Zeljko Vidakov Zirojevic

[Guest Izida]

Znam,da je mozda trebalo da ovo stavim u temu o Svetom Joanikiju,ali neko ko je napisao 41 knjigu,i ko zdusno pomaze u utvrdjivanju istine o mitropolitu,po mom misljenu,zasluzuje posebnu temu.Inace,prisustvovala sam promociji njegove knjige "Bog mi je svjedok",kao i njegovom darivanju mitropolitovog prstena Sabornom hramu u Kragujevcu,i pohranjivanju istog u kivot.I razgovarala sam sa profesorom.Nikada,ali nikada necu zaboraviti kompliment,koji mi je udelio...

     

       

[Guest Izida]

Čuvar zaveštanja mitropolita Joanikija poziva preživele očevice da kažu gde su kosti ovog sveca

Prsten ubijenog sveca

Profesor i književnik Željko Vidakov Zirojević priču i prsten „nasledio“ od prijatelja Radojice Radovića, majora Udbe

Mitropolit Joanikije Lipovac uhvaćen je u zbegu 12. maja 1945. godine kod Celja. Prebačen je u Zagreb, u štab Prve armije kod komandanta Peke Dapčevića, odakle je po nalogu Milovana Đilasa odveden u Beograd, na Topčider. Mitropolita su streljali pripadnici Ozne 18. maja 1945. godine kao narodnog izdajnika. NJegove kosti počivaju na neobeleženom mestu negde na prostoru Bukovika kod Aranđelovca.

Profesor, publicista i književnik Željko Vidakov Zirojević čuvar je prstena mitropolita Joanikija Lipovca.

- Vreme je da mitropolit bude sahranjen na način dostojan čoveka i po pravilima Srpske pravoslavne crkve, a istina o njegovom streljanju dospe u javnost. Živi svedoci i sada postoje i ja ih pozivam da kažu gde je mitropolit Joanikije sahranjen - kaže Zirojević. - Prsten je sa svoje ruke mitropolit skinuo uoči streljanja i dao svom čuvaru, kapetanu Ozne Radojici - Raki Ivanoviću. Zavetovao ga je da ga preda Patrijaršiji SPC, nekom od njegove porodice ili Mitropoliji crnogorsko-primorskoj. Taj zavet mora da se ispuni - kaže profesor.

- U Beogradu ga je obišao čovek koji je bio strah i trepet, Vasilije Kovačević. Đilas je Joanikiju rekao da će mu zbog izdajstva biti suđeno. Posle toga, po njegovom naređenju, mitropolit Joanikije je sproveden do Aranđelovca, gde je bio zatvoren u jevrejsku vilu „Maler“. Pripadnici Ozne strašno su ga mučili, tukli, maltretirali, terali ga satima da stoji, a ako bi pokušao da se nasloni na zid, odmah bi sledovale batine - prepričava Željko Vidakov Zirojević.

Sve ovo bi bilo za istoriju i njen sud nepoznanica da jedan od izuzetno časnih ljudi, prvoborac, učesnik i ranjenik sa Prijepoljske bitke, borac Šumadijske brigade, kasnije major Udbe, pokojni Radojica - Raka Ivanović, rodom iz sela Krćevca kod Aranđelovca, nije svom dobrom prijatelju Zirojeviću otvorio dušu i ispričao poslednje trenutke života mitropolita.

PROBUDITE SAVEST

- Prsten je jedna od svetinja čoveka sveca. Prvi put za javnost pričam ovu priču i ujedno želim da se i na ovaj način kod nekolicine preživelih probudi savest kod onih koji su učesnici i svedoci tih događaja, da se konačno mučki ubijeni mitropolit Joanikije sahrani onako kako to nalaže i pravoslavlje i kanoni Srpske pravoslavne crkve - kaže profesor Zirojević.

Mitropolit Joanikije Lipovac, kasnije velikomučenik sveti Joanikije, ubijen je u Bukoviku 18. juna 1945. u predvečerje.

- Vidim da je došao ovaj Kovačević iz Beograda. Mislim da znam da me čeka smrt, pa hoću nešto da te zamolim - obratio se mitropolit svom čuvaru kapetanu Ivanoviću. - Vidim da si dobar čovek, iako si komunista. Prema meni si dobar. Molim da ovaj mali zavežljaj, kad budeš mogao, pošalješ mojima u Crnu Goru, jer će mene danas ubiti. Znam da mirno predajem svoju dušu u ruke Bogu, sinu Božjem, Isusu Hristu. Nikoga nisam izdao, ruke okaljao, Bog mi je svedok koliko sam ljudi spasao - bile su poslednje reči mitropolita.

