Руски православни календар / Православный Календарь

[Guest Оливера]

СВЕТИ ТИХОН ЗАДОНСКИ

13. август по старом,  26. августа по новом календару

Велики богоугодник земље Руске, свети Тихон Задонски, епископ Воронежски, родио се у селу Короцка у Новгородској губернији 1724 године у простом сељачком дому. Имао је три брата и две сестре; отац му је рано умро, и мајка је с великом муком прехрањивала своју децу. Побожан и врло вредан, мали Тимотеј, како се свети Тихон звао пре монашења, приљежно је учио књигу. У своје време мајка га одведе у Новгородску семинарију, у коју он би примљен за државиог питомца. Веома даровит и пун љубави за науку, он показа тако велики успех у науци, да и пре завршетка богословије би постављен при истој Новгородској богословији за наставника грчког језика. А кад 1754 године заврши семинарију, он би постављен за наставника реторике. Душе пуне христољубља, Тимотеј би пострижен за монаха 10 априла 1758 године, и доби име Тихон. Јануара месеца 1759 године он би назначен за васпитача семинарије, а 26 августа те исте године он би као архимандрит постављен за ректора Тверске семинарије. Иако је христочежњивог архимандрита Тихона срце неодољиво вукло у пустињску самоћу на пустињачке подвиге, ипак га је промисао Божји повео путем епископства. У својој 37 години архимандрит Тихон би посвећен за викарног епископа Новгородске епархије 13 маја 1761 године, а 3 фебруара 1763 године постављен за епископа Воронежског. Епископствовао је непуних пет година, па се због слабог здравља повукао и настанио у Задонском манастиру, где се строго подвизавао у тешким подвизима попут древних отаца Цркве и писао богомудре књиге, пуне благодатне мудрости, која богољубиве душе одводи у царство Божије. Свети Тихон се упокојио мирно у тринаести дан месеца августа 1783 године у Задонском манастиру, где његове чудотворне мошти почивају.

Велики у благодатним подвизима, велики у божанској мудрости, велики у христочежњивој светости, велики као молитвеник и пастир, свети Тихон је уврстио себе међу свете оце Цркве, те вечнобудне очи Цркве, које видовито воде путем спасења све душе, гладне и жедне Господа и Његове правде. Због многих посведочених чудеса над његовим моштима, овај дивни богоугодник проглашен је за светитеља најпре од народа, а потом и од званичне Цркве 1861 године.

Два келејника светога Тихона, Василије Иванович Чеботарев и Иван Етимов, оставили су нам драгоцене белешке о њему, његовим подвизима и светости живота. Ми ћемо се унеколико осврнути на сведочанства тих живих сведока и очевидаца његових, да бисмо бар донекле завирили у свету тајну његовог светог и богоугодног живота.

Сам свети Тихон казивао је свом келејнику Василију Чеботареву о виђењу које је имао још пре ступања свог у монаштво: "Ово је било до мог пострига у монаштво. Још као наставник ја сам имао обичај и волео да ноћи проводим без сна, бавећи се или читањем душекорисних књига или душекорисним размишљањима. Али ја ти ово кажем келијски, и ти си дужан ћутати о овоме. У месецу мају ноћ беше пријатна, тиха и светла: ја изађох на северна вратанца и стајах размишљајући о вечном блаженству. Одједном се небеса отворише, и тамо се показа такво блистање и светлост, да је то апсолутно немогуће смртним језиком исказати и умом схватити. Али то потраја кратко, па се небеса поново затворише. Од овог необичног виђења у мени се још јаче разгоре жеља за усамљеничким животом. И дуго после овог виђења усхићење ми је испуњавало и срце и душу, па и сада, када се тога сетим, ја осећам у срцу неку веселост и радост".

Сада да опишем, вели келејник светога Тихона Чеботарев, како је светитељ проводио свој живот у Задонском манастиру,[4] и његове богоугодне подвиге и трудове, уколико сам ја убоги био њихов очевидац.

Прво: Светитељ је имао обичај да за време ручка слуша читање Светог Писма Старог Завета, а ја сам читао. Но при томе падала је у очи његова велика и пламена љубав к Богу. Он је ретко јео без суза умилења, нарочито када се читала књига пророка Исаије. Понекад нареди: "Читај поново ту главу", а сам остави кашику и почне плакати. Исто тако падала је у очи и његова искрена љубав према ближњима. Скоро сваки дан, чим би сео за сто, он је имао обичај говорити: "Хвала Богу! ето, у мене је добра храна, а моја сабраћа: један, јадник, седи у тамници, други нема потребну храну, трећи нема соли. Авај, тешко мени кукавцу!" За време пак вечере ја сам му читао Нови Завет, и то дуго. Понекад би ме упитао: "Разумеш ли што читаш?" И кад одговорим: "Не, ја ово не могу да схватим", онда ми је он објашњавао по читав сат, па и више. Он је имао обичај да ноћи проводи без сна, а легао би у зору. Ноћи је проводио у молитви с поклонима; при томе молитве његове нису биле хладне већ веома жарке, лиле су се из скрушена срца, тако да је понекад гласно вапијао: "Господе, помилуј! Господе, поштеди!" и још додавао: "Хранитељу помилуј!" а сам је главом ударао о под. Све то он је радио из великог унутрашњег жара и љубави к Богу. У саму пак поноћ он је излазио у предњу келију, и певао свете псалме тихо и умилно. Када је бивао у мрачним мислима, певао је псалам: "Благо мње, јако смирил мја јеси"..., а када је бивао у ведрим мислима, певао је псалам: "Хвалите Господа с небес"..., и остале радосне псалме, и то свагда са умилним сузама и срдачним уздасима.

После ручка светитељ се одмарао један сат, а каткад и више. После тога читао је житија светих отаца и друге књиге. У летње време он се шетао по манастирској башти и позади манастира; тада ми је наређивао: "Ако бих ти био неопходно потребан, немој ми прилазити, него се накашљи, и ја ћу се осврнути". Ја сам тако и поступао. Али једном приликом он беше у башти, и ја, не прилазећи му, накашљах се много пута, Међутим он, удубљен у мисли, није то примећивао, него је клечао према истоку са рукама подигнутим к небу. Ја му приђох и рекох: "Ваше Преосвештенство!" Он се толико уплаши, да га чак и зној проби, и рече ми: "Ето, срце ми дрхти као голуб, а ја сам ти давно говорио да се накашљеш не прилазећи ми". Ја му одговорих да сам се накашљивао, нашта ми он рече: "ја нисам чуо". - Он никада и никуда није ходио нити путовао без Псалтира; Псалтир је увек имао при себи, и најзад га је знао сав напамет; њиме ме је он и благосиљао. Путем он је свагда читао Псалтир, а понекад и наглас певао, и мени показивао, или ми неки текст објашњавао. Он је сваки дан ишао на свету литургију, и сам певао за певницом, и то ретко кад без суза. Може се рећи, он је имао од Бога нарочити дар суза, и из његова два ока стално су текла два потока. Он се ретко, врло ретко осмехивао; а осмехне ли се чему, одмах би рекао: "Прости, Господе! ја бедник сагреших пред Тобом". Он се веома чувао празнословља; обично је разговарао о вечним мукама и о вечном блаженству, о пороцима и о хришћанским врлинама. Од природе имао је одлично памћење; изврсно је знао Свето Писмо и Старог и Новог Завета, и увек наводио текстове из Светога Писма, и указивао из које је књиге и главе; исто тако наводио је многа места и из житија светих отаца.

