сам стиго у Мајдан, мртво све ко гробље. Ниђе никог!… Паче није! Нијесам још био стиго… Ама, немој, оца му, пометати, па чојек не зна, како ће… Заборави се! А давно је, браћо, и била укопација…

– Давно, предавно, мој Симеуне! – уздахну Мићан и сјарну један угарчић. – Људи, бојим се да неће загорети? – Де-де, Симеуне; што си стао? Приповиједај, да видимо шта ће бити – вели Мићан и пружи му опет пуну чашу башице.

Кад се мало одмори на ’ној страни под Медењаком и привати крува – настави Симеун – узја јопе на дорина ко на горску вилу, па повади сабљу из корица и подвикну грлом јуначкијем: „Ан банга баталијун гитара јорда Бања Лука, Кадина Вода, Бронзани Мајдан сема пирден! Баталијун! Балаију-у-н!“ Јече, људи, горе и гудуре – од страоте се божје ћутећи не мере… Крнатим ја грчки, наносим мало па арапски, забркљачим коју каурску, а понека се и каравлашка омакне… Ко белћим: ја сам геренал, а за мном иде баталијун… табор војске. А ударио сам по гори барјаке и оставио разапет чадор, нек виде Мајданци да баш иде за мном војска, а ја ко гереналина напријед измако. Нека ко мисле: пошо Швабо од Бање Луке, ударио на Кадину Воду, па ће сад преко Бронзаног Мајдана тамо у дубоку Крајину… Гони Крајишнике! – Налиде ми једну, Мићане! – Тако сам ја то ижињо и уредио. Али давно су јопе казали: ђе је среће, ту је и несреће.

Кад бијадо испод Маслишта, па да ћу вамо кроз Кланац, сретоше ме два Циганина: „Помози бог, Симеуне! Ш¤њ, куда с богом? “ Познаше ме. Ја протрну сав, ама се брзо сабра. Звизну сабља, са Цигана полећеше главе, а ја ободо ата кроз Кланац. Ево ме у Мајдану! Е, де-де ми сад једну, Мићане, уточи!

– Де-де, Мићане! Нали чојеку чашу ракије.

– Боже мој! – чуди се један. Ко оно вријеме! Онда је могло свашта бити.

Симеун изврну чашу, стресе се, па настави:

Кад сам дошо у Мајдан, све се дигло! Јаучу жене, дрече дјеца… Људи моји, мене обузе некаква жалост. Али кад се шјети њиовије зулума и безаконија, нестаде жалости ко да је руком однесе. Освета, освета! Каква милост! Оно, истина, јеванђеље и Свето писмо… ама, чојек је чојек: „Турк пезевенк, бре!“ – закрпати на муктара, кад изађе преда ме. Цепти на њему ћурак, ко да га је грозница уватила. Нареди му да сазове све Мајданце, а ја се окрену према Медењаку, па забркљачи: „Баталијун, гирдена сора!“ Знаш, да се не би побунили… Скупише се сви. Само Шаћир Пулац заграби уз ону страну од џамије, а ја зажего из штуца, пр$с! Жива га земља не дочека…

– Буди на ријечи при којој си, а мен’ с чини да је Шаћир лањске године на сараорини погино?

– Није то, чоче, онај Шаћир!

– Ама, јест, чоче! Један је Шаћир Пулац. Нема и’ стотина!… Шаћир Пулац, онај зулумћар што је за турског суда сто пута, макар, за часном трапезом ручо…

– Ма да, чоче, тај! Зулумћар? Зулумћари су сви они били, осим честитије и паметније Џинића… Богати, немој ме пометати, јер… Кад се скупише пред џамијом, нареди да се усијече нарамак, ама подобар нарамак прућа. „Лијежи, Турк пезевенк, бре!“ – загрми ја с ата. Један по један, док дође ред на муктара. „Аман, господару… царски сине! Аман, не срамоти Турчина!“ – „Лијежи, Турк пезевенк, бре!“ Кад виђе да ништа не помаже, истрже се ко рис од оне двојице што су га држали: „Мртва ме, каурине, мореш…“ Не доврши. Звизну сабља! Људи моји, нећете ми, море бити, вјеровати, а ово је жива живцата истина: Сат ли, подруг ли, стајо је труп усправ, а глава се откотрља, па говори: „Каурине, вели, приватио си Босну, ама наш цар има још земаља… Чок јаша падиша!“ Мени би нешто жао.

– Шјетио си се, море бити, оне пјесне:

„Јао мени до бога милога, ђе погуби од себе бољега“ ?

– Јесам се, вала, баш те пјесне шјетио! – потврди Симеун. Али се загазило. Мора се гавељати. Нашједе ми крв на очи. „Oџа, на џамију!“ Моле, преклињу. „Вакасуз је, честити господару… царски сине!“ – преклиње оџа. Ја се окрену према Медењаку, па подвикну: „Баталијун гитара јорда Бронзани Мајдан!“ Препаде се оџа и попе се на мунару. Ја одја ата и дадо да га водају, па се онда ко какав кесеџија крену силовито кроз сокаке и мале. Све мртво ко гробље. Само сабљетина о калдрму звецка, а оџа на џамији учи. Учи, оџа, и ја сам учио! Наредио сам био да се и ручак спреми, ама кесеџијски ручак: погача на копрен, печен крмак и десет ока вина. Кад се врати, а оно све стоји готово на ’ној равни пред џамијом. Рушим ти ја крметину, пијем вино, а оџа једнако учи. Учи, оџа, и ја сам учио! Ту сам нако кесеџијски ручо и покупио нешто намета. (И данас се од тог, међу нами буди речено, помало беслепшем и дуваним.) „Мајданци, на скуп!“ Скупише се. Ја узја ата и завитла сабљетином: „Симеун Пејић Рудар, ђак од намастира Гомјенице!“ – па ободо ђогу низ Котаре равне. Мићане, наточи ми једну, пост јој њезин, да разбијем старе дерте!

– Људи моји, нит је такије јунака кад било, а какав је вакат насто, тешко да и’ и буде! – чуди се и крсти онај за кацом.

[Владан]

Мрачајски прото

Кад ме баш толико молиш, ето, хајдемо, па шта нам бог дадне! - поче Стевица, син попа Јове, жилаво и окретно момче. - Не знаш ти још какав је то човјек, да бог милостиви сачува! Никог не воли, никог не трпи, ником не вјерује. Мрзи на сав свијет, а на родбину, чини ми се, највише. Отјерао је сина од себе, а попадију је толико тукао и мучио док неке године од тешких убоја не умрије код кћери у Божићима.

Сваку жену зове Ђурђијом. Пакосно се и заједљиво слади тим именом, у ком се нешто подругљиво, ниско, нечасно крије. "Дијете, дијете, чувај се сељачкије’ Ђурђија, Христос и ’ убио! Ђурђија је Ђурђија! Удри Ђурђију, криж јој Шокачки!"продере се и силно задрма косматом, подбулом главом, кад му се парохијанин потужи на жену.

Од давнина се не може с нашом кућом. Због нурије гонио се много година с мојим дједом, и силно га је, кажу, мрзио, па и оца мрзи као Турчина, више него Турчина! Од велике мржње и пакости никад неће проћи друмом покрај наше куће, кад се враћа из парохије, иако му је много ближе, већ околиши по по сата и иде странпутицом. "Зар ја да идем путом куд пролази проклети, куљави, паклени Џибо!" Џибо, Џибовина, тако зове оца, а дједа зове Џибукардом.

У парохији нити ће гдје ноћити нити шта окусити. Ни воде неће да се напије из туђе руке. "Не вјеруј ришћанину! Превариће, слагаће, облагаће, украшће, небо га убило!" Док сврши вјенчање, крштење, опијело или што друго, одма на коња, па кући. Код себе не да никоме преноћити. Сам владика да дође, па ништа!

Кажу стари људи да је за турског суда само једанпут био у граду, а откад је Шваба ушао, не сјећају се да су га икад видјели. Много су га Турци мучили и једном су га хтјели код Шибића чардака на колац набити. Други су му пут пријетили да ће га на ражањ натаћи и уз ватру као вола припећи, а трећи су га пут свукли гола и држали два дана у тешким, гвозденим букаријама под врелим сунцем уз разбукталу ватру. И данас се на то тужи и вели: "Стари, крепали Џибукарда, Ђурђије и ришћани криви су томе, небо се над њима проломило!"

Не држи слуге. Све сам ради. Кува, пере, намирује коња, тимари га и чисти. Коњ му је као ала! Кад га узјаше, завришти и закопа ногама. Размитио га је, и воли га више него ишта друго на свијету. Још има једног пса. То му је, како кажу тежаци, сва сермија и родбина. Ено му се већ види кућа кроз воћњак! - викну Стевица, и глас му као мало задрхта.

Облачан, влажан, тежак дан. Свјетлост слаба, мутна; топлина се не осјећа иако је љето. Стевица се задихао и уморио од причања, па тромо ступа преда мном уским, утабаним путићем, који се као испребијана змијурина вијуга испред нас кроз засијане њиве. Тешко, густо, овлажено жито мрачасто се прелијева и повија. Зрела, једра зрнца са уздрманих класова круне се и просипају по обући. Преплашена препелица негдје се у разору залепрша, дигне на крила, па се опет скрије у бледуњавожутом житу, из кога бије влажна, пријатна свјежина.

- Богами, брате, мене лијепо страх! - трже се Стевица кад се у близини пред нама, на једном брежуљку, указа врло висока, дрвена кућа, под којом су се видјела врата од подрума с тешком, челичном бравом.

- Што?

- Не знаш ти, кажем ти, још какав је то створ! Можемо и настрадати. Истина, он мене не мрзи као оца, али…

Што се више приближујемо Стевица све немирнији, све се више мијења у лицу и плашљиво обазире.

Уђосмо у авлију. Нигдје живота. Мртва, дубока тишина. Све пусто, суморно, тешко. Само негдје у пчелињаку брује потмуло и уједначено пчеле, и тек каткад по једна, по двије прозује покрај нас, па их нестане иза дрвених, укочених стаја, које нас као хладно, презриво, зачуђено погледају.

- Да ли је код куће? - прошаптах.

- Ја мислим, да јест - одговори Стевица једва чујним, уздрхталим гласом и поче ме гурати руком, кроз коју је струјило тихано дрхтање. - Хајде ти напријед!

Приближих се лагано на прстима и извирих иза горње стрехе. Код куће је! Поднимио се на обе руке и одбочио на голе, сувоњаве лактове, па укочено, блесасто зури у нешто пред собом. На коштатом, подбулом лицу и у мутним, престрављеним очима огледало се нешто немирно, растргано, нешто тешко, суморно. Сиједа кесераста брадица у нереду, а коса с понеким црнкастим праменом, замршена, масна, разастрла се по широким, угнутим плећима.

Трже се као иза сна, као иза дубоког, тешког сна, дохвати кутију, смота цигару, припали је и поче пушити. Отпуши неколико димова, па поврже цигару на брвно крај себе, гдје их је још једно десетак лежало, само мало отпушених. Онда тешко уздахну, опет се подними и нешто се дубоко, дубоко замисли.

Наједанпут устаде и поче немирно горе и доље ходати по диванани. Нешто је у себи шаптао, тешко, уморно превртао очима и млатао рукама, као да се с неким препире.

- Е, јадни и чемерни прото! - викну промукло. Покрадоше те, отеше ти све… Ономе си псу јуче крстио дијете… Јеси ли де?! Данас ти рече паре донијети, па, ето, видиш! Ама не вјеруј ришћанину, сунце га небеско сагорило!

Од силне мржње, пакости, злобе, сав се тресао и дрхтао. Умири се и сједе. Смота нову цигару, отпуши је мало, па је полагано спусти међу оне остале, те се опет одбочи на руке и замисли.

Изађох иза стрехе, а за мном Стевица.

- Помози бог, оче прото! Он се преплашено трже и унезвијерено ме погледа, силно, страховито ме погледа:

- А ко си ти?! Оклен си? Шта сам ти крив?!

- Помози бог, оче прото!

- Ама, каква си ти вјера?! Шта ћеш ти од мене? … А куд си ти пошо, Џибићу?! - писну, као да га нешто уједе за срце кад угледа Стевицу иза мојих леђа. Је ли те то посло куљави Џибо да се мало, знаш, наврнеш код проте: да видиш је ли крепо? Ако није крепо, бива, да га упиташ кад ће, а? Џибовино, Џибовино, шјеме ти се умело!… Ама, шта ће те ви, људи, од мене?!

Глас му је злобно, пакосно грмио, а кроз рапаво, промукло грло, пробијала је дрхтава узнемиреност.

- Па онако смо се, оче прото, мало наврнули…

- Ама, како сте ви ушли да вас пас не опази и не залаје?… Нећеш више ни залајати, Џибовина ти се меса на Божић најела! - загрми, суну у собу, излети с пушком и, у трку, посрћући, изгуби се иза куће.

Стевица поблиједио, па дрхће као прут. Очи му се укочиле од страха.

Пушка грмну, пас скикну!

- Тако! Кад проту не знаш чувати, који с тобом залогај братски дијели, а ти сад носи поздрав у пако старом Џибукарди! О-о! Ама како су могли ући?! - чуди се и, узбуђен, узнемирен, потресен до дна душе, хода по авлији, носећи у руци задимљену пушку. - Неко ми и звоно скино с авлијскије’ врата! - врисну, упути се, дрхћући, вратима и стаде снажно теглити за дебео конопац, који ми нисмо ни опазили кад смо ушли. Конопац је био везан за кућни комјен.

Залупаше повелика, крупна, јасна звона са свију прозора, врата, и са чађавог кућног комјена. Сва су звона вјешто била повезана једно за друго. Он стао, па љутито вуче за конопац, а звона циче, јече и потмуло се разлијежу.

Остави авлијска врата и стаде отварати стаје, мумлајући нешто кроз зубе. Кад год коју стају отвори, а звоно изнад врата цикне. Кад све обиђе, умири се мало, уђе у подрум и поче се разговарати с коњем, који радосно зарза кад се врата отворише.

- Магајце један! Како си ми, како си ми, магајце један! Нијеси ти коњ, већ онај вејити, вејити магајац! - тепа му, и чује се како га милује и лагано удара по сапима. Сад ће теби твој прото дати соли, па дати зоби, па те онда лијепо напојити и истимарити. Воли тебе твој прото, магајцино једна стара! А зељова! - раздера се и стаде љутито, злобно шкрипити зубима. Њега је прото опремио да носи у пако старом Џибукарди селам ама максуз селам, што балије кажу!

Кад напоји и намири коња, уђе у собу, остави пушку и изиђе на диванану.

- Ама, што сте ви, људи, дошли? Ја тебе мало ко и познајем - окрену се мени и наднесе руку над очи. Ти си…

- Јесам, јесам, оче!

- Е, па, ето, шједи кад си дошо. А, закона ти, ђе се нађе с тим Џибиним пашчетом? … Шједи, шједи, па ћемо попити каву, па свак за својим послом! Шједи и ти, Џибићу, кад те већ ђаво донио. Шједи, Џибићу, шједи, мјесто се прошјело под тобом! Твој ми је ђед о глави радио, па отац, па сви твоји, али ево им!… Млого ми је - обрну се мени и пружи ми млин, пун несамљевене каве: - Самељи то, снажан си, видим, па ћемо попити каву, па свак за својим послом! Млого ме је, кажем ти - уђе у кућу, клекну на кољена и поче распиривати ватру. Млого ме је, кажем ти, Џибо - диже се и пође у собу. - Ђе ћу сад наћи ђезву, вилџане, шећер? А! Ево и’! - чује се из собе. Млого ме је, кажем ти - настави излазећи - Џибо облагиво и код владике и код овог швапског суда. Ама мрачајски прото, ако ’ш, мало бенда и владику и овај суд… Не гледај, Џибићу! Што звјерњаш по соби, а? Има прото свега у својој кући, немој мислити да нема… Јеси ли самлио већ? - издера се на ме.

- Јесам, оче прото, јесам! Изнесе каву. Почесмо, ја и он, пити.

- Оче прото, ули-де и Стевици један филџан.

- Јеси ли ти господар у ’вој кући, или је прото мрачајски?! - диже помамно главу и извјери се. Пи ту каву, пи! Немој туј ко будала каква заврзивати… Види ти њега! Он да мени заповиједа! Данас га први пут донесе ђаво, па већ се направио ко неки господар у мојој рођеној кући.

- Ама, није, оче прото, већ…

- Шта није, шта?! Е, е! - стаде се пакосно кесерити. Да је ово отров, налио би му и десет вилџана а не један - нек цркне пашче!… Да је теби знати колико је мене његов ђед, па отац, па сви његови мучили, облагивали, пањкали и код турског суда, и код овог швапског суда, и код владике, и код људи!… Али се мрачајски прото једанпут страшно осветио старом, крепалом Џибукарди! - шкрипну снажно зубима, поврже филџан, па устаде и поче ходати, млатајући рукама. Почуј-де, момчићу! Отишо ја једног дана у нурију да вјенчам једну сељачку Ђурђију. (То је било за султановог наџака.) Она моја Ђурђијетина остала сама код куће. Враћо сам се покасно из села. Прилазећи кући, чујем из собе Ђурђијин кикот и некакав мушки глас. Свежем коња за плот, скинем бисаге и кубурлуке, па се пришуљам пенџеру: Џибукарда с Ђурђијом! Кикоћу, говоре и уговарају, како ће ме и кад ће ме са свијета смакнути. O, небо вас убило! - врисну, и сав се од љутине затресе, јер се толико био занио у говору да му се чинило да сад гледа пред собом Ђурђију и Џибукарду и слуша како се разговарају. Поврати се из дрхтавог заноса, па настави: - Тргнем пушку из кубурлука: оћу ли пуцати, мислим се. Дуго сам премишљао, док ми нешто не суну кроз главу. Уђем у кућу, снимим с тавана три вијенца оније љутије, црљеније паприка, закључам врата на соби, намакнем капке на пенџере, па онда, како се вуруна споља ложи, турим оне паприке и пробијем пет, шест лончића на вуруни, затворим је сачом, а и тутунлук подобро зашушкам да дим не пролази. Ја кад се распали паприка, ја кад поче праштити, ја кад стаде Џибукарда с Ђурђијом играти и пјевати! "Oтвори, побогу брате!" - пишти Ђурђија ко змија у процијепу. "Oтвори, оћорависмо! Помагајте, људи, поцркасмо!" - "Oче и у Христу брате, тако ти свете причести и часне трапезе, отвори!" - преклиње Џибукарда и таба по соби ко каравлашки међед. - " Отворићу, отворићу, док се вјенчате, и док мени Џибукарда, ’нако и спрема се, опијело очата. Вјенчасја раб божји Џибукарда, раба божја Ђурђија!" - смијем се ја и раздраган одам испред собе. И данас ми се чини да ми је то био најзадовољнији час у животу!

Престаде и, сав блажен, задовољан што је имао то коме испричати, сједе на праг.

- То је ђед тог пашчета, ако почем нијеси знао. Крено је давно - додаде заједљиво и злобно погледа Стевицу, па поче сркати већ охладњелу каву.

- Па шта би са њима, оче прото?

- Кад је паприка сагорила, отворио сам врата и избацио сам и’, онесвијешћене, пред кућу, онда сам, по обичају, свршио вечерњу, закључо кућу и лего спавати - рече мирно, без искре узбуђења, и припали цигарету.

- И ти си, како велиш, и како чујем, много трпио и патио?

- Јесам. А што је теби за тим? Што сам препатио, не казујем свијету! - издера се осорно, одбочи на лактове, спусти обрве, па се удуби свом снагом у некакве црне мисли и укочено се загледа у западно небо.

Вече се примиче. Сумрак се, као крадом, шири, а сунце лагано, боно, величанствено боно, за планинским врхунцима издише.

На подужем дијелу западног неба пружили се тамномодри облаци, испросијецани оштрим, при крајевима зашиљеним пругама, које се црвене као усијани челик. Из раздробљених, испреметаних, пећина, избија отворена, свијетла црвен попут распаљене ватре усред црне, бурне, јесенске ноћи. Преко црвених пруга и оне чудновате, пећинске ватре превукоше се тихано мрачни облаци, и цијело западно небо чињаше се као огромни, дебели, тамни застор.

Сутон се све више смрачује, и као да лагано шушти, обавијајући све пода се у дрхтаво, нијемо, ледено ћутање. Све ћути и дрхће; све се спрема на миран, угодан починак, да у заносном, слатком ћутању проведе кратку, влажну, миришљаву ноћ. Одасвуда бије влага. Вече мирише и разлијева око себе сладак, опојан мирис. Мирише сазрело жито, миришу модре, набубриле шљиве кроз поблијеђело, поспано лишће, мирише милодув и босиље - све мирише и одише снажном, опојном свјежином, а у меком, слађаном шуштању изумиру пошљедњи, дрхтави одјеци тешког, уморног, дневног живота.

Прото се трже, погледа у ноћ, задрхта и престрављено се стресе. Клисну у собу, скиде пушку с клина, пребаци је преко себе, а дугачак нож задјену за појас, па нас оштро, сијекући очима погледа и узнемирено, дрхћући прошапта:

- Дјецо, црна је ноћ на земљу пала. Свак себи! Тражите конак!

[Владан]

Кроз мећаву

Већ се поче и смрачивати, а они не могоше краве продати. Нико их честито и не погледа, а камоли да их упита за цијену. Нико ни да се нашали!

Старцу се то нешто грдно ражали и љуто га заболи, и да је имао суза, грко би и болно проплакао. Али онако испаћен и сатрвен дугим јадом и чемером, само суво уздахну и крену с трга, водећи погружено на привузи стеону кравицу, чија се плава, свијетла длака, мркасти рошчићи и обло, пуно виме измеђ бјеличастих и меснатих кракова једва распознаваше у сувој и оштрој зимској вечери. За кравом се диже и пође дијете - није му могло бити више од дванаест година - држећи чврсто у промрзлим рукама љескову мотчицу.

Старац је ступао погнуто, вукући тешко ногу за ногом. Сијед је сав, коштат и крупан као одваљен комад оних грђених и непрекидно мрачних и туробних планина, што се мукло уздижу поврх његова села. По разголићеним, руњавим и широким прсима нахватало му се стврднуто иње. Уздигао накостријешене, дебеле обрве, испод којих мутно, као из неке даљине, вире уморене и готово умртвљене очи, па љума и граби уз пут.

Сува зима стегла. Одасвуд бије, пржи и као уједа, гризе оштра и немила студен. Руштри се окорјели снијег и, жалобитно цвилећи, угиба се под ногама.

- Баш нико ништа, Вујо! - трже се старац и обрну се дјетету.

Мали је шутио и уморно, изнемогло корачао за кравом. Од суве студени на њему се бијаше све накостријешило и укочило. Ситне, меке длачице на лицу му се најежиле, а руке поцрвењеле, па поцрњеле од тешке зиме.

Кад бише насред чаршије, снијег поче пропадати. Љуто и као на силу одваљиваше се лепирица за лепирицом, испрва тешко, као да се мучи и натеже, па онда лакше учестаније и гушће.

- Баш нико ни да се нашали с цијеном, а ево нас и ноћ у чаршији стиже! - трже се опет старац из мисли, а у ријечима му, очима и лицу дрхташе нешто болно и очајно.

Све се више смрачава и као да се нешто из далека потајно и подмукло спрема и пригушено хуји.

Снијежне лепирице укрштају се у лету, ломе се једна о другу и шуште у тананом и меком шуму поврх њихових глава, а њих троје, старац напријед, крава за њим, за кравом Вујо, промичу чаршијом лагано и уједначено, стопу за стопом.

Старца су обрвале мисли, тешке и црне мисли, па потресају из темеља душом његовом.

Некад је он био најнапреднији и најзгоднији домаћин на цијелој Крајини. По далеким селима, касабама и градовима, по механама и хановима, на царским друмовима од Босне до Цариграда. говорило се и причало о згоди и направи Реље Кнежевића са Змијања.

Велика је снага и задруга у њега била. По четрдесет, педесет кућне чељади радило је на њивама његовим, са којих су се у врелој сунчаној свјетлости кроз планинско, небеско плаветнило ломили и вршили дрхтави и задихани гласови, а пуна и забрекла снага прштила и пуцала испод загријаних кошуља и сребрних гердана. И пјесма рада и распламћеле младости, пјесма ускипјеле, необуздане планинске снаге уз оштри фијук коса и српова разлијегала се силно, протегнуто, у врелом дрхтању бијелих облих грла, испод помодрелих горских висова.

Раном зором отискиваше се небројено благо од Рељиних торова. За час би крдо оваца прекрило и забијелило пољем испод планина. Говеда би у дугим редовима замицала у планину на пашу, да се у подне врну води на пландиште. Јаблан, који је својим разглашеним јунаштвом затворио цијело Змијање, поносито би се одвојио од говеда, измакао би напријед, па би громовито рикао, букао, копао ногама и задрто разносио земљу роговима.

И Реља је као растао, ширио се. Прса му се напињаху да пукну, а срце му обузимаше и облијеваше нека слатка, чудесна врелина.

Све му је напредовало, расло, бујало, множило се и ширило у недоглед. И њега би често, кад би погледао на свој мал и имаће, обузимала некаква потајна, нејасна језа и слутња. "Oво се већ одавно пресипа… прелијева!" - прошаптао би, дрхћући и угушујући ону страшну, кобну мисао која би му тада синула кроз главу.

И рађало је, и расло је, и напредовало је: жене се близниле, овце се близниле, козе се близниле, а улчек сјемена бацао по десет рода. Торови прекрилили пола поља, а стаје се окупиле око једног заравањка као мала касаба.

Глас се Рељин ширио. "Шта толико теслаишеш! Шта си се толико диг’о, нијесу на теби токе и илике Реље Кнежевића!" - говорило се кад би се когод стао чим поносити. На зборовима код цркава и манастира, на кумалима и свадбама приказивао би кум куму, пријатељ пријатељу част и поштење: "Вала ти, куме, вала ти пријатељу! Ти мене почестов’о овом чашом, а тебе господин бог сваким родом и берићетом. Жито ти родило, коло ти возило, и бакови букали к’о у Реље Кнежевића!"

И паше су му падале на конак. Црне грчке владике високих тенџерастих камилавки, бескрајно дугих и широких рукава и облапорна срца на жуту јаспру, свраћале су њему и благосиљале дом његов и торове његове. И он им је давао много, премного, не бројећи, не устежући се, пуном шаком. Самоме везиру за Курбан-бајрам слати су овнови из Рељиних торова. И некакву је бурунтију од цара задобио. Зашто и крошто, он није знао нити је хтио кога питати. "Oво мени ништа не треба, а у реду није да се царска јазија потеже и повлачи по кући!" - рекао је и сложио бурунтију на ватру. Његова су мушка чељад била сва до зуба наоружана. Пасоше за оружје није му падало на ум да тражи, нити је коме падало на ум да га пита за то. Често је купљено од народа оружје, али се Рељи никад заптије не свратише ни на каву. Нешто им је било као зазор.

Свагдје је био признат и призват. Али овамо да буде кнез или да сједи у каквом царском меџлису, није хтио ни по које благо, нити је дао коме свом, иако се знало да су његови стари негда судили на Змијању, и да је он потомак од Змијања Рајка, што се у пјесмама пјева.

- Кад не могу кнезовати к’о што су ми стари кнезовали, нећу да будем ни турски алабаш! - говорио је Реља поносито.

Силно је мрзио чаршилије и ријетко је силазио у чаршију. Три пута у години: кад би смиривао мирију, кад би товарио пиће за крсног имена и кад би са зимнице у прољеће пратио овце на јагњило у доње крајеве.

Већ би се на неколико дана знало, кад ће градом минути крдо Реље Кнежевића са Змијања, и чаршилије би се искупиле на ћошковима, и Турци би посједали на диванама да ћефше и сеире кршно и бијело благо. Кад би звоно са големог овна предводника растегнутим звуком одавало да су прве овце иза града, пошљедње би улазиле у чаршију, прелијевајући се у пуној свјетлости прољетног, дрхтавог сунца, а за њима би поносито јахао на брњашу Реља, обучен у модри копоран и црвене, скерлетне чакшире, са црвеним шалом око главе и крупним, сребрним токама и иликама, под пуним пусатом. И Турци би се и чаршилије дивили и чудили згоди и богатству Рељином, а у његовој души дизаше се сласт и топлина, свијетла и мека као незнана пјесма без ријечи што се диже од загријане земље и, миришући, веже се са насмијаним небом прољетним.

Препунише се торови, пресуше се амбарска ока, пренапуни се кућа здраве, једре и кршне чељади, а кеса, пуна бијеле и жуте јаспре, силно затеже за Рељиним припашајем.

И једног кобног дана - добро се он сјећа - ненадно се дигоше врући планински вјетрови, погнаше и завитлаше млаку прашину у ковитлац, расипљући је по торовима, стајама и њивама његовим. Тих дана обноћ је у торовима блечало благо, торске су љесе болно, као да цвиле, шкрипјеле, чобани су снивали немиле и чудесне снове, а пси су око торова некако тужно, претужно урликали и завијали као гладни курјаци усред зиме на планини.

И пође шапат од уста до уста:

- Рељин брњаш осван’о мртав у бари.

- Три јунице, што су се ономадне оштуриле, нађоше јутрос говедари мртве у тору.

Орлови мрлинаши, они грдни планински орлови огуљених, голих вратова и других, заоштрљених кљунова почеше се вијати небом изнад стаја Рељиних и падати крај торова. Црне вране и гаврани у дугим, широким јатима кобно су и злобно грактали поврх мала и имаћа његова, падајући на товне мрлине са немилим крештањем, а он је болан, преболан ходао тамо и амо, као без главе, сатрвен и убијен ненадним јадом и чемером. Чама, зебња и грозничава, дубока језа дрхташе на образима његовим и на образима чељади његове. Свако је чељаде стрепило и осјећало да се нешто невидовно увлачи и подмукло шири по торовима и стајама, обарајући немилосно све живо пред собом.

И Јаблана јутрос међу силним мрлинама нађоше мртва у тору! - просу се опет шапат, болан и дрхтав шапат, од уста до уста, а из поља од торова разлијегало се жалобитно јадиковање милог Ђоке за својим Јабом. И сва се чељад заплакаше, зајаукаше.

И Рељи се грдно ражали, али се стеже, намрачи, па само суво уздахну и, заносећи се као мало у страну, викну:

- Не плачите, не јадикујте, дјецо моја! Плачом и јауком не ожали се погибија снаге моје и љепоте моје. Пјесну, пјесну, дјецо! Јоване, Милане, Видо, Јагодо, дјецо моја! Не плачите, не јадикујте, већ се загрлите и запјевајте ону пјесну од туге големе… ону велику пјесну, од које процмили и дрво и камен, а камоли срце у човјеку! Ту пјесму, ту велику пјесну запјевајте, загрљени, и ожалите погибију снаге моје и љепоте моје!

Мали је Ђоко вас дуги дан прејадиковао, набрајајући Јабланове мејдане, и пред вече је заспао на мртвом тијелу баковом, од кога га нијесу могли никако раставити. Заспао је да се никад не пробуди. Мало срце, пуно велике, дјетињске љубави, препукло је од преголеме жалости за својим Јабом.

И прва се носила кренуше из Рељине куће.

Иза тога чељад се почеше поболијевати и падати као снопље. Носе се носила, нижу се гробови и промукла женска грла, бугаре сиње и црне тужбалице. Мушкарци, гологлави и распојаси, без црвених припошаја, без модрих, чованих копорана и без крупних тока и илика, убијени ненадном и подмуклом несрећом, тврдокорно шуте, без суза и јаука, али су жалостивни, сломљени, сатрвени…

И нижу се гробови, мали и велики, женски и мушки: страхота погледати! Нагрнули огољели просјаци и блентови из далеких села; пуно их гробље. Осјетили, нањушили и они као и оне планинске прождрљиве орлушине на мрлинама, па се отимају о пиће и масна јестива што се износе на гробље. Обучени у нове миришљаве рубине, што остају иза мртваца, просипају пиће по гробовима, прождиру облапорно грдне масне залогаје, режећи један на другог као пси. Блентави Шеле обукао на се читаву нову одјећу покојног Маркана, брата Рељина, па скаче помамно преко гробова и бучно мумла да уши заглухну:

- Ај! Иј! Уј! Како ми стоји глава? … Зар нијесам кршан и прикладан, не буди примијењено, к’о и сваки герз!… Ај! Иј! Уј! Ујујуј!..

Луди Крстан, обучен у стајаће руво Луке, синовца Рељина, сјео на камен више једног гроба, поднимио се на обе руке, па сам за се крупно, дубоко говори, као да му глас долази из мрачних дубина:

- Док једном не смркне, не море другом сванути. Додуше, оно не би требало да тако буде, али људи тако ’оће, па нек им тако и буде. Ја нијесам чојек, ја сам блентави Крстан, а блентавом Крстану то је, ако ћеш, блентави Крстане, и драго. Зар није тако?

- Јест, брате Крстане, тако је - мијења глас и одговара сам себи.

- Кад буде по некој памети, брате Крстане, мрачне су ово и крваве бешједе, али се мени не море ни смркнути ни сванути међу људима, јер ја нијесам чојек, већ блентави Крстан. Зар није тако, брате Крстане?