Mitropolit je predao kapetanu Ivanoviću prsten na kome su bila tri kamena, ali su ona prilikom zlostavljanja i mučenja ispala. Posle kraćeg vremena, mitropolit je odveden i ubijen.

- Pokojni Ivanović mi je predao ovaj prsten. Došlo je vreme da se javno obratim Patrijaršiji SPC, Mitropoliji crnogorsko-primorskoj, uvaženom vladici Amfilohiju Radoviću. Zadužen sam pred sudom istorije, pred likom mitropolita svetog Joanikija i druga Radojice Ivanovića da prsten predam njima - kaže Zorijević.

Autor:

B. Kuljanin

[Guest Izida]

Dosije rehabilitacija

KAD JE REČ BILA MAČ

Za veoma kratko vreme, od 1944. do 1953. godine, na hiljade nedužnih ljudi stradalo je na osnovu lažnih prijava i svedočenja. Profesor i publicista Željko Vidakov Zirojević već decenijama prikuplja dokaze o njihovoj nevinosti

Borac za istinu... Profesor Zirojević uspeva pred sudovima da ispravi višegodišnju nepravdu

Blagoje Krušić iz Banjana bio je proslavljeni ratnik balkanskih i Prvog svetskog rata. Bio je komita vojvode Vuka Tankosića, šest puta je ranjavan i 16 puta odlikovan. Pozne godine su ga omele da se ponovo suprotstavi Nemcima u Drugom svetskom ratu, ali je znao kakvo zlo donosi bratoubilački rat.

Još je 1941. godine pozivao četnike na slogu sa partizanima, da ne ide brat na brata, da se zajedno bore protiv Nemaca. Nažalost, ovakvo držanje tokom rata, još manje slavna prošlost, nisu mu sačuvali život. Samo jedna lažna reč, pakosna optužba da je bio špijun Draže Mihailovića, bio je razlog da ga nove vlasti, sredinom avgusta 1944. godine, uhapse, zlotvorski izmuče i naposletku streljaju.

Blagoje Krušić je samo jedna od mnogobrojnih žrtava lažnih prijava i svedočenja, koje su u periodu od 1944. do 1953. godine stradale pod optužbom da su ratni zločinci, narodni neprijatelji ili pristalice Informbiroa. To se najčešće dešavalo tokom poslednjih meseci rata i tokom prvih godina slobode, pre formiranja regularnih sudova, kada je svaka neproverena informacija, ponajčešće obična laž ili kleveta, bila dovoljna da neko izgubi glavu ili završi na Golom otoku, Grguru, Ugljanu, Bileću i drugim stratištima.

Zahvaljujući Zakonu o rehabilitaciji, usvojenom 17. aprila 2006. godine, ali i velikom trudu profesora Željka Vidakova Zirojevića, časna starina Blagoje Krušić je prošle godine konačno rehabilitovan. U međuvremenu je sličnu satisfakciju dobilo još nekoliko lica ili članova njihovih porodica, a za mnoge je postupak pred nadležnim sudovima u toku. Za većinu njih jedina nada i šansa da se višegodišnja nepravda ispravi jeste upravo rad profesora Zirojevića, publiciste, istoričara i istraživača, koji više od dvadeset godina prikuplja istorijsku dokumentaciju. Dovoljan razlog da ga i sami posetimo.

Profesor Zirojević se među prvima uhvatio „u koštac" sa odredbama Zakona o rehabilitaciji. Zavirivši u njegov lični arhiv, susreli smo se sa nekoliko hiljada dokumenata, izveštaja, spiskova, raznih ceduljica, prijava, fotografija... Kaže da je sagledavajući mnoštvo dokumenata i arhivske građe, razgovarajući sa preživelim učesnicima nekadašnjih događaja, uspeo da rasvetli mnogobrojne sudbine. Za mnoge nevine stradalnike je sam pokrenuo postupak za rehabilitaciju, a pomogao je i brojnim porodicama koje su podnele zahtev pred nadležnim sudovima, tako što im je stavio na raspolaganje validnu dokumentaciju. Pitamo ga koliko je sam Zakon o rehabilitaciji ispravio višedecenijsku nepravdu prema ljudima koji su zbog izgovorene laži ili neke poluistine završili na gubilištu.