Светитељ Тихон често нам је говорио: "Ко у нераду живи, тај непрестано греши". А сам он увек је нешто радио.

У својој келији светитељ Тихон је имао само оно што је најпотребније. Постеља му је била: распрострт ћилимчић и два јастука; покривач није имао већ овчију бунду; опасивао се кожним појасом; имао је једну мантију, и то од грубе вуне; и бројанице је имао врло просте. Он није имао ни сандука нити каквог ковчега, већ само једну кожну торбу, и то стару; куд год је путовао, њу је носио, и у њој књиге и чешаљ. У својој келији није имао других украса сем светих икона.

Треба рећи нешто о милосрђу и милосрдним делима светог Тихона, вели келејник Чеботарев. Он је радо хранио сироте и беспомоћне, убоге и ниште; речју, он је све раздавао: и пензију коју је добијао, и велике количине новаца које су му слали богати људи; чак је и рубље своје раздавао, и остављао само оно што је на себи имао; раздавао је и хлеб који су му слали добротворне спахије; усто је и сам куповао хлеб и раздавао. Од њега су сиромаси добијали и одећу и обућу; ради тога он је куповао бунде, кафтане, платно, стоку, и све то раздавао сиротињи. Значајно је ово: дан у који су к светитељу долазили многи сиромаси и он раздао много новаца и других ствари, увече тога дана он је бивао веселији и радоснији; а дан у који је код њега било мало сиромаха, он је тога дана бивао тужан. Смело кажем: он је био око слепима, нога хромима; његова су врата увек била отворена свима сиромасима, ништима и путницима: они су код њега налазили храну, пиће и утеху.

Не једанпут, пише келејник Чеботарев, светитељ Тихон је говорио: "Чујем од многих примедбу: због чега сам оставио епархију и повукао се у келију? Ево тих разлога: прво, моје слабо здравље кије ми допуштало да управљам епархијом; друго, епископски омофор, који на раменима својим носе епископи, врло је тежак: ја га не могу ни подићи ни носити; усто ја ни снаге такве немам; нека га јаки носе. Ето разлога мога усамљеништва".

Други келејник светога Тихона, Иван Етимов, између осталога пише о њему и ово: Преосвећени је имао таква својства душе да је људе који су га грдили, ружили, вређали и клеветали, само горко оплакивао; сажаљевајући њих, он је виновником тога сматрао непријатеља Божјег и хришћанског - ђавола. А када би неко од таквих људи увидео своју кривицу и замолио Преосвећенога за опроштај, он га је са сузама радости загрлио, целивао и опростио му од срца, препуног љубави. И тада је обично изговарао тако пријатну поуку, да је од непријатеља и ругача правио себи пријатеља и друга. Дешавало се: Преосвећени раздаје гомили просјака новац, свакоме према његовој потреби; али би понекад онај који прими мање стао у очи грдити Преосвећенога, називајући га најпогрднијим именима; Међутим Преосвећени се не само није љутио на то него је, смешкајући се као на малу децу, понекад одговарао овако: "Хајде, вређај! вређај још више!" И онда би и таквоме дао још, са жељом да и њега задовољи, да не би отишао ропћући. - Преосвећени је нарочито био милостив и дарежљив према удовама и сирочићима. По урођеном човекољубљу свом он је толико био сажаљив према свакоме, да је мужика, који би се разболео на путу за град Задонск, узимао к себи у келију и неговао га док не оздрави. Његове су келије биле отворене не само беднима и сиротама и старима него и свима путницима.

Отац Митрофан, пише келејник Етимов, казује ово: Преосвећени ми је причао да је ноћу обилазио око цркве и молио се: "Господе, покажи ми оно што си уготовио онима који Те љубе". И кад је молећи се тако стао према олтару, он имаде овакво виђење: отвори се сво небо, и манастир обасја силна светлост, и би глас: "Види шта је уготовљено онима који Бога љубе".

И виде он неисказана блага, и од страха паде на земљу, и једва је могао да допузи до своје келије.

Упокојио се у Господу кога је неизмерно љубио, свети отац наш Тихон и сам се удостојио тих неисказаних вечних блага, благодаћу и човекољубљем Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, коме са Оцем и Светим Духом част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.

Архимандрит ЈУСТИН Поповић

[Guest Оливера]

Икона Божией Матери "Всецарица"

18. августа по старом, 31. августа по новом календару

http://days.pravoslavie.ru/Images/im3075.htm

[Guest Оливера]

Преподобный Иоанн Рыльский

ПРЕПОДОБНИ ОТАЦ ЈОВАН РИЛСКИ

Овај велики подвижник и светилник Цркве православне родио се близу Софије у месту Скрину, у време цара Бориса (852-889 г.). Родио се од побожних родитеља, средњег имовног стања. Из младости заволевши Господа, Јован по смрти родитеља раздаде сиромасима и болесницима своје имање, наслеђено од родитеља, замонаши се, и само са једном кожном хаљином на себи напусти свој родни крај и удаљи се у једну дивљу гору, и ту се у једној пећини почне подвизавати. Претрпео је ту многе напасти од демона и од људи, од разбојника и од својих сродника. Потом се пресели у планину Рилску, и настани у једном шупљем дрвету. Хранио се само травом, и бобом, који ту у близини почне расти по Божјем промислу. Многе године он није видео лица човечјег, док га, опет по Божјем промислу, не открију чобани, који су трагали за својим изгубљеним овцама. Тако се светитељ прочује међу људима, и људи му почну долазити гражећи помоћи у болестима и мукама. Многи су долазили к њему са својим болесницима, и болесници су добијали здравље светитељевим молитвама. Један човек у коме већ неколико година бејаше нечисти дух, видећи људе где иду у Јованову пустињу, пође за њима. А када дође на километар од Рилске пустиње, он паде на земљу и стаде викати: "Не могу да идем даље, пече ме огањ". Санутници свезаше тог јадника, одвукоше га к преподобном и мољаху га да га исцели. Децо моја, рече им преподобни, то није у мојој моћи, ја сам слаб човек као и ви: њега само Бог може исцелити. - Но они га неодступно мољаху, и пустињак се помоли Богу за њега, и болесник наједном постаде здрав, и сви прославише Бога.

Глас о великом пустињаку дође до бугарског цара Петра (927-969 г.). Благочестиви цар силно жељаше да се види с њим, али смирени пустињак избеже да се састане с њим, само му у писму даде потребан савет.

Многи ревнитељи духовног живота, привучени врлинским животом светог подвижника, настанише се у близини преподобног пустињака. Ту се убрзо построји храм и манастир. Достигавши дубоку старост, свети Јован се упокоји мирно у Господу осамнаестог августа 946 године, у седамдесетој години свога живота. По смрти јавио се ученицима својим. Мошти његове пренесене су најпре у Софију, па су одатле приликом најезде Угара однете у Мађарску, а отуда су поново враћене у Трново у време цара Јована Асена (1218 - 1241 г.). Када су касније Турци заузели Трново, посредовањем султаније Маре Бранковић, мошти светог Јована Рилског пренете су најзад у манастир Рилски, где и данас почивају. Рилски манастир су обновили и Српски владари краљ Милутин и цар Душан, и он је кроз векове био кула светиља и место силе чудотворне и утехе духовне за народ хришћански у Бугарској, нарочито пак у тешка времена робовања под Турцима. Житије пак преподобног Јована Рилског написао је на грчком Георгије Скилица (у 12 веку), а на словенском Трновски патријарх Јефтимије.