- Тако је, брате, тако…

И блентави је Крстан и даље нешто мумлао, претресао, а око њег’ се дизао и ломио грозан и језив јаук и лелек. Наједанпут се трже, исколачи очи, зину и грчевито здера са себе сву одјећу и го побјеже с гробља, а за њим се нададоше остали блентови са силном, заглушном вриском и писком. Само остаде злоглава Каласура која од малених ногу трчи по селима од куће до куће и увијек свијету говори да нешто тражи. Већ неколико дана од јутра до мрака, она непрестано јадикује и нариче на гробљу, не једући и не пијући ништа. Нуде је јелом и пићем, дају јој хаљине што остају иза мртваца, она све то одбија, неће да прими, него само јадикује и непрекидно јадикује. Родбину и укопнике обузима све већа и студенија слутња, и они је гоне с гробља, али се она упорно отима, неће да иде:

- Не дирајте ме, ја сам жалобитна, ја сам мека и болећива срца. Ово су дјеца моја, сестре моје и браћа моја. ’Оћу да и’ ожалим… Нико и’ неће онако од срца ожалити ко ја…

Силом је одагнају с гробља, али се она опет привуче и, обноћ, кад се све смири и утиша, ходајући од гроба до гроба, јадикује и нариче, дубоко потресајући душом запрепашћене чељади.

Реља, усправан, потамњео у образима као какав окорјели грешник, празна и укочена погледа, хода тамо и амо, суво, изнемогло шапће и мрмља:

- Чудне ли среће и црна ли удеса мога!… Боже, боже, што си тако немилостан! Што расточи државину моју, што обори и разруши краљевину моју? Зар нијесам писао на намастире и цркве; зар нијесам дав’о кљасту и сакату; зар нијесам славио име твоје и прислужив’о свијеће слави твојој?…

Онда би се наједном тргао, занио, подбочио би рукама слабине, окренуо би се према торовима, око којих се разлијегаше језива писка орлова и студено грактање врана и гавранова, па би као упола јаукнуо:

- О ви, црни врани и орлови, наједите се, науживајте се, и напијте крви моје и снаге моје! Оснажите своја крила, па се високо под небеса дигните и крилите земљом и свијетом. Огласите својим црним гуком и јауком на све стране свијета несрећу моју голему и погибију краљевине моје и љепоте моје!…

И све помрије, леже у гроб, осим њега и неколико млађих жена, које се убрзо разудаше: и све пропаде, ишчезну, свега нестаде осим худе и врлетне земље, коју немађаше нико више обрађивати и зиратити, и осим празних и загушљивих стаја, из којих заудараше задах смрти и пустоши. Торске љесе нешто свијет разнесе, нешто се опет осушише и сагњише. Друго све узе невидовни удес и разграбише птице небеске и разнијеше просјаци и суманути блентови. И он остаде сам с окорјелим мразом и ледом на души; и тврд као камен, црн као огорјео пањ у планини, спусти се изнад огњишта, на коме се ватра гасаше… Највише је чамио у кући и око куће, и врло је ријетко излазио међу свијет, који гледаше у њ као у неко чудо и страшило.

Њега би дубоко у души забољело оно бојажљиво, нејасно и тајанствено сашаптавање, кад би гдјегод бануо међу људе који га познају, и који га не познају - само кад нешто шапћу.

Светковина и зборова код цркава и манастира клонио се као живе ватре, јер се ту много причало и бесједило о његовој страховитој погибији и удесу. Кад би помислио на те зборове и светковине, душа би му отајно пропиштала, јер се на њима не блијеште више токе и илике са витких и врсних Кнежевића, не праште пећанке њихове, не бјеласају се у лепршању широке бошче, нити звекћу меко и уједначено дуги гердани са једрих и наочитих снаха и дјевојака, које задихано разносе по збору од сопре до сопре части кумовима и пријатељима. Умукле су и оне дрхтаве, приказне ријечи које су одјекивале с краја на крај збора и слатком врелином слијевале се у његову душу: "’Вала ти, куме Реља Кнежевићу, бане наш и поносе наш! ’Вала ти на твојој чести и чествовању, краљевино славна!"

На зборовима и светковинама широко се и снажно пролијевала снага његова и љепота. Свега тога нема више, све је умрло, увело, ишчезло, да се никад не поврати. Само су се оне крупне, приказне ријечи дубоко упиле у душу његову и живјеле с њим и он с њима. Прелако га је било увриједити. Требало је само нешто рећи о његовој потреби и сиромаштини.

- Сирома’, вукарни Реља!

- Не дирајте ме, браћо. Црн је удес мој, велик је јад мој и преголема несрећа моја… Нијесам ја вукарни Реља! Ја сам краљ брез краљевине… цар брез царевине! - узвикнуо би очајно, задрхтао би, и само би тада грчевито зајецао, да га је жалост било погледати.

Сваком свом чељадету, малом и великом, подигао је Реља, одмах првих дана биљег, па је гробље тврдо оградио, све сам, без ичије помоћи.

Држао се чисто и у реду. Сам је себи и прао и крпио рубине. Гдјекад би, недјељом и празником, обукао и стајаће руво, али му оно стајаше некако тужно, неприкладно, и он се стидио од сама себе:

- Реља, Реља, не приличи ти ово руво више! - говорио је сам себи и брзо га је свлачио.

Нешто свога блага што је било у свијету, на маслу и на изору, пригнао је кући да заметне и расплоди, али му се није дало. Кад нешто једном пође, не заустави се!

И малог је Вују, синовца и једину мушку главу, кад му је мати умрла, повратио на старевину.

Кад се све старо измакло, кад је сасвим осиромашио и опотребио, кренуо би у доње крајеве, доље гдје га нико не познаје, па би радио на надницу. Тако би, преко љета, зарадио нешто за зиму, да се прехрани и прислужи свијеће на гробовима своје чељади. То га је много стајало, али је он сваких Задушница, и зимских и јесенских, палио свијеће и држао даће и прекаде.

- Ама, виђе ли ти, Вујо, како је леден и немилостан данашњи свијет: нико ни да се нашали с цијеном, а шјутра су Задушнице! - прену се опет Реља као иза сна, кад бијаху подалеко измакли из чаршије и прихватили се брда. Шјутра ће бити гробови и биљези наше чељади мрачни, неосвијетљени. Немам чиме споменути мртве своје нити имам чиме даровати кљаста и саката за покој душа њи’ови’… Шта дочека, Реља Кнежевићу! - с грким пријекором дубоко уздахну.

Вујо га није чуо и разабрао, већ се сав тресао и цвокотао зубима од оштре студени која га обузимаше са свију страна и снажно продираше до сржи у костима.

Поврх њихових глава шуштао је и меко лепршао снијег који је пискаво шкрипао под ногама, а око њих је као болно чамила језиво бијела зимска ноћ, без гласа и даха.

Кад у Добрњском Пољу скренуше с главног друма према селу, мјесец бијаше на заходу, а скромачна свјетлост звијезда једва се распознаваше на непрегледној бескрајној бјелини.

Снијег поче гушће лепршати кад уђоше у планину, коју им је ваљало пријећи и спустити се у поље.

Крава стаде нешто зазирати и застајкивати.

- Идеш ли, роде? - окрену се старац и јаче повуче привузу.

- Идем, идем - тешко мали растави вилице.

- Је ли ти студено?

- Да - једва чујно и с напрезањем одговори Вујо.

Реља скиде шал, отресе снијег с њега и омота га чврсто малом Вуји око главе и ушију.

- Утопли се мало, побогу брате, јер све ми се чини да се спрема велика мећава… Ту мотчицу баци, чоче, из руку, па руке метни у њедра… Ево ти ове моје аљине, па се добро умотај - рече старац, скиде хаљину, и остаде скоро упола го.

- А ти, стриче?

- Мени, дијете, не треба ништа. Ја се не бојим ништа, ни мећаве, ни вјетра, ни студени… Силне су мене мећаве биле и гониле, па ми не могоше ништа!

Високе оморике под тешким ињем стадоше се лагано њихати и повијати, шкрипећи и збацујући са себе пуне прегршти снијега.

Рељу нешто жигну кроз срце. Он само махну главом и пође, шапћући, пун слутње:

- Ово се спрема мећава. Знам ја Змијање, знам ја ћуд нашије’ планина и ове наше зле’уде, врлетне земље: све то потајно и подмукло режи!

Наједном се ненадно задрмаше у врховима јеле и оморике јаче, силније, а јака се и бучна мећава диже, као да се цијела планина из темеља потресе.

Њима се смрче пред очима. Снијег их је све јаче засипао, мећава им је дисање заустављала, а они су грабили напријед, посрћући и заносећи се.

- Идеш ли, роде?

- Идем, идем - једва је одговарало дијете, дрхћући више од страха него од студени.

- ’Ајде, роде, ’ајде… O страшне ноћи и мећаве, ђе ће ми ово убого сироче моје главу изгубити! - шаптао је старац и пробијао се свом снагом кроз мећаву.

Уморени и малаксали од силног напрезања и оштрог шибања ражљућених вјетрова, они би застали да одахну, да се одморе, ослушкујући са неизмјерним страхом и зебњом како бијесни ноћни вихори урлају и потресају, рекао би, и небом и земљом, ломећи и кршећи све пред собом.

Каткад мећава утоли, вјетрови се смире, стишају. Ништа се не чује, ништа се не осјећа до њихово кратко, изнемогло дисање, и оно лагано, дрхтаво изумирање вјетрова што трепери и клизи по снијежној бјелини око њих.

- Моремо ли, Вујо? - викнуо би старац послије одмарања, стежући чвршће привузу у рукама.

- Моремо, моремо! - одговарао је Вујо, а у гласу му је сад дрхтао онај луди, врели планински пркос, који се све силније буди и пламти, и у малом дјетету, што је напрезање веће.

- Напријед, Вујо! - узвикује Реља, прикупљајући сву снагу, као да ће се с неким у коштац хватати.

За часак се опет ненадно диже мећава. Јеле су се љуљале из корјена, шкрипећи болно, и вјетрови су са њихових врхова у помамном бијесу и звизгу тргали и разносили огранке и иње на све стране.

Пријеђоше планину и сиђоше у поље. Путеви су били заметени, нигдје пртине, ни знака, ни даха од живота, а бура непрекидно бјесни и урла.

Ударише на пометеничке биљеге којих је много, премного на Змијању, и Реља осјети да су забасали, па викну из све снаге:

- Помагајте, помете нас мећава! Забасали смо… забасали смо!

Његов изнемогли глас дочекаше и зграбише вихори и, као осветнички, помамно га растргаше и разнијеше по узбјешњелој, лудој ноћи змијањској. Кад се мало, за часак један само, стиша бура, он опет викну:

- Помагајте, забасали смо… забасали смо! Помете нас мећава…

Испред Накомичића кућа, чије је одвајкада било да спасавају залутале путнике и намјернике што у зиму пролазе преко Змијања, лизну широк и висок пламен запаљене сламе и чу се снажан, протегнут узвик:

- Надесно, браћо, надесно!

Реља напреже сву снагу и јурну преко сметова према пламену који се високо у небо дизаше, повијајући се под ударима вјетрова сад на једну, сад на другу страну.

И Вујо граби, и он се очајно отима, али се све више умара, малаксава, снага га оставља, издаје, а онај мали распламћели пркос догоријева у њему, гаси се.

- Идеш ли, роде?

- Идем, идем - немоћно одговара дијете, посрћући, падајући и устајући, док наједном звизну снажан вихор и дебео га смет удари у прса. Вујо јаукну и изнемогло паде.

- Идеш ли, роде? - викао је Реља поиздалека.

- Идем, идем - чинило се старцу да чује дјетињи глас.

- ’Ајде, роде, ’ајде! - мрмљао је потмуло Реља, подмећући пркосно своја гола, раздрљена прса немилосрдном и неодољивом шибању планинских љутих вихора.

У њему се бијаше распламћела дивска снага, сви му се живци напрегли. Посрће, пада, устаје, заноси се и језиво осјећа како се бори с нечим страшним, невидљивим, што га дави, гуши, зауставља му пару и дисање.

- Идеш ли, роде? - викну опет и несвјесно се обрну, али не бијаше ни краве ни Вује.

Он држаше само комад привузе у руци. Капу му стргли вјетрови и однијели, а опанци му негдје спали и остали у снијегу. Био је бос и скоро го. Прибра сву снагу и, посрћући преко сметова потрча натраг.

- Вујо! - очајно, силно јаукну и паде крај малог, с кога бијаху вјетрови снијег разнијели.

Негдје у даљини, са планинских овршака, разлијегало се по узнемиреној зимској ноћи студено вијање гладних вукова, мијешајући се са урликом и ломљавом побјешњелих вјетрова који потресају земљом, носећи као невидљиви дивови на својим снажним плећима грдне сметове и разбацујући их ражљућено на све стране… Звижде вјетрови, звижде и урличу, а полумртва се уста љубе и издишу у слаткој смрти…

[Владан]

Вуков гај

Негдје пред Петровдан, када је сунце високо дрхтало на небу, обасјавајући освјежавном блиставошћу све под собом и около себе, бануше неки страњски људи пред кућу Станка Босанчића.

На једном бијаху бијеле хаљине као снијег са црвенкастим пругама, и на глави широк, кломпав шешир, испод кога му се једва назираху очи и нос. Из џепа на лијевој страни испод пазуха вирио му је метар, савијен, и на преклону жутјела се округла чивија, преливајући се у сунцу. Други, много млађи, подбулих образа, помодрела носа и као неиспаван, бунован, носио је шумарско одијело: зеленкаст шешир са перушком навише, саметне панталоне до кољена, а од кољена дебеле зелене чарапе са тешким, поткованим ципелама, чији ударци тупо одјекиваху о скорену земљу, остављајући иза себе по набујалој прашини шаролик траг. На леђима му је висила торба са кожним упртама испод којих је, кроз жућкасто и изанђало одијело, пробијао зној. Преко торбе некако му се немарно испријечила двоцијевка.

Станко је био сам од мушкијех глава код куће са једном женом и старим Вуком, кога је већ поодавно обузела и оборила старост и изнемоглост, те не може никуд макнути из куће. Жена је спремала јело за посленике у пољу, а Станко тесао гобеље за кола. Вук је лежао у кући више огњишта, нијем и непомичан.

Станко, кад угледа страњске људе, пометну брадву и некако се тешко подиже да их дочека.

Онај је први шутио, а онај у шумарском одијелу, скидајући пушку са себе, назва бога и упита се са Станком за здравље.

- Но, како комшија? - промрмља и први, некако бојажљиво, као натежући.

- Добро, добро, господине. Како си ти? - осмјехивајући се одговори Станко.

Странац му не знаде ништа рећи, већ се сав зацрвени. Више није ни ријечи проговорио, него је непрекидно гледао у крупну и одраслу шуму у Вуковом гају, који се у полукругу савијао изнад Станкових стаја као какав свјеж и зелен вијенац, стршећи високо у небо поврх ниске и закржљале шикаре што се протезаше над цијелим селом, чак тамо до стеће планине.

Они су се још позадуго одмарали и нешто се између се разговарали некаквим језиком кога Станко није разумијевао. То му је мучно било, па их је од неко доба почео криво, неповјерљиво погледати. Шумар то опази, па пошто искапи пуну здјелу кисела млијека - онај први није хтио - дигоше се и пођоше уз брдо Вуковом гају.

На поласку шумар рече:

- Босанчићу, овог љета биће доста посла и зараде. Вуков гај је продо спаија овом странцу. Кроз који дан почеће рад…

Станко га забезекнуто погледа, па се усплахири:

- Какав спаија?! Који гај?... То не мере бити. Гај није спаијин већ нашег Вука; то зна сав свијет. То не мере бити!

Странац, кад видје ненадну и наглу усплахиреност Станкову, поблијеђе и поизмаче се за неколико воловских пружљаја подаље од њих. Шумар на Станкове ријечи не рече ништа, већ се и сам упути за странцем. Станко остаде непомичан, без ријечи, зурећи у врх цијеви пушчане како се пресјајива у сунцу и лагано замиче у Вуков гај.

Глас да ће каури сјећи Вуков гај брзо се разнесе по свему Змијању, и сав се крај узнемири, а највише изнемогли Вук. Тo је уистину његов гај. Он га је подигао и одгајио.

Већ се и заборавило кад је Вук стао у најам у Босанчића. O рођењу његовом испредале су се дуге и различне бајке. Највише се говорило да је као дијете нађен у планини, и то кад је некакав паша уз буну проходио Босном, и када се многи свијет из доњих крајева са сермијом склонио у планинске збјегове. Када се све прилично било умирило и слегло, враћао се народ из збјегова. Жени је једној нестало дјетета. Много га је и дуго тражила, срљајући као без душе кроз планине, и није га нашла. Уморну и изнемоглу растргали су је вуци. То су дијете послије нашли чобани, отхранили га и надјели му име Вук.

У Босанчића Вук се најмио дјететом и ишао је првијех година за сермијом, прво за овцама, па онда за говедима. Ријетко би кад радио на њиви са осталом чељади. Испрва му је о Ђурђеву и Митрову исплаћиван најам: педесет гроша и опанци кузолаши по врху. Послије је престало и то, и њега су почели држати као укућанина и као свог рођеног, те се и он попут остале чељади стао беслеисати, одијевати и обувати из куће.

Био је тих и смирен као овца. Ни с ким се никад није свадио, то се не памти. Није никог мрзио, нити је кога одвећ волио. Према свачем и сваком био је равнодушан и хладан као студени камен. Махом је шутио и свирао у ћурлик, који се далеко чуо, и свак је могао распознати звуке и даворијање Вукова ћурлика. Цркви није ишао осим у години једном, на причешће; у чаршију није никад слазио, осим у прољеће, кад би се овце спуштале са Змијања на јањило, доље у Лијевче.

Кад би љети сјавио благо на пландиште, или кад би га изјутра или увече напасао, увијек је уза се носио сикиру и поткресавао младе буквиће и јавориће у шикари изнад Босанчића кућа. То је радио од малена, неуморно и непрекидно, из године у годину, и од закржљале шикаре, која је била свачија и ничија, издвајао се лагано и неосјетно гај са високим и витким буквама и јаворовима, висећи се и ширећи се. Те букве и јаворови били су му мили и драги као нешто своје рођено што му је прирасло за душу и срце. Кад је беспослен, ријетко би се кад од њих одвајао. Увијек је неку жалост око њих баратао, кресао нешто и поткресавао. Из гаја се увијек светачним даном чула његова сикира.

И ту, у гају, у љетне дане кад се шума одјене листом и облије блиставошћу сунчаном, отварала би се тврда и опора душа Вукова. Он би дуго и дуго гледао свој једри и набујали гај као да га погледом милује. Ту би он највише и говорио. "Дјаге сестје и бјацо, јасите, јасите! Висјоко јастите!" - тепао би он, гледећи уз вите букве и јаворове како се тихано повијају и ослушкивајући њихово дрхтаво и тајанствено шумљење.

Једном се био нешто грдно ражљутио на Станка и кренуо се некуд да иде, али се није могао никако растати са својим гајем. Изишао бијаше испод села и легао под једну крушку дивљаку. Очију није скидао с гаја. Чинило му се да чује у гају ударце сикире, и као да се високи буквићи превијају и шкрипе. Онда би се као све умирило и стишало, и њему се гај причињао необично тужан и као да се скаменио од жалости: ниједна грана да се макне, ниједан лист да се затресе, да задрхће и затрепери. Гај није шуштио, није се дизало оно чудновато, потмуло шуштање које му је увијек душу заносило и опијало. Над гајем се његовим, тако му се привиђало, бијаше спустила некаква ледена гробна тишина и туга која се дизаше у магличастом привиђењу измеђ зелених овршака и помодрелог неба. Он се први пут тада у свом животу заплакао, и вратио се опет у село.

У прољеће, највише у прољеће гладних година каквих је у овом удом и врлетном крају често бивало у старо вријеме, тешко би се Вук забринуо. Тада би изнемогла и прегладњела свјетина осуком навалили на младе буквиће да гули кору и снима мезгру, те би се тиме и цријемушом отимала да не скапа од глади. Са запрепашћеним очима гледао је он како се кроз шуму бјеласају огуљена стабла, стрепећи, да се не посуше, увену и угину.

Сваке године о Ђурђевдану скупљало се све Змијање на збор код Добре Воде у Вуковом гају, и сав би гај тада мирисао сувим босиљем и планинским пјесмама, у којима се славила и величала љубав, младост, здравље и снага. И тада је Вук широко отварао очи и пазио да не буде каква квара. Када би га ко опоменуо што толико пази, одговорио би он кратко, благо осмјехујући се:

"Змијањци смо!"

Кад су се млада стабла развила и поодрасла, сваки је могао усјећи какве јапије за малу потребу да не иде далеко стећу планини, али је свак морао за то питати Вука да му допусти. То његово право свак је поштовао, и Вук мало кад не би допустио. На мјесто посјечених стабала одмах би он поткресавао и подгајивао младице.

И он и цијело Змијање били су нечим тајанственим и језивим везани за тај гај. У вријеме гладних година када би се домаћини, погружени и убијени, враћали из далеке Каурске, без жита, са празним коњима, стала би силна кукњава, јаук и лелек цијелог Змијања, и тада би Вуков гај и бујна цријемуша по њему спасавали невољнике да не пресвисну од грдног очајања и глади.

*

Странци се истога дана вратише из шуме и зађоше по селима да купе раднике. На Змијању не могоше за тај посао наћи ни једног јединог човјека.

- Не говорите више о том, већ се што прије кин’те са Змијања, јер би могли главом платити! - запријети им стари Чочорика, и за два дана сазва Змијање на скуп. И Вука су, онако слаба и немоћна, извели на скуп. Он је само шутио и слушао што остали говоре. Највише је говорио стари Чочорика. Усред његова говора поче довикивати једно чобанче из поља:

- Ено крава у Вуковом гају!

Вук се трже, бризну у плач и викну:

- Чујте, браћо, оно је мој гај, а није спаијин. Не дајте, ако за бога јединога знате, да га каури исијеку. Неправда је то велика и гријек… - загуши се у сузама.

- Не дамо, не дамо брез грдног зла! - узавреше повици са свију страна. Чочорика наставља:

- Вуков гај је ко наша светиња једна. Наши ђедови и пранђедови спасавали свој голи живот у том гају од немилосне глади… Кад сад, душо си моја драга, и дјецо и браћо моја, чуо да га је спаија продо каурима… тобож што је на његовој земљи, и овамо кад сам проесабио да ће га попити у вину и ракији са каурским роспијама, е душо си моја драга, било ми је да полудим!… Синоћ сам дуго под ноћ шједио пред кућом и све нешто о том размишљо. Никако ми се није дало спавати… Неће око поноћи на једном ми се учини ко да се небеса отворише и над Високом Гредом указа се кршна и наочита женска прилика са црљеним барјаком у руци…

- И ја сам видио синоћ некакву црљен изнад Високе Греде! - чу се неко из скупа.

- И ја сам! - дочека други.

- И ја сам! - потврђује трећи.

- Маше барјаком - продужује Чочорика - и виче: "Не дајте Змијањци, тако проклети не били, да каури исијеку Вуков гај!"

- Не дамо, не дамо брез грдног зла и крви! - загрмјеше опет поклици са свију страна.

И сви се завјерише, и старо и младо, и мушко и женско, да бране Вуков гај и да без голема јада не дају да га каури исијеку, и опремише суду испред Вука и народа старог Чочорику са неколико људи.

Послије два три дана вратио се од суда стари Чочорика са људима, али није ништа успио. Свагдје су му рекли да је Вуков гај уписан на спахију, и спахија га је могао продати коме је хтио. Напошљетку, у великом очајању понудио је и Чочорика у име Змијања спахији новце за гај, али он на то није хтио и смио пристати, јер је са странцем већ био подвезао погодбу и уговор, и то је била свршена и готова ствар. Неизмјерно огорчење бјеше обладало Змијањцима кад им је Чочорика све то казао.

И једног дана помолише се друмом испод Кадине Воде у дугим редовима страњски радници, све сами каури, са четири жандарске патроле.

Змијање се узруја и узбуни као никад до тада. Са дна до дна Змијања одјекиваху узвици и дозивања: "Каури иду да сијеку Вуков гај! На скуп, браћо и Србови!"

Из свију села са њива и од кућа похрљеше гомиле узрујаног и запрепашћеног народа. Људи бацају косе и виле преко рамена, на дјевојачким и момачким уснама прекидају се пјесме, жене остављају колијевке са расплаканом дјецом, и све то хрли и срља према Вуковом гају, погнано некаквом непојмљивом и неодољивом силом. Хрли и куља свијет са свију страна као да из земље ниче и искупља се под Вуков гај.

И Вук се диже, доби снагу као да се препороди. У кошуљи, гологлав и распојас, блијед као смрт и испијен као каква авет изиђе у народ.

Каури се примичу све ближе и ближе. Натакнуте бајонете на жандарским пушкама све се јасније распознају. Истом језиво бљесну у сунцу, па опет се изгубе, потону као у какву помрчину.

Кроз непрегледну гомилу искупљеног и до дна душе узбуњеног народа проструји нешто, везујући једно за друго, стапајући сав тај свијет у једно, у нешто чврсто и непробојно. Наједном се дигне жагор и повици, па се опет све ушути, следени, скамени. Свак осјећа, слути, да се нешто страхобно приближује, само што се није збило!

Вук, као какво страшило, кад видје да се радници све ближе примичу, рашири руке као да ће бранити гај, напрегну се и прозбори немоћним и уздрхталим гласом:

- Ето каура! Не дајте, браћо, да…

- Не дамо, не дамо! - забруја на све стране, одјекујући у планинским висовима.

Радници наједном застадоше. Једна се патрола одвоји од осталих и пође према скупљеном народу, у коме се дизаше све јача и силнија граја што се радници ближе примицаху.

- Нек се врате радници, ми не дамо шјећи Вукова гаја! - викну Чочорика према патроли која застаде подалеко од скупљеног народа који се силно узруја.

- Не дамо, не дамо брез мртве главе! - осуше се опет повици из скупа.

- У име закона, разилаз’те се!

- У име бога и божје правде нек одступе радници да се крв не пролијева!

- Ми смо бацили молбеницу на царство. Нека то још мало стане, да видимо шта ће доћи са царства! - довикује патроли Станко Босанчић.

Жандари звизнуше. Остале патроле и оборужани радници прилетјеше и свом жестином навалише да разгоне народ.

- Ми смо бацили молбеницу на царство! - чују се испрекидани узвици.

- Каква молбеница, какво царство! Натраг у име закона! Разилаз’те се…

Вук, узрујан, измакао се испред народа, раширио руке као да нешто брани и само виче:

- Не дајте, браћо!

И прва пушка пуче. Свијет се усталаса, узруја, побјесни. Настаде ломљава и урнебесна граја. Стадоше се гушати. Једног жандара нечим ранише, отеше му пушку, сломише и бацише. На то пушке још јаче, још силније учесташе. Јаук и вриска да уши заглуну. Рањеници падају и јече, а Вук као какво привиђење увијек напријед и једнако виче:

- Не дајте, браћо!

И он паде, обливен крвљу, непрестано млатајући рукама око себе и вичући: "Не дајте, не дајте!" Крај њег посрну и паде стари Чочорика, и свијет се разбјеже, праћен силном праском пушака…

Гињенике покопаше, и Вуков гај почеше сјећи.

Немилосна туђинска рука исијече и сасијече све и однесе у далеку земљу, а ојађено Змијање обави се у тугу и жалост голему.

[Владан]

Упекло сунце - сажеже све! Дошло небо модро као чивит. Изведрило се, нигдје облачка да опазиш. Далеко тамо - далеко око Осмаче и Луњевца ухватила се плавичаста тиморина, па трепери и дрхће под узаврелим сунчаним зрацима.

Пријатан мирис скорушеног планинског сијена с тешким смоластим задахом мртвих, спарених јела и оморика, некако тешко пада човјеку на душу у овој загушљивој планинској жези.

Сједимо ја и Дуле пред колибом. У хладу смо. Изнад нас се дигло неколико крошњастих смрчика, па суморно бацају преко нас дебеле, шиљасте сјенке. Само се гдјегдје кроз размакнуто грање пробија сунце, просипљући зажарену свјетлост у снопљастим млазовима по дивљачној, мљечикастој трави.

- Виђе ли ти, брате си мој слатки, данашње жеге и врућине! - одахну крупно Дуле, па раздрљи знојаву кошуљу на широким, руњавим прсима. - А само да ти је знати каква љута зима море бити ’вође, на планини.

- Зима, велиш?

- Да, зима, зима! Колико ли је само свијета помела мећава на ’вој планини! Видио си, ваљада, оне гробове изнад мог шјенокоса… у ’ном пристранку?

- Јесам.

- Оно су све пометенички и гињенички гробови. Све је љуто, немирно, горопадно и тврдоглаво на ’вој планини и испод ове планине. У нас је ријеткост питом и вамо покоран чојек. А има и’ доста који, ако ’ш, овог суда млого и не бендају… Видиш онај гроб с новим, бијелим биљегом изнад мојије откоса? Оно је гроб Слатке Душе…

- Слатке душе! - зачудих се ја. Како то слатке душе?

- "Како то слатке душе!" - као да се мало Дуле љутну. Лијепо! Слатке Душе оно је гроб…

Он се подиже на кољена и пружи руку између два врхунца, кроз које се бјеласало село доље под планином.

- Ено, оно тамо накрај села у ’ној долини, више које ко у сумаглици трепере двије јасике… Видиш ли? Видиш зар! Е, нође ти је био кућерак Слатке Душе. Тако је свак звао старог Мију, покој му души! Прозвали су га, белћим, тако што је он сваког звао слатком душом. Познаво он кога, не познаво - он сваком: моја слатка душо!

Прије неколико година - поче Дуле, а чело му се намршти - диже га спаија са старог кућишта и насели на његову старевину некаква Личанина. Жао је то, прежао било покојном Мији, ама, шта је мого! Спаија и суд тражили су да се пресели јер није имо чељади да обрађују зиратну земљу, а то је штета, рекоше му доље у суду, и за спаију и за царевину.

Велика је снага чељади у Мије била, па све обамрије и у ’вој пошљедњој буни изгину. Остаде сам с једним ожењеним сином, који неке године плати главом на сараорини, кад се градила цеста од Бање Луке до Јајца. Прошћеш, домаћица тога му сина преуда се горе у Локваре и преведе са собом малог Стојана, једино унуче Мијино… Тако је он, кукавац, осто ко окресана грана сам самдијан!

Једва су га дигли са старог кућишта. Баш сам се туко кад га дигоше.

- Ајде, стари, пртљај! - веле му ђендари.

Он сио на кућни праг, поднимио се на обје руке, па шути и гледа у земљу.

- Нећу! - издера се Мијо силовито, па подиже очи, у којима се свијетлило неколико суза. - Зар је баш до тог дошло? Зар да ја оставим своју земљу, своје калеме и велике воћаре, које сам ја главом садио и подизо?!… Коме да оставим? Шваби… Личанину! А мој Столе, моја слатка душа, кад одрасте да иде том Шваби у најам!… А-а, то не мере бити!

- Ајде, ајде, стари! - веле му ђендари мало блаже. Мораш јер те закон гони; не гонимо те ми…

- Чујеш, господине, оставите ме још једно двије, три године, у том ће и мој Столе одрасти, па кад сине пролеће, све ће ово зацрњети. Све ћемо ми ово узорати… ја и мој Столе. Онда ће бити и цару премилосном и спаији свега доста… Тако ти то мени учини, мој добри господине, моја слатка душо! - објеси се Мијо о врат једном ђендару, па стаде плакати.

Тешко ли је гледати, брате си мој слатки, кад стар инсан плаче!

- Немој, господине, да на мене пане проклетство да сам угасио своју крсну свијећу, да сам оставио своју крв брез куће и кућишта, а на ваком данашњем земану! Немој, моја слатка душо, да се затре моје племе… моја крв, бог ти сваку срећу дао! - преклиње покојни Мијо, а сузе му теку низ образе ко киша.

- Ми, стари, не можемо ништа. Закон те гони; ми те не гонимо.

- Какав је то закон?! - јаукну Мијо и свали се на земљу. - Пустите ме да се пошљедњи пут исплачем на својој земљи. Земљо моја, мајко моја… - загрцну се. Земљо моја, мајко моја, колико ти сам зноја, суза и крви своје на теби пролио! Колико ли сам јада и чемера на теби видио!… Столе мој, моја слатка душо! Столе мој, грдна рано моја!… Ја велим: пошљедњи пут. Није пошљедњи, није! Столе мој, крви моја, тражићемо ми своју праву. Ић’емо ми у Беч. Знам ја ђе су царска врата…

- То ти, стари, можеш одма тражити док ти унук одрасте, а сад устај!

- Баш се мора ићи? - пита Мијо и гледа оштро у ђендаре.

- Мора! Закон те гони; ми те не гонимо.

- Онда вас молим с божје стране, прикаж’те доље суду да моје кућиште предаде ком нашем човјеку из ове наше проклете земље.

Дигоше га.

Он се пресели у ’ну долину. Од старије’ брвана и дасака подиже му село нешто колибице, јер није ћио да се потуца по туђије’ кућа’. Имо је само једну једину кравицу. То му је био сав мал.

У јесен би му сваки живолазнији домаћин односио по један варићак жита и по шаку, двије гра.

Он се селу од своје стране одуживо како је и колико је мого. Казиво нам је кад је који светац; кад се смије, бога молећи, радити, а кад не смије. На крсним имен’ма чато је кршњаком славу, а на пировије’ приказиво дарове… Био је учеван и вамо разговоран ко какав калуђер. А био је и послушан. Док ко умре, одма по старог Мију да мртваца окупа и да код њег прешједи док се не укопа.