- Zakon ima za cilj da spere ljagu sa imena svih onih koji su bili nevine žrtve tadašnjih vlasti, bez obzira na to da li su optuženi zbog pripadnosti jednom pokretu (ravnogorskom) ili podržavanju jedne ideologije (rezolucije Informbiroa) - kaže profesor Zirojević. - Nažalost, Zakon je donet prilično kasno, mnogima će to biti mala satisfakcija, ali s obzirom na to da se time vraćaju čast, obraz i dostojanstvo porodicama nevino stradalih, i sama rehabilitacija znači puno.

U mnoštvu slučajeva i ljudi koji su rehabilitovani ili su njihovi postupci u toku, naš sagovornik izdvaja i neke karakteristične primere kojim se, dobrim delom, može opisati nekadašnja praksa, najcrnja stranica u istoriji domaćeg pravosuđa, prava i pravde.

- Odmah po oslobođenju Kosova i Metohije, sredinom novembra 1944. godine, mnogi izgnanici sa svojih ognjišta pohrlili su nazad - priča naš sagovornik. - Tako su učinili i braća Dželatović iz sela Suvi Do kod Lipljana, želeći da žive normalno, da seju i žanju, da podižu svoju decu. Nažalost, nisu ni slutili da odlaze u smrt. Odmah po povratku, predstavnici Narodnooslobodilačkog odbora Suvog Dola ih prijavljuju Ozni, koja ih hapsi i zatvara u Prištini. Tamo su saslušavani, tučeni i primoravani da priznaju da su radili za kralja i četnički pokret, da su se borili protiv Šiptara i partizana. Na njihovu žalost, s obzirom na to da nisu imali nijedan konkretan dokaz protiv optuženih, a želeći da ovaj slučaj razreše što pre, organi Ozne su potražili stav partijske ćelije o Dželatovićima, dakle istih onih ljudi koji su ih i prijavili. Na sastanku partijske ćelije, održanom 18. decembra 1944. godine, prisutni članovi traže da se Dželatovići streljaju, a da se njihova imovina oduzme. To je i učinjeno već u januaru naredne godine, a zajedno s njima su streljani i članovi porodice Milićević. Sva njihova imovina je konfiskovana i da zlo bude veće, data na korišćenje upravo onima koji su i tražili njihovo pogubljenje.

Da su lažne optužbe i teranje nevinih na gubilište bili omiljena zanimacija tadašnjih čelnika Suvog Dola, potvrđuju i neki drugi primeri.

- Nikola Filipović, sin Lukin, bio je kafedžija u selu - priča Zirojević. - Odavde je izbegao usled šiptarskog terora i nastanio se privremeno u Kniću. Kada se vratio na Kosmet, po dojavi čelnih ljudi iz NOO i partijske ćelije, uhapšen je i uz papir koji je srećom sačuvan, osuđen je na dvadeset godina zatvora, prinudni rad i četiri godine gubitka građanskih i ljudskih prava. Srećom, već su bili uspostavljeni sudovi, pa nije odmah pogubljen poput njegovih komšija Dželatovića i Milićevića. Isto bi se verovatno desilo i Čedomiru Balabanoviću, koji je takođe od iste grupe moćnika obeležen kao izdajnik. Međutim, sudski organi su već počeli da rade svoj posao, da proveravaju i dostavljaju podatke, pa su ubrzo shvatili da prijave Ozni dostavlja ista grupa ljudi, odnosno da je reč o nekoj vrsti revanšizma i lične osvete.

Zanimljiv je i slučaj Sima Dustina, streljanog 29. novembra 1944. godine, koga je organima Ozne prijavio njegov rođak rekavši da se borio protiv partizana i da je pomagao četnički pokret. Iako ova optužba nikada nije dokazana, domaćin iz sela Miloševa je streljan, imovina je oduzeta i dodeljena Šiptarima, a njegova deca, kćeri Vidosava i Nedelja, žive za dan kada će sa imena njihovog oca biti skinut epitet narodnog neprijatelja. Postupak za njegovu rehabilitaciju je u toku pred Okružnim sudom u Kragujevcu, a svedočenje profesora Zirojevića će, po svemu sudeći, imati presudan značaj.

Izraziti narodni neprijatelji

Željko Vidakov Zirojević je dobar poznavalac ove materije, o čemu svedoči i činjenica da je autor četrdesetak knjiga iz ove oblasti i mnoštva novinarskih tekstova. Međutim, da mnogo toga i njega može iznenaditi, potvrđuje iskustvo koje je, kako sam kaže, imao samo u Crnoj Gori i staroj Hercegovini.