Архимандрит ЈУСТИН Поповић

ЖИТИЈА СВЕТИХ

18. августа по старом, 31. августа по новом календару

http://days.pravoslavie.ru/Images/im133.htm

[Guest Оливера]

Донская икона Божией Матери

Донска икона Богородице

19.августа по старом, 1. септембра по новом календару.

[Guest Оливера]

Святой пророк Самуил

Свети пророк Самуило

Празнује се 20. августа по старом, 2. септембра по новом календару.

[Guest Оливера]

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА ТАДЕЈА

од Седамдесеторице

Празнује се 21. августа по новом, 3. септембра по новом календару.

Свети апостол Тадеј бејаше из града Едесе, по народности Јеврејин, и савршено знађаше Свето Писмо Старога Завета. У дане светог Јована Крститеља он оде у Јерусалим, и чувши његову проповед и видевши његово ангелско живљење удиви се, и прими крштење од њега.

Ускоро после тога он виде Господа нашег Исуса Христа који у телу борављаше међу људима; и чувши Његову проповед, и својим очима видевши чудеса која Господ чињаше, он оде за Њим, и Господ га прикључи лику Седамдесеторице апостола, о којима је речено у Еванђељу: Изабра Господ и других седамдесеторицу, и посла их по два и два пред лицем својим у сваки град и место куда шћаше сам ићи (Лк. 10, 1). Шаљући ову седамдесеторицу апостола, међу којима и светог Тадеја, на проповед Еванђеља, Господ им рече: Жетва је велика а посленика мало; него се молите Господару од жетве, да изведе посленике на жетву своју. Идите; ето ја вас шаљем као јагањце међу вукове. Не носите ни торбе ни обуће, и никога не поздрављајте на путу. У коју год кућу уђете најпре говорите: мир кући овој. И ако буде онде син мира, остаће на њему мир ваш; ако ли не буде, вратиће с к вама. А у оној кући будите, и једите и пијте што у њих има; јер је посленик достојан своје плате; не прелазите из куће у кућу. И у који год град дођете и приме вас, једите што се донесе пред вас. И исцељујте болеснике који су у њему, и говорите им: приближи се к вама царство Божије. А у који град дођете и не приме вас, изишавши на улице његове реците: И прах који је од града вашег прионуо за нас, отресамо вам. Али ово знајте, да се приближило к вама царство Божије... Ко вас слуша, мене слуша; и ко се вас одриче, мене се одриче; а ко се мене одриче, одриче се онога који је мене послао (Лк. 10, 2-11.16).

Седамдесеторица апостола одоше с великом радошћу на проповед Еванђеља, и проповедаху реч Божију, чинећи чудеса. Потом се вратише ка Господу радосни, и обавестише Га да им се и ђаволи покоравају у име Његово (ср. Лк. 10, 17).

Када се после добровољног страдања, смрти, тридневног васкрсења и вазнесења на небо Господа нашег Исуса Христа, свети апостоли разиђоше по целој васељени ради проповеди Еванђеља, свети апостол Тадеј би послан Господом у град Едесу. Јер Господ Христос још пре добровољног страдања Свог беше обећао едеском кнезу Авгару, шаљући му на убрусу нерукотворну икону лица Свог, да ће му по вазнесењу Свом послати једног од својих ученика, који ће га потпуно исцелити од његове болести и дати живот вечни њему и његовима.

Када свети апостол Тадеј дође у град Едесу, он се не јави одмах кнезу, него најпре уђе у кућу једног познаника свог, Јеврејина Товије; и станујући код њега свети Тадеј стаде силом Христовом творити разна исцељења, исцељујући све могуће болести полагањем руку и призивањем имена Господња. Вест о светом Тадеју брзо се разнесе по целом граду, и житељи града стадоше доносити к њему своје болеснике, и видећи како их апостол Христов брзо исцељује, дивљаху се веома. А након извесног времена би обавештен кнез Авгар, да неки човек, који је дошао из Јерусалима, чини многа чудес а именом Христовим. И Авгар се одмах опомену обећања Христова, да ће му послати једнога од својих ученика, и помисли у себи: да није дошао онај кога ми Господ обећа послати? - И нареди те позваше Товију, и он му рече: Чујем да се у твојој кући налази неки човек из Јерусалима, који именом Исусовим исцељује болести. - Товија одговори: Заиста, господару, гост мој чини многа чудеса именом Исусовим. - Кнез му онда рече: Доведи га к мени. - Товија оде к светом Тадеју и рече му: Позвао ме је кнез овога града и наредио ми да те водим к њему, да га исцелиш од болести, од које пати. - Свети Тадеј одговори: Стварно сам послан к њему.

Сутрадан изјутра они оба одоше кнезу, код кога се већ беху скупили све велможе и бојари. Када свети апостол Тадеј са Товијом улажаше на врата кнежеве палате, кнез погледа у њега и виде где његово апостолско лице сија неком необичном светлошћу. Авгара спопаде ужас, и он брзо устаде са свога места и покдони се до земље Христовом апостолу. Међутим сви се присутни веома зачудише, видећи где се кнез клања простоме човеку, јер не беху приметили необичну светлост која излажаше из лица апостола Христова. И кнез упита светог Тадеја: Јеси ли ти ученик Господа Исуса Христа, Сина Божија, који ми писмом обећа послати једног од својих ученика, да ме потпуно исцели од моје болести и дарује мени и свима мојима живот вечни? - Апостол Христов одговори: Зато што си велику наду положио на Господа мог Исуса Христа, ја сам и послан од Њега к теби. И ако се вера твоја у Њега увећа још више, онда ће ти се по вери твојој испунити све што желиш. - Авгар одговори: Ја толико веровах у Господа Исуса, да сам хтео скупити војску и ударити на Јевреје који Га распеше, да би им одмаздио за њихово неваљалство и потпуно их истребио; али ми забрани римска власт под којом се налазимо. - На то свети Тадеј рече: Господ и Бог наш Исус Христос није требао људске помоћи у време Свога страдања од завидљивих и неваљалих Јевреја; јер је могао, да је хтео, извести легионе анђела; али, испуњујући вољу Оца, Господ наш пострада за спасење целога евета. А испунивши вољу Оца Свога, Он узиђе к Њему на небо са славом и седе с десне стране Њега. И Господу нашем није потребно да се ко свети за Њега непријатељима Његовим, јер сам има власт над свима; и Он ће судити живима и мртвима, и свакоме дати по делима његовим.

Свети апостол Тадеј говораше много о Христу Богу Авгару и свима што беху с њим, и привевши га у савршену веру у Господа, он га крсти. И доби Авгар у светом крштењу исцељење и оног остатка губе што му по првом исцељењу беше остала на лицу, јер спочетка он имађаше губу по целоме телу. Када њему би донесено писмо Христово и нерукотворна слика пресветог лица Христовог, тада Авгар по први пут би исцељен: тело му се очисти од губе, само му, по промислу Божјем, остаде мало губе на лицу до доласка светог апостола. А друго, потпуно исцељење не само тела него и душе, догоди се после доласка апостола Тадеја у светом крштењу: јер кнез Авгар изиђе из свете купељи потпуно читав и здрав. И крсти се не само кнез Авгар него и сав дом његов, и сви који видеше чудеса апостолова, а исто тако и они које свети апостол исцели од болести њихових. Затим свети апостол Тадеј нареди кнезу да сазове све грађане, да сви чују реч Божију.