Село га је волило и штимало. Само поп и кнез нијесу га никако могли гледати.

- Ришћанине, не уплећи се у моје ствари, јер ће нас, иконе ми, свукуд бити! Неком неће ваљати!… Ти знаш - Свето писмо каже: "Једно стадо и један пастир" - љутио би се поп на покојног Мију.

- Ама народ припитује, моја слатка душо, па ја нако знаш, казујем… Шта ’ш: дрво на дрво - чојек на чојека. Тако је увијек било. Не мереш ни ти, ко велим, свађе приспјети, па ја ко млим: севап је да народу прикажем кад је који светац, да не гријеши, јер је и нако доста гријеха и клетве на нашем закону… А мени мој мили и добри народ помаже, па и ја њему шта могу и како могу… Помого би’ му, бог зна и моја напаћена душа, и друкчије, кад би мого и знао…

- Ја ти кажем, ришћанине, не уплећи се у моје ствари, јер ћемо ванђеља ми и часне трапезе, излетити пред владику, па ћемо питати коме је додата синђелија: мени или теби!…

Кнез се јопе љутио на Слатку Душу кад би мирио и одвраћо тежаке да не иду суду за сваку ситницу.

- Немојте, дјецо - говорио би покојни Мијо - за свашто одмах летити суду. Суд је суд!… Боље, насул’те се вође, у селу, пред својим људма, јер коме данашњи суд суди… Туј су оне молбенице, они протокури, туј оне закрпе, туј трошкови… Не иде, дјецо, па ет! Неко вели: ово - оно… турски суд!… Мријети ваља - није ни за турског земана било праве, ама… Немојте, моја рођена дјецо! Насул’те се вође пред људма, па се пољуб’те ко браћа… ко прави Србови. Нема у овој земљи праве. Наша је права на Косову закопана… Ето, Крсто, моја слатка душо, нешто ти попушти, а нешто ћеш и ти, Маркане, моја слатка душо, попуштити, па ће, с богом, сваком бити право… Тако, дјецо, бог вам сваку срећу дао!…

- Мијо, не уплећи се у моју дужност! Јеси ли ти вође господин пријестолник или сам ја?! - пито би га намргођено кнез.

- Ама, моја слатка душо, ни суд не воли да му се за свашто тужака…

- Ја ти кажем, Мијо, не мијешај се у моју службу, јер овога ми царскога мyра, биће свашта!

- Ама, ко ја велим…

- Нема туј: - "Ама, ко ја велим!"… Ман’ се ти ћорава посла; јер, овог ми царског мура и царске ми службе, стаћемо барабар пред господина пријестолника, те ћемо се порошкати, ка ко изврци!

Мијо би само слегно раменије’, па би се упутио својој долиници. Кад се преселио, ријетко је излазио међу људе. Увијек је био нешто замишљен и тужан. Често су га затицали људи а он сио више огњишта па плаче.

- Само док он ојача, док узмогне пјешачити, кренућемо ми се на далеки - далеки пут - тако је увијек Мијо говорио - не могу да гледам како се онај Швабо шири по мом добру, како руши и обара моје воћаре и моју шуму, коју су ове старе руке гајиле.

Чу се да је Столина мајка умрла. Мијо оживи.

*

Преклани, биће баш уз оно девет бабиније ука иза Мученика, забразди’ и ја. До подне се зацрни читава њива. Пустисмо волове из лијеса, па вако шједосмо ужинати, док неоклен трнапи Мијо с малим Стојаном. Видим: весо је нешто.

- Ево, и ја, Дуле, оживио. Столина мајка умрла, па он дошо свом ђеду да потражи своју старевину.

- Куд сте то наумили, акобогда? - питам ја.

- Пошли смо тражити своју праву… своје старо огњиште и земљу.

- Е, мој Мијо, тешко да ти то…

- Ма, што тешко?!

- На оног је, брате си мој слатки, све преписано. Тебе и твог Столе нема код овог суда ни у каквом тевтеру. Оној је Швабурини додата и тапија и кметовска права.

- Ја не бендам ни његове тапије ни кметовске праве. Ово је дијете одрасло. Оно је његова старевина, а онај нек иде оклен је и дошо… Ја ћу обићи сва судска врата у ’вој земљи. Не буде ли ништа - ја ћу самом цару у Беч!

Те је године Мијо с малим Стојаном обишо све судове. Ишо је чак и у Сарајево пјешице Земљаној влади. Свађе је нашао затворена врата. У зиму, неђе пред Часне вериге, врати се с дјететом у село.

Ђе си био - ниђе. Шта си радио - ништа!

- Шта ћеш сад, Мијо? - питају га људи.

- У Беч, управ у Беч!… Ишо би и на другу страну, али се нема куд.

- А трошак? - упита неко.

- Ја млим, људи, требало би да се село пореже па да му скуца штогођ трошка? Севап је! - рек’о ја. Не даде поп, а кнез запријети да ће сваког суду јавити ко му само једну пару дадне.

- Браћо моја и дјецо моја, немојте с мене страдати - рече Мијо и сузе му ударише. Имам кравицу, узећу је преда се, па у чаршију.

Шјутрадан иза тога свеза краву и пође с дјететом. Сви смо га заустављали да не иде, јер се спремала велика мећава, а ваљало му је преко планине пријећи.

- Нешто ме, браћо моја, гони! Не могу чекати.

Не послуша и плати главом и он и дијете. Помела и’ је мећава кад су се враћали из чаршије, на ’вој планини.

*

- Нађосте ли пара при њему? - упитах ја Дулу.

- Нашли смо двадесет и пет воринти. Десет узе поп себи за опијело, а петнаест однесе кнез суду и сасу у царску касу.

- А ко му подиже биљег?

- Село је подигло биљег својој Слаткој Души.

[Владан]

И своје најпопуларније дјело Кочић је написао у вријеме својих студентских дана у Бечу. Написао га је 1903. године, а објавио га у својој II књизи "С планине и испод планине" (Загреб, 1904). О томе како је настао "Јазавац" постоје занимљива свједочанства.

На основу сјећања Кочићевог друга Симе Ераковића, М. Селимовић је изнио низ појединости у вези с тим. По Ераковићевом сјећању, једно вријеме Кочића се нигдје није могло пронаћи, а када га је--ипак открио у неком сиротињском стану на периферији, Кочићево расположење је силно одударало од запуштености његова изгледа и нереда који га је окруживао. "Био је ведар. Ухватио је Ераковића за руку и гледао га смешећи се. "За ноћ сам написао, за једну ноћ!" А после дужег уздаха рекао је: "То је прича о Давиду Штрпцу што тужи проклетог јазавца у оном нашем несретном крају." (М. Селимовић: Како је створен Кочићев "Јазавац пред судом", Време, ХХI/1941. бр. 6858, стр. 13)

У првој верзији "Јазавац" је био написан у облику приповијетке. Кочић га је читао 28. новембра 1903. године у српском академском друштву "Зора" у Бечу, уз бурну политичку дискусију у вези са Кочићевим инвективама не само против туђинске владе него и против компромисних склоности домаћих вођа аутономне борбе. (Видјети о том: В. Ћоровић: Јазавац пред судом у "Зори", Портрети дела, Београд 1920, стр. 131-138)

Као што је познато, и Давид Штрбац је у стварном животу постојао. О њему М. Карановић пише: "Прошао сам изнад Давидове крчевине, која се зове: Ни Давидова, ни царска, ни спахијска, и у којој је Давид ухватио јазавца и одвео у суд. На једном гробљу на вису, под ретком трешања, показаше ми гроб Давида Штрпца са преваљеном крстачом. Ниже гробља у пристранку је његова кућа, покривена кровином..." (Споменица Петра Кочића, 1928, стр. 19)

Давид, који је живио од 1836. до 1906. био је, наводно, "исти онакав како га Кочић описује", а "ни догађај с јазавцем није измишљен јер је Давид уистину доносио јазавца у суд, да га тужи за поједене кукурузе, па га је, правећи се луцкаст и наиван, пустио у судници". (Видјети: Т. Крушевац: Петар Кочић, Сарајево, 1951, стр. 86)

Давид Штрбац се појављује већ у првој Кочићевој приповијеци, у "Туби", а затим и у "Мејдану Симеуна Ђака", "Тавновању" и у "Суданији".

Ко искрено и страсно љуби

Истину, Слободу и Отаџбину,

слободан је и неустрашив као

Бог, а презрен и гладан као пас.

ПЕТАР КОЧИЋ - ЈАЗАВАЦ ПРЕД СУДОМ

Чиста, свијетла судница. По зидовима висе слике великих личности. На десној страни од врата, крај прозора, сто, на лијевој такође сто. На столовима протоколи и некакве дебеле књижурине.

ДАВИД (мален, низак, сув као грана, лаган као перце. Лијева му је нога мало краћа од десне, те се гега кад иде. Очи му се свијетле и прелијевају као у мачке из мрака. Сав сијед, преко педесет година. Мијења глас. Умије заплакати као мало дијете, залајати као пашче, а закукуријекати као пијетао. Често пута удари згодно рукама о бедре као пијетао крилима и закукуријече те превари пијетлове, па се прије времена раскукуријечу по селу. Зато га руже помлађе жене. Претвара се и да је стидљив. Не вјерујте му. Улазећи у судницу, крсти се и држи јазавца свезана у врећи. У јазавца вири само њушка из вреће):?Добар дан, главати господини!

СУДАЦ (на десној страни крај прозора, загњурио главу у књигу, па нешто мрмља).

ПИСАРЧИЋ (на лијевој страни, погнуо се по столу, па брзо и оштро пише).

ДАВИД: Добар дан, главати, царски господини!... Е, чекај, блентави Давиде! Што си посрљо ко прасе у сурутку? Зар не видиш да господини имају посла? Ослони се на зид, па мало причекај. (Јазавцу)?А ти, лопове један, дошо си ђе треба! Истина бог, вође нема куруза, али има нешто друго, јазо. Има палиграпа, дупли, кабасти палиграпа, јазо! Јадна ли ти и прежалосна мајка твоја! Зар изјести читаву њиву кукуруза, па не засладити с палиграпом, е то би било богу плакати!

СУДАЦ: Ко је то? !

ДАВИД: Добар дан, главати и велевлажни царски господини! Слуга сам препокорна!... Ама, каква је ово кућа ђе се ни бог не прима?

СУДАЦ: Шути, марво једна!

ДАВИД: Шути, марво једна! То је лако рећи. Ето и ја велим. Ама, то није у најмању руку у реду да рече један, рећемо каз'ти, царски службеник.

СУДАЦ: Ти ћеш мене зар учити?

ДАВИД: Не до бог! То не би мого ни у сну сањати. Здраво свано, господине?

СУДАЦ: Ти да се са мном рукујеш и здравиш? !

ДАВИД: Здраво смо, вала богу! Како си ти, како је госпоја? Је л она здраво?

СУДАЦ: Да теби не фали што? Јеси ли ти потпуно здрав?

ДАВИД: И ми смо, вала богу, сви здраво и мирно, а теби вала који се ти распитујеш за ме, и за ме и за моју вамилију. (Окреће се Писарчићу)? Јеси ли ти здраво свано, дијете?

СУДАЦ: Ама, шта је теби, будало? Оклен си? Како се зовеш?

ДАВИД: Ја се зовем, славни суде, Давид Штрбац, село Мелина, котар Бања Лука, окружље Бања Лука, а земља, мислим главати господине, да ће бити Босна. Кућна ми је лумера 17. Тако ме славни суд пише и тако ми позовке шаље.

СУДАЦ: Добро, добро, Давиде. Видим да знаш ред. А шта ти је то у тој... Но, како се то зове?

ДАВИД: Врећа! Врећа се ово зове, а ово у врећи, ово се јазавац зове.

СУДАЦ: Јазавац! Шта ћеш с јазавцем овдје?

ДАВИД: Тужим га славном суду јер ми је изио читаву њиву куруза. Тужим га и тужићу га што се даље и теже море!

СУДАЦ: О-хо, људи, људи! Што још човјек неће доживјети у овој будаластој Босни! Јазавца тужити! Е, ово је права будала, будала над будалама. Ама, откуд ти је дошло у главу да јазавца тужиш?

ДАВИД: Откуд ми је, велиш, дошло у главу да јазавца тужим? Није ниоткуд, већ знам данашњи ред и закон. Зар ти, болан, мислиш, да ја не знам да овај ваш цар има за свашто закон? Зна то Давид, зна. Немој мислити да не зна! У свашто се он помало разбира и увијек зна шта је по закону а шта јопе није.

СУДАЦ: Добро је то и лијепо све, Давиде, али јазавца тужити! То... то...

ДАВИД: Ти мислиш, главати господине, ђе сам ја рођен за турског суда да не знам данашњег реда. Знам ја данашњи ред, знам. Истинабог, млого сам се и промучио док сам то све у глави уредио и, рећемо каз'ти, средио... Шједнемо вако, ја и она моја бабетина, увече крај огњишта, па почнемо, штоно ви велите, штудијерати: ово је, жено, по закону, ово јопе није; ово би могло бити по 'вом палиграпу, ово јопе не би. И тако до неко доба ноћи штудијерамо.

СУДАЦ: Баш тако штудијерате?

ДАВИД: Да, дуго и много штудијерамо.

СУДАЦ: Па зна ли ти баба што?

ДАВИД: Моја је, велевлажни господине, па се бојим да ћеш помислити да је валим, а не валим је већ ти по правди кажем: да се почем турски земан поврати, она би могла са својом памети насред Бање Луке кадија бити. Ја велим: кадија. Какав кадија! На моју душу, да зна само још писати, могла би ти мирне душе рећи: "Устани са те царске столице, да ја народу правду дијелим!" Тако је то паметна и учевна жена!

СУДАЦ: Баш тако учевна?

ДАВИД: О, не питај, господине, то је чудо једно! Да ти се којом срећом, јутрос било оклен прикрасти, па да чујеш њезине памети и науке: "Ти идеш, вели, Давиде? " "Па видиш, жено, да сам пошо." "Како ти идеш суду? " "Па идем ко остали свијет, на двије ноге." "Добро, каже, ама јеси ли ти средио у глави како ћеш тог јолпаза тужити? " "Јесам. Тужићу га што се даље и теже море." "У који мислиш суд?" "Па ја млим, жено, у окружни, јер је штета велика." "Ето, бог те не убио!" врисну она ко да је нешто уједе за срце. "Увијек се валиш: ја ово, ја оно; паметан сам, учеван сам, знам закон! Јадна ти твоја наука и знање!" "Чекај, жено, научи ме, слушаћу те. У који ти мислиш суд да би требало ићи? " "Најприје ајде доље у 'нај наш мали, сељачки суд, будало једна будаласта!

Како би тражио суда преко суда? Знаш ли ти, болан, да би се замјерио царској господи? Најприје, велим ти, ајде у наш мали, сељачки суд, па ако га туј не осуде, онда, истом онда, ајде на округли суд. Ако и туј ништа не буде, одма се врати, па ћемо видити шта ћемо радити. Видим ја, вели, да ће то доћи и до самог цара." - "Ама, жено, оклен ти толика памет, крст ти твој љубим? !" чудим се ја, главати господине. "Па како ћеш одати чест царској господи? " пита ме и испитује ко поп на исповиједи. "Па казаћу: Помози бог, царски суци на Бањој Луци!" "Ето, ето, ето! О, јадна ти сам ја и чемерна с тобом! О, јадна сам ти ја и чемерна с тобом по сто пута!" стаде вриштати ко бијесна и чупати косе. "Слушај, бог те убио, како ћеш одати царској господи чест. Кад уђеш у наш мали, сељачки суд, викни: Добар дан, главати господини! А кад уђеш у велики, округли суд, дубоко се поклони..." "Нијесам ја, жено, млада, па да се поклањам. Шта је теби? Да ти нећеш прећерати с том твојом науком!" велим јој ја. "Шути, сунце те небеско спржило, кад ништа не знаш! Слушај: кад уђеш у округли суд, дубоко се поклони и одма, с врата, нако из дубљине подвикни: Добар дан велевлажни господини! А не би, вели, згорег било кад би у малом суду и једно и друго реко: Добар дан, главати и велевлажни господини! и додо: Слуга сам препокорна! Таки је данас ред, и тако се царским службеницима одаје чест." "Ама, жено, оклен ти толика памет и наука, постове ти твоје љубим!" запањио се ја од чуда.

СУДАЦ: Богами, Давиде, баш ти је учевна жена. А гдје научи она толику науку?

ДАВИД: Ђаво би је знао, главати господине! Дружи се млого с кнежевом женом, и иду тамо жандарској касарни, па ја не знам... Море бити да је научила од царски оружника и од књегиње, а књегиња је баш зорли, кабасто учевна жена. Кршна, наочита, млада ко кап, па је царски оружници од драгости на рукама носе, а све због њезине памети и науке! А моја стара шјела насред касарне, извалила се на царске душеке, па пије, пуши и прима науку. Боже мој, боже, чудне љепоте у вашег цара! Боже мој, боже, ала ви усрећисте нашу земљу! Свијет се лијепо умртвио од некаква добра, и милине, па једва дише. Свак весо, задовољан, свак пјева, само се пјесна ниђе не чује. Једини сам ја (плаче) незадовољан, јадан и чемеран.

СУДАЦ: Шта ти је Давиде? Што плачеш? Шта је теби криво и неправо у овој земљи?

ДАВИД: Није ми ништи криво на славни суд, већ на 'вог проклетог лопова, шјеме му се умело! (Туче јазавца по њушци). Дабогда ти, душманине и злотворе мој, вјешала омастио, ко што ћеш и' и омастити ако у 'вој земљи буде још имало правде и закона!

СУДАЦ: Што га толико тучеш и кунеш? Шта ти је учинио?

ДАВИД: Зар ти нијесам малоприје казо? ... Изволи, господине, да га повргнем на земљу? Тежак је ко млински камен, сапрела га моја крвава мука и сиротиња! Изволи, господине?

СУДАЦ: Изволим, изволим, Давиде. Спусти га.

ДАВИД: Како би било, главати господине, да га извадим из вреће, па да га привежем за 'ву једну ногу од астала, да видите мог злотвора и душманина, кости му у Зеници сагњиле! Изволи, велевлажни господине?

СУДАЦ: Изволим де, привежи га...

ДАВИД (вади јазавца из вреће): Чувајте се, господини моји, јер, ако ми се измакне, зло ће бити. За рђаво, да опростите, мјесто јазавац лети. Чекај, лопове један, што се толико отимаш и копрцаш! Још сам ја снажан, иако сам се родио некако кад се први пут почела трећина од народа купити; још ја имам снаге и кувета, иако се већ двадесет година немам чим ни на Ускрс омрсити. Вала царевини, нашој премилостивој Земљаној влади и славном суду, што сам и ови мало снаге очуво! Вала им ђе чули и не чули!... Види га, господине, види како њуши шуште ли оклен курузи. О, небо те (удара га по њушци) убило! (врисне) Чувај те се, господини моји, измаче ми се! О, јадан ти сам што учини! (Јазавац се заоштрљио, накостријешио, па трчи кроз судницу. Сад полети једном прозору, сад другом; сад се затрчи под један сто, сад под други; сад опет полети вратима, сад међу ноге.) Ето га управ међу краке! Чувајте се, господине! Јој, јадан ти сам, ако ти што буде, никад ти госпоји ни ја ни ти нећемо смјети изаћи пред очи! (Једва га ухватише и свезаше.)

ПИСАРЧИЋ (сав блијед): Што си га пустио, магарче? !

ДАВИД: Коме ти то велиш, магарче?

СУДАЦ: Што си га дријешио, будало?

ДАВИД (смије се): Ама, чекајте, људи, да се мало приберем! Ја сам тебе пито: "Изволи, господине? " Ти кажеш: "Изволим, изволим, Давиде." Е, ко је сад крив? Ја бели нијесам јер слушам што старији изволи и нареди.

СУДАЦ: Ти си, Давиде, и будала и ниси будала.

ДАВИД: Вала ти на таквој ријечи ко старијем и учевнијем!

СУДАЦ: Што си водио овог лопова пред суд? Што га ниси одма на њиви убио?

ДАВИД: Како сам будаласт, море бити да би то учинио да не знам данашњег реда и закона. Ама, шта би ти, главати господине, дуљио, отезо и натезо: знам закон, па нећу преко закона. Нећу преко закона, па уби ме!... Неке године, док још нисам био свјештио вашег закона, убио сам у тој истој њивици једног јазавца. Биће ваљда брат овог лопова. Увати ме царски шумар и оглоби с пет воринти. Кад метну паре у џеп, оштро ми запријети: "Не смијеш то више чинити, јер и јазавца данашњи закон брани." Е, кад га брани, нек му и суди кад штету почини!... Само имам оно нешто крезубе бабетине, и ту њивицу куруза што сам имо, па ми овај лопов сатра и са земљом сравни. Осушили се јадни курузи, па кад прођем покрај њивице, обузме ме туга и жалост. О, како тужно шуште чемерни, сломљени курузи! Реко би чојек да уздишу за осветом и правдом... Само (плаче), само сам ту њивицу куруза имо, па...

ПИСАРЧИЋ (заједљиво): А како ти се зове њивица? То треба славни суд да зна.

ДАВИД (таре сузе): Чудновато се, дијете, зове њивица. Зове се: Ни Давидова ни царска ни спаиска. Тако јој је име и тако је, чини ми се, и вође у суду записато.

СУДАЦ (смије се): У тебе, Давиде, све то некако запетљато. Како се то зове њивица: Ни Давидова ни царска ни спа'иска? Како то?

ДАВИД: Е, лако, господини моји. Све ћу вам казати по реду и закону. То је њивица крчевина. Ја сам је искрчио, па велим: моја је. Око те је њиве царска шума. Накрај њивице, управо кад се пође доље Маркановом Точку, стоји дирјек, убоден у земљу, с оне двије ко кантарске куке (C.S). То веле ко пише: царска шума. Боже мој, боже, чудне љепоте у вашег цара! Боже мој, боже, сваком ли се данас одаје чест: царска шума! За турског суда: свачија, ничија шума, а данас царска шума. Па кажем вам, око те је њивице царска шума, те грунтовник вели: "Истина, Давиде, ти си је искрчио, али то је царска шума. Пошто си искрчио царску шуму, остала је царска земља. Шума је царска, па и земља мора бити царска." Сад долази спаија: "Лажеш, Влаше! Ниси је искрчио, већ је то, бивакарце, од давнина зиратна земља, а сваки комадић зиратне земље мој је!" На чијој је страни права, не знам. Само знам да зато свијет ту њивицу зове Ни Давидова ни царска ни спаиска. А ја би реко да свијет у једну руку има и право, јер та њивица, како сте чули, није ни моја ни царска ни спаиска, већ овог проклетог лопова и брезаконика. Док се ми вамо свађамо и препиремо чија је, а он се поистија слади и дебља, штоно веле, ко шокачки пратар. Зато вас молим и преклињем да га што теже осудите. Мени је овај славни суд млого добра учинио. Од млоге ме је биједе и невоље ослободио...

СУДАЦ: Баш од многе те невоље ослободио? Како то?

ДАВИД: Да, да, од млоге ме је биједе и напасти ослободио. Све ћу вам, господини моји, казати по реду и закону. Имо сам сина. Снажно, младо и витко момче ко јела. Није био нимало на ме налик. Бацио се био на ђеда, мога оца, што је у пошљедњој буни у Црним Потоцима погино. Снажно и витко момче, али наопако и злочесто да бог милостиви сачува! Узеше га у војску, послаше га у Грац и ја дану душом. Лани, око Часни верига, донесе ми кнез црну књигу и три воринта: "Давиде, умро ти син, па ти царство шаље три воринта. То ти је награда." "О, добре царевине, крст јој љубим!" лијепо ја јаукну од радости, а жена и дјеца заплакаше. "Брате, кнеже, врати ти та три воринта царевини. Право ће бити и богу и људима да то царевина узме себи ко, рећемо каз'ти, неку награду, јер она је мене од напасти ослободила." - Онда сам имо једну краву, добру, дебелу краву. Од уста сам своји откидо па сам њој даво. Кажем вам, добра, дебела крава, али зијанћараста, да бог заклони! Прескочити преко плота и ограде куд занесе! Сатра ми сваке године љетину. Дочу то некако славни суд. Ето ти једног дана оног шикуције што купи мирију и порез: "Давиде, вели, дочуо суд да те снашла биједа, па ме је посло да.. . Како би било да ми ту несретну краву претеслимимо царевини, па нек се она тамо ш њом мучи и девера? " "Вала, велим ја, царевини која се толико за ме брине! Води, брате, води одма!" - Онда сам имо четри козе. За турског суда мирне ко овчице, а кад заступи укопација, ошјетише и оне слободу, бог и' убио, па се не дају сносити! Почне и' она моја крезуба бабетина мусти, а пошљедња ногом у кабо, па пролије варенику. Дочу јопе некако царевина. Ето ти шикуције: "Помози бог, Давиде! Здраво, мирно? " "Добро, вала богу, како си ти? " Туј се упитасмо за здравље, док шикуција поче: "Тебе, Давиде, зар јопе снашла напаст: немирне ти козе, па пролијевају варенику? Како би било да и' предамо порезном уреду, па нек се он ш њима мучи? " "О, да добре царевине, милостиви боже!" занесо се ја и лијепо јаукну' од некакве силне милине, а жена и дјеца од велике радости зајецаше. "Гони, брате, љубим ти стопе твоје, гони!" И, богами, чојек - вала му, вала и њему и премилостивој царевини! - оћера несретнице и опрости ме напасти. - Од свега мала и имаћа остаде ми још један прасац, добар, дебо прасац, али зијанћараст и несрећа једна! Потра курузе, поједе тикве и мисираче, све поједе и пождера, да опростите, ко какав шикуција. Направим му јармац и метнем вако ко сад теби (склапа руке и показује на Писарчићу), не буди примијењено, око врата, али не помаже. Скочио свијет на ме ко на бијелу врану: "Твој прасац, Давиде, упропасти и тебе и нас!" Од уста до уста, док и царевина не дочу. Ето ти шикуције: "Е, баш си, вели, Давиде, баксус! Ни у чем ти се не да!" "Доста, брате! Знам!" викну ја, па га загрли и пољуби. "Доста! Гони! Вала ти, вала и теби и премилостивој царевини која се она за ме толико брине? Вала вам ђе чули и не чули!"

ПИСАРЧИЋ: Не знате ви, господине, још ових босанских сељака. Данас овај Давид хвали и узноси царевину до неба, а сјутра би се, онако сакат, дига у буну и поша против овог славног суда. Знамо се, Давиде, знамо. Сви сте ви једнаки.

ДАВИД (уноси се Писарчићу у очи): Ко?! Ко, болан? Зар да се ја дигнем у буну?! Драго моје дијете, видим паметан си и учеван си, али немој ме, тако ти царског крува, мусаведити и биједити код овог царског суда! Зар да се ја дигнем у буну? Болан, болан, ја би главу своју положио за 'вај суд!... Него, преклињем те, главати господине, да овог лопова што теже осудиш. Свега ме упропастио. Скини ми га с врата, тако ти царске службе! Нас је, сељаке, кажем вам, овај славни суд од млого чега ослободио. Не ричу нам више са пландишта задригли бакови нити нам боду чељади; не тару нам више силне волованице плотова и ушјева ко у оно старо, блентаво, турско вријеме. Данас не мереш виђети у свијета жировне и баковите сермије. Што нам је славни суд оставио, то је мирно, ћудевно, паметно; истина мало мршаво и слабо, али за нас, блентаве Бошњаке, и није друго!...

ПИСАРЧИЋ: Е, та ти је, Давиде, на мјесту.

ДАВИД: Свака је моја, дијете, на мјесту, свака! Немој мислити да није. Него, кажите ви мени оћете ли већ почети овог брезаконика осуђивати или нећете, да знам на чему сам?

СУДАЦ: Ти си, Штрбац, права правцата будала. Јазавца осуђивати! Ти си луд, божји човјече!

ДАВИД (Као увријеђен, љутито): Немој ти, господине, тако! Док јадни тежак свјешти ваш ред и закон, а ви одма: ти си луд, ти си будала...

СУДАЦ: Ти то, Давиде, показујеш руком на ме: Пази--де се!...

ДАВИД (наставља мирно): Да сам ја луд, ја би био у лудој кући а не би се данас разговаро с царским људима. Ама, зар није тако? Него ви њега осудите. Ако га не осудите, скочићу у Врбас, јер жени не смијем на очи.

СУДАЦ: Зар ти је тако жена наопака?

ДАВИД: Е, мој господине, не до ти бог ш њом живити! Ништа ти нема горе, главати господине, него кад се удовица распали, да бог милостиви сачува! Кадра ти је и једну, штоно веле, царевину задрмати. Ама, не знам, главати и велевлажни господине, који ме ђаво натента да се удовицом оженим. И најпослије доћи ће ми главе.

ПИСАРЧИЋ: Зар си удовицу оженио?

ДАВИД: Како рече?

ПИСАРЧИЋ: Зар си удовицу оженио, питам те?

ДАВИД: Тако ти младости, дијете, не уплећи се у разговор кад ништа не знаш. "Зар си удовицу оженио? "...

СУДАЦ: Вас се двојица не разумијете. Мене ћеш ти боље разумјети. Је ли те та твоја жена, на име садашња, оженила као удовица или као дјевојка? Ваљда сад разумијеш?

ДАВИД: (зачуђено): Ама, господине, немој ти барем бити будала! Како ће мене моја рођена жена оженити?!

ПИСАРЧИЋ: (напреже се озбиљно да разјасни Давиду): Је ли та твоја жена, на име коју сад имаш, је ли, питамо те, била прије оженита?

ДАВИД: Жена оженита! (Крсти се зачуђено и хода по соби.) Жена оженита! Ама, зар се у вашој земљи жине жене?

СУДАЦ: (дуго размишља): Колико је стара та твоја жена?

ДАВИД: Па има једно тридесет година с једне стране, а...

ПИСАРЧИЋ: Но, млада је још.

ДАВИД: Дабогме да је млада. Још јој предњи зуби нијесу падали.

ПИСАРЧИЋ: Па добро, кад је тако млада, онда си је мора дјевојком оженити.

ДАВИД: (упрепастио се од чуда): Ама, шта је теби?! Како ћу ја жену дјевојком оженити? Шта би то онда било? Бога ми, дијете, ја би реко да ти нијеси саставио око лијеске... Што ћу ја жени дјевојку доводити!...

СУДАЦ: (трже се); А, сад знам! Јеси ли је довео као удовицу или као цуру?

ДАВИД: Е, сад и ја знам! Дово сам је ко удовицу. Три пута се удавала. Ја сам је чак из треће руке добио, (Сви се смију. Судац нешто биљежи.) Па кажем ти, главати господине, нaпака је, злочеста, џандрљива, а, нема вајде крити, од поповске је лозе, па је и паметна и зорли учевна жена. Кад почне некакве царске палиграпе набрајати, мене стане памет. Али љута је, да бог милостиви сачува!

СУДАЦ: Што се не потужиш пароху, па нек је изгрди?

ДАВИД: Коме рече да се потужим?

СУДАЦ: Пароху дотичном.

ДАВИД: Шта је сад јопе парох?

ПИСАРЧИЋ: Поп, поп, Давиде.

ДАВИД: А, поп! Жалио сам се два, три пут, па поп вели: "Давиде, каже, пошто није вјенчана, не спада под црквењске палиграпе. Тужи је, вели, суду. Наћи ће се ваљда и за њу који палиграп, јер овај њиов цар има за свашто закон".

СУДАЦ: А што је ниси вјенчао?

ДАВИД: Иште поп млого за вјенчање.

СУДАЦ: Колико?

ДАВИД: Иште, болан, четрдесет воринти, а сва она моја крезубача у темељ не ваља пет воринти!

СУДАЦ: Е, кад је тако љута, а није вјенчана, отјерај је. Слободно је мореш отјерати, Давиде.

ДАВИД: Давно би ја то учинио, али ми се не да. Жао ми је. Нешто би ти казо, ама ме је срамота...

СУДАЦ: Ништа се ти не стиди.

ДАВИД: Ти кажеш да је оћерам. Како ћу је оћерати кад ми је, да простиш, слатка и драга, бог је не убио! Чујеш, главати и велевлажни господине, невјенчана је, прошћеш, жена и слађа и дража од вјенчане. Е, то сам ја нако свјештио и у својој глави, штоно ви велите, проштудијеро. Нема вајде крити, драга ми је и слатка, али неки пут ражљути се па оће да ме удави. Да ми лањске године, о Лучиндану, не даде свјет један царски оружник горе на Кадиној Води, не би се ја данас с вами разговаро, већ би труно у леденом гробу. Напуни ми чојек лулу дувана - вала му! - па ће на поласку: "Давиде, вели, паметан си и бистар домаћин...

ПИСАРЧИЋ: (заједљиво се осмјејкујући): Е, баш си бистар и паметан!