- Pojam „narodnog neprijatelja" mi je veoma poznat, ali kada sam u dokumentaciji sreskog narodnog odbora Nikšić pročitao da se za „izrazite narodne neprijatelje" proglašavaju Lalić Đ. Rako(koga su ranjenog otrovali), Lalatović Mirko (zverski je zajedno sa Pavlom Đurišićem umoren u logoru Jasenovac), Bulajić dr Božo (Udba ga likvidirala u Americi 1971. godine), Pavle Kontić i još sedamdesetak lica, zastao sam. Ovakav slučaj je zapravo presedan. Od 447 narodnih neprijatelja iz ondašnjeg nikšićkog sreza, 71 je proglašen izrazitim neprijateljem. Nažalost, zašto i po kojim kriterijumima, poznato je samo članovima sreskog odbora - kaže profesor Zirojević.

Nažalost, spisak nevino stradalih je znatno duži. Čitamo sudbinu Todora Dobrića iz Ibarskog Kolašina, savetnika u štabu Peke Dapčevića, kojem je jedina krivica, po isledniku Ozne Rasima Čerkezija, bilo ta što je branio srpska sela od upada šiptarskih bandi. Tu je i ime Mihaila Orovića iz Kosovske Mitrovice, Ananija Prelevića iz Peći, Milinka Đapića iz Kosova Polja, Nasta Čejovića iz Merdara, Toma Odalovića iz sela Vrela, Radoslava Šutone iz Miloševa, Miljana Nikića iz Đakovice... Pominjemo i slučaj Jevta i Rajka Marića iz Kolašina, streljanih u Beogradu, čiju su svu imovinu, skoro pola starog Kolašina, konfiskovale nove narodne vlasti. Uzgred, Jevtov sin Sava je proteran iz Beograda uz obrazloženje da je grad prenaseljen?! Za sve njih su podneti zahtevi za rehabilitaciju i njihovo rešavanje je u toku.

Pored nabrojanih, profesor Zirojević podseća na još dva slučaja. Jedan je pokojnog Obrena Jokanovića, žandarmerijskog narednika rodom iz sela Šobadine kod Bileće, streljanog januara 1945. godine na mestu današnjeg stadiona Borca u Čačku. Kaže da nije imao nikakve krivice, sem što je jedna prijava, potpuno neosnovana i lažna, dotukla nesrećnog Obrena. Zanimljiv je i slučaj Nikifora Babića iz Beograda, koji je za vreme okupacije bio finansijski direktor tadašnjeg hotela „Ruski car". Prijavljen je organima Ozne da je tokom rata posluživao Nemce, pomagao izbeglice i da je Nemcima dovodio ženske za zabavu. Čak i da je sve to tačno, teško da bi ga iko zbog toga danas uhapsio, zatvorio u logor i ubrzo streljao. Tim pre što njegova krivica nikada nije dokazana.

Dok profesor Zirojević vešto prebira po ogromnoj arhivi, prikupljenoj na samo njemu znani način, razmišljamo i o onima drugima, onima što prodaše veru za večeru, onim što zbog Judinjih srebrnjaka okrvariše ruke. Nije poznato da li je zbog lažnih optužbi iko ikad okusio ovozemaljsku pravdu. Da li će neku drugu, božju ili kosmičku, svejedno, verovatno će samo oni znati.

I opet dolazimo do Suvog Dola, ukletog sela kraj kosovskog Lipljana, mesta čestih nevinih stradanja. Slučaj Rada Kosanovića, Suvodolca, po mnogo čemu je indikativan i zanimljiv. Naime, jedino se on usprotivio samovolji seoskih čelnika i, naravno, osveta je usledila. Njemu lično nisu mogli nauditi, ali jesu njegovom sinu Iliji, poručniku Jugoslovenske armije, za kojeg su napisali da je veran i odan Staljinu i Sovjetskom Savezu. U vreme Informbiroa i to je bilo dovoljno. Ilija je uhapšen u Kopru i ubrzo odveden na Goli otok. Prošle godine je podnet zahtev za njegovu rehabilitaciji, koji je ponajpre odbijen, jer, zaboga, Ilija ovde nije ni okrivljen, niti je uhapšen i zatočen. Srećom, Vrhovni sud je usvojio žalbu koju je podneo prof. Zirojević, predmet je vraćen na ponovno razmatranje u Okružni sud u Beogradu, pa je Ilija konačno rehabilitovan. Nažalost, on to nije dočekao. Nisu ga uništili logor Kepenik u Albaniji, ni Goli otok, ni Ugljan... Tragično je nastradao samo nekoliko dana uoči donošenja rešenja, pa će njegova rehabilitacija značiti samo njegovoj vernoj supruzi Kati Kosanović. Njoj, ali i svima drugima kojima je još stalo do pravde i istine.