Сутрадан ујутро сабра се сав народ. Апостол Христов, ставши на узвишеном месту, стаде благовестити свима о једином истинитом Богу, који је свемоћном силом Својом створио небо и земљу, и све видљиво и невидљиво; свети апостол благовести им о томе како Син Божји сиђе с неба на земљу, оваплотивши се на неисказан начин ради спасења рода људског, како Он добровољно пострада, васкрсе, узнесе се на небо, и уготови за добре вечну награду, а за зле - бесконачне муке у паклу. Благовести свети апостол подробно и о свима осталим тајнама нашега спасења.

Чувши апостолове речи и видевши чудеса његова, сав народ верова у Христа Господа: јер сви видеше исцељеног кнеза и многе друге који раније паћаху од разних болести, и стадоше славити Христа Бога и просити крштење. И тако се град Едеса просвети вером Христовом и светим крштењем. Потом се подигоше цркве, и бише постављени презвитери рукоположењем од апостола.

Кнез Авгар силно жељаше да се на неки начин одужи светом апостолу за своје исцељење, па му понуди много злата; али свети апостол не прими ништа, рекавши: Кад своје остависмо, како туђе да примамо?

Пошто свети апостол Тадеј утврди у Едеси свету веру и побожност, и све добро уреди, он оде у Месопотамију. Тамо он просвети многе, обративши их ка Христу, и подиже цркве. Свети апостол прохођаше и многе сиријске градове, свуда се трудећи у проповедању Еванђеља Христова. Потом дође у финикијски град Вирит (Бејрут); и ту проповедавши име Христово и крстивши многе, свети апостол Тадеј заспа у Господу.

Архимандрит ЈУСТИН Поповић

ЖИТИЈА СВЕТИХ

[Guest Оливера]

Грузинская икона Пресвятой Богородицы

22. августа по старом, 4. септембра по новом календару.

[Guest Оливера]

Мученик Лупп

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЛУПА

Свети Луп живљаше у време цара Аврелијана и бејаше роб у неког господара, али слободан у Христу Господу, у кога он верова. Испунивши се божанске ревности, свети Луп разби бездахне јелинске идоле, а друге побаца у дубину морску. Видевши то, незнабожни идолопоклоници се страховито разјарише, па са исуканим мачевима полетеше на Лупа да га на комаде исеку, али се избезумише и стадоше један другога сећи. Међутим свети Луп, стојећи усред њих, проповедаше им реч Божију, пун вере, мудрости и благодати Божије. И поред свих напора, незнабошци га не могаху ухватити, јер их спречаваше сила Христова, која им чак не допушташе ни да се приближе мученику Христовом. Стога незнабошци, стојећи издалека, затегоше лукове своје и почеше пуштати стреле на светитеља, но уместо мученика они стрелама рањаваху један другога; Међутим свети Луп, стојећи између њих као нишан за стрељање, не само не би устрељен него ни рањен. А пошто мученик Христов још не беше крштен и жуђаше за светим крштењем, то да не би некрштен умро од руку мучитеља, он се помоли Богу о томе, и одмах се с неба изли вода на њега. На тај начин свети мученик Христов прими свише божанствено крштење, док то сви незнабошци посматраху и чуђаху се.

После тога свети Луп добровољно предаде себе, као безазлено јагње, на заклање у руке незнабошцима, а они га одведоше к игемону. Игемон најпре покуша да ласкама наговори верног слугу Христовог да одступи од Господа свога и да се поклони идолима. Али пошто не успе да саблазни светитеља, игемон нареди да мученика непоштедно бију моткама. После тога игемон стављаше светитеља на разне љуте муке, па пошто ни на тај начин не могаше савладати непобедивог војника Христовог, он га осуди на посечење мачем.

И тако свети мученик Луп, приклонивши под мач главу своју, положи душу своју за Христа, Господа свог, и би од верних чесно сахрањен. Од гроба пак његовог даваху се исцељења од свих недуга и болести, светим молитвама његовим а благодаћу Гоепода нашег Исуса Христа.

Празнује се 23. августа  по старом, 5. септембра по новом календару.

Архимандрит ЈУСТИН Поповић

ЖИТИЈА СВЕТИХ

[Guest Оливера]

Преподобный Феодосий Печерский

Преподобный Феодосий Печерский, основатель общежительного монастырского устава и родоначальник монашества в Русской земле, родился в Василеве, неподалеку от Киева. С юных лет он обнаружил непреодолимое влечение к подвижнической жизни, ведя аскетическую жизнь еще в родительском доме. Он не любил детских игр и увлечений, постоянно ходил в церковь. Сам упросил своих родителей отдать его для обучения чтению священных книг и, при отличных способностях и редком усердии, быстро выучился чтению книг, так что все удивлялись разуму отрока. На 14-м году он лишился отца и остался под надзором матери - женщины строгой и властной, но очень любившей своего сына. За стремление к подвижничеству она много раз наказывала его, но Преподобный твердо стал на путь подвига. На 24-м году он тайно покинул родительский дом и постригся, по благословению преподобного Антония, в Киево-Печерском монастыре с именем Феодосий. Через четыре года мать отыскала его и со слезами просила возвратиться домой, но святой сам убедил ее остаться в Киеве и принять иночество в обители святителя Николая на Аскольдовой могиле.

Феодосий Печерский

Феодосий Печерский

Преподобный Феодосий трудился в обители более других и нередко брал на себя часть трудов братии: носил воду, рубил дрова, молол рожь и относил каждому иноку муку. В знойные ночи он обнажал свое тело и отдавал его в пищу комарам и мошкам, кровь текла по нему, но святой терпеливо занимался рукоделием и пел псалмы. В храм он являлся прежде других и, став на месте, не сходил с него до окончания Богослужения; чтение слушал с особым вниманием. В 1054 году преподобный Феодосий был рукоположен в сан иеромонаха, а в 1057 году избран игуменом. Слава о его подвигах привлекла множество иноков в обитель, в которой он построил новую церковь и келлии и ввел студийский общежительный устав, списанный, по его поручению, в Константинополе. В сане игумена преподобный Феодосий продолжал исполнять самые трудные послушания в обители. Святой обыкновенно вкушал только сухой хлеб и вареную зелень без масла. Ночи проходили у него без сна в молитве, что много раз замечала братия, хотя избранник Божий и старался скрыть свой подвиг от других. Никто не видел, чтобы преподобный Феодосий спал лежа, обычно он отдыхал сидя. Во время Великого поста святой удалялся в пещеру, расположенную недалеко от обители, где подвизался, никем не зримый. Одеждою его была жесткая власяница, надетая прямо на тело, так что в этом нищем старце нельзя было узнать знаменитого игумена, которого почитали все знавшие его. Однажды преподобный Феодосий возвращался от великого князя Изяслава. Возница, еще не знавший его, сказал грубо: "Ты, монах, всегда празден, а я постоянно в трудах. Ступай на мое место, а меня пусти в колесницу". Святой старец кротко послушался и повез слугу. Увидев же, как преподобному кланялись, сходя с коней, встречные бояре, слуга испугался, но святой подвижник успокоил его и, по приезде, накормил в монастыре. Надеясь на помощь Божию, преподобный не хранил больших запасов для обители, поэтому братия иногда терпела нужду в насущном хлебе. По его молитвам, однако, являлись неизвестные благотворители и доставляли в обитель необходимое для братии. Великие князья, особенно Изяслав, любили наслаждаться духовной беседой преподобного Феодосия. Святой не страшился обличать сильных мира сего. Незаконно осужденные всегда находили в нем заступника, а судьи пересматривали дела по просьбе чтимого всеми игумена. Особенно заботился преподобный о бедных: построил для них в монастыре особый двор, где любой нуждающийся мог получить пищу и кров. Заранее предуведав свою кончину, преподобный Феодосий мирно отошел ко Господу в 1074 году. Он был погребен в выкопанной им пещере, в которой уединялся во время поста. Мощи подвижника были обретены нетленными в 1091 году. К лику святых преподобный Феодосий был причислен в 1108 году. Из произведений преподобного Феодосия до нас дошли 6 поучений, 2 послания к великому князю Изяславу и молитва за всех христиан. Житие преподобного Феодосия составлено преподобным Нестором Летописцем, учеником великого аввы, через 30 с небольшим лет после его преставления и всегда было одним из любимейших чтений русского народа. Память преподобного Феодосия совершается также 3 мая, 28 августа, 2 сентября.