ДАВИД: Дијете, молим те ко што се бог и старији моле, не прекидај ме у ријечи! Не прекидај ме у ријечи, тако ти царског крува!... "Паметан си, вели, и бистар домаћин, али ћу ти јопе дати један свјет. Кад ти гођ, каже, дође до густог, било код људи, било на суду, ђе било, вели, да било, ти само подвикни нако од срца: Живила наша премилостива Земљана влада! Немај бриге, све ће на добро окренути." Поче ме жена једном тући. Увати ме за грло да ме удави. Сјети се ја свјета: "Живила наша премилостива Земљана влада! Остави, жено, бог те убио. Живила наша премилостива Земљана влада! Остави, жено, Ристос тe убио. Живила, продера се из свег грла, наша премилостива Земљана влада у Сарајеву!" Она сва поблиједи, руке јој обамријеше, и ја се спасо. А да не би свјета, одо ти ја под црну земљу. Јутрос ми је запријетила: "Ако ми, вели, не донесеш од суда написмено да су тог јолпаза осудили на вјешала или у Зеницу, не иди ми на очи жив!" Па сад вас молим и преклињем да га што теже осудите...

СУДАЦ: Ја овом човјеку не знам ништа!

ДАВИД: Што, господине, што сам ја скривио нашој премилостивој Земљаној влади и славном суду па да им је дражи овај брезаконик и одметник од мене? Он не признаје ни суда ни закона ни палиграпа, па јопе му суд, видим, иде на руку. Каква је то правда?! Немојте, господини моји, гледати што сам ја чојек сирома сељак, већ судите по правди и закону. Ми смо сељаци с овим судом досад задовољни били, па би жељeли и одсад. Не дижемо се, не бунимо се, не тражимо од Земљане владе никакве праве ко газде...

СУДАЦ: А какву праву траже газде?

ДАВИД: Нешто сам начукно неки дан доље у чаршији да ове наше газде...

ПИСАРЧИЋ: (пакосно): А, шта знају те ваше газде!

ДАВИД: (љутито): Дијете, очњег ти вида и царског крува, не прекидај ме у ријечи! Ама шта је теби данас? ! "А, шта знају те ваше газде"! А шта ти знаш, вузле једно вузласто, осим тог царског чина на теби? ! Зелен си, дијете, зелен ко зелена грана у гори зеленој.

ПИСАРЧИЋ: Глупи су они, Давиде, ка глуво доба. Не знају они ништа, ама баш ништа не знају!

ДАВИД: (још љући, пакоснији): Баш ништа не знају? А ко оно зна, вузле једно вузласто, осим тог царског чина на теби, направити од аршина аршин и по, од оке поке, а од поке оку - како кад, а?!! Е, де-де сад кажи, немој врдати! Е, мој синко! Зелен си, зелен ко зелена грана у гори зеленој.

ПИСАРЧИЋ: (зацрвенио се): Ја сам конта нешто друго, а и та ти је на мјесту.

ДАВИД: Свака је моја, дијете, на мјесту, свака. Немој мислити да није.

СУДАЦ: (хода по соби, трља руку о руку и смијуљи се): Шта си ти то, Давиде, начукнуо доље у чаршији? Какву праву траже газде?

ДАВИД: Знате ви то боље него ја. Видим ја, ви ко ћерате шегу са мном.

СУДАЦ: Не знамо, вјере ми, Давиде.

ДАВИД: Баш не знате? Не мере бити да не знате?

СУДАЦ: Не знамо, не знамо.

ДАВИД: Ама, како то да не знате? Е, оћете ли осудити овог јолпаза, па ћу вам казати? Казо ја вами не казо, ви њега по закону морате осудити.

СУДАЦ: Хоћемо, осудићемо га. Само нам кажи све што си начукнуо.

ДАВИД: Изволи, господине, да шједнем? Баш сам се млого уморио. Изволи, господине?

СУДАЦ: Изволим, изволим, Давиде. Сједи, па нам кажи какву праву траже газде.

ДАВИД: (сједа): Чудновату прбву главати господине, траже газде. Не знам ти ни казати. То ти је некаква варица, нешто шарено, нешто буди бог с нами! Траже од Земљане владе да нам изволи да се више не зовемо само Србови ко од Косова, већ српски, прекославни, школски, црквењски и ато-но-то... Ову пошљедњу ријеч не могу изговорити, па уби ме!... Ето, таки Србови да будемо. То они траже, чујем доље у чаршији, већ пуни шест година, па не могу да нађу.

ПИСАРЧИЋ: Помрчина, Давиде, помрчина, па не виде од очију.

ДАВИД: Море и то бити... Неки ме дан, баш ће бити у прошли пазар, пита газда Стево: "Признајеш ти, Давиде, да си српски, прекославни, школски, црквењски и ато-но-то..." О, тешке ријечи, крст јој љубим! Прије би сломио језик него што би је изговорио... "Јеси ти, Давиде, таки Срб? " "Шта је то, газда? Каква је то сад нова вјера настала? Да ви нас, газде, нећете поримити? Није вам вјеровати, газде сте. Ја сам Срб, а таки Срб, боже сачувај и заклони!" Он се ражљути, па подврисну: "То је наша, газдинска прбва што тражимо од Земљане владе! И ко таки Србин није - није ни Србин, већ Швабо, Шокац, шпијун, издајник!" "Ја сам богме, велим, газда, мислио да ви тражите да царевина укине ову проклету трећину и десетину, а ви почели некакве будалештине збијати.

СУДАЦ: Па ти кажеш, Давиде, да сте ви сељаци задовољни?

ДАВИД: О, ми смо задовољни! Притиснуло нас добро са свију страна; од некакве силне смо се милине умртвили па једва дишемо... Али ми је врло тешко што ми газде кажу да нијесам Срб. Ја нијесам Срб! (Устаје са столице, и живо сијева и стријеља очима суца.) Погледај ме, господине, добро ме сад погледај: мјерио сам се на два царска кантара, на турском кантару и на кантару овог вашег цара, па ни драм мање ни драм више од двадесет и пет ока! А кад се Срб у мени напири и надмe, нема тог царског кантара на 'вом свијету који би ме мого измјерити!!!

СУДАЦ: (у себи): Ово је чудноват створ.

ДАВИД: Тако је то код мене све тешко, оловно, чврсто... Још сам ја нешто начукно. Газда Стево каже да сам издајник, е па кад сам издајник, ја ћу и то издати.

СУДАЦ: Шта је то, Давиде? Де-де нам кажи.

ДАВИД: (устеже се): Богами, не смијем. Не смијем, господине, убиће ме газде.

СУДАЦ: (живо облијеће око њег): Кажи, не бој се ништа.

ПИСАРЧИЋ: Кажи, Давиде, кажи. Не бој се кад ти господин судац...

ДАВИД: Крсног ми имена, не смијем. Не смијем, људи! Још ви не знате што су наше газде. Паметни сте, учевни сте да се даље не мере, али...

СУДАЦ: (још живље): Кажи, не бој се ништа!

ДАВИД: Ама, казаћу, па нек иде глава!... Има ли у вас школа што се зове терезијанска?

СУДАЦ: (говори с Писарчићем њемачки).

ДАВИД: (скочи са столице као опарен, стаде измеђ њих и поче махати кажипрстом): Никс, никс! Никс, ништа то не припознајем! То се мени о глави ради! А, никс!

СУДАЦ: (умирује га): Не бој се ти ништа. Нешто сам заборавио, па питам господина... Има, Давиде, има така школа у нас.

ДАВИД: Па баш има у вас така школа терезијанска што се зове?

СУДАЦ: Има, има.

ДАВИД: У тој се школи вашој, терезијанска што се рекне, уче барунски, грововски, а један ми газда рече да се туј и царски синови уче?

СУДАЦ: (у себи): Шта ће ово сад да буде? .. . Истина је то све, Давиде, па шта онда?

ДАВИД: А знате ли ви чији се синови још у тој вашој школи, терезијанска што јој се вели, уче?

СУДАЦ: Не знамо.

ДАВИД: Не мере бити да не знате? Како ви то не би знали? Ја сам, болан, начукно доље у чаршији да се у тој школи уче дјеца највјернији' службеника вашег цара, која ће послије, кад одрасту, управљати и дрмати цијелом вашом царевином. А у тој истој школи, можда под туђим именом, уче се синови најдуплијег газде у цијелој Босни и 'Ерцеговини.

СУДАЦ: Добро је то, Давиде, за нашу царевину.

ДАВИД: Е, мој господине, ја сам мислио да си ти паметнији и вјернији свом цару. Зар ти не знаш, болан, да се њиов отац диго против царевине, али с врло мало мозга у башуни. Паметан је, истина, толико да зна од оке направити поке, али то је мало, врло мало, кажу газде. Зато је синове и посло, код толики наши школа, у ту вашу школу, терезијанска што се зове, па кад та дјеца, мајчин сине, поприме вашу учевину, поватају ваше планове, списе и протокуре, па се онда врате у очеве дворе, тешко вами! Оде Босна; оде вала, ко да је нијесте никад ни имали! Тако ће бити, кунем вам се богом живим, и моје вам сузe неће помоћи! Болан, болан, ја би крви своје уточио овом суду и нашој премилостивој Земљаној влади, па зато вам ово и кажем. Него ви одма, овог часа, ударте тел на царство да се та дјеца одстране из те ваше школе, терезијанска што јој се вели.

СУДАЦ: Ја овог човјека не разумијем.

ПИСАРЧИЋ: Ја би река, господин судац, да је он бена?

ДАВИД: (гледа га презриво): А ја би јопе река да он није бена! Како ти, болан, мореш рећи да сам ја бена? Ја за тебе нијесам никад чуо нити сам те до данас својим очима видио, па јопе знам како ти је име. Оћеш да се окладимо; о главу да се окладимо?

СУДАЦ: Ви сте, господине, јуче дошли овамо?

ПИСАРЧИЋ: Да, јуче сам доша.

СУДАЦ: Никад нисте видјели овог човјека, нити он пак вас?

ПИСАРЧИЋ: Никад! Никад га нисам видио, а ни он мене.

СУДАЦ: Е, Давиде, како је име господину? Ако погодиш, одма ћемо јазавца осудити, ако не погодиш, губи се!

ДАВИД: Погодио ја не погодио, ви овог лопова по закону морате осудити. Ја само оћу да кажем овом дјетету да нијесам ни бена ни будала.

СУДАЦ: Е, добро је, Давиде; пристајем и на то. Само ти кажем, ако погодиш како је господину име, теже ћу тог лопова осудити. Дакле, како је име господину?

ДАВИД: (устаде, устаче капу, опет је скиде и пружи руку Писарчићу): Здраво мирно, господин Дане, или...

СУДАЦ: (изненађен): Сакрамент! Погоди!

ПИСАРЧИЋ: А, враг му баби, погоди!

ДАВИД: (поносито и мало заједљиво): Богами, и погоди!

СУДАЦ: Е, овај ми је човјек потпуно загонетан! Ама, откуд ти знаш да је господину име Дане? То ти је морао неко казати, или си од неког чуо?

ДАВИД: Млого сам ја, господини моји, свијета прошо, из млого вуруна крува ио, са млого врела воде се напио. Одајући по свијету и народу, на свашто сам пазио и ово сам уверчио: пођеш ли доље кроз Лијевче, испод Бање Луке, сваком је готово другом чојеку име Ћетоје или Недо. Пођеш ли горе Гламочу, па сретнеш чојека, вичи: "Помози бог, Сава!" Горе ти је све голи Сава. Нанесе ли те пут тамо врлетној и каменитој Лици, скидај капу и вичи: "Добар дан, Дане!" или "Добар дан, Мане!" Нећеш погријешити. По говору видим да је ово дијете из Лике, па ето откуд знам како му је име.

ПИСАРЧИЋ: А, враг га однио, тако је! Мом је брату, што је у жандарима, име Мане, а у самом нашем мјесту има пет, шест Дана и Мана.

СУДАЦ: Па ти, Давиде, ниси, како видим, будала?

ДАВИД: Ко каже да сам будала?

СУДАЦ: Не каже нико, него... Како ти можеш, божји човјече, тужити јазавца?

ДАВИД: А како ти мене јопе мореш тако питати? Зар ти мислиш, болан, да ја не знам да овај наш цар има за свашто закон? Знам ја то, знам, добро ја то знам. Немој мислити да не знам!

СУДАЦ: Ама, ето, Давиде, да речемо да има закон и за јазавце, опет је то некако незгодно. Бистар си и паметан човјек, промисли се... Ти знаш кад суд неког осуђује треба да зна колико је стар, је ли ожењен, има ли дјеце, како говори, које је вјере. Све је то потребно суду. Ето, које је вјере тај твој несретник?

ДАВИД: Никакве! Да је икакве вјере, не би диро у моју сиротињу.

СУДАЦ: (смијуљи се): Је ли ожењен?

ДАВИД: Јест, ожењен је.

СУДАЦ: По чем знаш?

ДАВИД: Знам вамо по нечем. То не треба славни суд да зна. Срамотно је то вође и помислити, а камоли изрећи. Ожењен је, ожењен!

СУДАЦ: Има ли дјеце, враг га однио, кад је ожењен?

ДАВИД: Има. О, да му видиш дјеце и вамилије! Пуна и' долина више оне моје јадне и једине њивице што се зове Ни Давидова ни царска ни спаиска.

СУДАЦ: Како говори, Давиде, тај лопов, којим језиком?

ДАВИД: То ти, главати господине, нако посигурно не умијем казати. Бркљачи ко и ти и ово дијете кад сте се нешто малоприје договарали. Забркљачи-де, господине, мало на њег, да видим оће ли...

СУДАЦ: (смије се, говори нешто и удара јазавца по њушци).

ДАВИД: Види, господине, види како диже њушку, како те разумије! Види курвина сина како се ко ђоја ражалостио. Не претварај се, лопове један! Иако говориш господиновим језиком, то ти неће помоћи. Слободно, немој се претварати.

СУДАЦ: Кад је рођен, колико је стар овај твој лопов, Давиде?

ДАВИД: Није он ни стар. Млад је он још.

СУДАЦ: Не питам те то, већ бих рад знати колико му је година. И то ми је потребно.

ДАВИД: А колико има година откад сте ви дошли у Босну?

СУДАЦ: Па има тако двадесет и три, и четири године.

ДАВИД: О, млого, побогу брате! Збиља, кад ћете ви већ... Е, толико је година, отприлике и овом лопову, шјеме му се затрло!

СУДАЦ: Како ти то знаш?

ДАВИД: Знам вамо по нечем. Пиши ти слободно, толико му је.

СУДАЦ: "Пиши ти слободно, толико му је"! Ти то мени као да заповиједаш, а? Ухватили смо те, Давиде! Не знаш!

ДАВИД: Ама, пиши, господине, кад ти кажем, толико му је.

СУДАЦ: Али није то тако! Мораш казати по чем то знаш.

ДАВИД: Е, кад оћеш да кажем, казаћу ти: дира у туђу сиротињу, па ја мислим да је баш за вашег земана рођен. Ето по чем знам!

СУДАЦ: Како, како?

ДАВИД: Све полако... Опрости, господине, помео сам се. Опрости, господине, молимо те, збунио сам се па не знам ни шта говорим. Кад гођ уђем у славни суд, чини ми се да ме из свију ћошкова боду у очи оне несретне, палиграпске куке. Жена ме је, бог је убио, страшила, она моја крезуба бабетина!

ПИСАРЧИЋ: Ја бих река, господин судац, да се овај човјек претвара?

ДАВИД: (у себи): Е, мој синко, зар ти то сад видио? ... Не гријеши, дијете, душе. Не биједи ме код славног суда!... Ето, господине, казо сам све што си ме пито. Сад морете тог лопова по закону осудити.

СУДАЦ: А име?

ДАВИД: Име му је Јолпаз Давидов. Тако га свијет зове, а тако ће му и славни суд позовке писати ако га данас не осудите на вјешала. Село му се зове Мелина, котар Бања Лука, окружље Бања Лука, а земља, мислим, главати господине, да ће и њему бити Босна? Кућна му је лумера, каже кнез, оне двије кантарске куке (C. S.).

СУДАЦ: (устаде): Давиде, чуј сад! Закон осуђује...

ДАВИД: А камо оно: У Име Његово? А, не, господине! То ништа не припознајем! Ја се држим реда и закона! Да сам ћио радити преко закона, ја би њега сам у шуми убио. Знам закон, па преко закона не дам ни свом рођеном оцу!... Ви њега морете, ако закон допушта, и у свилу и кадиву обући, па га онда пуштити нек се шеће по чаршији, не буди примијењено, ко какав пријестолник. Нећете ли по реду и закону, има у овој земљи и Окружни суд, има наша премилостива Земљана влада, а овај исти Давид с овом истом својом блентавом главом и с овим истим лоповом, мого би једног јутра и у Бечу осванути. Немојте ви мислити шта мислите! Ако не чујем оно: У Име Његово, одма идем на Окружни суд.

СУДАЦ: Па ето, Давиде, у име његово закон осуђује Јолпаза Давидова на двадесет...

ДАВИД: (претрже га): Молим те, главати господине, ко што се бог и старији моле, држ' се само реда и закона! Није тако, већ вако: Славни суд у Име Његово осуђује Јолпаза Давидова из села Мелине, котара Бање Луке, окружља Бање Луке, земље... (окреће се Писарчићу) Шта би ти реко, дијете, је ли и њему земља Босна, или је с вами дошо уз ову пошљедњу буну?

ПИСАРЧИЋ: Из Босне је он, Давиде.

ДАВИД: Ако није дошо из ваше земље, окотио се вође за вашег земана, па јопе је свеједно. Де-де, господине, настави, да чујемо!

СУДАЦ: Славни суд у име његово осуђује Јолпаза Давидова, стара двадесет и двије године...

ДАВИД: Е, вала ви за то! Сад видим да си чојек од реда и закона. Ја сам заборавио малоприје казати колико му је година. Чојек нек иде по реду и закону, па да је црни Циганин, он ти је одма код мене добар. Е, вала ти за то! Де-де, господине, даље.

СУДАЦ: Славни суд у име његово осуђује Јолпаза Давидова, стара двадесет и двије године, ожењена...

ДАВИД: И за то ти вала. И то сам заборавио казати. Ожењен је, кости му у Зеници сагњиле! Ама, не знам што се и уплећем у послове славног суда? Ја знам тужити, али не знам судити. Није ме бог за то створио, па ет! Де-де, господине, да чујемо.

СУДАЦ: Славни суд у име његово осуђује Јолпаза Давидова, стара двадесет и двије године, ожењена, из села Мелине, котара Бање Луке, окружја Бање Луке, земље Босне, а кућне нумере оне као двије кантарске куке (C. Љ.), на двадесет година тешке тамнице у Зеници...

ДАВИД: (скаче од радости и удара јазавца по њушци): О-о, јазо! Чуј-де, јазо! Оћеш још мало куруза, јазо? Јазо! Јазо, болан, што не говориш? ! Јадна ли ти и прежалосна мајка твоја! Има, има и за тебе закона у 'вој земљи, немој мислити да нема!

СУДАЦ: (наставља): Исти је Јолпаз Давидов упропастио Давиду Штрпцу читаву њиву куруза...

ДАВИД:... која се зове Ни Давидова ни царска ни спаиска. Само, молимо, по реду и закону!

СУДАЦ:... која се зове Ни Давидова ни царска ни спаиска, на основу чега је горња осуда и изречена. Јеси ли сад задовољан, Давиде?

ДАВИД: Вала славном суду! Ја сам задовољан осудом. Само још ово, нако испред мене, додај: Давид Штрбац из села Мелине, котара Бање Луке, окружља Бање Луке, земље Босне, а кућне лумере четрдесет седме, захваљује се царевини, нашој премилостивој Земљаној влади и славном суду што су га од свега ослободили и, штоно веле, ко прст оголили. Вала им ђе чули и не чули! То ти додај, нако испред мене, а у име моје... А сад вас питам, по реду и закону, ко ће мени штету платити што је овај лопов починио? Из царске је шуме, па ја млим...

СУДАЦ: (смијуљи се и пружа му мало новаца): Ево ти, Давиде, за штету, а овај ће лопов сјутра у Зеницу.

ДАВИД: Је ли то из царске касе? Да то није каква милостиња кад је тако мало? Ако је милостиња, не примам!

СУДАЦ: (даје му још): Није милостиња. Новци су из царске касе. Плаћа ти се штета.

ДАВИД: (меће новац у кесу): Е, вала царевини, нашој премилостивој Земљаној влади и славном суду! Болан, болан, ја би крви своје, иако је снажна и отровна ко змијски ујед, уточио нашој премилостивој Земљаној влади...

СУДАЦ: Како, како?

ДАВИД: Све полако...

СУДАЦ: Човјече, не разумијем те!

ДАВИД: Мука је мене и разумјети, јер сам врло ћошкаст чојек. Чуо сам ђе говоре људи да су двори некаквог чивутског цара Соломона били на дванест ћошкова, а ја би се смио својом дјецом заклети да на мени има двадесет и четири ћошка. Ја нијесам крив што ме драги бог таког створио да у једном сату двадесет говора започнем а ниједног не довршим. Мука, жива мука је мене, главати господине, разумјети!

СУДАЦ: Ја те не разумијем, али ће те разумјети један други господин. Причекај ти, Давиде, сад ћу се ја вратити (излази).

ДАВИД : (забринуто): Куд ово оде главати господин судац?

ПИСАРЧИЋ: Сад ће господин доћи.

ДАВИД: (у себи): Не слути ово на добро! А, у мој сирац! (Одмахну руком и стаде се шетати по судници и разгледати слике.) Види, дијете, како се и ја знам шајцати. На моју душу, умио би се шајцати ко и сваки царски службеник. Само ми је лијева нога мало краћа од десне па се мало гегуцам... Чија је ово штрампа, дијете?

ПИСАРЧИЋ: То је цар.

ДАВИД: Зар ово ваш цар?

ПИСАРЧИЋ: И наш и ваш!

ДАВИД: Није, брате богме, наш, је ли ово твој шкрљак?

ПИСАРЧИЋ: Јест.

ДАВИД: Па како ће бити мој? Е, моје дијете, да је ово наш цар, ја би од радости заплако. Наши цареви, штоно веле, бише и преминуше. Него сам начукно, да ми, Србови, имамо једног краља и једног кнеза. Дај ми кажи, тако ти царског крува, а видим паметан си и учеван си: би ли се икако, икако мого од тог нашег краља и књаза истесати макар један осредњи цар, јер смо се ми, Србови, одавно зажељели царева?

ПИСАРЧИЋ: Добар је вами и наш цар.

ДАВИД: (у себи): Из Лике си, дијете, али не наведе на танак лед!... Не велим ништа, господине. Добар је. Само још да укине трећину, десетину и, рећемо каз'ти ове глобе - никад бољег цара!

ПИСАРЧИЋ: Онда би био и ваш?

ДАВИД: Е, то ти посигурно не умијем казати, јер се не мере сваком рећи: Царе Лазо, честито кољено! Јок, господине, то се сваком не говори!... А чија је ово штрампа?

ПИСАРЧИЋ: То је оно што ви, сељаци, зовете Земљана влада.

ДАВИД: О, чекај, љубим је, да је видим! (пење се на столицу, надноси руку над очи и дуго, дуго гледа.) О, зар ћорава* наша Земљана влада, год јој њезин! (Паде са столице.) Зато нами, грдна рано, све ћораво и иде у овој земљи!

СУДАЦ: (улази с Доктором): Шта је то? !

ДАВИД: (диже се): Ништа, главати господине... Е, људи моји, да сам јуче умро, не би знао да је наша премилостива Земљана влада ћорава!

СУДАЦ: То је тај сељак што тужи јазавца. Молим Вас, господине докторе, да га прегледате. Сад ми се чини будала над будалама, сад опет врло бистар и паметан. Чудновато и загонетно створење!

ДОКТОР: (с неке висине): На први поглед то буде била будала, blаdsinniger Kerl, Crеtin! (Давиду) Како се буде звала?

ДАВИД: Чекај, чоче, да се ко људи најприје упитамо за здравље, па онда... Здраво, мирно, господине? Како си? Како је госпоја? Је л она здраво сванула?

ДОКТОР: Но, како име, како се буде звала ?

ДАВИД: Господине доктуре, није пукло, већ је никло...

ДОКТОР: (љутито); Но, како се буде звала?

ДАВИД: Ја се будe звала, ајд кад оћеш тако, бог те убио, Давид Штрбац, село Мелина, котар Бања Лука, окружље Бања Лука, земља Босна. Кућна ми је лумера 47. Тако ме славни суд пише и тако ми позовке шаље.

ДОКТОР: (церека се): Тај си уобразил да граф јест! Но, што то јест? То велик име и тител како код један граф имала ти?

ДАВИД: А, ја се држим реда и закона ко и сваки гров!

ДОКТОР: Имала шена?

ДАВИД: О, имала зорли, кабасто учевна жена!

ДОКТОР: Имала деца?

ДАВИД: Имала, господине доктуре, двоје женске дјеце, двије цурице ко двије златне јабучице.

ДОКТОР: Но, два шенска и два мушка деца?

ДАВИД: (полагано): Е, мој злоглави врнто, и мој блентави ћићулајкане!... Да, тако је, тако.

ДОКТОР: Што тушила јазавац?

ДАВИД: Тужила... изјела читава њива куруза.

ДОКТОР: Но, ти будала! Ко тушила јасавац, шивотиња тушила? То ништ друго веч будала! Са шивотиња, са јасавац нема сакон...

ДАВИД: А, има, има у вашег цара! То смо виђели данас. Немој ми кварити рачуна!

ДОКТОР: (гледа га са свију страна, уноси му се у очи, вади некакву справу и мери му главу.)

ДАВИД: Шта? ! Зар се у вас и памет на гради мјери? Зато сте ви тако и паметни!

ДОКТОР: (шапће): Ћетердесет...

ДАВИД: Зар ја четрдесет гради будаласт?! О, млого, побогу браћо! Па колико сте онда ви?

ПИСАРЧИЋ: Јест, јест, Давиде! Четрдeсет си гради будала.

ДАВИД: Шути, вузле једно вузласто! (Испрси се, затрепта очима, у којима се засвијетлише сузе неизмјерне мржње и пакости.) Нијесам ја, господини моји, четрдесет гради будала, већ сам ја вами зато чудноват што у мени има милијун срца и милијун језика, јер сам данас пред овим судом плако испред милијуна душа које су се од силног добра и милине умртвиле па једва дишу! (Сви га гледају забезекнуто.) Збогом јазо! Збогом, господини моји! Збогом и ти, вузле једно вузласто! С богом остајте сви и не замјер'те на еглену.

Напомена

*Поглавица Земаљске владе за Босну и Херцеговину, Његова Преузвишеност, Господин барон Јохан фон Апел изгубио је, ваљда негдје у рату, једно око.

[Guest - . . .-]

Ово је прелепа приповетка. Некада сам "дутао" све што је писао Петар Кочић, сигурно један од наших најбољих писаца.

[Владан]

Ово је прелепа приповетка. Некада сам "дутао" све што је писао Петар Кочић, сигурно један од наших најбољих писаца.

greengrin

имам још приповјетки поставићу ових дана ако смијем

надам се да сте читали и Мегдан Симеона Ђака, ускорије вријеме је сниман и филм морам га негдје икопати па ћи поставити...

[Guest - . . .-]

Ово је прелепа приповетка. Некада сам "дутао" све што је писао Петар Кочић, сигурно један од наших најбољих писаца.

:cheesy:

имам још приповјетки поставићу ових дана ако смијем 4chsmu1

надам се да сте читали и Мегдан Симеона Ђака, ускорије вријеме је сниман и филм морам га негдје икопати па ћи поставити...

Читао сам све од Кочића и то више пута  4chsmu1 Имам и филм на оргиналном ДЕВЕДЕ-у

[Владан]

Мргуда

Мргуда упрти рубине и пође на перило. Нешто јој се стеже око срца кад изађе с бременом из зграде.

Има већ неколико недјеља како се у селу само о њезиној матери, а још више о њој говори.

Кад мину поред Бореновића кућа, лијепо осјети како је румен обли и ухвати дрхтавица. Боји се видјеће је ко, па ће што рђаво за њом рећи. Она је љута, вратиће му, па опет тешко њој.

Мати јој је немирна. Једнако трчкара од куће до куће. Некад и омркне у селу, а свијет као свијет: свашта испреда. Човјек јој се жалио и попу:

- Оче, молим те ко старијег, прошћеш, она моја бијежа од мене… Буде два, три дана код куће, онда се нешто пришјети, намаже косу, очешља и обуче ко да ће на збор, па ето ти је у свијет. Нема је за неколико, па се јопе’ врати. Примим је. Ко велим: моја је, бог је не убио! Буде мало, јопе’ реп на раме, па у мрак… Ја је солим, одијевам, обувам и ’вамо чиним јој, што’но веле, идару, а, прошћеш… Е, па, оче и брате мој, знаш како је: не мере исан! Оно, има се и про’одати, ама с образом и поштењем.

- Не кријем, не шијем, већ ево ти отворено пред овом свијетлом брадом кажем: Нећу те! Шта ће ми стара, саката, сипљива и чакараста кљусина?!

- Шути, роспијо једна роспијска! Осман је паша један по један био, па је и он на Плевни изнемог’о. Ама, зар није тако, оче Ђурђу, молимо те?

Така је Мргудина мати.

Посрћући с разора на разор, Мргуда застаде више Влајића тора. Чу разговор.

- Увано о мени говоре - помисли у себи и зађе за један лиснат грм.

- Јест, друго моја, крв! Жестока крв је томе крива.

Мргуда познаде грло и задрхта.

- И ја би то рекла - чу се други, мало облији женски глас. Ама, јеси ли је вид’ла, сестримим те: нема јој ни седамнаест година, а сисе јој набризгале, па тврде ко камен! Кад је погледам, лијепо ми дође криво што сам женско: јест, очију ми!

- Испале ти дабогда! - прошапта заједљиво Мргуда.

- Ама, не треба ти ништа друго: погледај матерешину само! Старија је од мене макар десет година. Ја, јучерашње вузле: крезуба бабетина, а она и сад ко каква млада.

- Нека си ти крезуба бабетина, ама си и поштена жена, а она је од копилског соја. У њезином се племену и копилад рађају. Ја би се својом дјецом, друго, заклела да је и Мргуда копиле.

- И јесам копиле! - шкрипну Мргуда зубима и клисну поред тора на перило.

Спрти рубине, сједе и поче се изувати.

Кад се изу, збаци са себе зубун, забаци остраг прегачу, узгрну кошуљу до изнад кољена, па зађе у воду и стаде усправ. Погледајте је како је кршна и наочита!

Лице смеђе, окошто, а остала снага саливена, једра, пуна као у надојена јањета.

Крупне, дубоке, црне очи увијек су јој нешто влажне; а нос прав, меснат, с округлим ноздрвама, мало навише завинут. Усне набубриле и увијек црвене. Само кад се ражљути, задрхћу и поблиједе.

Осим свега тог Мргуда је, што се у народу каже, слатке крви - слатке, преслатке! А кад запјева: "Мој се драги на војску опрема" - готово свака жена која има сина на солдачију стане плакати. Тако је копиле знало ту пјесму жалобитно запјевати.

- Само нек сам ја Мики драга, па нек свијет говори што гођ ’оће, - прошапта она, сагну се, узе пратљачу с обале и стаде испирати рубине.

Око ње свукуд вода, свјетлост и непрегледно, миришљаво прољетно зеленило. Ваздух се очистио иза кише, па трепери и свијетли се као стакло. Око бијелих, облих ногу жубори вода и лагано протиче, а треперава се свјетлост одбија од воде и игра јој се по влажним образима и дугом, сјајном гердану.

Диже главу, баци пратљачу на обалу, протегну се, а пјесма јој се само из грла оте:


Мој се драги на војску опрема.


Очи јој засузише, а снага тихано задрхта. Глас се снажно, умиљато разлијегао, прелијевао се грчином, пркосом, разбукталим жаром.

Иза ње бућну камен у воду и попрска је по бијелим бедрима. Она се трже, поблиједи и задрхта као срна, а пјесма јој се следи на блиједим, уздрхталим уснама. Окрену се, а оно Микина глава вири кроз упрскано и овлажено шибље.

- Мика, брате мој, бјежи отален; видиће те свијет, па што ћу онда од срамоте, јадна ти сам! - преклиње га Мргуда и неспретно, збуњено спушта кошуљу низ голе, пуне бедре.

- А кад те Лујо Крстанов пресреће у јелику, ти шутиш… Не велиш: видиће свијет.

- Мореш, Мика, говорити шта гођ оћеш! - уздахну она и изиђе на обалу. Шта ће ми Лујо? Онај шврћо! Од рђе се не мере крува најести, а кад иде, клима ко какав старац. Да је барем таки герз ко ти, тако снажан, плећат, висок, мог’о би чојек нешто и помислити, а нако… Мика, брате мој, ти се гријешиш ода ме.

Он се затрка, прескочи преко воде и приђе јој.

- Сав свијет скочио на ме, па и ти. Зар ти није, болан, жао? … Мика, Мика, огријешићеш душу!

- Знам ја твоје извијање, Мргуда, знам!

- Шта ти ’оћеш од мене, Мика?! Крви би ти своје уточила. Ја те волим, умирем за тобом, а ти… Душе би ти дала. ’Оћеш душе?! А у чему је душа? Је л’ у крви? - пита Мргуда, а сва се зажарила у образу.

- Веле да је - одговори хладно, преко срца, Мика.

Она у тренутку истрже Микин нож иза припашаја и махну по голој мишици. Крв шикну, а рана се разврати. Дрхћући, трже рупчић испод накићене тканице, натопи га врелом крвљу и баци пред Мику.

- Ето ти душе! Мика, вјерујеш ли ми сад - јекну боно, а сузе је облише.

Мика се окаменио, поблиједио, па шути. Једва се освијести и приђе, те јој зави рану, па је стаде снажно око струка стезати, гристи, грлити и љубити.