Piše: Vlada Arsić

[Guest Izida]

     

     

[Guest Izida]

Tito hteo “večeru” za sebe, Ranković sprečio!

Ekskluzivno: Posle višedecenijske zavere ćutanja “R92” otkriva enigmu ikone “Tajna večera” u sedefu, vlasništvo dinastije Karađorđević

O čudesnoj ikoni “Tajna večera” (rađena u sedefu), koju je još 1924. godine na 0110_hahaha od Patrijaršije iz Jerusalima dobio kralj Aleksandar I Karađorđević, neprocenjive vrednosti, dosta je istražila i zabeležila upravnik Muzeja na Oplencu, gospođa Mileva Stevanović. Međutim, u njenom istraživanju bilo je nejasnoća i šupljina. Naime, do pre nekoliko dana istraživač, publicista i istoričar, prof. Željko Vidakov Zirojević, jedan od velikih darodavaca Zadužbine i gospodin ing. građevine Jovica Nikolovski iz Beograda, poklonili su lične zabeleške prvog načelnika OZNE za Srez Oplenački, majora Radojice Ivanovića, koje rasvetljavaju bitne događaje vezane za dinastiju Karađorđevića, a posebno otkrivaju pravu i jedinu istinu o ikoni “Tajna večera”. Pođimo nekim redom. Čudotvorna ikona u sedefu “Tajna večera”, čija je vrednost neprocenjiva, sa Oplenca je odneta (odnosno ukradena) od strane Geringovih ljudi, na čijem čelu je bio Nojhauzen i preneta u Berlin. Do kraja Drugog svetskog rata ona se nalazila u spavaćoj sobi Geringa. Kako i kada je vraćena odgovor nam daju beleške majora Ivanovića: - Prilikom jednog referisanja u Kragujevacu, preneto mi je da moram hitno da idem u Beograd, u kabinet kod druga Krcuna. Kada sam stigao u kabinetu sam sreo mog dugogodišnjeg prijatelja i jednog od istaknutih oficira OZNE, druga Slobodana Krstića Uču, rodom iz Jermenovaca, inače mog zemljaka. Krcun mi je rekao: “Vidi, Rako, doneo nam je Uča ovo iz Nemačke. Znaš bilo je to kod Geringa i to je opljačkao još 1941.godine”. U kutiji je bila, meni se činilo, jedna ikona od bisera i sedefa, koja je blještala kao da je sva svetla ovog sveta primila u sebe. Tada je došao i drug Aleksandar Ranković i rekao Uči da je odlično uradio posao... Kako Ivanović dalje navodi u svojim beleškama, on i Uča su ikonu odneli uz obezbeđenje na Oplenac, gde se i sada nalazi. Čak je prilikom boravka na Oplencu jednom prilikom Josip Broz Tito je tražio da se odnese u njegovu rezidenciju, ali ga je u tome, kako piše Ivanović, sprečio lično drug Aleksandar Ranković Leka (iliti Marko), rekavši da je to deo istorije srpskog naroda i Karađorđevića i da treba da ostane tu, na Oplencu. Na to se Broz naljutio, ali je pred Rankovićevim tvrdim stavom odustao od svoje namere. To je, kako navodi Ivanović, koji je bio prisutan, prvi sukob Broza i Rankovića i koji, izgleda, Tito nije zaboravio. Iako je tih godina svemoćna OZNA bila strah i trepet za ljude, u njenim redovima bilo je i onih kojima je istorija srpskog naroda bila vrlo značajna. To su svojim delom dokazali i Slobodan Krstić Uča, Aleksandar Ranković Marko i Radojica Raka Ivanović. Sada je na povratak ikone stavljena tačka. A beleške koje su pomenuti darodavci poklonili Zadužbini biće vrlo korisne za dalje proučavanje novije srpske istorije i rasvetljavanje mnogih nepoznanica. Poklonjene beleške Radojice Ivanovića rasvetljavaju i mnoge nejasnoće i tajne iz tog a i iz ranijeg perioda, pa se sada zahvaljujući dvojci darodavaca javnost može upoznati sa istinom, na primer, o stradanju heroine Darinke Radović i njenih ćerki, koje su od strane četnika ubijene u selu Rajkovcu kod Topole, a nisu odale zemunicu i sklonjenog ranjenog borca, ili kako su i gde likvidirani tzv. “narodni neprijatelji” 1944. i 1945. godine u Topoli, i gde su sahranjivani...