http://www.pravoslavie.ru/

[Guest Оливера]

Святитель Иоасаф Белгородский

4. септембра по старом, 17. септембра по новом календару.

[Guest Оливера]

Чудо Архистратига Михаила в Хонех

Во Фригии, недалеко от города Иераполя, в местности, называемой Херотопа, находился храм во имя Архистратига Михаила; около храма истекал целебный источник. Храм этот был сооружен усердием одного из жителей города Лаодикии в благодарность Богу и святому Архистратигу Михаилу за исцеление его немой дочери водой источника. Архистратиг Михаил, явившись в сонном видении отцу немой девицы, еще не просвещенному святым Крещением, открыл ему, что его дочь получит дар речи, испив воды из источника. Девица действительно получила при источнике исцеление и начала говорить. После этого чуда отец с дочерью и все его семейство крестились, и усердием благодарного отца был воздвигнут храм в честь святого Архистратига Михаила. К источнику стали приходить за исцелением не только христиане, но и язычники; многие из язычников отрекались от идолов и обращались к вере во Христа. В храме святого Архистратига Михаила в продолжение 60 лет исполнял пономарское служение благочестивый человек по имени АрхиппЖитие.. Преподобный Архипп Херотопский. Проповедью о Христе и примером своей богоугодной жизни он многих язычников приводил к вере во Христа. В своем озлоблении на христиан вообще, и в первую очередь на Архиппа, который никогда не отлучался от храма и был примерным служителем Христовым, язычники задумали уничтожить храм и одновременно погубить Архиппа. Для этого они соединили в одно русло две горные реки и направили их течение на храм. Святой Архипп усердно молился Архистратигу Михаилу о предотвращении бедствия. По его молитве около храма явился Архистратиг Михаил, который ударом своего жезла открыл в горе широкую расселину и повелел устремиться в нее водам бурлящего потока. Таким образом храм остался невредим. Увидев такое дивное чудо, язычники в страхе бежали, а святой Архипп и собравшиеся к храму христиане прославили Бога и благодарили святого Архистратига Михаила за помощь. Место же, где совершилось чудо, получило название Хоны, что значит "отверстие", "расселина".

Архангел Михаил

Архангел Михаил — один из высших ангелов, принимающий самое близкое участие в судьбах Церкви. Священное Писание нас учит, что, кроме физического, существует великий духовный мир, населенный разумными, добрыми существами, именуемыми ангелами. Слово «ангел» на греческом языке значит вестник. Священное Писание их именует так потому, что Бог нередко через них сообщает людям Свою волю. В чем же собственно состоит их жизнь в духовном мире, который они населяют, и в чем заключается их деятельность — мы почти ничего не знаем, да, в сущностии, и понять не в состоянии. Они пребывают в условиях, совершенно отличных от наших материальных: там время, пространство и все жизненные условия имеют совсем иное содержание. Приставка «архи» к некоторым ангелам указывает на их более возвышенное служение сравнительно с другими ангелами.

Имя Михаил — на еврейском значит «Кто, как Бог». Священное Писание, повествуя о явлении ангелов различным людям, собственным именем называет только некоторых из них, — по-видимому тех, которые несут особую миссию в утверждении Царства Божия на земле. Среди них — архангелы Михаил и Гавриил, упоминаемые в каноничес-ких книгах Писания, а также архангелы Рафаил, Уриил, Салафиил, Иегудиил и Варахиил, упоминаемые в неканонических книгах Писания. Архангел Гавриил обычно являлся некоторым праведникам в качестве вестника великих и радостных событий, касающихся народа Божия (Дан. 8, 16, 9, 21; Лук. 1, 19-26). В книге Товита архангел Рафаил говорит о себе: «Я — Рафаил, один из семи святых Ангелов, которые возносят молитвы святых и восходят пред славу Святаго» (Тов. 12, 15). Отсюда возникло убеждение, что на Небе существует семь архангелов, одним из которых является архангел Михаил.

Архангел Михаил в Писании именуется «князем», «вождем воинства Господня» и изображается, как главный борец против диавола и всякого беззакония среди людей. Отсюда его церковное именование «архистратиг», т. е. старший воин, вождь. Так, архангел Михаил явился Иисусу Навину в качестве помощника, при завоевании израильтянами Обетованной земли. Он явился пророку Даниилу в дни падения Вавилонского царства и начала созидания Мессианского царства. Даниилу было предсказано о помощи народу Божию со стороны архангела Михаила в период предстоящих преследований при Антихристе. В книге Откровения архангел Михаил выступает как главный вождь в войне против дракона-диавола и прочих взбунтовавшихся ангелов. «И произошла война на Небе: Михаил и Ангелы его воевали против дракона, и дракон и ангелы его воевали против них, но не устояли, и не нашлось им места на Небе. И низвержен был великий дракон, древний змий, называемый диаволом и сатаною». Апостол Иуда кратко упоминает об архангеле Михаиле, как о противнике диавола. (Нав. 5, 13; Дан. 10; 12, 1; Иуд. 9; Откр. 12, 7-9; Лк. 10, 18).

В духе Священного Писания некоторые отцы Церкви видят архангела Михаила участником других важных событий в жизни народа Божия, где, впрочем, он не называется по имени. Так, например, его отождествляют с таинственным огненным столпом, шедшим перед израильтянами во время их бегства из Египта и погубившим в море полчища фараона. Ему же приписывают поражение огромного ассирийского войска, осаждавшего Иерусалим при пророке Исаии. (Исх. 33, 9, 14, 26-28; 4 Цар. 19, 35).

Церковь почитает архангела Михаила как защитника веры и борца против ересей и всякого зла. На иконах его изображают с огненным мечом в руке, или копьем низвергающим диавола. В начале IV века Церковь установила праздник «Собора» (т. е. совокупности) святых ангелов во главе с архангелом Михаилом 8 ноября.