- Немој, брате мој, не ваља се то прије вјенчања - отима се она малаксало, отирући руком оно мјесто на ком је осјећала Микине уздрхтале усне. Боји се, јадница, познаће свијет.

Он јој несвјесно, нехотично завуче руку у набрекла њедра, која су у ватри горјела као оно модро, распаљено, планинско небо изнад њих. Мргуда се трже, врисну, а гердан јој звекну на једрим прсима:

- Јој, јој! Немој, очи моје, ја сам шкакљива.

Његова рука ухвати за нешто влажно, обло, тврдо као камен, а вруће као жива жеравица.

- Немој, зеницо моја! - прошапта она њежно, с дубоким уздахом, занесе се и, изнемогла из силног узбуђења, немоћно спусти главу на његово раме. Са Мргудиних зажарених образа нестаде узавреле румени. У часку се прели у мртво, ледено бљедило.

Од тог дана није се више насамо састајала с Миком. Бјежала је од њег’ јер се бојала свијета; бјежала је од њег, а умирала је за њим. И јесен дође. Мику примише у војску. Мој се драги на војску опрема!

Била је пошљедња ноћ пред полазак Микин, бурна, вјетровита, јесенска ноћ.

Мргуда запрета у кући ватру, уђе у зграду, свуче се и леже у мјесто.1

Испод тврдог, сламног поглавача мириши суво босиље, девесмиље и црвени, увели ђулићи, а под њом се шири мирис загријаног, планинског сијена.

Помисли на Мику. У глави осјети ватру, а уз образе јој удари врео пламен. Обли је врућ, преврућ зној и цијела јој снага задрхта па набрекну. Дрхће и намиче на се власнату, меку поњавицу. Гори, све гори, као да је у ватри.

Збаци поњавицу с облог, загријаног, уздрхталог тијела, завуче руку под миришљави простирач, извади сламку, па је стаде грискати, немирно се протежући. Она гриска, а испод поглавача мириши босиље, девесмиље и црвени, увели ђулићи:

- Боже мој, ’оће ли доћи?

Изађе јој пред очи снажан, ведар, насмијан. Она нешто грјешно помисли и од те се помисли стресе.

- Не ваља што сам помислила! То је гријешно и богу драгом мрско. Боже, што си ме ’ваку створио? Што ће ми ова снага и ватра? Проклета крви, што ме тако мучиш?!

Обрну се на другу страну. Кроз размакнута јелова брвна, која су ударала на смолу, видјела се мјесечина како се расплинула по жутом, скореном блату око стаја. Она гледа и дрхће, а срце стрепи у силној, насртљивој, неодољивој чежњи:

- Боже мој, ’оће ли доћи?

Вјетар ломи и крши гране с ретка трешања више зграде, силно зајауче, па ситно, оштро зацвили и затресе зградом. Вјетар трга и просипље суво, свенуло лишће, а она пламти, гледа и шапће:

- ’Нако ће се и моја младост осушити, увенути, чекајући га док се врати с војске. Али чекаћу га. Да ме цар проси за свог сина - нећу!

Горјела је, дрхтала је, па је онда тихо у сузама као мало сисанче заспала…

На згради шкрипнуше врата, за планине зађе мјесец, вјетар утоли и све се утиша.

Из даљине хуји ријека. На млинским лакомицама шуми вода и пада у бадањ. Кроз примамљиво шумење и слијевање воде чујеш као да неко шапће. Окренеш се - не видиш ништа. Само чујеш како ријека уједначено хуји и осјећаш како тешко дише ледена, јесенска ноћ.

*

- Лани нас уби кља, ове године оби град, а догодине нек’ нам царевина пошље добра десетара - па никад боље среће!

- Људи моји, ја млим да нас ово трећи пут бије вријеме од ове проклете укопације?

- Како нас неће вријеме бити кад се копилад рађају, а свијет се брез божје воље вјеша!

- Ко се објесио?

- Па објесила се Мргуда Малетина, дабогда јој земља кости изметала! Ш ње је овај град пао…

- Не куни, дијете! - викну стари Чочорика. Град је божја воља. Мргуда је погријешила, крв је занијела, ама и гријех свој окајала. Дјецо, не кун’те је, већ реците: бог да јој душу прости!

[Владан]

Кола су тупо шкрипјела пењући се тешко уз Кољанску Планину, кроз коју је вијугао друм, губећи се у дугуљастим провалама, да опет избије на видик на каквом овећем заравањку, па да се поново изгуби и сакрије, и тако, рекао бих, бескрајно иде и вијуга се као огромна, сива змијурина, којој се чељусти не дају сагледати.

Око друма, овдје ондје по крчевинама, из којих стрше опаљени и поцрњели пањеви, сјакте се весело према сунцу дуге њиве заруђеле стрви, а брадали кукурузи сморено шуште, жудни, прежудни кише. Из даљине као да се чује умртвљено, малаксало роморење Врбаса.

Високо под небом, изнад Луњевца и Вијагоште, вијају се и круже орлушине, а поврх њих се наднијели облаци големи као голе планинске литице и бијели као препадани снијег.

Ишли смо сви пјешице за колима, и ја, и кочијаш, и стари Милић Вујиновић, који се бијаше од Тополе запутио с нама. Сва смо тројица шутјела и грабила уза страну до првог хлада. Ту би мало одахнули, па би се опет кренули, журећи се Давидовом Хану, гдје ће кочијаш коње хранити.

- Вијају се орлови, могло би и кише бити - одахну тешко Милић, али му нас ни један не одговорисмо, и он ушути као да није ништа ни рекао.

Негдје пред попасно доба, кад већ и жега бијаше прилично јењала, уморни и знојави, падосмо у хлад код Ајдучке Воде, ниже Давидова Хана. Кочијаш метну коњима да једу, а ми запалисмо, па мало и ракије потегосмо, умора ради.

- Видиш, господине - обрну се Милић, ударајући лулом о врх опанка - ово је некад била све стећа планина, па су је Турци ишјекли. Увијек је она била пуна горскије ајдука, сад само пањеви. И данас се стари Турци боје овуда проћи: од сваког пања мисле да је ајдук… Нешто ти мене питаш, малоприје доље на Тополи, за Змијање. И ово је Змијање…

Кочијаш, с којим сам се нешто уз пут разговарао о Змијању, кад чу ријеч Змијање, ненадно се трже, па, сав весео, убрза, не предишући:

- Милић, господине, зна све! Он зна све! Ето, сам га је бог данас с нама упутио… Он зна све, од њега ћеш све дознати. Он је из Раткова, а Ратковчани ти знају и самом цару фе-фет-фет-ву дати…

И да весели кочијаш случајно, у свом одушевљеном говору, не удари на ријеч фетва, богзна кад би престао, јер ју је једва једвице изговорио. То га застиђе, па ушути, зацрвенивши се сав у образу.

Милић одговори хладно и одмјерено:

- Знао сам, дијете, али сам све поборавио и побацио. Бочим се само са својом муком и потребом не бил се какогођ до гроба докотуро свијетла образа и поштена гласа.

- А колико би ти могло бити година, Милићу? - запитах га, пружајући му боцу с ракијом да га мало освјежим за причање.

Примивши боцу, поврже је покрај себе, па се као дубоко замисли.

- Е, како би ти казо - рече послије одужег размишљања. Млого, млого ми има година!… Кад је Серашћер паша пошо низ Босну и вође доље, на Добрињском Пољу, потуко Алију Кедића и крајишке Турке, онда ми се било најдраже оженити, и баш сам се некако тога времена и оженио, па ти сад рачунај… Ко да сад гледам Али-пашу од Ерцеговине како унатраг јаше на магарцу, а ноге му у букагијама. Кажу да је и њега вође неђе Серашћер-паша убио, а ено му гроба - Турци реку мезар - у Бањој Луци код џамије Вередије… Давно је то богме било! - заврти Милић главом и натеже боцу с ракијом.

- А шта је то, Милићу, Змијање? Одаклен оно почиње и доклен допире? - уплете се опет кочијаш, мислећи, ваљда, да ће то Милић прије њему казати, jер га боље познаје, него мени. - Кажи нам штогођ од старине…

Милић се накашља, извади кесу с дуваном иза припошаја, па поче, оборивши очи, пунити лулу.

- Што се ти, дијете, уплећеш толико у разговор? Што знам казаћу. Знам ја овог човјека ко је он. И он је Змијањац! - осмијехну се и отворено ме погледа. Ако би иком казо, бели њему затајио не би што сам слушаво од старије људи.

Ушути, повуче неколико димова, па се опет даде у мисли као да се спрема и сабира сјећања из прошлости.

- Змијање, велиш! - трже се Милић из премишљања, вртећи главом и благо се осмјехујући. Е, дијете, велико је некад Змијање било. Змијањска је међа - Турци веле удут - ишла је од ријеке Сане, па изнад села Слатине, па на Катуниште, па на Млиништа - туј има камен машет - па отален право на Скокове Дели-Радојице - и туј има камен машет - па од Скокова Дели-Радојице на село Пердуве, од Пердува у ријеку Пљеву, па Пљевом до Врбаса - ђе Пљева скаче у Врбас, туј је камен машет - па сад све низ Врбас, низ Врбас, низ Врбас до села Јакуповаца, од села Јакуповаца окреће међа на Рукати Раст навр’ Козаре - ено га и данас! - па од Рукатог Раста право у Сану. Ето, то вам је било старо Змијање прије Косова.

Ми се много зачудисмо Милићевом казивању, и ја га упитах:

- А ко је владао Змијањем?

- На Змијању је судио од Змијања Рајко. Зар ти то не знаш? - зачуди се Милић. То зна у нас и мало дијете. Он је водио Змијањце и на Косово. То сам слушо ђе говоре стари људи, а и у пјесми се пјева како га је звао цар Лазар на Косово и како га је пресрео неђе на путу Троглав Арапине:

Кад дођоше на воду Марицу,

Ал повика Троглав Арапине:

"Курвин сине, од Змијања Рајко,

Зар ћеш проћи, провести Змијањце,

Брез јуначке пошјечене главе

И брез српске проливене крвце?"

Тако се, овамо у нас тежака, пјева уз гусле, па ја сад подсигурно не знам. Додуше, што свијет, веле, говори ил' је било, ил' ће бити. Није нешто брез нешта! - рече Милић више као за се и ушути.

- Не реко ли ја теби, господине, да Милић зна све? - пита кочијаш, сав срећан.

- Нека, дијете! Бог зна све - брани се зловољно Милић. Бог зна све, синко, бог и нико више - додаде мекше и настави: кад је царство на Косову пропало, насрнуше Турци - бог им не до - и на Босну и освојише све. Само су се Змијањци дуго година гонили с Турцима. Ко пусте планине, па им је лако било, а и људи су онда били крабрији и сложнији него данас! Виђеше Турци да не могу изаћи на крај са Змијањцима, а и Змијањци се опет уморише од дугог и непрекидног војевања, па се погодише да чувају у Стражицама стражу и да по мало војују с Турцима кад би на кога пошли. Султан им даде верман колик мутап са златном царском туром да је њиова земља, да не плаћају ни цару арача ни попу колача, да могу остати у својој вјери и носити оружље… Кнезу Ратку, а неки веле кнезу Обраду, јер Ратко бијаше умро, дана је суданија на Змијању. Осим тога дао је султан кнезу Тимар да кобиле ждријеби, Обровац да плоске налијева, Лијевче да овце јањи, и златну сабљу. Кнез је судио и заповиједо. Он се слушо у свачем. Турци се, у први крај, нијесу ни у што мијешали. Кнез је имо и своју тавницу. Ено и сад остатака од његове тавнице на њиви код ријеке Бањице, ниже наше цркве. И данас се виде два стражарска гроба што и’ је кнез пошјеко, јер су, брез његова изуна, оставили стражу на Стражицама и дошли на збор цркви… Чуо сам ђе стари људи говоре да се само наше село Ратково звало Змијање, и да је оно од бирземана, прије Косова још, имало своју земљу и своју праву. Неки опет кажу да су и остала села од Чађавице под Црном Гором до Бистрице под Козаром била уза Змијање и да су имала своју земљу, па су им поотимали ови нашки Турци… аге и бегови. Ја ти само могу подсигурно казати да је Тимар имо своју земљу, јер је и он био у ратковачком верману...

- А шта се данас зове Змијање?

- Ми, тежаци, кад овако између се поведемо еглен, кажемо да су сва села од Кадине Воде до Чађавице Змијање, срце Змијања старинског. За турског суда то се звало Кол-Змијање, или Змијањ-коло.

- А на који су град Змијањци… Ратковчани ударали с Турцима?

Ово питање Милићу паде прилично тешко. Данашњи би Ратковчани од срца жељели да се за вјечита времена заборави да су њихови стари са Турцима заједно војевали. То им није драго причати, јер су доцније грдно пострадали, доста муке видјели и крви пролили, борећи се с овим нашким Турцима, како Милић рече, да очувају своју земљу. Они мисле да их је бог покарао што су некрсту помагали. Тако то неки схватају. Они само кажу да се говори како су ратовали с Турцима, и врло их је мало наћи који ће што више казати. У тој својој жељи, изгледа, они су и измислили једну причу како су дошли до своје земље и праве. Поуздано, тој причи ни они сами, барем старији, у свему не вјерују, али увијек о том много радије причају него о војевањима са Турцима. Та њихова жеља и прича доста је, поред времена, и учинила да се данас и не зна много о јуначким подвизима старих, ратоборних Змијањаца.

Милић је позадуго шутио. Кад му рекох да су и Црногорци некад помагали Турцима, он ме зачуђено погледа као да у то не може ни по које благо вјеровати:

- Баш Црногорци помагали Турцима? То не мере бити!

- Може, може. То има и у књигама.

- Баш и у књигама има?!

- Има, има - уплете се опет кочијаш.

- Нека, дијете! А, бог ти помого, господине, има ли што у књигама о Ратковчанима… Змијањцима, да речемо?

- О, има много! - слагах ја с намјером да коју ријеч више од њега извучем.

- Оно кад буде по души - поче Милић онако поиздаље, отежући у први мах сваку ријеч. Оно кад буде по души и овамо по истини, и у нашем је, кажу, верману писало да ће Ратковчани, кад и’ цар позове, војевати, па сад једни веле да су ратовали с Турцима, а други кажу да нијесу него да су само чували стражу на друму код данашњије Стражица. Зато се то село, ваљада, данас тако и зове… Стари Теле Босанчић - кршћено му је име Теодор, и било му је сто и тридесет година кад је промијенио свијетом - казиво ми је да су наши стари подсигурно ратовали с Турцима, и били им у индату више пута и на више мјеста, ко мртва стража, отворили мејдан… Предраго им је, вели Теле, било ускочити у кауре, и они су врло често ускакали, онако сами од себе, брез Турака, и млого су, каже, палили, робили и плијен одгонили од Сења, Задра, Шибеника и Дрниша, а млого су пута слазили и у Равне Котаре… Пошљедњи, велики мејдан отворили су Ратковчани… Змијањци на Бијаћу, тако каже Теле, и са Турцима узели град од каура. Ко мртва стража навалило је седамдесет Ратковчана са кнезом ко седамдесет рисова! Први је ускочио у град Ситвук Бабић, главна кнежева поглавица, који је чуво стражу на Крагујевици. Ено му и сад зидина од карауле. Ситвук је био врлетан чојек - једна газија, и држо је седам жена од седам закона. Некакав поп Кочић - јер њиова је поповина од давније давнина - тужи га владици да ради и живи преко закона, и замоли владику да ућера Ситвука у вјеру и закон. Владика нареди да му дође Ситвук. Кад се помоли Ситвук од Крагујевице - јадна мајко! - сав се крши у срми и под пусатом, једна му ногавица од чакшира зелена, друга црљена, а за њим штекти и пишти седамдесеторо вижлади! Онда ће владика упитати попа: "Ко је оно, попе?" - "Оно је, свети владико, ако почем нијеси знао, Ситвук Бабић". Владика се грдно престрави и стане викати:

"Просто му, просто му било! Нека не иде овамо…" Једни кажу, кад је овај исти Ситвук ускочио у бијаћки град, да у граду није никог затекао. Све је било побјегло, и он се вратио са Бишћа и умро код кнежеве куће. У Бањици има и данас један биљег који личи крсту и нашем и нишану турском. То је, веле, Ситвуков биљег, и ударен му је, кажу, таки биљег више гроба што је држо седам жена од седам вјера… Други веле да су каури Ситвука на Бишћу заробили, па да су га одвели у Шибеник и залили оловом и рекли: "Досад си био сити вук, а сад буди гладни вук!…" На Бишћу је погинуло дванаест Ратковчана. Ено им и данас гробова код села Рипча кад се пође у Бијаћ. Стари ми Теле рече: "Рођо, вели - јер и ја сам од племена Босанчића, и сви ми служимо Јовањдан уз оно пет дана1 - и наш је, каже, један племенштак, Обрад Босанчић, погинуо на Бишћу…" А, бог ти помого, господине, има ли у књигама штогођ о тој кавзи на Бишћу? - на једном се заустави у причању Милић.

- Има, Милићу, има - одговорих ја и пружих му опет боцу с ракијом.

- Па колико се пише, бог ти помого, да има вакта од те кавге? - пита Милић радознало и држи боцу на кољену.

- Има три стотине и седамдесет пуних година, ни једна више ни једна мање! - издигох ја мало више гласом него обично.

- Три стотине и седамдесет пуније година, велиш? Млого! - рече Милић и нагну боцу. Млого! - понови, кад предуши, и метну боцу између нас на траву, па настави: кад је легла кавга на Бишћу, врне се кнез Обрад са Змијањцима преко Сане, па преко ријеке Гомјенице и обноћи се, са дружином, онђе ђе је данас намастир Гомјеница… Сад ћу вам нешто рећи што сам ћутио од покојног кнеза Раде Кнежевића - они су племена од Змијања Рајка, и њиово је кнезовање од бирземана. На Бишће су, вели покојни кнез Раде, млого пута ударали Турци, али му нијесу ништа могли учинити, док им Змијањци нијесу прискочили у индат. Брез њи, каже, није могло бити ништа! Они, ко што сам ти малоприје казо, први ударе и узму од каура Бишће. Онда им паша, за ту њиову краброст и за тај њиов, бог ти помого, индат изда бурунтију да могу себи саградити намастир ђе оће и какав оће. Кнез Обрад бегенише оно мјесто ђе је с дружином уватио конак на повратку са Бишћа, и ту сагради намастир Гомјеницу. Тако ми је казиво покојни кнез Раде Кнежевић, па ја сад не знам... Неки опет кажу да је намастир Гомјеницу саградила султанија Мара. Ко би то знао, давно је било...

- Па шта је било даље с кнезом Обрадом кад се повратио са Бишћа?

- Не знам ти ништа више о њему рећи, већ ако није умро или ђе погино. Само се памти и казује да је иза њег заступио кнештво на Змијању кнез Грујица. И о њем се само то зна. Иза кнеза Грујице дошо је на кнештво кнез Вукобрад. Он је саградио у Бањици цркву. То је овако било. Кнез Вукобрад имађаше побратима арамбашу Кузмана, кога једном уватише Турци и рекоше му: ил воли да се потурчи или да га пошјеку. "Волим се потурчити", рече арамбаша Кузман, и потурчи се, а Турци га, послије седамдесет година живота, ожене. Роди му се син Хусе, а жена му умре. Једном кнез Вукобрад пође у послу везиру и, у Грабу код Точкова, сврати се побратиму потуру Кузману. - "Побратиме, шта радиш? " - "Побратиме, слабо радим. Чељад помрла, ја остарио, Хусе нејачак". - "Не брини се ништа, побратиме. У кући ми је девет жена, да свака опреде по вретено пређе, могу твога Хусу заођети" - одговори му кнез Вукобрад, и на повратку од везира узме малог Хусу за се на коња и донесе га кући. Послије девет дана дође кнезу и потур Кузман и умре. Кнез га, по турском закону, укопа у Црљенима у турске мезарлуке. Мали Хусе остане у кнеза шеснаест година, живећи по турском реду и закону. Кад је прошло и минуло шеснаест година, бану кнежевој кући пашалије и не нађу кнеза код куће. Врате се везиру на Подрашницу и реку: "У кнеза роб Турчин!" Везир се грдно ражљути, плане и крене се с војском и пане на Раванац више кнежеве куће. Дозове кнеза Вукобрада: "Отклен теби, кнеже, роб Турчин? !" Кнез му Вукобрад исприча све како је било од истине. Везир узме Хусу, а кнез га опреми што је љепше мого, дадне му седамдесет гроша, свог коња и стајаће руво своје: "Ајде, синко Хусе, дабогда се на Босни везир огласио!" И послије петнаест шеснаест година Хусе постане везир, пође низ Босну и пане на Подрашницу. Кнез му изађе у сретање. Везир га богато обдари и изда му бурунтију да море саградити цркву код воде Седреника, ђе је некад Хусе пландово кнежева говеда. - Није много иза тога прошло, а кнезу Вукобраду паде на конак Јанковић Стојан и салети га да се дигне на Турке. Кнез Вукобрад пристане, па је и четово годину дана са Стојаном, али се покаје и оде везиру. Везир плане на њег: "Не мореш бити и судибаша и четобаша!" - и одузме му суданију на Змијању. Онда књегиња Смиља одлети везиру, па се заплаче и замоли. Везир дадне књегињи Ратково, а кнезу Вукобраду остави голо кнештво, брез суданије, само на Раткову…

Наједном ушути Милић, па и ми ушутисмо. Мене су мориле и гониле немиле мисли. Некуд далеко, предалеко, лутао сам у машти за јуначким подвизима змијањских мартолоза и за црном судбином племена нашег…

- Па шта је, Милићу, послије било кад је одузета суданија? - несвјесно у премишљању ударих на ову мисао.

Он, шутећи и гледећи преда се, махну руком као да хоће да рече: немаш зашто питати, па настави:

- Кад је одузета кнезу Вукобраду суданија, он убрзо пресвисну од жалости, а на Змијању настаде вријеме, тешко и мучно вријеме, дјецо, онако вријеме што се у пјесни спомиње:

С крви ручак, а с крви вечера,

Свак крваве жваће залогаје.

Кад је наша суданија пропала, на Ситницу падоше данашње аге Ситнице и отворише турску суданију на Змијању. Онда се Бања Лука није низашто питала. На Ситници се сваком и за све судило, и што би аге Ситнице осудиле, не би ни везир кварио. Добри су људи биле аге Ситнице, и бранили су, колико су знали и могли, Ратково и Ратковчане, на које, одма послије смрти кнеза Вукобрада, почеше ударати ови нашки Турци, највише бегови Џинићи и аге Бумишићи, да им отму царски верман и земљу. И наши су се стари крабро и паметно бранили, и у три стотине, колико ли, година, не памти се да је било икакве издаје и невјере. Тако се, на прилику, казују како су једном дошли Турци у Ратково и тражили да виде царски верман. Наши стари учинише овако: два се чојека испоредише, раскрилише верман и узеше га између се, а друга четри стадоше иза њи и натегоше пушке: "Учите, Турци, рекоше, али за живу главу не ватајте рукама, јер ћемо пуцати!" То су, белћим, учинили да не би Турци отели и растргали верман, па рекли да је раја брез царске оправе и сигурације силом поклонила царску земљу. Турци су једнако обигравали да дознају у кога је верман, и силну су јаспру давали ко би им га дао, али им је све било узалуд. Верман је стајо у најсиромашнијег, и Турци, у својој сили и ганилуку, нијесу могли ни помислити да би то могло бити. Они су увијек ударали на прве и главешине и тражили верман по њиовим стајама… Други пут, казује се, дође на Змијање од везира пашлија и затражи да проучи царски верман. Ратковчани се искупише и опколише пашалију. Неко из скупа на једном баци преда њ верман. Ко? Не виђе пашалија, а не виђеше ни млоги у скупу. Кад он учини дову - није шала златна царска тура и јазија! - и проучи верман, рекоше му да га повргне на земљу и да се мало окрене у страну. Неко из скупа зграби верман. Ко? Не виђе пашалија, а не виђеше ни млоги из скупа. Тако се у старо вријеме паметовало, радило и бранило… Турци почеше све силније и љуће наваљивати на Ратково да га поработе и укмете; једни силом, а други милом… палитиком, како но би се данас рекло. Палитиком су највише радили бези Џинићи, а силом и зулумом аге Бумишићи из Бање Луке. Ратковчанима бијаше отешчао и зацрнио живот до грдила! Ниђе им није било сигурно: ни на суду, ни на збору, ни на друму, ни у чаршији. Бумишићи су и’ немилице гонили, убијали и отимали све што је љепше и боље било, само да и’ поработе… укмете. Први и згоднији људи нијесу се смјели никад обноћити код куће, већ увијек у планини, а и чељад њиова… Пођеш, да речемо, у чаршију. Сретне те Турчин. "Чији си, рајкане? " - пита. Ти слегнеш раменима и шутиш. - "Чији си, рајкане? " - опет ће Турчин. - "Божји па царски." - "Какав божји, какав царски! Ђе море Вла’ бити царски? ! Ти си из Раткова!" - и ороби те до голе душе. Ако речеш да си кмет бега Џинића, Бумишића или кога другог бега и аге, не смије ти ништа, него ти само љутито осује крст, и на томе би се и мјесец мијенио. Стари су наши задрти и завозити били, па су се увијек поносили што су своји и грдно су страдали. Паметнији су боље пролазили, док им Турци не би ушли у траг… Ето видите, дјецо, да је сигурније било и беговско и агинско него царско. Чудновата је судбина ове наше добросретне постојбине Босне! У њој је одвајкада, казују стари људи, било сигурније свачије него царско. Како ће и одсад бити, то само бог драги зна! - забринуто прекиде Милић причање и потеже лулу иза припошаја.

Кад напуни лулу и припали, Милић настави:

- Док Турцима буде што криво, да речемо, на Црногорце, Србијанце или на кога другог, одма сви ко у један глас:

"Ратково се зарацило!" па удри по Раткову. И кад се Црни Ђеорђије диго на Турке, и онда је, кажу, поробљено и попаљено Ратково, и млого нашег свијета ишјечено… Кад виђеше Ратковчани да ће пропасти, да ће се затрти, привише се уз бегове Џиниће и почеше им давати по жут дукат и по јунгу масла с куће на кућу. Само неки Бајо, чојек паметне бешједе и слободна срца, није никако ћео пристати да се што даје Турцима. "Зар се све потурчило што је било српско, па зар да се и ова наша проклета громила потурчи! Жалосна вам мајка ваша, реко је људма Бајо, зар не знате шта је било с Добрињом? ! Кроз кратко вријеме, ја не био ко сам, ако се и у Раткову чардак не забијели!…" Бајине се ријечи убрзо и на длаку испунише. Одма друге године Џинићи затражише да се у Раткову чардак дигне. Људи се упрепастише и узбунише. "Честити беже, рекоше, у Раткову, откад је свијета и Раткова, није било чардака. То наш обрез не мере поднијети! Ишти блага колико ти драго, а о чардаку не говори више." Бег рече: "Ја ово порад вас говорим. Биће вам боље и сигурније, бићете мирнији и сербезнији. Чуваће вас мој субаша ко очи у глави." Људи рекоше: "Теби, честити беже, вала на такој бешједи и еглену, али ако нас твој глас и твоја ријеч не очува, бели нас неће ни субаша очувати. Знамо се ми у Раткову и сами бранити. Нека смо ми мирни и сербез на друму и овамо у чаршији, а за Ратково је већ лако!" Окрени, обрни - бег и’ кандерише, чардак се сагради и субаша се усели. Млога је суза тада проливена, и људима је било тешко, претешко! Говорили су: "Потурчисмо се, па крај!" - Друге ће године рећи бег: "Како би било да вас сваки одвоји по један разор два субаши, нека и он баци себи што у земљу? То ја говорим изим вас, да сте мирни, да не тражи од вас и да вас не узнемирује, ни вас ни чељад вашу. То би му неколико разора, што му одвојите, могли и обрадити…" "Oво иде на беглучење!" - прошапташе људи, слегоше раменима и дадоше. Иза тога бег рече да се субаши одвоји по једна овца двије, да му се оплете и неколико љеса за тор, па и амбар да му се подигне. За кратко вријеме, дјецо, диже се око чардака читава мала касабица. Људи дају и тешко уздишу: "Падамо, све више падамо у црно сужањство!" Само онај Бајо не да ништа: нити оће шта да плаћа Турцима, него једнако говори људима да би требало попу завити око камилавке чалму, а кнеза послати да клања ићиндију у чардаку са субашом. Један Гуслов - има и’ и данас око тријестак кућа - веле да је говорио Баји: "Ја би се, Бајо, шјутра брез поговора потурчио, само кад би Турци примили и служили крсна имена!" Казаћу вам послије нешто о једном Гуслову што сам ћутио од покојног Теше Марића… Мачкића кад је одио српском књазу Микаилу у Биоград са Ристом Ђуричићем - прекиде разговор Милић, осмјехивајући се, и поче истресати лулу да је опет напуни.

Након малог прекида и шутње, Милић продужи:

- Пронесе се глас да ће Џинићи изаћи на Змијање и да ће прогласити, и пред судом и пред народом, Ратковчане својим кметима. Људи се узбунише ко никад до тад, и сазваше скуп у Светигори да се договоре шта ће и како ће. Једни су били да се спали чардак и убије субаша, а други су говорили да се то не чини, јер ће Ратково грдно пострадати. Онај Бајо, кажу, да је реко: "Зар не видите, јадни не били, да је ова наша врлетна громила жедна крви, и српске и турске? Напојмо земљу своју крви својом и крви турском, јер ће нам се измакнути из руку, и пашћемо, и ми и дјеца наша, у тешко сужањство." На то сви домаћини и старјешине пристадоше сложно и једино да се субаша убије и да се чардак и све стаје и торови око чардака спале и сагоре до земље… да се истаре сваки траг ђе је био чардак. Сложно рекоше, сложно и учинише! Девет дана горјеле су стаје, лизо пламен високо, пуцало у пламену жито и дизала се голема думагија. "Ратково се зарацило!" - алакнуше Турци, и кадија Бумишић скупи сву силу бањолучкије арамија и зликоваца, удари на Ратково и паде на Мразово. Туј на вјеру позва прве људе и затражи им царски верман. Туј на вјери - вјера га убила - посијече кадија Бумишић кнеза Микаила Бабића, попа Симу Кочића и Зељку Кочића, јер му не ћедоше ни дати ни казати ђе је верман. Поп Симо је био млад ко кап - истом што се запопио - и лијеп, веле, ко најљепша дјевојка. Кад га је џелат - неки Моралија из Граба - пошјеко, високо су шикнули млазови вреле крви из вратније жила и попрскали Бумишића чардак, а труп му је стајо усправ, док га није један Турчин гурно ногом… Ага Ситница јави одма везиру шта је кадија Бумишић починио на Мразову. Везир нареди да се и кадија смакне, и одиста кадију Бумишића убише из засједе на бањолучкој ћуприји.

Од погибије на Мразову и смрти кадије Бумишића, па све до свијетлог књаза Микаила и Топал-паше није се могло смирити и умирити Ратково. Иза смрти кадијине почеше Бумишићи још јаче насртати, биједећи и облагивајући Ратковчане код везира и царског суда да су непокорни и да дижу буну... Док се је на Босни промијенио онај везир што је наредио да се убије кадија Бумишић, одма се Бумишићи дигоше на Ратково, поваташе прве људе и побацаше и’ у сургун: неке у Сарајево, неке у Видин, неке у Цариград. Млоги су помрли уз пут, а млоги по тавницама… Што сам вам досад казиво, све сам то ћутио од старије људи, а ово, дјецо, што ћу вам сад рећи, гледо сам својим очима и слушо својим ушима:

Био сам повелик момчић, кад једног дана изненада ударише Бумишићи са бањолучкијем арамијама на Ратково. Поваташе на пријевари седамдесет првије људи, повезаше и’ све два и два, напријед метнуше кнеза Раду Кнежевића, а остраг старог Телу Босанчића. Између њи турише дугачак синџир, па и’ све скопчаше у један ланац и догнаше на Ситницу.

Скупило се жена и дјеце, броја нема. Све је то својат и родбина. Разлијеже се јаук и писка дјетиња - чојеку се од големе жалости срце цијепа!

- Зар се с царскијем верманом буна диже! - викну Ђумишић - заборавио сам му име, по злу се оно спомињало док је свијета и вијека - и исука сабљу, а бањолучке гладнице и зликовци натегоше пушке пут људи. - На сриједу с царскијем верманом, јер ћу вас све од реда ишјећи! - урличе ко бијесан пас и залијеће с голом сабљом.

Људи у синџиру шуте ко нијеми, скамењени: ни ко говори ни ромори.

Жене и дјеца плачу и јаучу, и савијају се око скутова аге Ситнице. Залијећу се и Бумишићу, али крволок не да прићи себи. Ага Ситница, добар чојек, не валећи му вјере и закона, тјеши све и соколи:

- Не бојте се ништа - вели. Људи ће поћи у Сарајево, и док везир види верман, они ће се вратити.

- Вратити?! - диже се јаук са свију страна. А камо они што и’ сургунисаше прије десет година? Ђе су гробови њиови?!

Ђумишић се једнако залијеће на људе с голом сабљом, а ага Ситница зауставља га и виче:

- Дур, дур! Бу адемлер канун вар! Бу Ситница… Мразово јок!