Собор Архистратига Михаила и прочих Небесных Сил бесплотных, архангелов: Гавриила, Рафаила, Уриила, Селафиила, Иегудиила, Варахиила и Иеремиила

Празднование Собора Архистратига Божия Михаила и прочих Небесных Сил бесплотных установлено в начале IV века на Поместном Лаодикийском Соборе, бывшем за несколько лет до Первого Вселенского Собора. Лаодикийский Собор 35-м правилом осудил и отверг еретическое поклонение ангелам как творцам и правителям мира и утвердил православное их почитание. Совершается праздник в ноябре - девятом месяце от марта (с которого в древности начинался год) - в соответствии с числом 9-ти чинов Ангельских. Восьмой же день месяца указывает на будущий Собор всех Сил Небесных в день Страшного Суда Божия, который святые отцы называют "днем восьмым", ибо после века сего, идущего седмицами дней, наступит "день осмый", и тогда "приидет Сын Человеческий в Славе Своей и вси святии Ангелы с Ним" (Мф. 25, 31).

Чины Ангельские разделяются на три иерархии - высшую, среднюю и низшую. Каждую иерархию составляют три чина. В высшую иерархию входят: Серафимы, Херувимы и Престолы. Ближе всех Пресвятой Троице предстоят шестокрылатые Серафимы (Пламенеющие, Огненные) (Ис. 6, 2). Они пламенеют любовью к Богу и других побуждают к ней.

После Серафимов Господу предстоят многоочитые Херувимы (Быт. 3, 24). Их имя значит: излияние премудрости, просвещение, ибо через них, сияющих светом Богопознания и разумения тайн Божиих, ниспосылается премудрость и просвещение для истинного Богопознания.

За Херувимами - предстоят Богоносные по благодати, данной им для служения, Престолы (Кол. 1, 16), таинственно и непостижимо носящие Бога. Они служат правосудию Божию.

Среднюю Ангельскую иерархию составляют три чина: Господства, Силы и Власти.

Господства (Кол. 1, 16) владычествуют над последующими чинами Ангелов. Они наставляют поставленных от Бога земных властителей мудрому управлению. Господства учат владеть чувствами, укрощать греховные вожделения, порабощать плоть духу, господствовать над своей волей, побеждать искушения.

Силы (1 Пет. 3, 22) исполняют волю Божию. Они творят чудеса и ниспосылают благодать чудотворения и прозорливости угодникам Божиим. Силы помогают людям в несении послушаний, укрепляют в терпении, даруют духовную крепость и мужество.

Власти (1 Пет. 3, 22; Кол. 1, 16) имеют власть укрощать силу диавола. Они отражают от людей бесовские искушения, утверждают подвижников, оберегают их, помогают людям в борьбе с злыми помыслами.

В низшую иерархию входят три чина: Начала, Архангелы и Ангелы.

Начала (Кол. 1, 16) начальствуют над низшими ангелами, направляя их к исполнению Божественных повелений. Им поручено управлять вселенной, охранять страны, народы, племена. Начала наставляют людей воздавать каждому честь, подобающую его званию. Учат начальствующих исполнять должностные обязанности не ради личной славы и выгод, а ради чести Божией и пользы ближних.

Архангелы (1 Сол. 4, 16) благовествуют о великом и преславном, открывают тайны веры, пророчества и разумение воли Божией, укрепляют в людях святую веру, просвещая их ум светом Святого Евангелия.

Ангелы (1 Пет. 3, 22) наиболее близки к людям. Они возвещают намерения Божий, наставляют людей к добродетельной и святой жизни. Они хранят верующих, удерживают от падений, восставляют падших, никогда не оставляют нас и всегда готовы помочь, если мы пожелаем.

Все чины Небесных Сил носят общее название Ангелов - по сути своего служения. Господь открывает Свою волю высшим Ангелам, а они, в свою очередь, просвещают остальных.

Над всеми девятью чинами поставлен Господом святой Архистратиг Михаил (имя его в переводе с еврейского - "кто как Бог") - верный служитель Божий, ибо он низринул с Неба возгордившегося денницу с другими павшими духами. А к остальным Ангельским Силам он воскликнул: "Вонмем! Станем добре пред Создателем нашим и не помыслим неугодного Богу!" По Церковному преданию, запечатленному в службе Архистратигу Михаилу, он принимал участие во многих ветхозаветных событиях. Во время выхода израильтян из Египта он предводительствовал им в виде столпа облачного днем и столпа огненного ночью. Через него явилась Сила Господня, уничтожившая египтян и фараона, преследовавших израильтян. Архистратиг Михаил защищал Израиль во всех бедствиях.

Он явился Иисусу Навину и открыл волю Господа на взятие Иерихона (Нав. 5, 13 - 16). Сила великого Архистратига Божия явилась в уничтожении 185 тысяч воинов Ассирийского царя Сеннахирима (4 Цар. 19, 35), в поражении нечестивого вождя Антиохова Илиодора и в ограждении от огня трех святых отроков - Анании, Азарии и Мисаила, брошенных в печь на сожжение за отказ поклониться идолу .(Дан. 3, 92 - 95).

По воле Божией, Архистратиг перенес пророка Аввакума из Иудеи в Вавилон, чтобы дать пищу Даниилу, в рове со львами заключенному (кондак акафиста, 8).

Архангел Михаил запретил диаволу явить иудеям тело святого пророка Моисея для обожения (Иуд. 1, 9).

Святой Архангел Михаил явил свою силу, когда он чудесно спас отрока, брошенного грабителями в море с камнем на шее у берегов Афона (Афонский Патерик).

Чудо в Хонех

С древних времен прославлен своими чудесами Архангел Михаил на Руси. В Волоколамском Патерике приводится рассказ преподобного Пафнутия Боровского со слов татарских баскаков о чудесном спасении Новгорода Великого: "А яко же Великий Новград никогда же не бысть взят от агарян ... внегда по Божию попущению грех ради наших безбожный агарянский царь Батый Росискую землю поплени и пожже и поиде к Новому граду и покры его Бог и Пречистая Богородица явлением Михаила Архистратига, иже возбрани ему итти на него. Он же поиде на Литовския грады и прииде к Киеву и виде у каменныя церкви над дверьми написан великий Михаил Архангел и глагола князем своим указуя перстом: "сей ми возбрани пойти на Великий Новгород"".

Предстательства за города русские Пресвятой Царицы Небесной всегда осуществлялись Ее явлениями с Воинством Небесным, под предводительством Архистратига. Благодарная Русь воспела Пречистую Богородицу и Архангела Михаила в церковных песнопениях. Архистратигу посвящено множество монастырей, соборных, дворцовых и посадских храмов. В древнем Киеве сразу по принятии христианства был воздвигнут Архангельский собор и устроен монастырь. Архангельские соборы стоят в Смоленске, Нижнем Новгороде, Старице, монастырь в Великом Устюге (нач. XIII в.), собор в Свияжске. Не было на Руси города, где не существовало бы храма или придела, посвященного Архистратигу Михаилу. Один из главнейших храмов города Москвы - храм-усыпальница в Кремле - посвящен ему. Многочисленны и прекрасны иконы Чиноначальника Вышних Сил и его Собора. Одна из них - икона "Благословенное воинство" - написана для Успенского собора Московского Кремля, где святые воины - князья русские - изображены под предводительством Архистратига Михаила.

Из Священного Писания и Священного Предания известны также Архангелы: Гавриил - крепость (сила) Божия, провозвестник и служитель Божественного всемогущества (Дан. 8, 16; Лк. 1, 26); Рафаил - врачевание Божие, целитель человеческих недугов (Тов. 3, 16; Тов. 12, 15); Уриил - огонь или свет Божий, просветитель (3 Езд. 5, 20); Селафиил - молитвенник Божий, побуждающий к молитве (3 Езд. 5, 16); Иегудиил - славящий Бога, укрепляющий труждающихся для славы Господней и ходатайствующий о воздаянии им за подвиги; Варахиил - раздаятель благословения Божия на добрые дела, испрашивающий людям милости Божий; Иеремиил - возвышение к Богу (3 Езд. 4, 36).

На иконах Архангелы изображаются в соответствии с родом их служения:

Михаил - попирает ногами диавола, в левой руке держит зеленую финиковую ветвь, в правой - копье с белой хоругвью (иногда пламенный меч), на которой начертан червленый крест.

Гавриил - с райской ветвью, принесенной им Пресвятой Деве, или со светящимся фонарем в правой руке и зеркалом из ясписа - в левой.

Рафаил - держит сосуд с целительными снадобьями в левой руке, а правой ведет Товию, несущего рыбу.

Уриил - в поднятой правой руке - обнаженный меч на уровне груди, в опущенной левой руке - "пламень огненный".

Селафиил - в молитвенном положении, смотрящий вниз, руки сложены на груди.

Иегудиил - в деснице держит золотой венец, в шуйце - бич из трех красных (или черных) вервий.

Варахиил - на его одежде множество розовых цветов.

Иеремиил - держит в руке весы.

6. септембра по стром, 19. септембра по новом календару

http://days.pravoslavie.ru/Life/life2501.htm

[Guest Оливера]

ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИК МАКАРИЙ КАНЕВСКИЙ

Преподобномученик Макарий Каневский жил в XVII веке. Это было тяжелейшее время для православных людей Западной Руси. Жизненный подвиг, совершенный преподобномучеником, был подвигом защиты Православной веры в условиях неравной изнурительной борьбы, когда защищать можно было только будущее Русской Православной Церкви, поскольку то, что сохранялось от проносящегося урагана унии, сносилось татарскими набегами.

Святой преподобномученик Макарий родился в 1605 году в городе Овруче, на Волыни, в знатной семье Токаревских, известных ревнителей Православия. В 1614 - 20 годах святой обучался при Успенском Овручском монастыре и по смерти родителей стал иноком этого монастыря, начав свое служение с меньшего монастырского чина - послушника. В 1625 году инок Макарий, с благословения архимандрита, оставляет Успенский монастырь и направляется к епископу Пинскому Аврамию, который определяет его в Купятичский Пинский монастырь. В 1630 году посвящен в сан иеродиакона, а в 1632 году - в сан иеромонаха. Слава об образцовом монашеском житии иеромонаха Макария распространилась за пределы Купятичского монастыря, и в 1637 году братия Симоновского Брестского монастыря обратилась с просьбой к игумену Купятичского монастыря Илариону (Денисовичу) отпустить к ним в настоятели святого Макария. Но иеромонах Макарий был необходим и Купятичскому игумену. В 1637 году настоятель Купятичского монастыря послал его к Киевскому митрополиту Петру Могиле для вручения собранных братией денег на перестройку Киевского Софийского храма и для испрошения помощи на постройку и обновление разрушавшейся монастырской церкви. Увидя в иеромонахе Макарии преданного сына Церкви Божией, митрополит выдал ему универсальный лист для сбора пожертвований, а в 1638 году назначил его настоятелем Каменецкого Воскресенского монастыря (Гродненская область). До ограбления и захвата монастыря униатами в 1642 году преподобный Макарий руководил братией Воскресенского монастыря. В суровое время братия Купятичского монастыря призвала в игумены преподобного Макария, который удерживал этот монастырь до 1656 года. С 1656 по 1659 годы преподобный Макарий возглавлял Пинский монастырь, а с 1660 года в сане архимандрита преподобный Макарий руководил братией родного Успенского Овручского монастыря. Более десяти лет продолжалась непрерывная борьба с латино-поляками в Овруче. Но ни отторжение доминиканцами пахотных земель, принадлежащих монастырю, ни разбойничьи грабежи движимого имущества, ни побои, ничто не могло заставить братию покинуть монастырь. Только в 1671 году, после опустошения Овруча татарами, святой архимандрит Макарий покинул монастырь, в котором не осталось ни одного монаха, и отправился для духовных подвигов в Киево-Печерскую Лавру. Но защитники Православия, подобные преподобному Макарию, нужны были не только в Киеве, но еще более вне Киева. Митрополит Иосиф (Нелюбович-Тукальский) назначил архимандрита Макария настоятелем Каневского монастыря. Так, после тридцати лет борьбы с униатами преподобный Макарий снова на переднем крае нестихающей битвы за Православную веру.

В 1672 году в Каневском монастыре нашел приют сын Богдана Хмельницкого, Юрий. Гетман Дорошенко, ходатайствовавший перед митрополитом Иосифом о назначении преподобномученика Макария, неоднократно посещал Каневского настоятеля и в 1675 году перешел в русское подданство, отказавшись от подданства Турции, по-видимому, не без совета преподобномученика Макария. В ответ турецкие власти послали в Малороссию войска. 4 сентября 1678 года захватчики ворвались в монастырь. Святой Макарий встретил врагов с крестом в руках на паперти храма. Турки потребовали от преподобного выдать им монастырские сокровища. Услышав ответ святого, что его сокровище на Небе, разъяренные разбойники повесили настоятеля за руки и за ноги между двух столбов. Через два дня преподобномученику отрубили голову (+ 7 сентября 1678 года). Свидетели мученической кончины архимандрита Макария внесли его тело в монастырский храм, в котором для безопасности затворились. Но вернувшиеся турки обложили церковь дровами и сожгли всех скрывшихся в храме. Когда оставшиеся в живых горожане Канева стали разбирать тела погибших, то только одно тело было найдено в целости и было как бы живое - это тело преподобномученика Макария, одетое во власяницу, с крестом на груди и с другим крестом в руке. Святое тело было погребено в том же храме под жертвенником 8 сентября 1678 года.

Святой преподобномученик Макарий был мужем высоко праведной и духовной жизни, прославленный еще при жизни чудотворением и даром прозорливости. В Каневе он исцелил слепого и умирающего.

В 1688 году при обновлении храма гроб преподобномученика был открыт и в нем обретено нетленное тело святого. В связи с опасностью нападения на Каневскую обитель 13 мая 1688 года святые мощи были торжественно перенесены в Переяславскую полковую Воскресенскую церковь. Туда же перенесли любимую книгу преподобномученика "Беседы Иоанна Златоуста на 14 посланий святого апостола Павла" (Киевское издание 1621 - 1623 гг.) с его собственноручной записью на одном из листов. При епископе Захарии (Корниловиче) в 1713 году мощи были перенесены в новопостроенный храм Михайловского Переяславского монастыря, а после его закрытия почивали с 4 августа 1786 года в Переяславском Вознесенском монастыре.

В 1942 году мощи были перенесены в Троицкую церковь города Черкассы, а с 1965 года находятся в храме в честь Рождества Пресвятой Богородицы того же города.