То оће ага Ситница, на прилику, да каже: "Oво су људи… закон има, па нек им се по закону суди. Ситница је ово - није ово Мразово, да мореш шјећи ко што су ти стари шјекли праве здраве људе. Јок, јок!"

Туркеса тако ага Ситница и натмурено гледа, али не мере ништа. И његова је снага малена. Некад су аге Ситнице судиле, ко што сам вам казо, па су им Џинићи отели суданију, а од Џинића Ђумишићи. Али опет је сваки везир млого вјерово ријечи ага Ситница. Зато су се њи Ђумишићи и прибојавали колико толико.

Наједном викну из синџира стари Теле Босанчић:

- Не мучи нас више, Ђумишићу! Или нас сијеци, или нас пушћај, или нас гони пред везира. Доста је већ и твог набрецивања и зулума!… Вермана царског нећеш добити, кунем ти се богом живијем, нити ћеш укметити Ратково док је свијета и Раткова! Ратково је ово - није ово невјерни Тимар…

Ђумишић се бијесно затрка да га посијече, али му увати сабљу ага Ситница и викну: "Дур, дур!"

Стари се Теле распалио, па сикће ко гуја присојкиња:

- Сијеци, Ђумишићу! Само се бојим, отупиће ти сабља, малаксаће ти јуначка десница, док исијечеш само све Босанчиће, а камоли све Бабиће, Кнежевиће, Мачкиће, Гвозденовиће, Кочиће, Гуслове… Благојевиће! Не исијече, Ђумишићу, не исијече, а иступи сабљу и умори десницу јуначку!…

У тој гунгули минуше друмом према Подрашници два огољела и прљава прошјака - прљавији у животу дотад нијесам видио! Слијепац оборио очи земљи, а вођ, добро сам то уверчио, намигну нешто, и брзо мину крај људи.

Ђумишић затуркеса, борија турска писну: "иклери!"2, и људи се, оковани у тешко гвожђе, кренуше, а око њи склопи преко педесет заптија и деврија. И један момак аге Ситнице узја коња и пође назорице за људима, да им се нађе у невољи и да гледа да и’ Ђумишић не мучи. Кад људи кренуше, диже се јаук и писка да уши заглуну!

Гледам уз друм. Прошјаци се још виде, иду брзо, грабе уз пут ко да и’ неко гони… Замакоше и прошјаци и људи у планину. Опет писка, јаук и лелек!

Ја велим: прошјаци, и онда сам тако мислио. Оно нијесу, како се послије дознало, били прошјаци. То су били наши паметни људи: Тешо Марић и Ристо Ђуричић. Турци су на њи двојицу највише назубили били. Чувајући се добро Турака, они су се овдан крили по планинама и ноћијевали по другим селима код кумова и пријатеља. Кад су чули да је Ђумишић на пријевари повато људе, дошјетише се, обукоше просјачку ођећу, узеше верман и пођоше у Сарајево да прије стигну везиру него Ђумишић.

И стигли су прије Ђумишића.

"Раскрилисмо - вели покојни Тешо - верман пред везиром. Ристо држи једном руком верман, а другом тури под серџаду везирову везену кесу са педесет здравије дуката. Док везир, вели, виђе шта је у кеси, остави нам верман, узе кесу, пусти људе и сиктериса Ђумишића."

Уз пут и у Сарајеву казивали су Ристо и Тешо неким Турцима и сарајским газдама своју голему невољу и муку живу. Један им је, кажу, Турчин, кад је проучио верман, реко: "Везири се, рајо, на Босни често мијењају. Од везира не надајте се млого. Што један потврди и поткаити, дође други па обатали и помрси. Најбоље би, вели, било да измеђ себе изаберете два паметна и ријечна чојека, па да и’ пошљете, са царским верманом и удутлемом, у Цариград самом султану. Нека се заплачу султану на своје муке и патње, и нека му поднесу верман. Мораћете нешто платити, али ће вам султан потврдити и својијем златнијем муром поткаитити вашу праву, и ви ћете бити мирни и сербез у царском здрављу." За овај шјет дали су оном Турчину пет жутије дуката.

Није прошло млого иза повратка људи из Сарајева, скупише се старјешине на једној пољани у Светигори да изаберу два чојека који ће поћи у Цариград, јер су се Ђумишићи почели опет рогушити на Ратково. Тог ћу се скупа и вијећања, дјецо, шјећати док сам жив.

Била је ноћ, а мјесечина ко дан. На свима путовима и раскршћима пометане су страже да се пази да не би оклен ударили Турци и затекли људе на скупу. И ја сам био на стражи. Већ се било подобро уноћало, кад се људи почеше скупљати и замицати у Светигору… Ја се примако и иза једног грма погледа на пољану: већ су готово сви на скупу. Видим све и све добро чујем. Отворише вијећу.

Рече кнез Раде Кнежевић:

- За овај посо, браћо, и за овај далеки и мучни пут ми немамо паметнији, слободнији и спретнији људи од Теше и Ристе.

- Шта велите, браћо, на ову бешједу брата Раде? - пита стари поп Симо, рођак оног младог попа Симе што је погино на Мразову.

- Ми од њи двојице за тај посо бољије људи бели немамо, па бог им а душа им! - викнуше сви, осим Теше и Ристе. Њи двојица шуте, док ће рећи Тешо:

- Ми смо, браћо, спретни и паметни за ова наша брда и наше друмове, али није Бања Лука, Травник или, да речемо, Сарајево…

- Није богме! - дочека Ристо. Далеко је, браћо, Цариград. Ваља проћи толике земље и градове… ваља проћи племениту земљу Шумадију - каконо се у пјесни пјева - Бугарију, Каравлашку и Карабогданску, Скендерију, земљу Румелију, па се истом онда навести у галији на сиње дебело море… Ђе ми то знамо и како ми то моремо?

- Мила браћо и дјецо моја дуковна - вели поп Симо, а ријечи му подрктавају - ако вам је још драга ова наша злеуда громила, за коју толике муке претрписмо, и ми и наши стари, толико суза и крви пролисмо, бранећи је да се не потурчи, пођите на пут! Пођите на пут, браћо, а срећа, божји благослов и молитве наше пратиће вас на сваком кораку и у сваком тренутку!…

- Пођите, пођите! - дигоше се гласови са свију страна, а брда одјекнуше ко да и она моле: пођите, пођите!

- Поћи ћемо, па шта нам бог и срећа дадне! - рекоше Тешо и Ристо. Онда рече кнез Раде:

- Браћо, сад треба да покупимо попудбину за људе… наше путнике. Ево нас има преко стотину старјешина, свак по два дуката - двије стотине дуката.

- Дријешимо, људи, кесе! - чу се крупна и врлетна гласина старог Теле Босанчића, и он први баци три дуката, два попудбине, а дукат на пиће.

Иде кнез Раде измеђ људи, купи, а дукати звецкају и шјаје се према мјесечини.

Кад покупише попудбину, поп Симо рече:

- Браћо моја, ви ћете поћи ноћас на пут. Ајдете пријекијем путом, клон’те се друма. Кад дођете Сави води, шједите у лађу, па лађом до Биограда... Кад будете у Биограду, замол’те се да уђете свијетлом књазу Микаилу. Заплачите се и све му слободно кажите… У Србији су браћа наша, крви наше и вјере наше, па ако браћа буду браћа - а у бога се драгог уздамо да ће бити - нашјетоваће вас како ћете доћи до Цариграда и изаћи пред султана… Паметни сте људи, али вам опет велим: чувајте се у путу, ниђе млого не говор’те и не просипајте узалудније бешједа, јер свађе има турскије музевира…

Кад то изговори поп Симо, повика кнез Раде Кнежевић:

- Ђе је верман и удутлема?

Из скупа се диже стари Стојан Јеличић, убоги сиромашак, сав прњав и дроњав, и предаде у једној црној воштаној кеси верман и удутлему од Раткова. У њег је увијек стајо царски верман, јер за њ није запирало ничије око. Велико је некад било његово племе, па нешто се раселило по свијету, нешто куга поморила, а нешто рашћерали и ишјекли Турци. Он осто сам самдијан. Толико се пута крето да иде из Раткова, па му се никако није дало - срасто се, штоно веле, са земљом и гробовима.

Кад стари Стојан предаде царски верман и удутлему, стидљиво се повуче опет међу људе.

Рече Теле Босанчић:

- Нека се сада браћа, Тешо и Ристо, завјере и закуну овом нашем скупу да ће бити вјерни, да ће чувати верман ко очи у глави и да ће све учинити, колико знадну и могну, да султан потврди ову нашу праву.

Поп Симо им пружи крст и по груду земље, па и’ стаде заклињати; он напријед говори, они за њим:

- Заклињемо се овом скупу богом живијем и свемогућијем, и овом грудом, покапаном сузама нашије мајки и сестара и крви нашије ђедова и пранђедова, да ћемо бити вјерни, да ћемо чувати верман и удутлему ко очи у глави, и да ћемо све што знадемо и колико могнемо, учинити да султан потврди ову нашу праву! Како радили право, онако нам бог помого! Амин!

- Амин! - дочекаше сви ко једно грло. Опет рече Теле Босанчић:

- А сад, браћо, да се сви вође завјеримо и закунемо да нећемо ниђе и ником казати куда и којим послом полазе на пут наша браћа, Ристо и Тешо.

Поп Симо диже високо крст и поче, а људи за њим:

- Заклињемо се богом живијем и свемогућијем да нећемо ниђе и ником, ни свом ни туђем, казати куда и којим послом полазе на пут ова наша браћа, Ристо и Тешо! Ако издамо и невјеру какву учинимо, шјеме нам се затрло, племе нам се по злу спомињало, девет годин’ иза прага сунце гледали, жељели умријети а не могли умријети! Како право и истинито ове тешке бешједе говорили, онако нам бог помого! Амин!

Иза тога предаде кнез Раде Теши царски верман и удутлему, а Ристи попудбину. Онда им поп Симо очита молитву за сретна пута. Кад се сврши молитва, рече им:

- Браћо моја и дјецо моја дуковна, ви полазите ноћас на далеки и мучни пут. Нека је у сто добрије часа!… Чувајте се добро у путу и немојте ђе оба заспати. Кад један спава, нека други бдије, јер: туђа земља - туђи обичаји. Кад будете ђе говорили, помоз’те и испорав’те један другог у бешједи… Рођаче Ристо, паметан си, али си врлетне ћуди. Сустежи се, дијете, у туђој земљи, и немој, побогу синко, да би се ђе запио и заметно кавгу, јер је тешко дати џевап кавзи у туђој земљи... А ти, куме Тешо, паметни и мудри куме Тешо, теби ћу рећи само једну бешједу: драга ти је шала и маскара, и предраго ти се сваком подсмјенути у брк. Немој, туго моја, да би се заборавио и заметно шалу и маскару са султаном или са свијетлијем књазом Микаилом, или с каквим пашом и везиром!... То вам само кажем, а сад збогом, путници наши мили! Нека вас бог драги просвијетли и умудри на вашем тешком, мучном и далеком путу, да се сретно и здраво поврнете и повратком својијем овеселите ова наша ојађена брда и голијети!

Онда се сви ижљубише ш њима и алалише, и скуп се разиђе мирно, тио и брез гласа. И страже се дигоше, а мјесечина шја по брдима и пољима… ко дан.

Те исте ноћи пођоше Тешо и Ристо, сађоше обноћ, пријекијем путом, Сави води и шједоше у лађу и сретно приспјеше у Биоград.

Чекали су - каже ми покојни Ристо - једно два дана док и’ је примио књажев први доглавник, крупна, вели, и главита људина - мјере му није! Поднијеше му царски верман и указаше му се ко су, шта су и куд су наумили.

Рече им књажев доглавник:

- Браћо, тешко је и опасно у данашње вријеме поћи Цариграду. Султан се, вели, порошко нешто са Инглизом… Вранцузом - с ким ли, рече - па би се сваки час могла затурити кавга…

Ми шутимо - вели ми Ристо - а и он ушути, и дуго је шутио и нешто мислио, док ће нас упитати:

- А познајете ли ви, браћо, Гавру Вучковића?

Одговорише му:

- Славна поглавицо свијетлог књаза, ми не познајемо Гавру Вучковића, али смо чули шта је и ко је Гавро...

То рече Ристо, а Тешо га исправи и додаде:

- Добро знамо, славна поглавицо нашег свијетлог српског књаза, и Гаврино село. Његово село, Дабар, није далеко од нас… Кажу да је овај исти Гавро био у каурима девет дебелије година на учевини, и веле да је зорли и кабасто учеван чојек - карара му није!...

На ове Тешине ријечи осмјехну се књажева поглавица и рече:

- Браћо Бошњаци, у вас то све нешто крупно!

- Пред крупнијем чојеком бешједимо, па су нам и бешједе крупне! - дочека покојни Тешо ко из рукавице.

Мила бијаше ова Тешина шала књажевој поглавици, па се још више осмјену.

- А, славна поглавицо српска, што нас питаш за Гавру Вучковића? - рећи ће Ристо.

- Онако само… Из једног сте краја, па… А би ли вам, вели, мого у том вашем послу помоћи што Гавро Вучковић, кад је тако учеван?

- Ко нас то пита, славна поглавицо српска, нека нам то и одговори и нека нам да свој шјет… ми молимо покорно! - одговори му Тешо.

Књажев доглавник на Тешине ријечи не одговори ништа, него узе царски верман и удутлему, и рече:

- Ја ћу ово прегледати, а ви дођите шјутра… Добро ће све бити. Надам се да ћемо то некако свршити: нећете ни морати ићи у Цариград...

Ми се - вели ми покојни Ристо - замолисмо да уђемо и књазу Микаилу, да се и њему заплачемо на своје муке и невоље тешке... Шјутрадан уђосмо књазу и пођосмо му руци. Лијепо нас дочека. Меке му и слатке ријечи, на рану би и’ привио! Ми му се заплакасмо и казасмо све.

- Јадом и чемером, плачом и јауком с краја на крај прелијева се и разлијеже се несретна Босна! Помагај, свијетла круно српска! - зацвиљесмо ми - вели ми покојни Ристо - ко сужњи у тавници.

- Млого жалим Босну и о Босни и у сну мислим! - вели књаз, а ријечи му жалобитно подрктавају. Али бог ће драги дати, па ће све добро бити. Уздајмо се у бога и у своју снагу… Ваша ће се права потврдити, не морате ићи у Цариград, него се морете слободно поврнути у Босну… у нашу драгу Босну - рече свијетли књаз Микаило и ријеч му у грлу стаде. Жао му Босне, млого му жао Босне!

И он и’ је пито за Гавру Вучковића, али им не шћеде рећи за што и’ то пита.

Свијетли књаз Микаило лијепо и’ је отпустио, и они се врнуше из Биограда. Ристо дође у Ратково, а Тешо се разбоље у путу и остаде код рођака, доље неђе близу Саве воде.

Не прођоше ни три мјесеца иза њиова пута у Биоград, а из Сарајева дође абер у Ратково: ето Топал-паше из Сарајева, са два табора царског аскера, да потврди ратковску праву и да изда нове царске тапије. Спремајте ручак за Топал-пашу и за два табора царског аскера!

И Ратково се, дјецо, претвори у голему ашчиницу: коље се, пече се, кува се - није шала наранити два табора царске војске! Заклано је шест волова трогодаца и седамдесет овнова, и десетеро трзади и преко педесет пилади за везира и његове доглавнике; укувано је двадесет товара јечмена, зобена и курузовна крува, и десет погача на копрен за Топал-пашу и његове поглавице; испечено је седамдесет и седам тевсија пита, деведесет варићака колачића, три стотине кајгана, три стотине чимбура и три стотине цицвара - драга су ова јела Турцима! - изнијето је на Кадину Воду три стотине карлица варенике, двадесет каца кисела млијека, десет големије каца сира тученика и два товара масније сираца, а за везира и његове ћатипе, евендије, муле и авизе убијено је десет трмки чела, изнесено тридесет заструга младог скорупа и тридесет здјела варенике под скорупом…

Шјутрадан иза абера цикну од Подрашнице турска борија, и војска се указа, обори се у поље, пријеђе поље, паде на Кадину Воду, и у часку се забијеље са Пајдоса големи чадор везира Топал-паше.

Постави се ручак, и царски аскер кад нешто алакну и затуркеса, наклопи се и сладокусно поједе све што је изнијето, пождера, опири све ко мећава и облиза прсте.

Кад се нове тапије царске подијелише, и кад везир од сваког кућног старјешине узе по неколико дуката за некакве вереке, писну опет турска борија ко змија у процијепу, ударише таламбаси, војска се диже и крену према Бањој Луци…

Тако су наши стари, дјецо, задобили и очували своју земљу и праву… У пошљедње вријеме, како сте чули, љуто су и’ били сколили Турци да и’ укмете и поработе, и да им не дође у индат свијетли књаз Микаило - свијетла му душа и пред богом и пред људима - пали би у црно сужањство… Док је она наша врлетна и злеуда громила одбрањена и очувана, млого је суза и крви проливено, млого је пуста жежена злата поарчено! Колико је злата за њу дато, сва би се златом могла засути; колико је за њу крви проливено, у крви би се потопила, а данас нас више, дјецо, ни сувијем крувом не мере да рани! - заврши Милић дубоко уздрхталим гласом, и у очима му засвијетљеше крупне сузе.

Сунце се примицало отпочивању, кад је кочијаш почео хватати коње. Планински врхунци обавијали су се лагано у све црњу тиморину, и сјенке њихове, кад смо изашли над Кадину Воду, прекрилиле бијаху попут тавних покривача, овдје-ондје као продераних и прошкопљених тананом свјетлошћу, широко поље које се испред нас, пресјечено сивкастим друмом, протезаше у големом полукругу. Испод Мањаче, Вијагоште и Светигоре бјеласају се разбацане куће и кроз коминове диже се и повија дим, а око нас непрекидно и уједначено струји похладан вјетар, пун горског мириса, здравља и снаге.

[Владан]

Јуре Пилиграп

То вам је човјек од педесет или, да вам не слажем, од четрдесет и пет година. Висок је, сув, а прав као шипка; опаљених упалих образа, а мале пиргаве очи испод слубљеног чела увијек су му нешто напрегнуте, као да непрестано у нешто пиље.

Носи се као и остали тежаци кршћанског закона. Љети: бијеле набране гаће, па преко гаћа танку, а некад богме, и дебелу кошуљу; бијели кратки зубун, навезен и поткићен сприједа ситним расутим ресицама; на ногама радним даном потковани опанци кузолаши, а кад пође онако суду или миси, обује стајаће опанке каишлије. На глави му је обично фес без ките, а кад је какав велики год или збор, устакне шубару, коју му је одма некако првих дана иза "укопације" поклонио један "инђил." Зими још само обуче бијеле уске сукнене чакшире и нескладно пребаци преко рамена лугасту неоморену хаљину.

Удовац је. Лијепа и милокрвна Луце поодавно је промијенула свијетом. Јуре је дуго и искрено жалио за њом, а можда још и данас жали. Сермије какве нема. Колибица, одмах уз обалу Гомионице, и један налучак зиратне земље - то му је све. Кад су мајдани некад на Гомионици радили, Јуре је био момак и дувао у мијехове у вигњу покојног Стипуре. Аустрија уђе, мајдани престадоше, Стипура умрије, Јуре се ожени Стипурином Луцијом, а спахија му додаде комадић земље, те се тако окући, и од тога дана га је свак звао Јуре Луцин.

Настаде ново вријеме. Све се преокрену. Турци Крајишници, разбијени под Бањом Луком, враћали су се, како стари причају, у малим четинама преко наших села Бишћу и Кладуши.

- Чекајте, Власи! Мало лакше и ви, Балије! Јурина је вира заступила! - узвикнуо је тада Јуре, те му се тако још и данас руга Тешица Чепркало.

Јуре се много чему надао од новог времена. Није шала: бити царске вјере! Још за турског суда као момак, Јуре се истицао гдје год је могао. Нико није знао од Јуре боље подворити бега, агу или каквог кесеџију, кад би гдје пао на конак. (O томе би нам могао причати стари Стипура, да није умро.)

За првог кнеза под "укопацијом" изабра село Ђукана Батара, а да се задовољи и оно неколико кућа кршћанског закона око Гомионице, метнуше Јуру за кнежева заступника, и од тог га је дана свак звао Јуре Заступник. То Јури у први мах није било драго. "Зар тако наша вира ради! Али нека, паметна је наша вира. Полако, Власи! Мало лакше и ви, Балије!" - помисли Јуре у себи.

Као кнежев заступник вршио је своју дужност тачно и уредно. Заступао је кнеза и гдје треба и гдје не треба. Више је ишао на уред него кнез. На уреду и на суду био је врло слободан. Побије ли се гдје ко, Јуре је први на лицу мјеста. Украде ли се гдје што, Јуре лети и јавља жандармима. Отме ли се гдје цура - кога било закона - Јуре калаузи и тражи отимаче.

- На моју виру и душу, теже му је сто пута нег’ кнезу - говорили су тежаци кршћанског закона кад би видјели Јуру како пирла кроз село. Потеци вамо, потеци тамо! Паде човик с ногу! Нигди не стоји, а кнез…

- Ко мрцини Влах!

- Де те ви, де те! - говорио би често пута Јуре. Чини ми се да се ја код суда више питам нег’ кнез… Јер, знаш, знам ја ’вамо закон, а кнез… Е, зна и кнез, ама се туј ’оће још нешто. Еј, људи, ви мислите да је то толико! Није лако с господином пристолником барабар стати! - вели Јуре и убада жилавим прстом у слубљено чело. Лако је било за турског земана, кад се од аршина судило, али данас - данас је све друкчије… И у селу се данас зна ко је други иза кнеза…

Те исте године у љето, кад се поче писати десетина (нигдје је не било!), постави десетар Јуру за првог вијећника, и од тог дана га је свак звао Јуре Вијећник.

- Облада шокчевина на све стране! - говорило се по селу.

Као вијећник, или, како се Јуре радије звао, "царски процинитељ", био је вреднији и бистрији у својој служби и од самог десетара. Дође стогу, обиђе га неколико пута и измјери очима са дна до врха, па онда се мало поизмакне и одбочи на дреновац (штап), те хладно и мирно очекује шта ће друга рећи.

- Де те ви, моја је задња - вели Јуре.

- Немој, Јуре, тако! Ми тебе, бива, држимо за човика, који…

- Никако, никако! Моја је задња - дочекује Јуре.

- Да закајтим педесет ока царевине? - пита десетар и вади десетински тефтер.

- Нема! - дочекује домаћин, спреман на одговор. Лагана је зоб ове године… Уб’јена је превећ…

- Трвено је, браћо, млого - вели други вијећник и вади сноп из стога, па показује десетару и субаши.

- Шта је теби, десетару! Јеси ти, ћоће, ноћас спаво? - љути се субаша. Има овди, валах и билах, два пута више. Шта би ти реко, Јуре?

- Некако би’ се ја и ти, Бећир-ага, тукали. Ја ока мање, ја ока више. То ја, бива, велим ко први царски процинитељ и тако је ’вамо при мени, а ви сад… - вели Јуре и чеше се дреновцем по леђима.

Онда обично настаје свађа између домаћина и Јуре.

- Немој, човиче, тако! - вели званично и озбиљно Јуре. Ја сам се присего богу и честитом цару да ћу право, а ’вамо јопе’ знам закон и пилиграпе…

- Не гријеши душе, Јуре! - вели домаћин. Нема, болан брате, толико, нема! Нема, ове ми ди’аљке, а ди’аљка је божије благо! А кад не знате за бога и за божију правду, ето вам, нос’те, нос’те све! - отреса домаћин рукама и искључује се. Нека царевина не пропане, а ја ћу штап у шаке, торбу на раме, па у бијели свијет…

- Ја толико мећем ко, драгости моја, први царски процинитељ, па ти сад…

Обично се вијећање тако свршавало. Али је било случајева кад је Јурин дреновац по Јуриним леђима играо. На жалост, како се још и дан-дањи говори, то се често, врло често, догађало. Како се тада вијећање завршавало, најбоље ће знати Јуре. Али Јуре је - Јуре! И од тога он има неке користи зна кад ће рђаво вријеме.

Село се побуни с неправда које је чинио Јуре при вијећању. Тужбе учесташе, те се Јуре мораде драговољно одрећи царске службе као "први царски процинитељ."

Зато га, веле, суд одма друге године постави за пољара, и од тог дана га је свак звао Јуре Пољар. Он је био управ за пољара. Није имао какве земље да зирати и обрађује, а није имао кога ни да чува. (Милокрвна је Луце била већ умрла.) Дјеце није имао, а као кршћанин мрсио је и сриједу и петак, те је и то било добро дошло. Као мало припознатијем човјеку и царском службенику могла му је и најсиромашнија станарица лијеп ручак или ужину спремити. Двоје, троје јаја на таву убити, изнијети здјелицу варенике или киселине, онда донијети "вришке" воде - па ти је одма царски службеник задовољан.

А кад је који од нашег закона у каквој царској служби, па ти дође на ручак, ужину или вечеру у петак - мука жива! - јадају се жене. Те дај угњечи мало гра, те дај укувај на копрен погачицу… те дај изнеси један полић ракије ("Макар и шпиритуше, вели, стаје ми кру’ у грлу!"). Те дај пристави мало чорбе… Те дај ово, те дај оно!… Те учупај главицу лука… Те не мерем бијелог, учупај црљеног! ... Мука, мука жива, кажем вам! И наши почеше мрсити сриједу и петак. Станарице дануше душом; ама, прошћете, ниђе вам јаје у селу не остаде! Ово вам је жива живцата истина! Дјеце ми моје, јест!

Не надере ти се Јуре какве помасне цицваре, па онда да пландује под каквом буквом крај точка, као што је обично радио Кондија, већ дреновац у руке, па кроз зијане. Гдје нађе какву стругу или мазгалу или опао плот, навуче грања, па лијепо све загради и уреди, као самом себи, онда се обазре на све стране, не би ли кога видио. Ако кога угледа, зовне га и почне му се јадати како је тешко бити пољар.

- Али, знаш, драгости моја, ја знам закон и пилиграпе, па се мора… Знаш, закон вели да пољар мора струге затворити, опалу ограду мало притврдити и гдигди који колац ударити. Ја се, драгости моја и дитићу мој, држим суда, а суд и закон тако заповида, а већ пилиграпи! Пилиграпи, драгости моја, пилиграпи! - вели Јуре и тресе главом. Пилиграп не зна шале! Не бенда се код суда ово, оно… За турског вакта уби човика, па изио вук магарца, а данас - данас је све друкчије… И у пољу се данас зна ко је од кога пречи и старији…

Заиста је Јуре уредно и по закону вршио своју службу. Кад би затекао марву у зијану, истјерао би је мирно, без галаме (Кондија би викао, да се чуло у десето село, јер је увијек био бунован, а чобанина би мало покарао. Онда би се убрзо тргао, па би га посавјетовао очински и напоменуо како је данас све друкчије и како се може лако запасти "Црне куће".

- Суд је, драгости моја и дитићу мој - суд, а ја прико суда ништа не смим… Ма, кад би ти само знао шта је пилиграп! ти би прије кабулио умрети нег да ти се он попне на леђа…

- Ма, једе ли се то, Јуре? - подражује га чобанин Ташице Чепркала.

- Не вриђај царског службеника, опомињем те у име закона! - вели Јуре и дрхће од љутине.

- Бака, бака шокачког закона! И ви сте ми не’ква вјера и закон! Мрцињаши! Лyнтори! Једете жабе… спужеве, крепалу марву! Ајде, мрцине шокачке! - вели Мика и пљује на Јуру.

- У име закона, не вриђај царске вире! - виче Јуре и дркће на ногама. У име царског пилиграпа! - дере се Јуре, да сва брда одјекују.

Ова се свађа Микина и Јурина одма рашчу по селу, и од тог дана га је свак звао Јуре Пилиграп.

Јуре је хтио у први мах тужити Мику, али се послије домисли. Кад би га пријавио, суд би одбио дјетету на лудост, па куд би његова срамота! "Ето, Јуре, ни твоја се не услиша!," рекли би му сељаци. А опет једини га је Мика љутио и подраживао с "пилиграпима", а други су га чобани оба закона поштовали, па чак и капу му скидали кад би им назвао бога.

Девет равних година био је Јуре пољар и радио је и ногама и рукама да се докопа кнезовског мура. Кад би ма ко изишао од суда на село у каквој било царској служби, Јуре му је био на руци. Сваки царски службеник радије се свраћао Јуриној колибици него и најзгоднијој кући у селу. Оно чемерне пољарине (варићак кукуруза с куће на кућу) и оно мало мрса, што напроси у јесен, више поједу царски службеници него он. Осим тога држао је увијек по једну кокош или пиле на узици - за образа. Доћи му кући, а да ти не пружи чашицу ракије, ја филџан каве - то није могло бити.

Ораха, љешника, сувих крушака, сувих шљива, сувог меса - свега је тога понешто сваке јесени сносио Јуре, као миш, у један трап под кућним прагом, те је и љети и зими могао уживати као један царски службеник с царским службеницима.

- Е, драже ми је ’нако липо и у реду дочекати једног царског, драгости моја, службеника, нег’, боже ми прости, и самог цара - вели весео и задовољан Јуре, па кад спомену царско име, устаде и званично скиде шубару. Царски службеник царском, драгости моја, службенику тегли, па крај! Ето, долазе ми десетари, надесетари, комисије, мирџије, шикутори, суцки гласници, лугари вилаџије, па ето, и ви, царски оружници!… Ја знам, на моју гришну душу, да ви на ме не би ни погледали да нисам, драгости моја, у ’вој царској служби…

- Е, баш ти нас, пољару, добро и ’нако службено дочека - веле они. Боже здравља! И ми ћемо се теби одужити.

- Знам ја, човиче, да царски службеник неће царског службеника заборавити… И ја сам један царски службеник… и ја ’одам по свиту. Знам, ’вала богу, шта је служба… царска служба, а знам и шта је, драгости моја, свит… И ви ћете мени помоћи, да… и тамо код суда приказати и припоручити… Знам ја то! - вели Јуре и испраћа их.

- ’Оћемо, Јуре. Да кога би, кад тебе не би!

- Ма, и ја се слушам и питам код славног суда, ама ја млим да је боље и ’наки… драгости моја, кад ко други рекне какву добру и липу рич. Знате то, ’вала богу, царски сте службеници!

Од неко доба поче се по селу зуцкати да ће Јуру Пилиграпа закнежити. Сад суд, веле, почиње постављати кнезове, и кроз који дан "одузеће ђендари кнезовски мур од кнеза и предати Јури Пилиграпу." Стари се кнез огријешио нешто о царевину. ("Притиско мур на не’кву молбеницу, шта ли? " - говорило се по селу.) Глас се тај све више и више ширио…

Неки су опет говорили да ће жандари поставити за кнеза Иву Жигу, што се лањске године вратио из солдачије, јер веле: "царске је вјере, а ’вамо јопе’ зна ред и команду."

*

Жандари "дали налог" да се село скупи код Милосавића кућа. Сваки је старјешина морао доћи на скуп. Стари се кнез, веле, "заваљује" на служби, па да се изабере нови. Дошли људи, мало је ко изостао, па сједе и разговарају се. Жандари сјели мало подаље, па пију каву и шале се с малим Гојком Симеуновим.

- Хоћеш била царски солдат? - пита га један жандар.

- Ја би’ војио бити зандар - одговара малишан и гриска комадић шећера.

- Што волила пити шандар? То слушпа, тешко слушпа!

- Екк! - отеже Гојко и кесери се. Зандара се свато боји, а цаца тазе да содате туту. Тазе: "Де-ти, Дојко, доцес ти по’ Свабину томанду!"

Још би они тепали један другом, да се не утаче Тешица Чепркало, који се у свашто уплетао и за свашто се волио распитивати:

- Молимо ти се, господине, немој замјерити што ћу те нешто питати?

- Топро! - рече жандар, климну главом, па га онда мирно од главе до пете погледа.

- Је ли сваки који из те ваше земље ’вамо нами дође господин?

- Ја, ја! Свак коспотин! - дрмну жандар главом.

- А молимо ти се, господине, би ли наш чојек, кад би му било суђено, да оде у ту вашу земљу, био господин?

- То не пила! Тамо све коспоту! Не треба коспоту!

- Баш, велиш, тамо у вас све гола господа? Боже мој, сретне те ваше земље!… Мого си тамо остати, а не верати се по ’вије’ нашије’ стијена’, а господине?

- O, Босна, допро Босна!

- Оно, брате, богме, да речеш да је рђава, па и није! То ми знамо! Ама баш да си тамо осто, не би се кајо, јер, господине, курвали је Босна! Мјере јој нема, па то ти је! Дубока је, предубока… Млога је мајка ш ње закукала… А велиш, у вас тамо све гола господа? - трже се Тешица.

- Ето Јуре Пилиграпа! - повика неко.

Јуре је ступао одмјерено, одбачајући се на дреновац, и водио је за собом једно десетак сељака са свог краја.

Кроз подерану шубару испала му масна просиједа коса; кратки бијели зубунчић скупио се и отрцао, а ситне се ресице покидале, само овдје-ондје по једна, по двије; кроз ногавице од чакшира пропала кољена, а кроз стајаће опанке каишлије вире голи, рањави прсти.

- Добар дан, царски оружници! - назва бога жандарима, па се као званично рукова с њима. ’Ваљен Исус, Иво! - окрену се тежацима и назва им бога, упита се само за здравље с кнезом, па онда сједе покрај жандара, а дреновац прислони уз плот.