7. сетембра по старом, 20. септембра по новом календару.

Преподобный Макарий (Иванов), старец Оптиной пустыни

Дни памяти:  Октябрь 11 (оптин.),  Сентябрь 7

http://days.pravoslavie.ru//Days/20090907.htm

[Guest Оливера]

Рождество Пресвятой Богородицы

Пресвятая Дева Мария родилась в то время, когда люди дошли до таких пределов нравственного упадка, при которых их восстание казалось уже невозможным. Лучшие умы той эпохи сознавали и часто открыто говорили, что Бог должен сойти в мир, чтобы исправить веру и не допустить погибели рода человеческого. Сын Божий восхотел для спасения людей принять человеческое естество, и Пречистую Деву Марию, единственную достойную вместить в Себя и воплотить Источник чистоты и святости, Он избирает Себе Матерью.

Рождество Пресвятой Владычицы нашей Богородицы и Приснодевы Марии празднуется Церковью, как день всемирной радости. В этот светлый день, на рубеже Ветхого и Нового заветов, родилась Преблагословенная Дева Мария, предуставленная от века Божественным Промыслом послужить тайне воплощения Бога Слова - явиться Матерью Спасителя мира, Господа нашего Иисуса Христа. Пресвятая Дева Мария родилась в небольшом Галилейском городе Назарете. Родителями Ее были праведные Иоаким из рода пророка и царя Давида и Анна из рода первосвященника Аарона. Супруги были бездетны, так как святая Анна была неплодна. Достигнув преклонных лет, Иоаким и Анна не теряли надежды на милость Божию, твердо веря, что Богу все возможно, и Он может разрешить неплодство Анны даже в ее старости, как некогда разрешил неплодство Сарры, супруги патриарха Авраама. Святые Иоаким и Анна дали обет посвятить Богу для служения в храме дитя, которое им пошлет Господь. Бесчадие считалось в еврейском народе наказанием Божиим за грехи, поэтому святые и праведные Иоаким и Анна терпели несправедливые поношения от своих соотечественников. В один из праздников старец Иоаким принес в Иерусалимский храм свою жертву в дар Богу, но первосвященник не принял ее, назвав Иоакима недостойным, ввиду его бесчадия. Святой Иоаким в глубоком горе ушел в пустыню и там со слезами молился Господу о даровании дитяти. Святая Анна, узнав, что произошло в Иерусалимском храме, горько плакала, однако не роптала на Господа, а молилась, призывая на свою семью милосердие Божие. Господь исполнил их прошение, когда святые супруги достигли преклонного возраста и приготовили себя добродетельной жизнью к высокому званию - быть родителями Пресвятой Девы Марии, будущей Матери Господа Иисуса Христа. Архангел Гавриил принес Иоакиму и Анне радостную весть: молитвы их услышаны Богом, и у них родится Преблагословенная Дочь Мария, через Которую будет даровано спасение всему миру. Пресвятая Дева Мария Своей чистотой и добродетелью превзошла не только всех людей, но и Ангелов, явилась живым храмом Божиим, и, как воспевает Церковь в праздничных песнопениях, "Небесной Дверью, вводящей Христа во Вселенную во спасение душ наших" (2-я стихира на "Господи, воззвах", глас 6).

Рождество Божией Матери ознаменовало наступление времени, когда начали исполняться великие и утешительные обетования Божии о спасении рода человеческого от рабства диавола. Это событие приблизило на земле благодатное Царство Божие, царство истины, благочестия, добродетели и бессмертной жизни. Матерь Перворожденного всея твари является и всем нам по благодати Матерью и милосердной Заступницей, к Которой мы постоянно прибегаем с сыновним дерзновением.

Величание Рождеству Пресвятой Богородицы

Величаем Тя, /

Пресвятая Дево, /

и чтем святых твоих родителей, /

и всеславное славим /

Рождество Твое.

Тропарь Рождеству Пресвятой Богородицы

Рождество Твое, Богородице Дево, /

радость возвести всей вселенней: /

из Тебе бо возсия Солнце правды Христос Бог наш, /

и разрушив клятву, даде благословение, /

и упразднив смерть, дарова нам живот вечный.

Тропарь предпразднству

От корене Иессеева и от чресл Давидовых, /

Богоотроковица Мариам раждается днесь нам: /

радостию бо радуются всяческая и обновляются. /

Срадуйтеся купно, небо и земля, /

восхвалите Ю отечествия языков. /

Иоаким веселится и Анна торжествует, зовущи: /

неплоды раждает Богородицу, и Питательницу Жизни нашея.

8. септембра по старом, 21. септембра по новом календару.

http://days.pravoslavie.ru/Days/20090908.htm

[Guest Оливера]

                       

                       

                        Мученицы Вера, Надежда, Любовь и матерь их София

Святые мученицы Вера, Надежда и Любовь родились в Италии. Их мать, святая София, была благочестивой вдовой-христианкой. Назвав своих дочерей именами трех христианских добродетелей, София воспитывала их в любви ко Господу Иисусу Христу.

Святая София и дочери ее не скрывали своей веры во Христа и открыто исповедовали ее перед всеми. Наместник Антиох донес об этом императору Адриану (117 - 138), и тот велел привести их в Рим. Понимая, зачем их ведут к императору, святые девы горячо молились Господу Иисусу Христу, прося, чтобы Он послал им силы не устрашиться предстоящих мук и смерти. Когда же святые девы с матерью предстали перед императором, все присутствовавшие изумились их спокойствию: казалось, что они были званы на светлое торжество, а не на истязания. Призывая по очереди сестер, Адриан убеждал их принести жертву богине Артемиде. Юные девы (Вере было 12, Надежде - 10 и Любови - 9 лет) оставались непреклонны. Тогда император приказал жестоко истязать их: святых девиц жгли на железной решетке, бросали в раскаленную печь и в котел с кипящей смолой, но Господь Своей Невидимой Силой хранил их. Младшую, Любовь, привязали к колесу и били палками, пока тело ее не превратилось в сплошную кровавую рану. Перенося невиданные муки, святые девы прославляли своего Небесного Жениха и оставались непоколебимыми в вере. Святую Софию подвергли иной, тяжелейшей, пытке: мать была вынуждена смотреть на страдания своих дочерей. Но она проявила необыкновенное мужество и все время убеждала девиц вытерпеть мучения во Имя Небесного Жениха. Все три девицы с радостью встречали свою мученическую кончину. Они были обезглавлены.

Чтобы продлить душевные страдания святой Софии, император разрешил ей взять тела дочерей. София положила останки их в ковчег и отвезла с почестями на колеснице за город и похоронила на высоком месте. Три дня святая София, не отходя, сидела у могилы дочерей и, наконец, предала там свою душу Господу. Верующие погребли тело ее на том же месте. Мощи святых мучениц с 777 года покоятся в Эльзасе, в церкви Эшо.

http://days.pravoslavie.ru/Life/life1553.htm

[Guest Оливера]

Икона Божией Матери ''Целительница''

Икона Богородице "Исцелитељка"

Икона Богородице "Исцелитељка" потиче из времена Свете равноапостолске Нине (IV век). Икона представља Богородицу која стоји крај постеље болесног свештеника.

1. октобар

http://days.pravoslavie.ru/Days/20090918.htm