- Ти, Јуре, снала сакон… сакаснила! - издера се на њ службено жандар што се мало прије шалио с Гојком и врло се озбиљно разговарао с Тешицом Чепркалом.

- Буде знала закон и… - уплете се Иво Жига, који је најприје дошао и непрестано са жандарима сједио. ("Лако му је", веле тежаци, "царске је вјере, а ’вамо јопе’ зна ред и команду! А мало, веле, наноси и на њи’ов језик".)

- Оно јест, господине! У једну, драгости моја, руку имаш и ти право. Да речеш да не знам закон и пилиграпе - знам брате богме! Не треба гришити душе! Што јес’ јес’! Ама се не мере на сто страна!… Позиво сам онај доли народ са свог краја. (Наша вира! - шапну Јуре жандару, па настави гласније.) Дилио сам и нек’ве позовке што су овог уреда дошле од славног суда… Вели кнез:

"Узми, Јуре, вире ти, ове позовке, па и’ подили. То ти, вели, боље знаш нег’ ико други у нашем селу." Ено жива кнеза, нек ми не да лагати! - вели Јуре и показа руком на кнеза.

- Тако је, потврди кнез, па се осмјехну.

- Сви тошла? - пита жандар.

- Сви су дошли осим Чочорике и Злорека - јавља Јуре. - Њи’ два не признају ни закона, ни пилиграпа, ни овог суда! Ништа не признају! За ’во девет година нису ми ни једног зрнца у име пољарине дали… Веле: "Ти, брате Јуре, кажеш да цара служиш, па нек ти цар и плати!"

- Славни сут - устаде жандар (устаде и онај други), скиде капу, па поче читати.

И сељаци сви поскакаше и скидоше капе осим Тешице Чепркала.

- Скини капу! - виче полако Јуре и пријеча очима на Тешицу.

- Није ми је ни ћаћа скидо! - одговори мирно Тешица.

- Славни сут - настави жандар - поставља са кнеза села К. (Јуре задрхта) Иву Шику.

Јуре преблиједи. Мале пиргасте очи заводнише, а чело му се набра. Шубара му испаде из руку. Није се он томе надао. Држао је, као боже помози, да ће њега суд поставити за кнеза.

Међу људима се осјети неки немир, који пријеђе у тихи и једва чујни шапат, док се већ и гласови не чуше.

- Зар баш тако?! - чу се из гомиле дубок глас, пун туге и оштрог пријекора.

- Ево, људи, повр’ свега другог, да и то доживимо… да нам се кнез намеће!

- А-а! То не мере бити! - виче један и млата рукама.

- Вала, господине, молимо те, ко што се старији моли, дај ти тамо прикажи суду нек нам не ружи села. Зар да нам, што ’но онај не’кав говорио, јучерашњи најменик буде кнез!

- Зар да нам јучерашње вузле заповиједа?! - издера се један.

- Ја знам кад му је мати цуром била! - додаде други.

- Мани се, чоче! Ја знам кад га бог није ни мислио створити! - претјера Тешица Чепркало. - Збогом људи! Ја оно’… Боже, да неком издобри!

Намргођени и огорчени, почеше се људи један за другим осипати.

- И ја се заваљујем на царској служби - вели Јуре и глас му дрхти - и молим царске оружнике да тамо прикажу славном суду нек ми ’нако по закону и царском пилиграпу одреди пензију.

[Владан]

Ракијо, мајко

Већ се и пети дан примаче крају, а котао једнако кврца и ври. Говори о свачем, као и увијек кад котао пече, а највише о ракији, јунаштву и пошљедњој буни. Котлар непрестано куди ракију и огорчено је назива кугом људском.

- Немој тако, Мићане! - викну мало љутито Симеун, који већ пет дана тачно и редовно долази и опомиње котлара да пази да не би ракија загорјела. Не ударај ми, Мићане, на ракију, тако ти очњег вида и часног крста! Ти мореш говорити шта гођ ’оћеш, али ракија је ракија! Брез ње не мореш никуд, ни намастиру, ни цркви, ни калуђеру, ни попу, ни кнезу ни десетару, ни куму ни пријатељу, а у род женин не би шјетово ни најгрђем свом душманину да иде брез плоске. Кад пођеш овим и ’ваким људима с плоском добре ракије, сигурнији си и слободнији него да си пош’о с најбољом пушком. Знам ја то, болан! Ракија свађе и увијек треба: и на дому и на збору, и у весељу и у жалости. Брез ње не мереш ни крстити ни саранити. Ама, да ти не дуљим више, само ћу ти још ово казати: да ракија није добра и да није од бога, не би се она тако зорли штимала у нашој светој православној Русији. Сами цар светог православија, цар над царевима, попије сваки дан, не лажем ти већ тако у књигама стоји, по пет, шест ока вотке. Тако се у њи’ ракија зове, белћим што није јака ко наша, што је, да речемо, млого водена. Болан, болан, кад би се сва света и православна Русија подобро напила ове наше снажне и жестоке препеке, све седам би царевина од стра задрктало! Зато, Мићане - викну одушевљено Симеун - не ударај ми на шљивин род и пород, родио он нами и по дрвету и по камену на страк врагом, већ ми наточи једну чашу, па ћу вам сад приповиђети шта све ракија учинити море, на ползу светом православију:

На неђељу дана иза укопације, кад оно све седам царевина у договору с Русијом, Србијом и црногорским књазом отеше наше отечество испод скута султанова и дадоше га ћесарокраљу на изор, пометиљише нам се овце. Од тог времена пође сваком набоље у ’вој земљи, па и овој светој обитељи. Почеше нам овце полијегати и умирати. Сваки дан освитало и’ је тридесет, четрдесет мртви’ у тору. Чатали смо масла, светили со, писали записе, бацали водицу по тору; све, све смо радили и чинили, али ништа не поможе! За подруг мјесец скапа нам и пропаде око осам стотина што мали’ што велики’ глава. Чобани се растужили и ражалостили к’о да су све живо на дому покопали, а ја и покојни Партенија готово сишли с ума, те се од тешке жалости прописмо. Да ракије не би, пресвисли би од јада и чемера.

Свуд обладала црна жалост и тешка туга. Спустила се чама и невоља љута на пребијелу Немањића задужбину. Све бијаше опустило и онијемило. Не одјекује кроз долове чобанско пушкарање и довикивање, не чује се блејање оваца ни јањаца, ни милосно јецање звона на овну предводнику. Опустише и онијемише брда и долине, поља и планине.

- Симеуне, сине мој ду’овни, задрма се темељ Немањића светој задужбини! - јаукну покојни Партенија кад нам чобани јавише да је и пошљедња глава скапала, да је тор ост’о празан. Симеуне, сине мој ду’овни, шта ми драгом богу згријешисмо, да за наше владе и управе осироти и опусти ова света Ћаба?!

- Не ридај и не јадикуј, свети мој оче, већ нам нали по један полић да разбијемо овај црни дерт што нам је пао на душу.

Он уточи и попи, онда уточи и мени, те и ја изврну’ надушак. Док ми ракија угрија утробу и запали образе, сину ми кроз главу: "Симеуне, ђе ти је Староставна књига? "Одма’ се ја шјети’ своје свете Староставне књиге, коју ми је прије тридесет година поклонио један Светогорац, кад је писао парусије, за пет, шест дуката. Три су, вели, ’ваке књиге на земљи: једна у јерусалимског патријара, друга у светој Москви, а трећа ево сад у твојим шакама. Она је, каже, била у патријара константинопољског, па кад мрски и проклети Агарјани заузеше Цариград и претворише цркву Софију у џамију, стани се ова света књига, послије дугог лутања и басања, на Атонској гори у нашем манастиру. Њу су, ко и оне друге двије, списали својом, вели, крвљу и љубављу свети пророци и богоносни оци, на ползу и упражненије роду человјеческом. У њој је, каже, списана и запечаћена судбина свега што живи и оди по ’вој грешној и плачевној јудоли, белћим земљи.

- Не ридај, свети мој оче: не ридај и не јадикуј! Пало ми је нешто на ум. Отворићу своју Староставну књигу, па ћу виђети и проучити шта она пише о ’вој нашој, стародревној Ћаби. Ако буде богу драгом и милосном било мило и угодно да за наше, штоно ти велиш, владе и управе осироти и опусти ова пребијела задужбина Немањића свети’ што моремо ми против божје воље и наредбе? Моремо само плакати и цвилити к’о два згажена црвића у прашини, трајући своје пошљедње црне и чемерне дане у посту и молитви.

Отвори ја књигу и поче учити. Нема вајде, браћо, крити, дуго сам се мучио и учио, док ми нако к’о изненада, к’о сама од себе, не излетише пред очи крупна, црљена слова:

"Одма’ у почетку кад се појави Биринђи са црним људима у бијелој кожи, пострадаће и осиротиће и млоге свете задужбине. Тако, на прилику, намастир Гомјеница на Крајини љутој. Али ће се јавити чојек, истина зулумћар и делија, и у ракији извршиће свето и богоугодно дјело и спашће од пропасти пребијелу Немањића задужбину."

Разумјесмо књигу, те се ја у једну руку развесели а у другу ражалости.

- Симеуне мој, тврди стубе и јуначни бранитељу ове свете обитељи, српске и ’ришћанске! - заплака се покојни Партенија и загрли ме. Над Босном се промијени цар, а море бити да ћемо и овог убрзо промијенити; прије оћемо него нећемо, јер се ова земља научила мијењати господаре ко Циганин коње. Нек’ се мијењају господари и цареви, нека падају, ако ће, и царске главе, али не дај, тако ти твога штуца и јунаштва, да замукну пјесне свете и молитве у ’вом стародревном српском намастиру. Сине мој и чедо моје ду’овно, не дај да се на те и твог осијеђелог Партенију заплачу часне мошти свети’ Немањића што им не знадосмо сачувати задужбину њи’ову. Не дај, заклињем те свим на свијету, да на нас пане клетва и проклетсво Немањића свете лозе!

- Све ја то разумијем, свети мој оче, и срце мене моје и душа боли, али шта ћу, јадан ли сам и кукаван, кад је са свију страна црна и проклета милитерија обладала: капетан у Бронзаном Мајдану, капетан на Ситници, капетан на Кадиној Води, а генералинама каурским у Бањој Луци ни броја нема! O како је грк и тежак јад и чемер што ми је обуз’о душу! Оче мој свети, уточи нам још по једну - викну’ ја и узда’ну.

И вјерујте ми, дјецо моја, да не би ракије, никад ми ово не би пало на ум што ћу вам сад казати. Кад се подобро раскрависмо и угријасмо, мени се одријеши језик, и к’о да, асли, доби’ другу памет:

- ’Вако ћемо ми то, свети мој оче, учинити…

- Помози, чедо моје ду’овно! Твоје памети и науке од истока до запада нема! - претрже ме у ријечи Партенија и изврну полић, па мени други наточи.

- Да је турски суд - настави’ ја - и да је стара права и суданија, лако би ми спасли од сиротиње и пропасти ову свету обитељ. Пошли би одма’ што је данас у писанију по свијету, па неко јање, неко шиљеже, неко овцу, а неко богме и овна, па би се јопе’ разлијегале пјесне и молитве са олтара Немањића задужбине свете, и тако би подигли на ноге све што је било пало и оборено. Али шта ћемо, јадни и кукавни, кад су други суци на Бањој Луци! Не смије се чојек никуд макнути без пашоша и дозволе… Него сам ја ово ижињ’о и ’вако сам Староставну књигу у својој памети протолков’о: ја треба да се добро напијем, па да обучем ону швапску кабаницу и шкрљачину, што си је неке године донио из Каурске, па онда да узјашем ата и да одјездим капетану на Кадину Воду и да затражим пашош и дозволу да се смијемо дигнути по свијету у писанију. Ето тако сам ја свету књигу протолков’о.

- Симеуне, дијете моје, добро си и паметно књигу протолков’о, али чувај се, синим те, да не платиш главом! - шјетује ме покојни Партенија, вјечна му памјат, и плаче. Сине мој, сине, друго је вријеме настало, из друге се руке данас суди, па мореш у ракији лудо главу изгубити, те ћу под старост своју остати брез вјерног друга и десне руке.

- Кад света књига каже да ћу у ракији спасти од пропасти ову Немањића стародревну задужбину, ја се немам ничега бојати. Па ако и погинем, остаће ми име и глас да сам страдо за српску и ’ришћанску светињу. Свети мој оче, нема друге!… викну’ ја и шкрипну зубма. Ја ћу се зорли накресати ракије и поћи ћу, па ако се у том тутњу што добро и богоугодно учини и изврши, добро и јест; ако погинем, то и би - и послије ћу мријети!

- ’Вала ти, дијете моје, кад се толико бринеш и главу своју за ’ву светињу залажеш! - скочи покојни Партенија и пољуби ме у образ.

- "Ала кити и везе, Кристе, истини боже! - пуче неко у мраку од тешког смијеха. Ама, како умије ’нако срочити, бог га не убио! То да ми је само знати! Уточ’-де, Мићане, Симеуну једну чашу ракије!" - викну онај иза каце озбиљно и ушути се.

Симеун изврну чашу наискап, па настави:

- Што рекосмо, то и учинисмо… Добра ти је, Мићане, ракија - као да се Симеун нечег сјети. Само заудара мало на загоријел и к’о да на нешто тукне… Па кажем вам, што рекосмо, то и учинисмо… Асли је лањске године, људи, била боља ракија… јача. Ове је године млога киша падала, па су шљиве одвећ испуцале, а кад шљиве испуцају, ракија је од њих слаба, нејачка и увијек к’о да на нешто заудара… Ђе оно стадо ја? А! - досјети се и настави: Што рекосмо, то и учинисмо. Наредисмо, по мом свјету, да се испече подебело прасе и да се уточи један ардовић препеке за капетана, а за мене плоска башице. Док се прасе испече и ат оседла, у том се и ја обуко’ и изиђо’ у авлију. Кад ме покојни Партенија угледа, зачуди се, па к’о да од чуда занијеми.

- Симеуне, синим те, јеси ти то? - једва проговори.

- Ја сам, оче мој ду’овни.

- O, људи, људи, свашта на свијету! Да сам те срео ђе на путу или у чаршији, никад те не би’ позн’о. Права генералина! На моју душу, синко, сав ћеш логор узбунити кад се помолиш на ату низ ону страну од Цвијетића гаја, јер ће помислити да си геренал. Мудро се држи и понашај док не допреш кроз логор до капетанова чадора, јер мореш лако и главу изгубити.

Нема вајде крити, браћо, мене обузе некакав стра’ и ледени ме трнци почеше подилазити.

- Ракијо, мајко! - врисну ја и натегну плоску. Ракијо, и отац и мајко, помози сад ил’ никад! - предуши, па натегну’ јопе’ и шћера’ до пола плоске, те ободо’ ата, а за мном момак на коњу са ардовићем и прасетом.

- Бог ми је свједок, браћо - настави Симеун кад искапи чашу - да се не би’ усудио кренути капетану на Кадину Воду да ме ракија својом чудесном моћи не окрабри и оснажи…

- "Ко, болан? Зар ти, Симеуне?! - чу се онај иза каце. Немој ти нами бацати луг у очи, а немој ни себе баш толико шмањити и ништити. На моју душу, брез капи би ти ракије на табор царске редипе ударио кад те обузме она твоја зулумћарска краброст и срклет! Зар није тако, браћо?"

- "Тако је!" - повикаше сви осим котлара, који је нешто зловољно шутио.

- Мићане! - викну Симеун радосно. Уточ’-де људима по чашу ракије! Ово је црквењско и народско, болан, па кад црква не пије, нек’ пије народ. Зар није тако, браћо?

- "Тако је!" - повикаше опет сви осим котлара, а Симеун, кад изврну чашу, настави још живље и одушевљеније:

-Додуше кад буде, ја се нијесам био толико ни уплашио. Једном је, мислим у себи, мријети, али ме је, ваља истину говорити, било обузело некакво чудновато и ледено дрктање. - Баш слаба ракија ове године мимо све досадашње године! - застаде Симеун у причању и презирно отпљуцну. Швабо, Швабо, жив се ти распадо, што нам отрова земљу и уби у свачем снагу и берићет! - Али, кажем вам, био ме обуз’о стра’ к’о никад до тада. Зашто, крошто, не знам, већ ако није зато да се испуни пророчество Староставне књиге…

- "Е, па то ће и бити! - дочекаће онај из мрака. Ништа друго него то. Шта би могло друго и бити, кад си ти чојек сав од правде и јунаштва?"

- "Е, мој синко! - одмахну Симеун тужно руком. Био некад, а данас - нема више! Све прође и мину к’о у сну." - Еле сад како му било, ја и момак пођосмо, а покојни Партенија остаде плачући. У трку прејездисмо Радмањско поље, па се почесмо брда ’ватати, и кад се помолисмо низ ону страну од Цвијетића гаја, цикнуше борије, ударише таламбаси, диже се вика и граја: "Ето геренала! Ето геренала!" Циче борије к’о змије у процијепу, разлијежу се таламбаси, а стра’овита вика и галама пролама небеса: "Ето геренала! Ето геренала!" Од стра’оте се божје, браћо, слушати не мере! Момак се следио и замрз’о од тешког стра’.

- Ја бјежим - вели, а очи му се укочиле к’о у мртваца.

- Нека, нека! Не бој се, дијете. Оно они мени одају чест. Оно је, ако почем нијеси знао, каурска манавра… Не бој се ти ништа док је теби твог старог Симендаша! - викну’ ја и искапи’ плоску надушак, па исука’ сабљетину из корица и укочи’ се на ату к’о каква, не буди примијењено, швапска гереналина…

- "Јадни солдати, жалосна им мајка! - дочека опет онај иза каце. Колико ће и’ сад, ни криви’ ни дужни’ платити главом!"

- "Нека, дијете! Не пометај ме! - љутну се Симеун, па додаде блаже: Не бој се, синко, све ће лијепо и у миру проћи." - Истом ја то реко’ и не реко’, а топ рикну, борије опет зацичаше, таламбаси ударише, а граја и галама небеса пролама: "Ето геренала! Ето геренала!" Вришти пода мном ат и пријеча упопријеко, а ја само ћевшим и пазим ђе ћу угледати капетанов чадор, док га не угледа управ на ’ном мјесту ђе је сада кантина и дућан наше поштене и честите газдинице Милеве, бог јој сваку срећу дао! Бијели се чадор, и видим, капетан стоји пред њим са исуканом сабљом, а солдати се уредили с обе стране пута куд ћу ја проћи, да ми, белћим, одају чест. Кад се приближисмо на један пружљај волова, ободо’ ја оштрије ата бакрачлијом и залети’ се у највећем трку кроз солдате. То само знам, а како сам се створио пред капетановим чадором, ни данас вам не умијем казати. На моју душу, не умијем, браћо! Само још ово знам, да је капетану, кад ме пред собом углед’о, испала сабља из руку и да је готово по сата преплашено и зачуђено у ме глед’о, док му се једва језик одријеши, па забркљачи. Бркљачи он на ме, бркљачи ја на њега! Бркљачи он на ме, бркљачи ја на њега! Бркљачи он на ме, бркљачи ја на њега! Удри он на ме, удри ја на њега! Удри он на ме, удри ја на њега! Удри он на ме, удри ја на њега! Удри, удри! Удри, удри! Удри, удри!… Поче он мене резил чинити:

- Ја капетан! - вели.

- Па и ја сам војвода - дочека’ га ја да га мало ко застрашим.

- Војвода! - зачуди се капетан. Какав војвода?

- Симеун Пејић Рудар, ђак од намастира Гомјенице - указа’ му се. Ето какав војвода!

- Симеун Пејић… Рудар… ђак од намастира… Гомјени… - врцну се капетан и извади из џепа некакву књижицу. Па ви сте тај, господине - поче ме и господити - војвода што је разбио Крајишнике и Асан-бега Чеку на мејдану погубио и ћесарокраљу велику љубав…

- Господине капетане, за то нећу да знам! - викну’ ја мало оштрије’ на њег’, а он се трже. Нек’ то тамо пишу књиге и историје и предају с кољена на кољено, а ја нећу за то да знам! Не трпим да ме ико у очи ’вали и узноси!

- Молимо покорно, молимо! - клања се капетан и одаје ми чест.

- Молимо покорно, молимо! - и ја јопе’ њему одајем чест. Ја капетан, ти капетан! Истина, ја од ћесарокраља немам бурунтије, али…

Он једнако облијеће око мене, одаје ми чест и умиљава се, док неоклен не извуче некакву шокачку крижурину, има у њој на кантар оке, па ће:

- На вас се, господине и војводо, излила велика милост премилостивог ћесарокраља…

- Молимо, молимо покорно! - Живио! ’Вала ти! - одајем му чест, а он непрестано обиграва око мене, држећи ону шокачку крижурину у рукама и све ближе примичући се мени.

Ја се наш’о у чуду. Шта ће ово сад да буде, мислим у себи. Видим, истина бог, да ми чини велику чест, а све се нешто бојим и не скидам очију с оне крижурине. Чини ми се да ми неко све к’о шапће: "Чувај се, Симеуне, поримиће те, убила га света Богородица! Не дај своје свете вјере под старост ни за какав ајлук и царску бурунтију. Шјети се, Симеуне, они’ ријечи у Староставној књизи: Настаће пошљедња времена, и млоги, главни људи и сви отачествени аркијереји, због масни’ ајлука и царски’ бурунтија, постаће муртати и невјерници своје цркве и народа".

Капетан јопе поче, удварајући се и умиљавајући к’о пашче.

- На вас се, господине и војводо, излила благодетна милост премилостивог ћесерокраља… Ви сте велику љубав и услугу његовој краброј војсци учинили и разбили Турке Крајишнике, зато вам је премилостиви ћесарокраљ благоизволио указати своје признање и царску милост - овим крижом!

- Шта?! - врисну’ ја и одскочи’ два корака натраг. Зар одма’ римити?! Шта је то и како то море бити? Зар је така права у ћесерокраља? … Нијесте се честито ни одмирили у ’вој земљи несретној, а већ одма’ почели шокчити и римити! Зар је то ваша права; зар сте ви с таким редом дошли у нашу земљу?! - сасу’ ја ватру на капетана.

Дјецо моја, мени би врло тешко на души. Зар сам, мислим, зато разбио проклете Агарјане и главу своју залаг’о бранећи српске и ’ришћанске светиње, па да под старост своју мијењам вјеру, да постајем муртат и отпадник своје цркве и народа? Ударише ми сузе, а капетан јопе поче:

- Не бојте се ништа, господине и војводо. Ово није оно што ви мислите. Ово је медаља и одликовање за ваше услуге… Примите и носите овај криж на јуначким прсима к’о премилостиви знак царске милости…

Ја плану’ к’о рис:

- Знам ја, господине капетане, што је нишан и одликованије! То није нишан, то није медаља! То је крст… криж друге цркве и другог закона. ’Вала ћесерокраљу на милости његовој, али му слободно одма’ мореш тел ударити да ћу ја прије погинути него што ћу ту крижурину на својим прсима, при чистој свијести, понијети. А теби, господине капетане, ’вала, и ја ти одајем чест: ти капетан, ја капетан. Истина бог, ја од ћесерокраља немам бурунтије, али…

- Молимо, молимо покорно! - једнако обиграва око мене капетан и држи крижурину у руци.

- Ја, господине капетане, нећу таког нишана, а кад буде од неко доба нећу никаквог! Шта ће ми одликованије и шточија милост? Ја ако пијем, пијем за своју вољу и ћеив; ако разбијам турске ордије, разбијам за своју вољу и ћеив; ако дијелим мејдане, дијелим за своју вољу и ћеив. Што ће ми нишан? Нишане су носили и увијек ће носити муртати и отпадници своје вјере и народа, а ја то нит’ сам био нит’ ћу икад бити! - шкрипну’ ја зуб’ма и викну’ на момка: Дијете, понеси ту ракију и прасе!

Виђе већ и капетан да је ударио на оштру сикиру и да од пазара не мере ништа бити, па се ушути и обори очи земљи. Дуго је и дубоко нешто премишљ’о и у глави, види се, дебели мисли сабир’о, док ја не викну’:

- ’Ајдемо ми, господине капетане, под чадор пити и шенлучити ко једне војводе и јунаци, а то ми моремо, ако ћеш ме питати, оставити поповима и пратровима, па нек’ они о том разбијају главу и воде бригу.

Он, онако збуњен и убијен, забркљачи нешто на солдате, те се логор брзо стиша и умири, а ми уђосмо под чадор.

Записмо се, ја и капетан, к’о нико до тада под овим божјим кубетом. Најприје ја уточи њему полић, што сам га максуз уза се понио, отпи’ га мало, да не би, бог га убио, помислио да је ракија отровна и пружи’ му га. Он ми некако чудесно одаде чест, прими полић, искапи га, па се стресе управо ко острижена овца под јесен кад облада мраз и стегне студен:

- Добра ракија!

- Јест, господине капетане! Нема так’е ракије у све седам царевина, али, кад буде додуше, код мене је свака ракија, каква била да била, добра. Ракија ти је, ако почем нијеси знао да ти кажем, једно најпоштеније, најчеститије и богом милосним најблагословљеније пиће! Ни на што се на ’вој земљи не могу толико ражљутити ко на ’не људе који се одераше вичући да ракија упропасти свијет. Правде ми и штуца ми мог, а то је велика заклетва, мени тог свијета није жао, већ мене душа моја боли што тај свијет, у свом блентавом незнању и будалаштини, упропасти толику ракију! То је мени жао, господине капетане! - викну’ ја, спусти’ полагано, кријући, у полић мали дукат, нали’ га и додадо’ капетану:

- Виђај-де сад, господине капетане, што је ракија! Што је више пијеш, све је слађа. Сваки ти полић долази слађи од слађег, и не заборави, господине капетане, да се у слаткој ракији највише пута пос’о виђа и свршава.

Капетан облапорно зграби полић, па га изврну јопе надушак и разраколи се к’о пијет’о око кокоши, не скидајући очију с ардовића:

- O-хо-хо! Баш слатко и поштено пиће!

- Што је моје, није лоше: брез шећера је зашећерено, а брез меда замедљено!

- O-хо-хо! Баш слатко и поштено! - разраколио се капетан, и дуката нестаде некуд из полића.

- Јест, господине капетане, слатко и поштено и, штоно ја реко’ Сарашћер-паши кад сам га ’вако у чадору на Добрњском пољу по’одио: брез шећера зашећерено, а брез меда замедљено! И видим, господине капетане, да су сви ови први и главни људи у свима царевинама једнаки. Свијет се мијења, умире и рађа, али они остају увијек и на сваком мјесту једнаки, и за живу се главу никад и ни у чему не могу промијенити, а најслађе им је пиће брез шећера зашећерено, брез меда замедљено!… Пимо и веселимо се, господине капетане! - нали’ ја јопе’ полић и заслади га једним дукатом. Пимо и веселимо се, господине капетане, јер нит’ је ћесерокраљ, видим, посл’о бољег војводу од тебе у ’ву земљу, ни’ си ти затек’о бољег и честитијег старовника у ’вој земљи од овог истог Симеуна Пејића Рудара, ђака од намастира Гомјенице.

- То истина, то истина! - заплеће већ капетан језиком, раколи се и обиграва око ардовића.

- И ја знам и свачим би’ се на свијету заклео да би’ ја и ти један другом све учинили и свађе на руци били. Зар није тако?

- Тако буде, тако буде! O-хо-хо! Слатко и поштено пиће!

И други се дукат неђе забаци и изгуби, ко да у црну земљу пропаде.

Ја лијевам, шећерим и медим полић иза полића, а капетан једнако изврће и раколи се од драгости ко неки Илица ’Одалица кад угледа ђе у селу кот’о да пече. Нема вајде крити, и мени се каткад понеки, ако ће и грк, полић не’отице омакне низ грло.

Развезосмо разговор о свачем: о јунаштву, ашиковању, да опростите, и делијању, о мејданима и љутим биткама, о црквама и намастирима, док ја, некако неотице, не поче говорити о ’вој нашој светој Ћаби и Немањића славној задужбини:

- Славна је и света Немањића лоза, лијеп је и красан бијел Вилиндар насред Горе Свете, нема мане ни другим задужбинама: свуд се оре пјесне и молитве свете. Само је тужна и жалосна света лавра Гомјеница на Крајини љутој… Господине капетане, зар не чујеш писке и јаука? Чујде!

- Чујем, чујем! - дрма капетан главом, а заклијештио очима к’о коза пред мрак.

- Оно пишти и јауче старац игумане, сиједи и честити Парто од Гомјенице намастира…

- Чујем, чујем! - понавља капетан, а ништа, ко ни ја, не чује; али се у зашећереној и замедљеној ракији море чути што чојек ни у сну не мере уснити.

- Чуј-де и почуј, господине капетане, како плачу и наричу ктитори и приложници те свете обитељи српске и 'ришћанске! - викну ја и јопе нали полић.

- Чујем, чујем! - забрсла капетан и испразни на брзу руку полић, а од тешке жалости ударише му сузе на очи. O, како тужно и жалостиво плачу и наричу!…

- Чуј-де, господине капетане и ћесарокраљски војводо, чујде, како цијела, љута и крвава Крајина плаче и тугује за својом пострадалом Кабом и светињом!

- Чујем, чујем, господине и војводо! Али говори, одма говори: има ли јој помоћи? Море ли јој се помоћи?

- Ракијо, мајко! Ракијо, и отац и мајко, помози сад ил никад! - прошапта ја, наточи полић, зашећери га и пружи капетану:

- Силни, крабри и велики ћесерокраљски геренале и војводо! - стадо му из петних жила подлијевати воду. Ко што је тај полић ракије у твојим рукама, тако је и спас те свете Ћабе у твојој гереналској сили и моћи! - обгрли му кољена и заплака се, а сви, вала богу, знате да се лакше чојеку у ракији заплакати него дјетету кад му мати не да сисе. Силни ћесарокраљски геренале, ново је вријеме настало, нови људи завладали… У нужди и невољи овако се ради и свршава пос’о, а кад огране жарано сунашце и ослави прољеће, онда… онда… Силни и крабри ћесерокраљски геренале и војводо, помози! Утишај писку и јаук божјег службеника, обесели ктиторе и приложнике, утјеши и обрадуј крваву и љуту Крајину, не заборави ни овог раба божјег и припадника тс свете обитељи што је сву младост и снагу своју оставио у ратовању и четовању с мрским Агарјанима, бранећи пребијелу Немањића задужбину и част и поштење вјере и народа! Примакни мурећеп и вати се књиге и дивита, обрадуј нам старца игумана и све редом приложнике и ктиторе… Макни пером по артији, па нек засија сунце са небеса, замирише тамјан са олтара и одјекну пјесне и молитве…

Молим ја, преклињем и увијам се око капетана, док наједанпут изненада цикну борија тако жалобитно да обојица од некакве језе и туге задрктасмо. Капетан сав поблиједио, па се тресе ко да га грозница потајно увати, а зуб му о зуб удара. Борија једнако цичи тужно и жалостивно: "Издати смо! Издати смо!"

- Издати смо, издати смо! - јаукну капетан, и обојица излетисмо пред чадор.

Кад ја погледа низ Радмањско поље, а оно све поцрњело, што се пјева, од коња и јунака. Логор се сав узбунио. Не зна се шта се ради и чини од солдата! Неко обуко чизму на главу, а капу на ногу; неко припасо пушку, а сабљу или баганету пребацио преко рамена; неко обуко кабаницу, а заогрно кошуљу. Мотљава и ломњава на све стране брез краја и конца! Борија једнако цвили:

- "Издати смо, издати смо!"

Капетана убила шљивова грана у главу, па блено ко будала, те нит говори ни ромори.

Ја потего дурбин да разгледам војску: чија ли је, и ко јој је војвода и старјешина. Видим, Турци нијесу, а Каури нијесу. Напери ја дурбин управ на војводу, не би л њега како упознао: Турчин није, а Каурин није, већ је главом Парто калуђере! Развесели се и обрадова, па капетана удари по плећима:

- Не бој ми се, мио побратиме! Што си мрке оточио брке? Разведри се, силни геренале, данас ћемо у крв загазити… Биће меса орлу и гаврану!

Већ стража каурска поче припуцавати. Покаткад запраште пушке ко ненарезано кестење у ватри.

Капетан занијемио од стра, па ни да трепавицом макне!

- Не бој ми се, мио побратиме, већ ми предај команду над војском, да ја будем војсци војевода.

Ја брзо свуко са себе гереналску ођећу и оправу, и обуко капетаново одијело и припаса његово оружље, па пошједо и његова коња, те се стави војсци у прочеље да преплашим, тако преобучен, старца игумана и његову љућану ордију.

Капетан забркљачи нешто на солдате, а они се сви уредише и стадоше ко укопани. Очита им некакву подугачку молитву и оштро им заповиједи и нареди да се мени у свему покоравају, а он остаде с неколико солдата код чадора.

- Чувај се, господине и војводо! - шјетује ме капетан. Увијек се држи стране и пристранка. Заводи војску за бусије и не излази на отворено поље.

- А, то не ваља ништа, господине капетане! - обрецну се ја на капетана. Тако у нас бабе ратују. У мене нема друге, већ очи у очи, прса у прса! То је јуначки и делиски! Какве стране и пристранци! Какве бусије!…

Капетан само слеже раменима и предаде се судбини, а ми се кренусмо. Ја напријед, а војска за мном.

Ја забркљачи ко командијер:

- Баталијун, наштараик на ап! Борије, добоши… таламбаси!

Зацичаше борије, ударише таламбаси, диже се граја и галама од црне земље до неба.

- Баталијун, аз дур! - командијерам ја и мијешам по мало и турски.

Стадоше солдати и укочише се, а борије и таламбаси умукоше. Само се још разлијеже јека по планинским гудурама.

- Баталијун, пушка пун… Туфек гој! - додадо на турски да им протолкујем. Напунише пушке.

- Баталијун, наштаранк на ап! - командијерам да пођу. Пођоше.

- Баталијун, аз дур!… Стој! - толкујем да стану.

Стадоше јопе.

- Баталијун, баганете на оп! - командијерам да натакну баганете на пушке.

Натакоше и на моју команду пођоше, а ја се јопе раздера колико ме грло доноси:

- Баталијун, напријед! Јуриш-иш-иш-иш! Отвори се јуриш на све стране. Сразише се двије војске силно и бијесно ко бирземаниле на брани косовској кад ми Срби, аој туго, изгубисмо силу и госпоство. Стоји вриска коња и звекет оружља. Праште пушке, сијевају баганете, а каурски топ риче с оног брдашца изнад Кадине Воде ко свети Громовник, милост га било, кад се ражљути на нечастиве. Риче топ, јече брда и долине, а земља се тресе и угиба.

С обе стране почеше рањеници падати.

- Напријед, браћо, напријед! Напријед, да осветимо главу и смрт мученичку и јуначку нашег Симеуна, који паде мучки од душманске руке, за вјеру и 'ришћанску пострадалу светињу! - виче покојни Партенија из свег грла, језди на ату ко какав силни турски газија, са исуканом сабљетином према мени, а ћурчина се око њег салампија ко у каквог паше.

Сусретосмо се управ на ’ном пристанку изнад гињенички гробова.

- Још ме чекаш, каурска ђидијо!? Још ме чекаш, крвожедни и немилосрдни гаде, што погуби мучки мога Симеуна, десну руку, вјерна пријатеља, бранитеља цркве и олтара… Још ме чекаш!? - врисну Партенија, шкрипну зубма и изману сабљом, па да ће ме посред врата.

- Парто драги, родитељу мили, не! - заплака се и указа му се.

- Симеуне, синим те, зар си ти то?! - јаукну од радости и великог чуда Партенија кад познаде грло.

- Ја сам, оче мој свети; ја сам, миришљава кито босиока и до гроба мрачног вјерни друже и пријатељу!

- Ама, каква ти је то сад јопе друга ођећа, ако за бога јединог знаш?! Симеуне, Симеуне, у што се још нећеш претворити, побогу брате!…

Пушка једнако прашти и зрно зуји и свира нам око ушију. Навалила љута Крајина, па ока отворити не да.

- Баталијун, аз дур! Стој! - забркљачи ја на црну милитерију која бијесно удараше на Партенину љућану ордију.

Солдати се уставише. Пуцањ на мојој страни престаде, таламбаси и борије умукоше, замало би, па се и топ ушути.

- Оче мој свети, командијерај својој војсци да више не насрће и улудо не гине.

- Ама, шта је то, Симеуне, ако се часним крстом крстиш?! Говори и казуј шта је? Каква те је то допала толика част и званије да волика царска војска пред тобом дркће и стрепи?

Кад се обадвије војске умирише и престаде кровопролитије на обе стране, ја му све по реду каза шта је и како је било.

Он диже очи и руке небесима:

- Господе, Господе, који ведриш и облачиш, каква су ово чудеса, милост те било?

- Ништа се не чуди, оче мој дуовни. Све је ово вако суђено и милосним богом одређено и наређено.

- Ама, како ти даде ођећу и команду над толиком војском?

- Сами Господ наш, Исус Кристос обрезумио га је да испуни вољу и жељу рабу свом праведном…

- Ама, како то, ако за бога знаш? Говори!

- Говори ти! - велим му ја. Како ти дође до толике, силне војске и ордије?

- Сине мој дуовни, казаћу ти: јавише ми да си мучки погино. Долеће ми Белемез на диванану: "Oче, вели, погино је Симеун. Од подне једнако праште пушке и грува топ с Кадине Воде". Истом ми то говоримо, док дотрка Шошљага, сав се задуво и у голу воду учинио. Вели: "Oче, каже, Симеуна разнесе топ на миљуне комада. Шта ћемо? Људи не били, већ курве и роспије, ако га не окајали!" Сузе ми саме на очи ударише, онда ме обузе свега срклет, па подвикну на Белемеза и Шошљагу, и на остали народ који се бијаше слего и стрчо са свију страна:

"Дјецо моја и браћо моја, бранитељ ове свете обитељи и божјег крама погино је. Окајмо га, јер ће нас проклети и на Страшном суду сапрети часне мошти Немањића свете лозе. Ко је жељан битке и мејдана, за мном! Ово ће бити пошљедња битка у ’вом мутном времену. Тако ће бити јер ја дубоко и далеко видим. Од вечерашње вечери сасадићемо са тисови држалица тешке наџаке, објесити о клин штуцове и острагуше, свући топле ћуркове и човали чакшире и са прса сребрне токе и илике, а обући се у црну ризу туге и жалости да кукамо и оплакујемо минуле дане агарјанске силе и зулума. Дјецо моја и браћо моја, дубоко ја и далеко видим: нашим несретним и чемерним отечеством обладаће дебели, црни мрак и мртва, ледена слобода. Затрће се паклено и погано шјеме агарјански крволока и зулумћара. Оног крволочког и бјесног зулума нестаће, али ће настати суви зулум који ће гристи срце и душу, сисати крв и потајно ломити измождене кости. Тако ће бити, дјецо моја и браћо моја, јер моје очи дубоко и далеко виде. Него, на ноге, браћо, ко је жељан битке и освете за потоњи ришћански род и пород!" Сви повикаше: "Свјештениче и дуовниче наш, за тобом и у ватру и у воду!" Ето тако сам, чедо моје дуовно, дошо до волике војске и ордије.

- Вала ти на бризи твојој, родитељу мили и вјерни друже до пошљедњег издиканија!

- А шта је, дијете моје, с капетаном било? Да ли си израдио пашош и бурунтију да се смијемо дигнути у писанију по ришћанском свијету?

- Капетан је код чадора. Него, одма командијерај војсци нек се натраг враћа, а ми ћемо заједно капетану поћи и повести само Белемеза и Шошљагу, перјанице дивне од крваве и љуте Крајине.

- Чини и ради, синко, шта ти памет твоја донаша. Ја сам се помео, ја не знам ништа. Мени се, синко, чини да ово сањам, да сам ко у неком бунилу и возбужденију…

- Његова се војска врну намастиру, пушкарајући и пјевајући. Само Белемез и Шошљага остадоше с нами.

- Ђаволе, бог те убио! - зачуди се Белемез кад ме угледа.

- А, шејтане, напријед ти се пете окренуле! - крсти се забезекнуто Шошљага и завирује са свију страна. Ама, јеси ли ти то, Симеуне, ако у бога јединог вјерујеш?!

- Ја сам, јуначино стара и дивна крајишка перјаницо - одговори му, па се окрену солдатима: Баталијун, Кадина Вода… логор наштараик на ап! Борије, добоши… таламбаси!…

- Ама, откуд тако брзо изучи језик каурски и њиову команду, побогу синко? - чуди се покојни Партенија. За свашто ли те, вели, бог створио, милост га било!

Кренусмо се. Ја и Партенија напријед, Белемез и Шошљага за нами ко наши доглавници и перјаници, па онда солдати. Свирају борије, ударају таламбаси, прелијева се оружље и ођећа, а ми јездимо лако и дикли, ко да смо на Косово пошли.

Кад бисмо на по пута, ја се одвоји од Партеније, измако се мало напријед и забркљачи:

- Десет солдат баганете па оп, па наштараик на ап око Партеније, Белемеза и Шошљаге!

За тренут ока склопише се солдати око њи, а они преблиједише ко мртваци.

- Чедо моје дуовно, шта је то сад јопе?! - јаукну Партенија, а Белемез истрже анџарину иза припашаја да све искомада.

- Аз дур, Белемезе! Не чини гараза брез невоље!… Не бој се, оче мој свети и браћо моја. Не бој те се ништа, ја се мало шалим…

- Не шали се, синко. Знам ја твоју шалу.

- Симеуне! - врисну помамно Белемез и исколачи очи ко катил. Симеуне, не шали се, јер ако се ја почнем шалити, биће меса орлу и гаврану! Неће ти помоћи ни свети Илија, а камоли та голобрада каурска вузлад…

- Шала, Белемезе, шала!

На команду се солдати уклопише и вратише у баталијун.

Што се више приближујемо логору, Партенија и Шошљага све бљеђи и немирнији, а Белемез намрштио се и закрмио ко џин, па не види никог на ’вом свијету. Јуначина је то и делија био, покој му души! - уздахну Симеун.

- "Браћо! - чу се онај иза каце који се бијаше ушутио. Браћо, да попијемо по чашу ракије за спомен и покој душе покојног Белемеза, бог му дао рајско насеље?"

- "Да попијемо!" - викнуше сви као једно грло.

- "Вала вам, Србови моји чесни и поштени, што се тако шјећате своји јунака који бранише и заклањаше народ свој од сваког зла и напасти! - стаде Симеун благосиљати. А и теби вала, синко, што нас опомену да не заборавимо свој старински, српски обичај!" - додаде и погледа у мрак.

- "Точи, Мићане!" - викну онај из мрака.

- "Ама, шта је вами, људи, вечерас?! - трже се Мићан запрепашћено. Јесте ли ви при себи? Је ли то икад било на ’вој земљи откад сунце грије, да се пије за спомен и покој душе живом човеку?!"

- "Шта жив? Ко жив, Мићане? " - гракнуше сви.

- "Жив Белемез."

- "Нек си ти жив и здрав, а Белемез је, покој му души, давно промијенио свијетом и отишо богу на истину."

- "Ама, људи, жив је Белемез! Шта је вами вечерас? Зар се није неке године чојек одселио у Лијевче па…"

- "Па зар се у Лијевчу не мере умријети? - претрже га неко из мрака. Е, мој Мићане, жалосне те твоје памети! У што ти прође твоји педесет година, јаде мој и чемере? Ти се у имену вараш. Оно је жив Билмез, а не Белемез. Друго је Билмез, а друго, јопе, Белемез!"

- "Јест, тако је!" - повикаше у један глас сви и зачуђено погледаше у мрак.

- "Нека тако и буде, - у недоумици промрмља Мићан тешко кроз зубе и поче точити. Ја, браћо, већ видим шта је. Ја не жалим ракије, али ћете огријешити душу, јер је тежак, претежак гријек пити покој живом чојеку!"

- "Oн је жив… оћу рећи, мртав, а да је и жив, твоје, Мићане, није поповати већ ту ракију пећи и точити!" - издера се онај као мало осорно иза каце.

Кад се сви обредише два, трипут чашом, спомињући и узносећи сва добра и честита дјела јуначког Белемеза, Симеун некако тужно продужи:

Кад бисмо надомак логора, покојни Партенија сав задркта и стресе се:

- Чедо моје дуовно, увати ме студен и некаква дрктавица - једва простења. Имаш ли иђе кап ракије да се мало разгријем?

- На моју душу, немам ни капи; а за кап добре ракије не би, ево сад, жалио златан дукат дати.

Белемез се трже и намргођено, шутећи ко камен станац, извади из бисага плоску и пружи је брез иједне ријечи Партенији.

Туј се обредисмо једно десетак пута, онако с ногу, и кренусмо. Белемез скамењено шути и једнако држи десну руку на анџару. Само ђекад сијевне очима и зашишти кроз зубе.

- Симеуне, сине мој дуовни, нешто нам је љут Белемез - пришапта ми Партенија. Гледај, синко, и разведри га, јер зло ће бити ако се разгоропади.

У путу једва некако разведри и развесели Белемеза, те скиде руку с анџара. У том стигосмо и логору.

Солдати се, на команду моју, разоружаше и смјестише, а капетан нас дочека код чадора са стражом и одаде нам по реду и старјешинству чест. Све му каза шта је и како је било. Он се млого обрадова.

- Ово је војсци старјешина и војвода - пружи руку на Партенију. А ово су му доглавници и перјаници.

Капетан се зачуди:

- То жупник! - вели.

- Шта?! Шта, господине капетане? - шкрипну Белемез и истрже помамно анџар. Шта? Зар ми Шокци и мрцињаши? Ово је наш свјештеник! Какав жупник?…

- Молимо покорно, молимо! - сагиње се капетан пред Белемезом.

- Пушти ме, Симеуне, да га сасијечем! - вришти Белемез.

- Нека, Белемезе! Немој, братимим те!

- Шта немој? Није се вође честито ни воде напио, а одма поч'о шокачки и мрцињашки брезобразлук проводити. Нас Турци турчише пет стотина година, од Косова белћим, па нам не могоше ништа учинити, а он…

Видим ја, гори Белемез и чвршћи у светој, православној вјери од самог мене. Би ми то, нема вајде, драго и мило, те и ја учини ршум на капетана.

- Полако, дјецо моја, полако! - стаде покојни Партенија молити нас и умиривати. Тако се у њи говори, то је по каурски свјештеник… дуовник - протолкова, па се окрену капетану.

- Господине капетане, ја нијесам жупник, већ по православној, восточној цркви: игуман! Партенија Давидовић Делић, игуман од намастира Гомјенице. То је моја чест и званије.

- Е, кад је тако - стиша се Белемез и извуче из бисага плоску, те пружи капетану:

Де-де, господине капетане и царски већиле! С добром ти и пуном дошо, а с бољом те и пунијом испратио! Не замјери и опрости. Таки је у нас обичај од старина. А сви смо вође, вала богу, једни јунаци, једне војводе и четовође. Ако ми један другом нећемо одати чест и пружити поштење1, ја ко ће други?…

Добро нас и баш поштено дочека и угости капетан. Одма нареди да се постави вечера и отвори буре вина. Почесмо вечерати господску, царску вечеру и помало уз јело пити и шенлучити. За нашу вољу и весеље заповиједи тобџији да топ грува и риче док гођ ми вечерамо и шенлучимо. Онда забркљачи на логор, те се за тренут сав диже, натаче баганете на пушке и опколи нас. Откад је гавран поцрнио таке части и дочека нико није доживио под овим божјим кубетом!

Већ се угријасмо. Почеше здравице. Први се диже капетан и изговори поштену и ријечну бешједу, па заврши: "Премилостиви ћесерокраљ чуваће сваком образ и поштење, поштоваће све вјере и законе, потпомагаће цркве и намастире, а црквењске поглавице држати у великој чести и милости! Живио! И наздравље!"

Од наше стране подиже се Шошљага и изговори још поштенију и ријечнију бешједу:

"Силни, ћесерокраљски геренале и војводо! (То сам му ја пришапно.) Вала ти од неба до црне земље на твоме дочеку и чествовању! Дабогда се ти, добри чојече и медено љето моје, дичио и поносио својом силом и моћи ко Локвари крађом, Дујаковци свађом, ко Павићи десетарима, а Татићи катарима; ко Гомјеница делијама и калуђерима, а Лусићи поповима; ко Стричићи пиром, а Добрња провом; ко Перван удовицама, а Мелина цурама; ко Кочића Главица висином, а Тимар низином; ко Кола плоскама, а Шљивно шљивама; ко Рекавице касаплуком, а Бања Лука газдинским лоповлуком и невјерлуком! Живио! И наздравље!"

Кад смо се дигли иза сопре, било се увелико уноћало. Логор се смири, топ умуче, а ми уђосмо под чадор и настависмо јопе пити и шенлучити. Зора нас је цјеливала у ведра и насмијана, јуначка лишца.

Док се ми умисмо и богу помолисмо, утом стиже и момче што смо га још, да речемо, ко синоћ послали раз ракије. Доћера два товара и ардовић башице за капетана. Налисмо нас четворица плоске и један товар дадосмо логору на увеселеније.

- Де-де, господине капетане и царски већиле! - пружи Белемез одма капетану своју плоску. Де-де, да мало живнемо… Бог зна оћемо ли се више икад и виђети…

- Де-де, господине капетане и царска перјаницо! Прими и од мене поштење - додаде му и Шошљага плоску.

- Де-де, господине капетане и ћесерокраљска дико, да се мало окријепимо и разгалимо! - пружи му и Партенија своју плоску.

- Де-де, капетанино моја и јуначино стара, да ми разбијемо мамурлук ко што раде и остале делије и јунаци! - викну ја и спусти преда њ и плоску и ардовић. Ако оћеш што слабије и блаже, држ’ се овог! Ако ти срце жели што јаче и јуначније, ево ардовића! Наздрави ми и развесели се, гереналино моја чесна и поштена!…

Капетан прима једно по једно поштење, меће покрај себе и ко мало чуди се. Види се, необично му и непознат му наш адет и обичај.

- То млого! - вели и смијуљи се.

- Па, да речеш господине капетане и царски већиле, није ни мало! - дочека Белемез.

- Не замјери, таки је у нас адет - додаде Шошљага да му протолкује.

Обредисмо се једанпут чашом, обредисмо се други пут, обредисмо се и по трећи пут. Сваки шути, нити ко шта говори ни ромори. Обредисмо се и четврти пут, док ракија плану уз образе и енглен се отвори. Ракијо, ракијо, свађе ли си од помоћи и користи, дрво ти се твоје посветило дабогда!

- Ћесерокраљска гереналино и свијетла јуначка, војинствена главешино! - диго се ја и узе чашу. Дај ми изун и изволеније да проговорим под твојим крабрим окриљом неколико бешједа…

- Молимо покорно, молимо!

- Ћесерокраљска гереналино и свијетла јуначка, војинствена главешино! Дична је ово и благословљена земља ко ниједна земља под небесним сводом. Свима се њезиним другама са истока сунце рађа, а ево њој се оће са запада да роди и да је топло и шчедро огрије, јер је она одувијек, од искони, била у милости код господа бога и код божји, свети угодника, а и богоносни отаца. Ћесерокраљска гереналино и свијетла, јуначка, војинствена главешино, и браћо моја рођена, чудесна је то судбина и удес нашег премилог отечества које већ пет стотина година цвили под тешким наџаком агарјанске, паклене силе и зулума! Чудесна је то судбина, велим, али бог премилостиви и све седам царевина тако су шћели, па је, ево, тако и било. Викните сви: Вала им на њиовом премилостивом дару!…

- Вала им на њиовом премилостивом дару! - викнуше сви осим покојног Партеније, кога стоструке сузе облише јер је он једини разумео и у глави својој растресо моју неразумљиву бешједу.

И мене сузе облише и застаде ми ријеч у грлу - уздахну дубоко Симеун и застаде у причању.

- "Ули-де му, Мићане, једну!" - једва чујно шапну онај из мрака без искре заједљивости.

- "Да није шале - настави Симеун меко и благо - да није шале, еглена и ове благословљене, што се каже, мученице, вјерујте ми, дјецо моја, да би пола свијета у нашем несретном отечеству од грког јада и чемера полуђело и сишло с ума. Дјецо моја и браћо моја, ви не знате оног старинског времена: пушка ми, пушка ти! Ви не знате оног делиског шенлука и весеља. Знам ја, ви трпите и мислите, и све се вами чини да је ово вако одувијек било. Али нас, старе и изнемогле, нагони на сузе немило и грко туговање за старим вактом и земаном. То старинско вријеме нашим слабим и ојађеним душама мирише ко увели босиљак и свето миро. Нами на ’вом грешном свијету ништа не остаје до превјечна жалост и туговање за минулим временом… Мени увијек срце задркће и мисли некуд далеко, далеко одлете, кад се шјетим шта сам некад био а што сам данас дочеко. Али шта ћу, тако је, ваљада, суђено!" - уздахну опет Симеун и продужи:

Млого се они, капетан, Белемез, и Шошљага, зачудише нашим жалобитним сузама.

- Молимо покорно, што то јест?! - пита капетан, а језик му се већ поткратио.

- Господине капетане, новоме царству свак се живи обрадово у ’вој земљи, а само нас двојица плачемо под старост своју. А зашто да речемо? Јер је осиротила и пострадала Немањића света задужбина коју нам наши стари оставише и завјешташе у аманет и на чување - дочека ја капетана и тако унеколико забаци траг нашој жалости и ошјети га на наш јучерашњи разговор.

- Говори има ли јој помоћи?! - забрсла капетан.

- Има, има, силни геренале! - викну Партенија, а ја му зашећерену чашу башице пружи:

- Ко што је ова чаша у твојој руци, тако је спас и помоћ за ту пострадалу, божју обитељ у твојој војинственој сили и моћи…

- Шта ћете, браћо, да вам учиним? Говорите, све ћу вам учинити…

- Бурунтију! Бурунтију царску дај да се смијемо дигнути по народу у писанију… Ми смо једни школници и учевни људи, ми оћемо да идемо по реду и закону.

- Говорите, говорите, све ћу вам дати…

- Бурунтију, бурунтију дај нам!

- Све ћу вам дати. Говорите! - скочи капетан.

- Ама, говоре људи! Зар не чујеш, бог те убио! - љутну се Белмез и погледа га крваво. Бурунтију царску оћемо.

- Бурунтију? Што је бурунтију?

- Бурунтија… пашош, царска дозвола.

- Добијете, све добијете!

- Точи ракију и шећери док се није попишманио - шапну ја Шошљаги.

На срећу и спасеније ове свете Ћабе, капетан се не попишмани, већ нам за тренут ока написа и издаде бурунтију - има у њој у дужину два аршина а у ширину два - и удари на њу седам дебели царски печата, ко белћим за све седам царевина.

- Господине капетане, да неће бити млого ови печата? Ми нећемо никуд надалеко, ми ћемо се држати нашег сента - стаде заврзивати Белемез ко каква будала.

- Нека, Белемезе! Не уплећи се, кад… На ноге, браћо, да се иде! Ти ћеш, Белемезе и Шошљага… вас ћете двојица узјати коње и напријед носити измеђ себе отворену царску бурунтију, а ја ћемо и Партенија за вами - наређујем ја. Таки је ред да царска бурунтија иде напријед. Треба јој одати чест…

- Шта?! - раздера се Белемез. Зар ја да носим шокачку… Док је гођ не освјештате, благословите и водицом не пошкропите, ја се је нећу ни малим прстом дотакнути, па да би сад знао да ћу главу изгубити!

- Полако, Белемезе! Шути, не вичи толико, чуће капетан, - ушуткује га покојни Партенија.

- O, да чворновита и врлетна чојека, боже мој милостиви! - вајка се Шошљага и држи бурунтију. Ајде болан, Белемезе!…

- А ја! Овај не иде док од Иванке не постане Јованка, па да ће сад лемеши почети с неба падати. Зар ја да мрциним своје чисте ришћанске руке са шокачким… - шкрипну Белемез зубима и сијевну бијесно очима. Никад!!

- Шта ћемо сад, Симеуне, побогу синко? Били то могло бити како друкчије? На прилику, да сам Шошљага носи бурунтију напријед, а?…

- Не бој се, оче мој свети. Ми ћемо њу освјештати и пошкропити водицом…

- Не, синко, ако за бога знаш! Не смијемо од капетана, јер би му се замјерили, а чојек…

- Ништа се ти не бој. Ми ћемо њу освјештати, а капетану ћемо, ако успита, казати да је то молепстије за ћесерокраља…

- Ама, шта ти још неће пасти на ум, побогу брате! - развесели се Партенија и загрли ме од велике радости.

Тако и учинисмо, те се све лијепо и у реду сврши.

Капетан издаде команду и наредбу на логор, те се солдати уредише с обе стране пута куда ћемо ми проћи с бурунтијом.

Пођосмо. Напријед Белемез и Шошљага с бурунтијом, па онда ја и Партенија, а за нами момак с товаром ракије. Кад бисмо насред пута, раздера се топ, запрашташе преко нас унакрст пушке, а граја и галама да проломи небеса: "Живили наши мили гости, и сретан им пут!"

Тако нас је капетан јуначки и дично испратио с царском бурунтијом. Нема вајде крити, добар је и поштен чојек био, не валећи му вјере и закона.

- Добро моје и паметно чедо, коме ћемо на конак пасти? - упита ме покојни Партенија кад изађосмо на Клисину.

- Попу Ђурђу на Мањачу.

Како ја реко, тако је и било. Замркосмо код попа Ђурђа и туј законачисмо. Лијепо нас и поштено дочека. Испрва се мало уплаши, ал кад виђе царску бурунтију и кад је мало проучи, а мало прескочи, осоколи се.

- Добро је, браћо, млого добро што имате царску бурунтију, јер једнако, и овдан и обноћ, крстаре солдачке патроле кроза села. Боје се ешкије и Турака, да не би оклен кријући ударили. Баш ми је, вели, драго што имате царску оправу и сигурацију, а још ми је, каже, драже што је Симеун на се ударио таку ођећу!…

Шјутрадан сазва поп Ђурађ старјешине из цијеле своје парокије. Људи се скупише.

Ја одма нареди да се изваља мјешина ракије међу њи и да се отпочне разговор и еглен.

Обредише се једанпут, свак шути; обредише се и други пут, нико се не чује, само се ко ошјећа неки немир и жамор међу парокијама. Кад се обредише и по трећи пут, истаче се Јанко Делић, први и најзгоднији парокијанин, и данас је жив:

- Браћо! Оно је, болан, наша Каба, па би јој требало помоћи…

- Уточ’-де му, дијете, још један полић - пришапну ја момчету.

- Јест, браћо! - викну још јаче Јанко кад прими и изврну полић. Онај намастир, оно је ко једно наше уточиште… оно је ко једна наша дика и понос, да се дичимо и поносимо њиме међу другим вјерама и законима…

- Тако је, Јанко, тако! - повика Вук Радановић. Ја од своје стране, а за здравље своје чељади и сермије пишем, ово данас пред богом и пред људима, овна трећака у свети намастир. Нека нам је на корист, свети намастир. Нека нам је на корист, свети оци наши дуовни, а мени, мојој чељади и сермији на здравље и спасеније!…

- Вала ти стара и чесна кућо Радановића! Додај-де, дијете, овај полић нашој мркој Вучини…

- Ја од своје стране, а за здравље свога дома и тора пишем у свети намастир овна четвртака, овцу с јањетом, руно вуне и товар шенице. Нека нам је на корист, оци наши дуовни, а мени, мом дому и тору на здравље и спасеније! - викну Јанко Делић и погледа по људима. Пишите, браћо, што ко море и од срца жели! Севап је, јер је оно, штоно некакав говорио, наша дика и понос…

- Вала ти стари и берићетни доме чувени и свађе припознати Делића! Нек те бог благослови здрављем и сваким берићетом!...

Настаде жамор, све већи и јачи. Отпоче писанија: неко овна, неко овцу с јањетом, неко јаловицу, неко шиљеже, неко јање. Тога дана уписасмо и укуписмо стотину што мали што велики глава, па се кренусмо попу Вукосаву у Бањицу. И туј нас бог обрадова са осамдесет глава, те одма пријеђосмо из Бањице у Соколово попу Стевиши. Туј, готово, најбоље прођосмо, јер поћерасмо са питомог Соколова сто педесет и три главе… И тако од попа до попа, из парокије у парокију - по свој Крајини. За два мјесеца и двије неђеље наћерасмо на иљаду глава.

- Доста је! - викну ја кад избројисмо сермију на Бјелајском пољу. Нека нам је срећно и берићетно. Враћајмо се светом намастиру.

И ми се вратисмо - заврши Симеун и подиже поносно главу: Сваком ћу оном очи његове ископати који од данас рекне коју грку и злобну ријеч против ракије!

- "Јуначино наша! - чу се онај иза каце. Нека ти је просто и од бога и од људи да је каблом пијеш кад си је тако делијски и јуначки бранио и одбранио! Точи, Мићане!"

[Владан]

Надалеко су чувени Илица ’Одалица и Лазица Вуцалица. Па ко су они кад су тако разглашени? Илица ’Одалица и Лазица Вуцалица су пошљедњи тужни остаци многобројних сеоских трговчића ’одалица. Много је њих било за турског суда. Као што свега старог полагано нестаје, тако су се и они из године у годину све више губили. Калаба, Шобота, Белемез, Торбица и многи други данас више не "’одају". Торбица је носао меку робу. Осим тога куповао је и прњу. Оптужише га да вара жене на поњави, те му, сиромаху, "котарски уред као суд" одузе дозволу. Тако је и с другима било.

Многи су они можда и помрли. Многи су се опет забили у наше касабице, те се зими уз какву сиромашну, али обично подебелу удовицу паре, а љети раде у башчи код богатијих газда. Неки се још нису оставили трговине, већ купују старе ствари па их препродају. За Белемеза кажу да је негдје у Посавини отворио дућан, па само прњу и кости купује, те их по машини некуд у свијет шаље.

Од свију ових трговчића што их ја тубим, најстарији је Илица ’Одалица. Већ пуних четрдесет година бори се он с планинским мећавама, вјетровима, кишама и вересијом. "Вересијо, вересијо, у гроб ћеш ме прије времена оћерати!" Лазица се неке године почео за њим вуцати, те га прозваше Вуцалица. Друкчије се они зову код "котарског уреда као суда". То свијет не зна, па не знам ни ја.

Не мрзе се. Увијек заједно иду: Илица напријед, а Лазица за њим. Само кад се напију и посваде онда се растану, али гдје се први пут виде, ту се и умире. Од села до села, од збора до збора, од цркве до цркве, од куће до куће, ходају они и носе робу. Имају они као год и попови свој крај, своја села куда пролазе и проносе робу. У друга села неће ни да завире, јер их тамо свијет не зна, нити знају они свијета.

- Сто пута сам каз’о да се држиш свог села, будало једна! - грдио је Илица Лазицу, јер је био зашао у непозната села, те мало није платио главом.

Лазица је извадио дозволу од котарског уреда као суда, а Илица је само поднио с молбом ферман, који му је још султан издао, котарском уреду као суду, да га славно исти потврди и мурлеише. "Котарски уред као суд у Б. Б. није обнашао удовољити препокорној молби Илице Н. званог ’Одалице, ходајућег ситничара, већ му на основи фермана Његовог Царског Величанства Султана милостиво подиељује нову дозволу". Поврх свега тога Илица носи још и дан дањи султанов ферман у великој пртеној кеси, у којој и паре држи. Кад год одријеши кесу, погледа у ферман, па уздахне: "Мој вермане, мој златни земане!"

Дају много и на вересију, па их и свијет добро пази и свака их кућа лијепо дочека кад пану на конак. Што у једног има, можеш наћи и код другог: керице, рудице, мавеза, ризе, оптоке, свиле, бројаница, ђинђува и многих других ситница и керевека. Продају они и бољу, дуплију робу: чивит, без, косе, брусове, каву, шећер. Соли немају. Гдјекад им у бисагама можеш наћи и по два, три кила бијелог или црвеног дувана, иако су на то заборавили извадити дозволу.

Много су они препатили и много штошта доживјели. Надалеко и нашироко причају се и проносе њихове многобројне згоде и незгоде које су их сналазиле у дугом низу година њиховог бескућног и луталачког живота. Нарочито се Илица ’Одалица свагдје хвали и поноси својом кабастом тежином и дубоким, свјежим досјеткама.

Ја ћу вам, драги читаоци, овом приликом, како се то већ обично каже, испричати једну такву цртицу Иличине досјетљивости.

Било је то прије десетак година, на вашару у В. В. Показивали су у једној комендији најдебљег и најтежег човјека на свијету.

- Извол’те унутра за видети најдебло и најтешко човек на цело свет! Извол’те, извол’те! Господа плаћају сексер, госпоје грош и маријаш, ђаци и војници само пет марјаши! Извол’те, госпоја! - окрену се комендијаш једној сељанци.

- Потпрни се ти, мој драги, са својом капом а немој са мном! - рече застиђена сељанка, па се изгуби у свијету.

Илица се прогура кроз свијет.

- ’Ајде, извол’те господин газда, унутра! - виче му комендијаш.

- Је ли ти, Швабо, шта би ти рек’о за овог побру? - испрси се Илица и уприје прст у се. - Како би ова роба могла код тебе проћи? А, мајка ти стара, жито ти родило?

- Извол’те, извол’те - само још данас.

- Чекај мало, Швабо! Сабур, жито ти родило! Народе! - окрену се Илица свијету што је стајао иза њега. - Народе, чуј и почуј! Овај нас Швабо, жито му родило - вара! Ја сам тежи и дебљи од оног његовог чојека, јер мене ни царски кантар не море поднијети! Не бацајте узалуд паре!

Престаде свијет улазити у комендију. Видје комендијаш да не остаје ништа друго него да се Иличина воља испуни: да се потегну на царском кантару.

- Не могу ја тако лако свога гласа упуштити! - вели Илица. - Да се потегнемо на царском кантару!…

- Тако је! - повика свијет. Што би ми њему давали паре џабе!

Ето га! - викну народ кад угледа најдебљег и најтежег човјека на даскама пред комендијом како се рукује са Илицом.

- O, грдна рано, да су оно два прасца што би чојек за њи’ силне паре згрн’о! - насмија се неко.

Дуго су нешто разговарали. Илица се окрену па викну:

- Народе, добро отвори очи! Још су нешто ћућорили. Слеже се свијет са свију страна.

- Е, народе мој, жито ти родило! Ето, видио си и брез једне паре најдебљег и најтежег човјека на цијелом свијету! - викну Илица и изгуби се у вашару.